Рачунар

Рачунар или компјутер (енгл. computer, од лат. computare: сабирати, рачунати) сложени је уређај који служи за извршавање математичких операција или контролних операција које се могу изразити у нумеричком или логичком облику. Рачунари су састављени од компонената које обављају једноставније, јасно одређене функције. Комплексна интеракција тих компонената резултира способношћу рачунара да обрађује информације.

Конвенционално, компјутер се састоји од бар процесорског елемента, типично централне процесорске јединице (CPU), и неке форме меморије. Процесорски елемент изводи аритметичке и логичке операције, а секвенцирајућа и контролна јединица могу да промене редослед операција у респонсу на сачувану информацију. Периферни уређаји омогућавају повраћај информације из спољашњих извора, те они извршавају записивање и читање.

Механички аналогни рачунари су почели да се појављују у првом веку и касније су коришћени у средњем веку за астрономске прорачуне. Током Другог светског рата, механички аналогни рачунари су коришћени за специјализоване војне намене. Током тог времена развијени су први електронски дигитални рачунари. Оригинално они су били величине велике собе, конзумирајћи количину енергије једнаку количини неопходној за напајање неколико стотина модерних персоналних рачунара (PC).[1]

Способности модерних рачунара базираних на интегрисаним колима су милионима или милијардама пута веће од раних машина, и они заузимају малу фракцију простора неопходног за смештају раних рачунара.[2] Једноставни рачунари су довољно мали да се сместе у мобилне уређаје, и мобилни рачунари се могу напајати малим батеријама. Лични рачунари у њиховим различитим формама су иконе информационог доба и они су оно што већина људи сматра „рачунарима“. Међутим, уграђени рачунари присутни у многим уређајима од MP3 плејера до борбених авиона и од играчака до индустријских робота су најбројнији.

Рачунар
Acer Aspire 8920 Gemstone
Columbia Supercomputer - NASA Advanced Supercomputing Facility
Intertec Superbrain

2010-01-26-technikkrempel-by-RalfR-05
Thinking Machines Connection Machine CM-5 Frostburg 2
G5 supplying Wikipedia via Gigabit at the Lange Nacht der Wissenschaften 2006 in Dresden

DM IBM S360
Acorn BBC Master Series Microcomputer
Dell PowerEdge Servers
Рачунари и рачунарски уређаји из различитих епоха
Personal computer, exploded 4
Општи приказ делова рачунара
  1. Монитор
  2. Матична плоча
  3. Централни процесор
  4. ATA
  5. Радна меморија
  6. Додатне картице
  7. Напајање
  8. Оптички уређаји
  9. Хард диск
  10. Тастатура
  11. Миш

Етимологија

Прва позната употреба речи „компјутер“ долази из 1613. године из књиге зване „The Yong Mans Gleanings“ енглеског писца Ричарда Брајтвајта: „I have read the truest computer of Times, and the best Arithmetician that ever breathed, and he reduceth thy dayes into a short number.“ Она се односи на особу која врши прорачуне, или израчунавања. Реч је задржала то значење до средине 20. века. Од краја 19. века реч је почела да поприма њено познатије значење, машина која врши прорачуне.[3]

Основни принципи

Рад рачунара може бити заснован на кретању механичких дијелова, електрона, фотона, квантних честица или неке друге физичке појаве. Иако се рачунари могу изградити на многим постојећим технологијама, готово сви данашњи модели садрже у себи електроничке компоненте.

Код већине данашњих рачунара задати проблеми се у бити решавају претварањем свих релевантних информација у математичке релације кориштењем бинарног система (нула и један). (Међутим, рачунари не могу решити све математичке проблеме.)

Након што рачунар изврши израчунавање задатог проблема, резултат се приказује на кориснику (човеку) приступачан начин; преко сигналних лампи, LED дисплеја, монитора, штампача и др.

Почетници у раду са рачунарима, нарочито деца, често не могу схватити чињеницу да су рачунари само уређаји и да не могу „мислити“ односно „разумети“, чак ни оно што прикажу као резултат свог „рада“. Слике, боје, ријечи и др. које видимо на екрану рачунарског монитора су само програмирани прикази које људски мозак препознаје и даје им значење и смисао. Рачунар просто манипулира токовима електрона којима, на својој основној разини функционисања - транзистору, додељује логичке вредности нула или један, односно, стању „нема напона“ или „има напона“. До сада нам није познат начин којим би се успјешно имитирало људско размишљање или самосвјесност.

Велики централни рачунари (мејнфрејмови)

IBM 704 mainframe
Мејнфрејм рачунар IBM 704 из педесетих година 20. века

Готово истовремено су уведени удаљени (тзв. „глупи“) терминали који су имали монитор и тастатуру за унос података у једном кућишту али се обрада података и даље обављала у главном (и једином) рачунару (енгл. Mainframe).

Касније су се појавили и „интелигентни“ терминали који су део операција могли да обављају сами. Википедија, данас, је у електронском смислу организована на сличан начин - главни рачунар је у САД а интелигенти терминали (PC рачунари) код корисника. Интернет има улогу „мреже“.

Битне одреднице за конструктивна рјешења

Бинарни или децимални?

