Рађевина

Рађевина је област у западној Србији између планина Влашића, Цера, Јагодње и Соколских планина. Долином Јадра повезана је са Мачвом и Панонском низијом, а заједно са Азбуковицом чини Горње Подриње. То је претежно брдско-планински крај, пун шума и пашњака испресецаних бистрим и брзим речицама. Највећи врх у брдском делу је Кошутња стопа на Јагодњи (940 м). Име је добила по војводи Рађу, по легенди, једном од седам витезова кнеза Лазара, коме је подигнут споменик-обелиск назван Рађев камен.[1]

Њен највећи део припада Општини Крупањ, коју чине 23 насељена места од којих су 22 сеоска насеља: Бањевац, Бела Црква, Богоштица, Брезовице, Брштица, Врбић, Дворска, Завлака, Костајник, Красава, Кржава, Ликодра, Липеновић, Мојковић, Планина, Равнаја, Ставе, Толисавац, Томањ, Цветуља, Церова, Шљивова и једно варошко насеље, Крупањ, који је привредни, културни и политички центар општине.

Sanjak of Smederevo-sr
Крупањ и околина у устаничкој Србији 1804.

Рађевина је припадала устаничкој Србији током Првог српског устанка, потом је припадала Подринској нахији која је 1833. после Хатишерифа постала део Кнежевине Србије.

После Другог светског рата, 1947. године, села Бастав, Белотић, Комирић и Коњуша су прешли из рађевског у подгорски срез,[2] и касније постали део општине Осечина.

Krupanj - February 2009
Поглед на Крупањ, највеће насеље у Рађевини

Види још

Референце

  1. ^ „Равнаја-село у Рађевини”. Упознај Србију. Архивирано из оригинала на датум 27. 04. 2017. Приступљено 26. 4. 2017.
  2. ^ Живорад Јевтић: Административно-територијалне промене у ваљевском крају (1944-1955), pp. 62. и 64, у „Гласник“, број 23, Међуопштински историјски архив, Ваљево, 1988. године.

Спољашње везе

Административна подела Кнежевине Србије

Административна подела Кнежевине Србије је почела да се постепено спроводи одмах после формирања Кнежевине Србије 1815. године мимо устаљених административне подела на ејалете каква је била присутна на осталим територијама Османског царства који нису имале аутономију, али ипак по узору на дотадашњу османлијску административну поделу. Кнежевина Србија је све до Берлинског конгреса 1878. године била у саставу Османског царства. По окончању Другог српског устанка, кнез Милош Обреновић се определио за стварање и јачање српске државности дипломатским методама и постепено освајање државних овлашћења од Османског царства. Период од 1815. до 1833. године обележен је стварањем органа власти Кнежевине Србије у селима, кнежинама и нахијама, чија су овлашћења постепено расла.

Александар Ђурђев

Александар Ђурђев (Париз, 1964) свештеник, протојереј-ставрофор, парох добропоточки али и историчар, етнолог, публициста и задужбинар.

Антонићи

Антонић је српско презиме, које се данас среће широм српства. Слична презимена Антонићима су Антићи, Антонијевићи, Андонови, Андоновићи, Антоновићи, Антуновићи и сл.

Презиме у мањем броју се јавља и међу Хрватима, посебно у области Новог Винодолског и Цриквенице.

Бадњак

Бадњак, у неким крајевима зван и весељак, грана је дрвета или младо дрво која се код православних Срба обредно налаже на ватру домаћег огњишта на Бадње вече. Дрво за бадњак, најчешће млад и прав цер, сијече се ритуално рано ујутру на Бадњи дан. Сјечење, припрема, уношење и налагање изводе се кроз сложене обреде, који у разним крајевима имају различите форме. Изгарање бадњака попраћено је молитвама да у наредној години не мањка хране, среће, љубави и новца. Према бадњаку се односе као према личности; упућују му поздраве и приносе жртве: жито, вино и мед. Бадњак гори и током Божића: први посјетилац на Божић удара по њему жарачем или граном док жели да срећа и напредак породице буду обилати као варнице које излијећу из бадњака. Будући да данашњи начин становања не дозвољава ватру на огњишту, бадњак је најчешће представљен церовом гранчицом којом се на Бадњи дан украси дом.Бадњак се свечано ложи у знак сјећања на ватру коју су по народном предању витлејемски пастири наложили у пећини у којој се родио Исус Христос, да би огријали божанско новорођенче и његову мајку. Бадњак се такође може тумачити као симбол крста на коме је Христос распет, при чему топлина ватре симболизујуе спасење за људски род које је, по хришћанском вјеровању, омогућено Христовим распећем. Историчари религије, филолози и етнолози сматрају да су Срби наслиједили овај обичај из своје претхришћанске религије. Они тумаче бадњак као утјеловљење духа растиња и као божанство које умире спаљивањем па ускрсава, којем су се приносиле жртве и упућивале молитве ради плодности поља, здравља и среће породице. Његова ватра симболизовала је свјетлост Сунца, обезбјеђујући сунчеву животворну снагу у наредној години. Неки од јужнословенских народа имају сличне обичаје, а традиција да породица на Бадњи дан свечано наложи дрво на огњишту забиљежена је и међу другим европским народима.

