Рашка епархија

Рашка епархија је древна српска православна епархија, која је постојала од почетка 11. до почетка 19. века. Средишња област ове епархије налазила се у Рашкој жупи, на простору око Старог Раса. Рашка епископија је првобитно била у саставу Охридске архиепископије, а почевши од 1219. године њено подручје се налазило у саставу новоустанвљене српске аутокефалне Жичке архиепископије и потоње Пећке патријаршије.[1] У раздобљу од 1557. до 1766. године, била је једна од најзначајнијих епархија у саставу обновљене Српске патријаршије, а тадашњи рашки јерарси су носили почасни наслов митрополита.[2] Поједини рашки митрополити су бирани и на положај српског патријарха. Након укидања Пећке патријаршије (1766), Рашка епархија је потпала под управу Цариградске патријаршије, која је 1808. године ову епархију спојила са Призренском епархијом, чиме је створена обједињена Рашко-призренска епархија.[3]

Petrova crkva
Црква Светих апостола Петра и Павла у Расу, катедрални храм Рашке епископије
Arsenije IV Jovanović Šakabenta
Српски патријарх Арсеније IV, који је претходно био рашки митрополит

Историја

Археолошки налази из позноантичког периода сведоче о присуству раног хришћанства у широј области око слива реке Рашке. Извори из 6. века сведоче да је за време владавине византијског цара Јустинијана I (527—565) на том подручју постојао утврђени град Арса (лат. Arsa).[4] Почевши од 535. године, та област се налазила под јурисдикцијом Архиепископије Јустинијане Приме. Археолошки остаци црквених грађевина из тог периода пружају основу за претпоставку о постојању епископије, која је свакако пропала током сеобе народа. Такође постоји претпоставка да је та епископија обновљена након покрштавања Срба и учвршћивања хришћанства у Кнежевини Србији, током 9. или 10. века.[5]

Изричита потврда о постојању епархије на том подручју потиче са почетка 11. века, пошто се Рашка епископија почевши од 1019. године налазила у саставу Охридске архиепископије. Током 11. и 12. века, Рашка епархија је била најзначајнија црквена установа у великожупанској Србији.[6] Почевши од 1219. године, њено подручје се налазило у саставу аутокефалне Жичке архиепископије.[1]

За време турске власти, Рашка епархија је била једна од најзначајнијих епархија у саставу обновљене Српске патријаршије (1557—1766), а тадашњи рашки архијереји носили су почасни наслов митрополита. Поједини рашки митрополити су доспели и до положаја српског патријарха, као на пример Гаврило I Рајић и Арсеније IV Јовановић. Подручје ове епархије је тешко пострадало крајем 17 века, у време Велике сеобе Срба (1690) под патријархом Арсенијем III, а додатно је пострадало 1737. године, за време нове сеобе, под патријархом Арсенијем IV. Митрополит рашки и новопазарски Јефтимије Дамњановић је 1737. године са Патријархом Шакабентом прешао у Аустрију. Тамо је "конфирмиран" од стране цара Карла, преко дворског ратног савета и камаре 1739. године за епископа вршачког.[7]

Након укидања Пећке патријаршије од стране фанариота (1766),[8] Рашка епархија је потпала под непосредну управу Цариградске патријаршије, која је 1808. године ову епархију спојила са Призренском епархијом, чиме је створена обједињена Рашко-призренска епархија.[3]

Након 1999. године, покренути су предлози за обнављање посебне Рашке епархије. Ово питање је разматрао и од стране Светог архијерејског сабора СПЦ који је на пролећном заседању 2011. године усвојио закључак о постојању оправданих пастирских разлога за будућу обнову древне Рашке епархије.[9] Спровођење овог закључка је одожено до наступања повољнијих прилика.

Види још

Референце

  1. 1,0 1,1 Богдановић 1981, стр. 317-320.
  2. ^ Тричковић 1980, стр. 61-164.
  3. 3,0 3,1 Радосављевић 2012, стр. 145-163.
  4. ^ Калић 1989, стр. 9-17.
  5. ^ Живковић 2004.
  6. ^ Калић 2007, стр. 197-208.
  7. ^ "Српски сион", Сремски Карловци 1899.
  8. ^ Слијепчевић 1938, стр. 250-307.
  9. ^ Саопштење за јавност Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве (2011)

Литература

Спољашње везе

Епархија рашко-призренска

Епархија рашко-призренска или Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска је епархија Српске православне цркве.

Надлежни архијереј је епископ Теодосије (Шибалић), а седиште епархије се налази у Призрену. Број верника ове епархије је у опадању због политичких притисака и дешавања која су довела до исељавања српског становниптва.

Захумско-рашка епархија

Захумско-рашка епархија (ориг. Захумско-расијска епархија), или Никшићка епархија, била је епархија при Митрополији црногорској (Цетињској архиепископији) од 1878. до 1920. Затим се налазила у саставу обновљене Српске патријаршије од 1920. до 1931.