Важан корак напријед у развоју дигиталног рачунарства било је увођење бинарног система за унутрашње нумеричке процесе. Овим је престала потреба за комплексним извршним механизмима које су рачунари засновани на другим нумеричким системима, нпр. децималном или хексадецималном, захтијевали. Усвајање бинарног система резултирало је поједностављењем конструктивних рјешења код имплементације аритметичких функција и логичких операција, значи, и поједностављењем склопова и компонената самог рачунара.

Могућност програмирања

Могућност да се рачунар програмира, тј. опреми низом извршних инструкција без потребе за физичко-конструктивним изменама, основна је функционална карактеристика већине рачунара. Ова особина је значајно унапређена њиховим развојем до степена на којем су били способни контролирати редослед извршавања инструкција на основу података добијених током самог вршења одређеног програма. Ово конструктивно унапређење је још више поједностављено увођењем (в. претходну целину) бинарне аритметике којом се могу представити различите логичке операције.

Похрана података

Током рачунских операција често је потребно похранити међу-вредности („два пишем а један памтим“) које ће се употребити у даљем рачунању. Перформансе неког рачунара су најчешће ограничене брзином којом се вредности читају/записују из/у меморију и њеним капацитетом. Првобитно је замишљено да се меморија користи само за поменуте међу-вредности, међутим, убрзо су се и сами програми почели похрањивати на овај начин и то се увелико примењује код данашњих компјутера.

Принцип рада

Иако се технологија израде рачунара значајно изменила од времена првих електроничких модела саграђених 1940-их, још увек је већина данашњих решења заснована на фон Нојмановој архитектури. Рачунар као склоп састављен од три главна дела:

  1. Микропроцесор заједно са аритметичко-логичком јединицом
  2. меморија,
  3. I/O (енг. Input and output system) улазни и излазни склопови.

Ови дијелови су међусобно повезани мноштвом жица - „bus“; магистрала/сабирница. Сви су обично погоњени временским уређајем (тајмер, сат, генератор такта), мада и други „догађаји“ могу погонити контролне склопове.

Меморија

Овде подразумевамо да је меморија низ обројчених/нумерисаних ћелија, од којих свака садржи делић информације. Информација може бити инструкција којом се рачунару задаје неки задатак. Ћелија може садржавати и податак који је потребан рачунару да би извршио неку инструкцију. У сваком случају, било која од ћелија може садржавати делић информације који у датом тренутку може представљати податак а већ у следећем - инструкцију. Значи, садржај меморијских ћелија се непрестано мења.

Величина сваке ћелије и њихов број, разликује се од рачунара до рачунара а и технологије израде током њиховог развоја су биле битно различите. Тако смо имали електромеханичке меморије - релеје, цеви испуњене живом у којима су се стварали звучни пулсеви, матрице сталних/трајних магнета, појединачних транзистора, све до интегралних кола са више милиона дискретних и активних елемената.

Микропроцесор, микрочип

Артиметичко-логичка јединица врши основне аритметичке операције (сабирање, одузимање и др.), логичке операције (I, ILI, NE) и упоређивање, нпр. да ли се садржај два бајта подудара. У овој јединици се у ствари „одрађује главни посао“.

Контролна јединица води рачуна о томе који бајтови у меморији садрже инструкцију коју рачунар тренутно обрађује, одређује које операције ће ALU извршавати, налази информације у меморији које су потребне за те операције и преноси резултате на одговарајућа меморијска места. Када је то обављено, контролна јединица иде на наредну инструкцију (обично смештену на следећем меморијском месту) уколико инструкција не говори рачунару да је следећа инструкција смештена негде друго.

Када се позива на меморију, дата инструкција може на различите начине одредити одговарајућу меморијску адресу. Уз то, неке матичне плоче подржавају два или више процесора. Такве обично налазимо код сервера/послужитеља.

Улаз и излаз

Путем улаза и излаза (I/O), рачунар добија информације из вањског света и шаље резултате натраг. Постоји широк спектар I/O уређаја; од обичних тастатура, преко мишева, монитора, дискетних погона, CD/DVD (оптичких) погона, штампача, све до скенера и камера.

Заједничка особина свих улазних јединица је да претварају информације одређене врсте у податке који даље могу бити обрађени у дигиталном систему рачунара. Насупрот томе, излазне јединице претварају податке у информације које корисник рачунара може разумети. У овом случају, дигитални систем рачунара представља систем за обраду података.

Инструкције

Рачунарске инструкције нису богате као што је људски језик. Рачунар познаје само ограничен број јасно дефинираних и једноставних инструкција. Ево неколико примера: „копирати садржај ћелије 7 у ћелију 19“, „ако је садржај ћелије 999 већи од 1, слиједећа инструкција се налази у ћелији 100“, „садржај ћелије 6 одузети садржају ћелије 33 а резултат уписати у ћелију 50“.

Инструкције су у рачунару представљене бинарним системом бројева. Операција „копирај“ је, нпр. код Интелових микропроцесора у бинарном систему представљена овако: 10110000. Одређени низ инструкција које одређени компјутер може разумети назива се машински језик. У стварности, људи не стварају инструкције директно у машинском језику већ користе програмске језике које се преводе у машински језик путем посебних рачунарских програма „преводилаца“ и компајлера. Неки програмски језици су веома блиски машинском језику, као што је Асемблер а други, као Пролог, су засновани на апстрактним принципима који имају мало сличности са стварним операцијама унутар рачунара.