Српска традиција налагања бадњака, изворно везана за домаће огњиште, прелази за вријеме Краљевине Србије и у јавни простор. Међу њеним војницима развио се обичај да ложе бадњаке у касарнама. За вријеме Краљевине Југославије, војна церемонија са бадњаком даље је разрађена и стандардизована у правилима службе, али је њеном извођењу дошао крај избијањем Другог свјетског рата. Од посљедње деценије 20. вијека, Српска православна црква и локалне заједнице организују јавне прославе Божића у којима бадњак има битну улогу. Парохијани га на Бадњи дан свечано посијеку и одвезу до цркве, у чијој порти се обави налагање бадњака уз благосиљање свештеника. Свечаност се завршава дружењем парохијана окупљених око ватре.

Богосавац

Богосавац је насеље у Србији у општини Шабац у Мачванском округу. Према попису из 2011. било је 1.117 становника. Веће фамилије које живе у Богосавцу су: Срнић, Маринковић, Вучетић, Јованић. Након Другог светског рата основан је фудбалски клуб „Слога“ који никада у својој историји није прекидао са радом, углавном се такмичећи у нижим општинским ранговима. Православна црква у Богосавцу изграђена је крајем осамдесетих година двадесетог века, прилозима мештана села, и посвећена је Блаженој Марији (Марија Магдалина). Становништво је православне вероисповести. Почетком Првог светског рата цивилно становништво је доста страдало, с обзиром да је село у близини Цера преко ког је дошао први налет окупатора у познатој Церској бици. У центру Богосавца налази се споменик Станиславу Сташку Сондермајеру, најмлађем хероју Церске битке.

Боривоје Ж. Милојевић

Боривоје Ж. Милојевић (Царина, 22. децембар 1885 — Београд, 22. октобар 1967) је био српски географ, професор Београдског универзитета, академик САНУ.

Горње Црниљево

Горње Црниљево је насеље у Србији у општини Осечина у Колубарском округу. Према попису из 2011. било је 416 становника.

Даница Милић

др Даница Милић (Миљковић) (Бела Црква, 22. септембар 1924 – Београд, 11. новембар 2011) историчар, економиста, научни саветник у Историјском институту у Београду.

Кнежевина Србија

Кнежевина Србија (име за време постојања Књажество Србија) је постојала у периоду од 1815. до 1882. године. Настала је после Другог српског устанка и постојала све док 1882. године није проглашена у Краљевину Србију.

У овом периоду су се око власти надметале и смениле две династије, чији су родоначелници били Ђорђе Петровић — Карађорђе, вођа Првог српског устанка и кнез Милош Обреновић, вођа Другог српског устанка и оснивач Кнежевине Србије. Даљи развој Србије је био обележен општим напретком у економији, култури и уметности, чему је пре свега допринела мудра државна политика, која је слала младе људе на школовање у европске метрополе, одакле су доносили нови дух и нови систем вредности. Један од спољних израза трансформације кроз коју је сада пролазила некадашња османска провинција било је и проглашење краљевине Србије 1882. године.

Крупањ

Крупањ је градско насеље у Србији, у општини Крупањ, у Мачванском округу. Према попису из 2011. било је 4.429 становника.

Лаврентије Трифуновић

Лаврентије (световно Живко Трифуновић; Богоштица код Крупња, 27. јануар 1935) епископ је шабачки.

Био је викарни епископ моравички од 1967. до 1969, затим епископ западноевропски и аустралијски од 1969. до 1973, затим епископ западноевропски од 1973. до 1989. и епископ шабачко-ваљевски од 1989. до 2006.

Мачвански управни округ

Мачвански управни округ је један од округа Републике Србије. Округ се налази у западном делу државе, а има укупно 297.778 становника (по попису из 2011. године). Седиште округа је у граду Шапцу.

Општина Крупањ

Општина Крупањ је општина у Мачванском округу у западној Србији. По подацима из 2004. општина заузима површину од 342 km2 (од чега на пољопривредну површину отпада 19.969 ha, а на шумску 12.221 ha).

Центар општине је град Крупањ. Општина Крупањ се састоји од 23 насеља. По подацима из 2011. године у општини је живело 17.295 становника. По подацима из 2004. природни прираштај је износио -2,3‰, а број запослених у општини износи 2.412 људи. У општини се налази 21 основна и 1 средња школа.

Општина Крупањ се у највећој мери поклапа са облашћу историјско-географски познатом као Рађевина, варошица Крупањ је седиште и једне и друге целине.