Манастир Ћелија Пиперска

Манастир Ћелија Пиперска је манастир Митрополије црногорско-приморске из 12. вијека.

Манастир Добриловина

Манастир Добриловина је манастир Епархије будимљанско-никшићке, Српске православне цркве, а налази се у околини Мојковца у селу Доња Добриловина (долина ријеке Таре - лијева обала, непосредно поред пута Мојковац-Жабљак). У градњи Добриловине учествовала су племена са обје обале ријеке, па се сматрла заједничким храмом хришћана Потарја и Затарја. Живопис је дјелимично сачуван, а интересантно је да се на нимбама јеванђелиста у пандатифима и на нимбу Пантократора у калоти кубета виде пластични орнаменти, лозице и розете, изведени у сасвим плитком рељефу.

Манастир Ждребаоник

Манастир Ждребаоник налази се у Секулићима, надомак Даниловграда и 17 km од манастира Острог. Храм из 1818. године посвећен Светом Архангелу Михаилу, изграђен је на темељима старијег немањићког храма, метоха Манастира Мораче.

Манастир Жупа Никшићка

Манастир Жупа Никшићка је женски манастир Епархије будимљанско-никшићке, Српске православне цркве а налази се у мјесту Жупа Никшићка код Никшића.

Манастир Морача

Манастир Морача је један од најмонументалнијих српских средњовековних споменика Црне Горе. Подигнут је на десној обали Мораче, у проширеном делу кањона, на природној заравни сликовитог пејзажа, у Општини Колашин.

Испод манастира Морача је водопад Светигора који ствара оближњи поток који се слива у реку Морачу.

Манастир Острог

Манастир Острог је манастир Српске православне цркве смјештен уз скоро вертикалну литицу, високо на планини Острошка греда у Црној Гори. Посвећен је Светом Василију Острошком. Манастир Острог се састоји од Горњег и Доњег манастира.

Манастир Пива

Манастир Пива је православни манастир из 16. вијека који се налази у Плужинама, у ранијој области средњовековне жупе Пива, на подручју каснијег племена Пива, а део је Епархије Будимљанско-никшићке.

Манастир Подмалинско

Манастир Подмалинско је манастир Епархије будимљанско-никшићке, Српске православне цркве.

Манастир је смештен у долини реке Буковице, у близини села Малинско и Тушина. Манастирски храм је посвећен светом Архангелу Михаилу.

Митрополија црногорско-приморска

Митрополија црногорско-приморска је епархија Српске православне цркве. Надлежни архијереј је митрополит Амфилохије (Радовић), а сједиште митрополије се налази на Цетињу док је Саборна црква у Подгорици. Основана је 1219. године као Зетска епархија, од стране Светог Саве, првог српског архиепископа. Најстарија је епархија Српске православне цркве и једина која постоји без престанка и без икаквих прекида од стицања аутокефалности 1219. године.

Митрофан Бан

Митрофан Бан (Главати (Грбаљ), 15. март 1841 — Цетиње, 30. септембар 1920) је био митрополит Црне Горе, Брда и Приморја, од 1885. до 1920. године, а као предсједик Средишњег архијерејког сабора (1919-1920) учествовао је у спровођењу уједињења Српске православне цркве.

Пећка епархија

Пећка епархија или Пећка митрополија је некадашња епархија Српске православне цркве. Епархија је створена указом црногорског краља Николе од 24. новембра 1913. године, а укинута је 1931. године, када је њено подручје враћено у састав Рашко-призренске епархије.

Пећка патријаршија

Пећка патријаршија је историјски назив за Српску православну цркву са сједиштем у Пећи у периоду од 1346. до 1463, а затим поновно од 1557. до 1766. године.

Рашка (вишезначна одредница)

Рашка има више значења:

Рашка - средњовековна српска држава

Рашка (жупа) - средњовековна српска жупа у сливу истоимене реке

Рашка епархија, средњовековна епископија, данас део Рашко-призренске епархије

Рашка област - географска и историјска област

Рашка (река) - река која протиче кроз Нови Пазар и истоимену област

Рашка (град) - град на ушћу истоимене реке у Ибар

Рашка Граштица - село у Бугарскоj, Ћустендилска област

Општина Рашка - општина у Републици Србији

Рашка област (Краљевина СХС) - управна област у Краљевини СХС од 1922. до 1929. године.