Архитектура

Код данашњих рачунара, аритметичко-логичка и контролна јединица смјештени су на једном интегралном колу којег називамо централна процесорска јединица (CPU - central processing unit). Меморија рачунара смјештена је на неколико малих интегралних кола поред централног процесора. Несразмерно велики дио укупне масе рачунара у ствари је садржан у систему напајања електричном енергијом - напојна јединица и I/O уређајима.

Неки од већих рачунара разликују се од горе описаног модела углавном по већем броју процесора и контролних јединица који раде симултано. Додајмо овоме да и неки рачунари, чија је искључива намјена научно истраживање и рачунање, имају сасвим другачију архитектуру и због другачијег, нестандардизираног начина програмирања, нису нашли ширу комерцијалну примјену.

Дакле, у бити, принцип функционисања рачунара је прилично једноставан; код сваког такта, рачунар повлачи инструкције и податке из своје меморије, извршава инструкције, похрањује резултате и понавља циклус. Понављање се врши све до наиласка на инструкцију "стоп".

Програми

Рачунарски програми је у ствари низ инструкција које рачунар треба извршити, некад укључујући и табеле података. Много рачунарских програма садржи милионе инструкција и много њих се непрекидно понавља. Типични модерни персонални рачунар (PC - personal computer) може извршити неколико милијарди инструкција у секунди. Рецимо и то да изванредне способности рачунара нису последица извршавања сложених инструкција већ милиона једноставних које програмери уобличавају у сврсисходне функције. Добар програмер, например, изради низ инструкција којим се извршава неки једноставан задатак као што је исцртавање једне тачке на екрану и тај низ затим учини доступним другим програмерима.

Садашњи рачунари су у стању извршавати неколико програма истовремено. У стварности, одређено кратко време процесор извршава инструкције једног програма а затим се пребацује на други програм и извршава дио његових инструкција. То одређено кратко вриеме често називамо временски исечак. Овај начин рада ствара илузију извршавања неколико програма истовремено а у стварности се ради о томе да програми деле процесорско „радно време“. Оперативни систем је програм који најчешће има улогу контролирања оваквог дељења процесорског времена.

Оперативни систем

Да би рачунар радио, барем један програм мора бити непрестано у функцији. Под нормалним условима, тај програм је оперативни систем (OS - operating system). Оперативни систем одлучује који ће програм у датом тренутку бит извршаван, колико и којих ресурса ће му бити додељено (меморија, I/O) и сл. OS такође обезбеђује такозвани апстрактни омотач око хардвера и програмима дозвољава приступ преко сервиса као што су кодови (управљачки програми - „драјвери“ од енгл. driver) који омогућавају програмерима писање програма без потребе за познавањем интимних детаља о свим прикљученим уређајима.

Рачунарске мреже и Интернет

Internet map 1024
Визуализација порције рута на Интернету

Рачунари су коришћени за координирање информације између вишеструких локација од 1950-их година. Амерички војни SAGE систем је био први пример таквог система на великој скали, што је довело до развоја бројних комерцијалних система специјалне намене као што је Sabre.[4]

Током 1970-их година, рачунарски инжењери у истраживачким институцијама широм САД су почели да повезују рачунаре користећи телекомуникациону технологију. Иницијативу је финансирала ARPA (данас DARPA), а рачунарска мрежа која је произашла се звала ARPANET.[5] Технологије које омогућиле постојање Арпанета су се прошириле и еволуирале.

Временом се мрежа проширила изван академских и војних институција и постала је позната као Интернет. Појава умрежавања је била праћена редефинисањем природе и граница рачунара. Рачунарски оперативни системи и апликације су модификовани како би обухватили способност дефинисања и приступа ресурсима других рачунара на мрежи, као што су периферни уређаји, записане информације, и слично, као облик проширења ресурса појединачних рачунара. Иницијално су инсталације биле доступне само људима који су радилу у високо техничким окружењима, док током 1990-их ширење апликација попут имејла и World Wide Web, у комбинацији са развојом јефтине, брзе мрежне техонологије попут Етернета и ADSL није омогућило свеприсутност рачунара. У ствари, број умрежених рачунара и даље доживљава феноменални раст. Веома велика порција персоналних рачунара се регуларно повезује за Интернет ради комуникације и пријема информације. „Бежично“ умрежавање, које често користи мреже мобилних телефона, је омогућило да рачунарско умређавање постане свеприсутно и у мобилном рачунарском окружењу.

Парадигми рачунарске архитектуре

Постоје бројни типови рачунарскских архитектура:

Од свих тих апстрактних машина, квантни рачунар вероватно највише обећава да ће револуционизирати рачунарство.[6]

Лигичке капије су честа апстракција која се може применити код већине дигиталних и аналогних парадигама.

Способност записивања и извршавања листе инструкције званих програми чини рачунаре екстремно свестраним, и чини их различитим од калкулатора. Тјурингова теза је математички израз те свестраности: сваки рачунар са минималном способношћу (који је Тјуринг-комплетан), у принципу, има способност извршавања истих задатака које било који други рачунар може да изврши. Стога, сваки тип рачунара (нетбук, суперрачунар, целуларни аутоматон, етц.) има способност извршавања истих рачунарских задатака, ако се дозволи довољно времена и капацитета меморије.