Од привредних грана у општини Крупањ су највише заступљени пољопривреда и туризам, док је прошлости било у великој мери развијено рударство, као и индустрија у самом Крупњу. Од пољопривредних култура се највише гаје малина, шљива и кромпир.

Кроз ову општину пролази државни пут IБ реда 27, он спаја Лозницу и Ваљево пролазећи кроз Завлаку.

Први српски устанак

Први српски устанак је био устанак Срба у Смедеревском санџаку и околних шест нахија против Турака у периоду од 14. фебруара 1804. до 7. октобра 1813. године. Отпочео је као побуна против дахија. Устаници предвођени Карађорђем су успели да у значајном временском интервалу ослободе пашалук. Овај устанак је претходио Другом српском устанку 1815, који је на крају довео до стварања Кнежевине Србије.

Дахије у Београдском пашалуку су 1801. године убили београдског пашу и успостављају насиље у пашалуку. Многи Срби су се одметнули у хајдуке и спремају план за побуну. Када су дахије то сазнали, 1804. су спровели сечу кнезова, а уместо да су спречили буну, дахије су је убрзали. На сабору у Орашцу за вођу буне је изабран Карађорђе Петровић. Аганлија, један од дахија покушао је преговором да заустави побуну, али није успео. Убрзо су устаници ослободили већи део Београдског пашалука. Султан је послао Бећир пашу, босанског везира да умири устанике и погуби дахије, али ни то није успело. Зато султан, 1805. наређује новом београдском паши, Хафиз паши да угуши устанак. Међутим Срби су дочекали пашу и потукли његову војску у боју на Иванковцу.

Године 1806, султан је послао велику војску из Босне и из Ниша према Србији. Устаници су потукли обе војске, Босанску на Мишару, а Нишку на утврђењу Делиграду. Убрзо су закључили са Турском, Ичков мир. Руси су наговорили устанике да одбију Ичков мир јер су започели рат с Турском. 1807. Срби су ослободили Београд и почели с Русима заједно ратовати против Турака у Неготинској нахији и победили у три битке. Срби су 1809. ослободили читав пашалук и неке делове Босне и Новопазарског санџака. 1809. су у бици на Чегру потучени од Турака због неслоге војвода. Русија је с Турском закључила Букурешки мир 1812. год. Према одредбама осме тачке мира требало је да устаници добију аутономију. Али Срби на то нису пристали и већ 1813. Турци су са свих страна напали Србију и освојили је.

Карађорђе је са најугледијим старешинама прешао у Аустрију, а затим у Русију.

Радаљ

Радаљ је насеље у Србији у општини Мали Зворник у Мачванском округу. Према попису из 2011. било је 2211 становника.

Овде се налазе Радаљска бања и Радаљско језеро.

Рађев камен

Рађев камен на благо заталасаној висоравни Рађевом пољу, велики је бели обелиск посвећен војводи Рађу. Налази се на тромеђи Равнаје, Беле Цркве и Мојковића, на територији општине Крупањ.

Рударство у Србији

Рударство у Србији је развијено од давнина. На овим просторима рударством су се бавили још Илири, Келти и Трачани. Експанзија рударства на овим просторима започела је у доба Немањића када су владари доводили рударе из других држава, углавном Сасе. Центри рударства су на простору Косова и Метохије. У Србији постоји велики број различитих руда метала и неметала и оне се јављају у значајним количинама. Најзаступљенија је експлоатација гвожђа, хрома, мангана, молибдена, кобалта, кадмијума, бакра, антимона, олова и цинка.

Списак знаменитих личности Првог српског устанка

Списак знаменитих личности Првог српског устанка је списак вођа, обласних господара на почетку устанка, највиших државних званичиника, чланова Правитељствујушчег совјета (владе), нахијских војвода, војвода на кнежинама и других чланова управе и старешина српске државе и војске у Првом српском устанку, односно борби за обнову самосталне и независне српске државе и ослобођење и уједињење српског народа.

Србија Карађорђевог времена (1804—1813) задржала је управно-територијалну организацију која је већ постојала у Београдском пашалуку, а у основи се задржала до данашњих дана.

Црква Успења Пресвете Богородице Добри Поток (Крупањ)

Црква Успења Пресвете Богородице Добри Поток налази се око километар северно изнад Крупња, поред старог крупањског гробља, данас на граници села Липеновића и Крупња.Око цркве задњих тридесетак године формиран је црквени парк у коме доминирају дрвене зграде-собрашице, за одмор посетилаца, као и зидане грађевине у коме су смештене музејске поставке, којима су представљени стари занати и историјат и живот Рађевине. У склопу парка налазе се и две подземне капеле посвећене Св. Великомученику Прокопију и Светој Петки, етно домаћинство и старо крупањско гробље.

Области Војводине
Области Шумадије
Подрињско-посавске
области
Области Рашке и
Западног Поморавља
Тимочко-браничевске
области
Области Јужног
Поморавља
и Шоплука
Области
Косова и Метохије

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.