Рашки округ - управни округ у Републици Србији

Мала Рашка, назив за области настањене Рашанима (Србима) у јужним областима Панонске низије током раног новог века:

Мала Рашка у Банату, српска историјска областу у Банату током 16. и 17. века

Мала Рашка у Славонији, српска историјска областу у Славонији, од 16. до 18. века

Рашка Гора - место у Босни и Херцеговини

Рашка школа - архитектонски стил у српском средњовековном градитељству

Рашка окружна лига у фудбалу - окружна фудбалска лига у Републици Србији

Рашка Немањић - измишљени лик

Мала хидроелектрана Рашка

Рашка област

Рашка област, односно Стара Рашка или само Рашка је географска и историјска област, која је добила име по старом граду Расу, престоници средњовековних српских владара. Током историје, просторни опсег Рашке области се постепено мењао, тако да употреба тог појма у савременој стручној литератури и публицистици зависи од конкретног историјског и геополитичког контекста.Иако је појам Рашке области знатно шири од старе Рашке жупе и слива реке Рашке, његова данашња значења су ипак ужа у односу на најшири опсег који је тај појам имао у раздобљу од 12. до 15. века, када је назив Рашка (лат. Rascia) у изворима страног порекла употребљаван и као синоним за српску државу у целини. Насупрот томе, извори домаћег порекла сведоче да је просторни опсег Рашке области био везиван првенствено за традиционалну поделу унутрашњих (загорских) српских области на источне и западне, у односу на ток реке Дрине, тако да су западне области рачунате у Босну, а источне у Рашку. У том смислу, Рашка област је обухватала источну половину српских земаља у унутрашњости.

Саборна црква у Никшићу

Храм Св. Василија Острошког је саборна црква и православни манастир у епархије будимљанско-никшићка. Изграђен је у 19. вијеку.

Када је 1878. године створена Захумско-рашка епархија донета је одлука да њено средиште буде у Никшићу. Пошто је изградња новог саборног храма и владичанског двора била тек у плану, први захумско-рашки епископ Висарион Љубиша (1878-1882), привремено је боравио у оближњем манастиру Острогу. Као црногорски митрополит (1882-1884), Висарион Љубиша је настојао да уз руску помоћ убрза припремне радове, а његoво дjело је наставио и његов наследник, митрополит Митрофан Бан (1884-1920).

Саборни храм у Никшићу дјело је руског архитекте Михаила Тимофејевича Преображенског. Овај монументални споменик подигнут је у славу погинулих црногорских и херцеговачких јунака у ратовима 1875—1880. године. Предрадови су почели 1886. године. Састављена је комисија коју су предводили војвода Шако Петровић и инжењер др Јосип Сладе, који су и изабрали Петрову главицу за мјесто изградње цркве.

Камен темељац за Саборну цркву постављен је 17. јула 1895. године. Црква је грађена нешто више од пет година, а завршена је 28. августа 1900. године. Њен први свештеник био је Илија Јовићевић из Цеклина. Од тада, ова црква је служила као Саборни храм Захумско-рашке епархије све до 1931. године, када је ова епархија укинута и прикључена Митрополији црногорско-приморској.

Између два рата на звонику је постављен велики сат, пречника 2,36 m.

Црква се налази у непосредној близини дворца краља Николе.

У новинама Оногошт, број 8.,1899.г. је чланак, "Монументална црква у Никшићу". У тексту стоји да је цркву обишао Урош Предић. Жеља књаза Николе је била да фреске уради Урош Предић, али је овај то одбио због обима посла. Требало је да иконостас стигне из Грчке, из Пиреја, од грчког добротвра Сингроса, а иконе за иконостас раде се у Русији.

Након стварања Епархије будимљанско-никшићке са средиштем у Никшићу, Црква св. Василија Острошког је 2001. године поново постала епархијски саборни храм.

Српска архиепископија

Српска архиепископија, односно Жичка архиепископија, а потом Пећка архиепископија, назив је за прву аутокефалну (самосталну) архиепископију у средњовековним српским земљама, која је постојала у раздобљу од 1219. до 1346. године. Стварањем ове архиепископије, која је установљена заслугом првог српског архиепископа Светог Саве, означена је прекретница у историјском развоју Српске православне цркве, која је стицањем аутокефалности постала равноправна са осталим помесним црквама. Прво архиепископско седиште било је у Жичком манастиру (одатле долази назив Жичка архиепископија), а потом је пренето у Пећки манастир (одатле долази назив Пећка архиепископија). Српска архиепископија је 1346. године уздигнута на степен патријаршије, чиме је означен почетак новог раздобља у историји Српске православне цркве.

Стара Херцеговина

Стара Херцеговина је историјска и географска област која обухвата поједине регије које су у ранијим временима биле саставни дио некадашње (велике) Херцеговине, од које су под разним околностима отргнуте (први дио 1878. године, а други дио 1912. године), тако да се више не подводе под општи појам Херцеговине у његовом ужем (савременом) значењу. У географском смислу, област Старе Херцеговине обухвата сјеверозападну половину данашње Црне Горе, од Херцег Новог, преко Никшића, Шавника, Плужина и Жабљака, до Пљеваља и Бијелог Поља, а такође укључује и Пријепоље у Србији, односно Рудо, Чајниче, Горажде и Фочу у данашњој Босни и Херцеговини.

Назив области (Стара Херцеговина) треба разликовати од описног израза стара Херцеговина (са малим словом с) који се понекад употребљава за означавање цијеле Херцеговине у старим временима.

Тијела и органи
Установе
Епархије
Охридска
архиепископија
Органски дијелови
Раније црквено
уређење

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.