Занимљивости

CER-10 computer, Tanjug 1963.
ЦЕР 10 у згради СКНЕ (Савезни комитет за нуклеарну енергију) 1963. године. У време укључења у рад (1960) био је пети у Европи а по динамичким особинама други на свету.[7]
Galaksija home computer
Галаксија, први југословенски кућни рачунар.
TIM-011, skolski racunar 1987
Рад ученика на рачунару ТИМ-011 у средњој школи 1990. године. Рачунар ТИМ-011 развијен је 1987. године у „Институту Михајло Пупин" и био је један од првих домаћих „PC-XT" компатибилних рачунара.
Lira 512 2
Школски и кућни рачунар Лира 512 Еи Ниш (Интел 8088 осмобитни процесор, Бејзик, MS DOS) са флопи диском 3.5" (720Kb) из 1988. године.[8] Првобитна генерација школских „YU" рачунара била је заснована на систему Бејзик. Наредне године избачена је на тржиште напреднија и скупља варијанта Лира PC-AT (Интел 80286 16-битни процесор) намењена за привреду и професионалце.

Наредне 1991. године планиран је развој рачунара на 32-битном процесору Интел 80486 (из 1989.), први процесор са преко милион транзистора, међутим те исте године долази до распада и рата у СФРЈ након чега је отказан развој овог рачунара. Варијанте процесора 80486 довеле су до настанка процесора пете генерације Интел Пентиум (80586) који је представљен 1993. године.]]

  • Први електронски дигитални програмабилни рачунар у свету је био британски Колос Мк 1 из јануара 1944. године.[9] Користио је велики број вакуумских цеви док му је основна намена била дешифровње немачких порука одашиљаних са крипто машине Енигма. О постојању овог рачунара јавност је први пут сазнала 1972. године када скинута ознака државне тајне са поверљивих пројекта из периода Другог светског рата.
  • Након рата, 1946. године развија се први амерички електронски дигитални програмабилни рачунар ЕНИАК. Деценију касније, средином 1950-их, стручњаци у Институту „Винча” предвођени Тихомиром Алексићем, Рајком Томовићем, Ахмедом Манџићем и Вукашином Масникосом почињу са радом на развоју рачунарске технологије у Југославији.[7]
  • ЦЕР (цифарски електронски рачунар) модел 10 први је дигитални рачунар направљен у СФРЈ. Његова производња је трајала од 1956. до 1960. године, једним делом у Институту „Винча”, а делом у Институту "Михајло Пупин". То је био први рачунар са електронским цевима, транзисторима и електронским релејима, који су до тада у Европи производили само Уједињено Краљевство, Западна Немачка, Француска и СССР. На челу пројекта за израду првог југословенског рачунара налазио се професор др Тихомир Алексић. Користила га је Савезна влада за обраду статистичких података.
  • Први микропроцесор произвела је фирма Интел 1971. године и то је био четворобитни процесор са ознаком 4004. Годину дана касније (1972) иста компанија је произвела нови, осмобитни процесор 8008.
  • Први персонални рачунар МИТС Алтаир 8800 у САД појавио се 1975. године. Пројектовали су га Ед Робертс и Бил Јетес, а био је намењен хобистима. Продавао се углавном преко часописа у деловима, за састављање, мада је постојала могућност куповине и састављеног рачунара. Сматра се да Алтаир покрену револуцију микрорачунара као први комерцијално успешан кућни рачунар.
  • Стив Џобс и Стив Вознијак такође су се из хобија бавили рачунарима. Они су у Џобсовој гаражи развили рачунар који су назвали Ејпл I који се продавао састављен или у деловима, са упутством за састављање. Године 1977. представљен је нови модел, Ејпл II, који је укључивао тастатуру, напајање и могао да генерише графику у боји; године 1978. уведена је и јединица за дискете уместо магнетних касета. До 1983. године продато је милион ових рачунара, а наредне године још милион. Компанија коју су основали, Ејпл компјутерс, имала је најбржи раст у америчкој историји.
  • Након успеха рачунара Ејпл II, и компанија „IBM” се упустила у посао с рачунарима заснованим на микропроцесору и развила сопствени микрорачунар под именом „IBM PC”. Рачунар је представљен 1981. године и убрзо је постао стандард око кога су бројне друге компаније дизајнирале своје рачунаре. Године 1983. „IBM" представља нови рачунар „IBM PC XT" (Extended Technology) с меморијом од 128 до 256 kB и диском од 10 MB. Наредне 1984. године „IBM" представља рачунар „AT" (Advanced Technology), базиран на Интелевом процесору 80286, коме је касније додат и копроцесор 80287. На основу IBM AT у Југославији биће представљен рачунар Лира PC-AT 1989. године.
  • Први микорачунар Лола 8 у Југославији развијен је у Институту ″Иво Лола Рибар″ 1982. године. Оргинално је дизајниран као индустријски контролер, а нако успеха Галаксије развија се модел 8А који је користио стандарду тастатуру и могао се наћи и по школама. Почетком 1980-их популарни рачунари су британски „ZX 80" и „ZX 81" (из 1981. године) (Клајв Синклер) и амерички Комодор 64 (из 1982. године). Ови рачунари су имали процесор, меморију и тастатуру. Као излазну јединицу користили су ТВ, за чувње програма касетофон, а програмски језик био је Бејзик
  • Први југословенски кућни рачунари „Галаксија" конструисао је Воја Антонић 1983. године.[10] Галаксија је постојала у две верзије. Комерцијалну верзију је производио и продавао школама „Завод за учила и наставна средства" у сарадњи са малом радионицом Електроник инжињерингом, док је „уради сам" верзија описана у специјалном издању часописа „Галаксија" под насловом „Рачунари у вашој кући". Први домаћи самосклапајући рачунар је кроз часопис „Галаксија" доживео огромну популарност и стигао у домове преко 8.000 људи.[10] Заснован је на осмобитном процесору Зилог Z80A, имао је 6 kb меморије, 4kb ROM-a а на екрану монитора или црно-белог телевизора могао је да испише 32x16 слова и 64x48 тачака. Парирао је рачунару „Синклер ZX81" из 1981. Један примерак „Галаксије″ налази се данас изложен у Музеју рачунара у Силицијумској долини, у Калифорнији.[11]
  • „Галаксија" је отворила тржиште кућних рачунара у Југославији. Крајем 1980-их у земљи постоје неколио произвођача рачунара и компонента. Почињу се правити „PC" конфигурације са јачим процесорима. Тако 1989. године у анкети часописа „Свет компјутера" награду „Компјутерски гранд прикс 89" и титулу најбољег домаћег рачунара осваја Лира PC-AT из Еи Ниш, друго место осваја Бимар 400 из Биростроја Марибор, док треће место су делили ИРИС МУВ - Сарајево и ВУК Синише Христова са сарадницима из Ниша.[12][13] Држава је у то време увела обавезан предмет „рачунарство и информатика" у гимназијама и стручним средњим школама у којима су новоформирани информатички кабинети били опремљени рачунарима домаће производње. Оснивају се први стручни часописи, док се на радију и телевизији емитују прве специјализоване емисије о рачунарима.
  • У доба Југославије постојала су ограничења на увоз страних електронских уређаја како би се заштитила домаћа електронска индустрија која је запошљавала велики број људи. Иако су домаћи уређаји незнатно каскали за западним производима домаћа привреда је донекле хватала корак са светским технолошким решењима прилагођавајући потребе према могућностима југословенских потрошача. Захваљујући домаћој електронској индустрији током 1980-их у скоро сваком дому налазио се радио грамофон и телевизор, а ера рачунара, видео-рикордера (завршена 2016.), радио касетофона и музичких линија је тек почињала.
  • Управо је микрорачунар био носилац дигиталне револуције, односно треће индустријске револуције чије је главно обележје прелаз са аналогне на дигиталну технологију. Овим напретком настало је информатичко доба. Главни носиоци нових технолошких решења и комерцијалног успеха током овог раздобља су америчке компаније.
  • Године 1992. Мајкрософт уводи оперативни систем Виндовс 3.1 и продаје преко 10 милиона примерка.
  • Године 1993. заснивају се рачунари на процесору Пентиум, а 1997. године развија се Пентиум II. Овај процесор је касније модификован још у верзије Пентиум III и Пентиум IV, након чега су почели да се производе рачунари засновани на процесорима који унутар истог кућишта обједињују 2, 4 или 8 процесорских језгара.
  • У августу 1995. године Мајкрософт уводи систем Виндоус 95 чиме покреће нову рачунарску револуције у складу са слоганом њиховог оснивача Била Гејтса: „рачунар на сваком столу у сваком дому". Те године у свету је продато 60 милиона рачунара, а 10 године касније 200 милиона. И скоро сваки је имао инсталиран Мајкрософтов оперативни систем. Тржиште рачунара достигло је врхунац 2011, са 360 милиона примерка. Од те године тржиште је у паду, јер су многи корисници рачунара заменили паметним телефонима и таблетима, односно Стив Џобсов iPhon-ом и iPad-ом. Током дигиталне револуцује значајан допринос у развоју напајања код преносивих рачунара, таблета и паметних телефона имао је српски стручњак Дејан Илић, који се налазио на челу истраживачког тиму немачке компаније „Варта".[14]
  • Тренутно најбржи суперрачунар на свету је кинески „Sunway TaihuLight" са 93 петафлопса (један петафлопс значи да рачунар може да изведе билијарду или хиљаду билиона операција у секунди).[15] Изградња овог суперрачунара као и све потребне инфраструктуре износила је 273 милиона америчих долара. На Балкану од 2015. године најбржи суперрачунар је „Авитохол" у „Институту за информатику и комуникационе технологије" у Софији са укупном процесорском снагом од 264 терафлопса (1 терафлопс = билион (10¹² - дуга скала) операција у секунди).[16] У Србији од 2014. године најбржи суперрачунар је „Парадокс IV" који се налази у „Институту за физику" у Земуну и има процесорску снагу од 110 терафлопса.[17][18] Компанија „IBM" је 2017. године завршила израду суперрачунара „Самит" који ће бити премеште током 2018. године у Оак националну лабораторију у Тенесију где ће заменити застарели Титан суперрачунар од 20 петафлопса који је почео са радом 2012.[19] „Самит" биће напајан електричном енергијом као и систем за његово хлађење јачине 15 MW - мегавата. Ова количине струје довољна је да снабде више од 12.000 домаћинства. Очекује се да достигне брзину од 150 - 300 петафлопса. У нову технолошку трку за развој суперрачунара значајним средствима укључила се ЕУ која знатно заостаје у односу на Кину и САД.[20]
  • У исто време, Кина, САД, Јапан и ЕУ свака понаособ, увелико раде на изради егзоскејл суперрачунара, први рачунар брзине 1000 петафлопса (1 егзофлопс = хиљаду билијарди или милион билиона (или милијарду милијарда) операција у секунди.[21] Егзоскејл суперрачунар теоретски биће брз као људски мозак, а сматра се да за рад овог рачунара биће потребна количина електрична енергија коју може да произведе мања нуклеарна централа.

Галерија

Računar Iskra Delta Partner

Рачунар Iskra Delta Partner

Personalni računar Wang 2200 PCS II

Персонални рачунар Wang 2200 PCS II

Референце

  1. ^ In 1946, ENIAC required an estimated 174 kW. By comparison, a modern laptop computer may use around 30 W; nearly six thousand times less. „Approximate Desktop & Notebook Power Usage”. University of Pennsylvania. Архивирано из оригинала на датум 3. 6. 2009. Приступљено 20. 6. 2009.
  2. ^ Early computers such as Colossus and ENIAC were able to process between 5 and 100 operations per second. A modern “commodity” microprocessor (as of 2007) can process billions of operations per second, and many of these operations are more complicated and useful than early computer operations.
  3. ^ „computer, n.”. Oxford English Dictionary (2 изд.). Oxford University Press. 1989.
  4. ^ Hughes 2000, стр. 161.
  5. ^ „A Brief History of the Internet”. Internet Society. Приступљено 20. 9. 2008.
  6. ^ Dumas 2005, стр. 340.
  7. 7,0 7,1 Положио испит на тајном задатку, Станко Стојиљковић, Политика, 19. септембар 2006.
  8. ^ „Лира” - Нешто старо са шлагом, Воја Гашић, Рачунари, 1989.
  9. ^ „The Modern History of Computing”. Stanford Encyclopedia of Philosophy.
  10. 10,0 10,1 Бусулаџић, Ајдин (14. 8. 2017). „Галаксија: Југословенски компјутер из 80-их који је могао да побиједи запад!”. Ослобођење. Приступљено 1. 3. 2018.
  11. ^ Galaksija - Computer History Museum
  12. ^ Кузмановић, Миодраг (март 2016). „Намибија, Лира и истраживање Марса”. Временска машина – Свет компјутера. Приступљено 1. 3. 2018.
  13. ^ Стојичевић, Душан (1989). „Нова Лира брзине ветра”. Свет компјутера. Приступљено 1. 3. 2018.
  14. ^ Професионалци: Дејан Илић, научник, РТС Приказује - Званични канал
  15. ^ Суперкомпјутери из Кине постали најбржи на свету, Александар Тодоровић, Политика, 5. децембар 2017.
  16. ^ Avitohol - Bulgarian multifunctional high perfomance computing cluster
  17. ^ Суперрачунар у Земуну, Свет компјутера, 2014.
  18. ^ Посета Институту за физику: Интервју са Петром Јовановићем, Никола Тодоровић, часопис Либре, 18. март 2016.
  19. ^ Титан најбржи компјутер на свету, Р. С., Политика, 5. новембар 2012.
  20. ^ ЕУ улаже у суперрачунаре, Александр Тодоровић, Политика, 22. јануар 2018.
  21. ^ Борба Кине и САД за нове технологије, Александар Тодоровић, Политика, 23. фебруар 2018.

Литература

  • Dumas, Joseph. D. (2005). Computer Architecture: Fundamentals and Principles of Computer Design. CRC Press. стр. 340. ISBN 978-0-8493-2749-0.
  • Hughes, Agatha C. (2000). Systems, Experts, and Computers. MIT Press. ISBN 978-0-262-08285-3.
  • Fuegi, J. and Francis, J. "Lovelace & Babbage and the creation of the 1843 'notes'". IEEE Annals of the History of Computing 25 No. 4 (October–December 2003): Digital Object Identifier
  • a Kempf, Karl (1961). „Historical Monograph: Electronic Computers Within the Ordnance Corps”. Aberdeen Proving Ground (United States Army).
  • a Phillips, Tony (2000). „The Antikythera Mechanism I”. American Mathematical Society. Приступљено 5. 4. 2006.
  • a Shannon, Claude Elwood (1940). „A symbolic analysis of relay and switching circuits”. Massachusetts Institute of Technology.
  • Corporation, Digital Equipment (1972). PDP-11/40 Processor Handbook (PDF). Maynard, Massachusetts: Digital Equipment Corporation.
  • Verma, G.; Mielke, N. (1988). „Reliability performance of ETOX based flash memories”. IEEE International Reliability Physics Symposium.
  • Swade, Doron D. (1993). „Redeeming Charles Babbage's Mechanical Computer”. Scientific American: 89.
  • Meuer, Hans; Strohmaier, Erich; Simon, Horst; Dongarra, Jack (13. 11. 2006). „Architectures Share Over Time”. TOP500. Архивирано из оригинала на датум 20. 2. 2007. Приступљено 27. 11. 2006.
  • Lavington, Simon (1998). A History of Manchester Computers (2 изд.). Swindon: The British Computer Society. ISBN 978-0-902505-01-8.
  • Stokes, Jon (2007). Inside the Machine: An Illustrated Introduction to Microprocessors and Computer Architecture. San Francisco: No Starch Press. ISBN 978-1-59327-104-6.
  • Zuse, Konrad (1993). The Computer - My life. Berlin: Pringler-Verlag. ISBN 978-0-387-56453-1.
  • Felt, Dorr E. (1916). Mechanical arithmetic, or The history of the counting machine. Chicago: Washington Institute.
  • Ifrah, Georges (2001). The Universal History of Computing: From the Abacus to the Quantum Computer. New York: John Wiley & Sons. ISBN 978-0-471-39671-0.
  • Berkeley, Edmund (1949). Giant Brains, or Machines That Think. John Wiley & Sons.
  • Cohen, Bernard (2000). Howard Aiken, Portrait of a computer pioneer. Cambridge, Massachusetts: The MIT Press. ISBN 978-0-2625317-9-5.
  • Ligonnière, Robert (1987). Préhistoire et Histoire des ordinateurs. Paris: Robert Laffont. ISBN 978-2-221-05261-7.
  • Couffignal, Louis (1933). Les machines à calculer ; leurs principes, leur évolution. Paris: Gauthier-Villars.
  • Essinger, James (2004). Jacquard's Web, How a hand loom led to the birth of the information age. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-280577-5.
  • Hyman, Anthony (1985). Charles Babbage: Pioneer of the Computer. Princeton University Press. ISBN 978-0-6910237-7-9.
  • Cohen, Bernard (2000). Howard Aiken, Portrait of a computer pioneer. Cambridge, Massachusetts: The MIT Press. ISBN 978-0-2625317-9-5.
  • Bowden, B. V. (1953). Faster than thought. New York, Toronto, London: Pitman publishing corporation.
  • Moseley, Maboth (1964). Irascible Genius, Charles Babbage, inventor. London: Hutchinson.
  • Collier, Bruce (1970). The little engine that could've: The calculating machines of Charles Babbage. Garland Publishing Inc. ISBN 978-0-8240-0043-1.
  • Claude E. Shannon: A Symbolic Analysis of Relay and Switching Circuits. In: Transactions of the American Institute of Electrical Engineers, Volume 57. 1938 (Seite 713–723).

Спољашње везе

10. фебруар

10. фебруар је четрдесет први дан у години у Грегоријанском календару. 324 дана (325 у преступним годинама) остаје у години после овог дана.

12. јул

12. јул (12.7.) је 193. дан године по грегоријанском календару (194. у преступној години). До краја године има још 172 дана.

14. фебруар

14. фебруар је четрдесет пети дан у години у Грегоријанском календару. 320 дана (321 у преступним годинама) остаје у години после овог дана.

17. мај

17. мај (17.5.) је 137. дан године по грегоријанском календару (138. у преступној години). До краја године има још 228 дана.

19. јануар

19. јануар је деветнаести дан у години у Грегоријанском календару. 346 дана (347 у преступним годинама) остаје у години после овог дана.

1946

1946. је била проста година.

22. јануар

22. јануар је двадесет други дан у години у Грегоријанском календару. 343 дана (344 у преступним годинама) остаје у години после овог дана.

24. јануар

24. јануар је двадесет четврти дан у години у Грегоријанском календару. 341 дана (342 у преступним годинама) остаје у години после овог дана.

UTC

UTC (енгл. Coordinated Universal Time — координисано универзално време) је високо-прецизно стандардно атомско време које отприлике прати универзално време. Базирано по законима разних земаља света: временске зоне на Земљи су приказане негативно или позитивно од UTC времена. Други називи за ово време је Зулу, Гриничко време и -GMT-.

На пример, у овој кутијици пише UTC време када је ова страница учитана на ваш рачунар.

UTC је системско време које се користи по многим Интернет и WWW стандардима. Network Time Protocol је подешен да синхронизује сатове многих рачунара преко Интернета према UTC-у. UTC се такође користи у авијацији. Метеоролошке станице, летови и ваздушни саобраћај, као и све мапе користе UTC, да се не би помешало са летњим рачунањем времена.

Због практичних разлога, разлика између UTC и GMT времена је јако мала и због тога се често користи назив GMT, иако, технички није исправно.

Видео-игра

Видео-игра (видео-игрица или само игрица) је игра која се игра уз помоћ аналогних или дигиталних рачунара или играчких конзола прикључених на рачунар или телевизор. У новије време је један од најпопуларнијих облика забаве на свету. Видео-игре се из дана у дан развијају, и побољшавају им се техничке карактеристике. Постају све важнији економски фактори многих земаља. Основни захтеви видео-игара су излазни и улазни графички уређаји. Новије игре захтевају графички процесор и мрежну опрему. Што време даље одмиче и видео игре постају напредније, тако им се повећавају хардверски захтеви тако да су потребна све снажнији рачунари да би се могле покренути.

Постоји много жанрова видео игара, а само неки од њих су RPG (играње улога), акцијске игре, пуцачине (из првог и трећег лица) и платформске игре. Данас оне најчешће долазе на CD-овима или DVD-овима, а некада су долазиле на ROM кертриџима. Неке се видео игре могу и скинути са Интернета. Уређај који се користи за играње игре кући се зове конзола. Постоји и постојало је много врста конзола и кућних рачунара намењених за играње; неке од првих су Атари (Atari 600), Сега (Sega) и Нинтендов систем за забаву (Nintendo Entertainment Sistem) током 80-их година. Новије конзоле су ИксБокс 360 (Xbox 360), Плејстејшн 3 (PlayStation 3) и Нинтендо Вии (Nintendo Wii). Најпродаванија конзола свих времена је Плејстејшн 2 (PlayStation 2) коју је произвео Сони (Sony). Осим конзола, људи користе и персонални рачунар како би играли игре које се на персоналном рачунару зову компјутерске игре. За старије конзоле се обично не праве новије игре, иако се игре за конзоле понекад емулирају за персоналне компјутере.

Дигиталне игре су игре које су засноване на напредној компјутерској и интернет технологији и на виртуелној платформи. Оне корисницима омогућују и интеракцију са другим играчима као и са групама других играча. „Дигитална игра се дефинише као систем у ком играчи учествују у вештачком сукобу, дефинисаним правилима, што резултира у измеривом исходу.“ Дакле, дигиталне игре су првобитно креиране за забаву. Временом је постало јасно колики потенцијал оне имају за укључивање у процес образовања.

Епл

Епл (енгл. Apple Inc.), раније Епл компјутер (енгл. Apple Computer, Inc.), је америчка међународна корпорација са средиштем у Купертину, Калифорнија која се бави развојем, производњом и продајом личних рачунара, медијских плејера и рачунарског хардвера и софтвера. Најпознатији хардвер производи компаније су линија рачунара Мек, музички плејер ајпод, смартфон ајфон и таблет рачунар ајпад. Најпознатији софтвер производи су оперативни системи OS X и iOS, мултимедијални плејер ајтјунс и креативни и пословни пакети iLife и iWork.

Епл су 1. априла 1976. године основали Стив Вознијак, Стив Џобс и Роналд Вејнс, док је постала акционарско друштво 3. јануара 1977. Реч „компјутер“ је избачена из имена 9. јануара 2007. године, као одраз фокусирања компаније на потрошачку елекронику, након представљања ајфона и Епл ТВ-а.Први масовно продавани рачунар и велики успех компаније био је Епл II.

Кућни рачунар

Кућни рачунари или компјутери (енгл. Home computers) су били мали рачунари предвиђени за кућну употребу. Појавили су се средином седамдесетих година

двадесетог века и практично постојали око десет година. Врло скромних могућности али зато прихватљиве цене могли су да раде као скромнији текст процесори, да раде уканкрсне тебеле и да подржавају једноставније игрице.

Први такав рачунар су направили Стив Џобс и Стив Вознијак у доби од седаманест година. Вознијак је иначе радио у Хјулит Пакарду, угледној светској фирми која се бавила развојем мерних инструмента, а на предлог Вознијака да се развије кућни рачунар су одговорили „Пакард се не бави играчкама“. Вознијак је напустио посао и направио први Епл. Рачунар је према легенди развијен у једној гаражи у којој су стајале јабуке па је тако и добио име Епл. Вознијак је практично конструисао рачунар, написао први оперативни систем ДОС (DOS - disc operating system) а Џобс је организовао његову продају. За неколико година постали су доларски милионери, а коју годину касније и милијардери.

Ускоро се на тржишту појавило више фирми које су развиле и на тржиште избациле своје моделе. Међу многима треба истаћи рачунар ZX Spectrum који је развио Клајв Синклер. Иако је имао гумену тастатуру и био димензија једне књиге, то је био први рачунар по цени мањој од 100 долара.

Од домаћих кућних рачунара треба свакао поменути Галаксију који је развио Воја Антонић и Лолу 8 коју је развила, у слободном времену, група инжењера из фабрике Иво Лола Рибар у Београду.

Кућни рачунари су имали следеће карактеристике:

Уместо монитора користио се телевизор

Микропроцесор је био осмобитни

RAM меморија је имала око 16 KiB

РОМ меморија је био око 4 KiB

спољна меморијска јединица је била касетофон а у каснијој фази дискетна јединица са дискетама од 5,25 инча.

оперативни систем је био у РОМ-у а касније на дискети.

постојао је џојстик за акционе игрице.

штампачи су за штампу користили термо папир, или су штампали на обичном папиру и имали главу штампача са лепезом, куглом или са деветопинском главом.И док су се једни борили да оборе цену што више, други су радили на побољшању карактеристика. Тако се почетком осамдесетих појавио први лични рачунар IBM PC (IBM PC).

Могућностима и ценом, ускоро, превазиђени од стране личних рачунара, кућни рачунари, одлазе у историју.

Касније су се појавиле 8-битне играчке конзоле, које веома подсећају на кућне рачунаре, и могу се и дан данас наћи у продаји. Њихов оперативни систем се налази на чипу који се лако убацује у слот, налик слотовима на матичној плочи. На тим чиповима су углавном игрице, а могу се наћи и јефтине копије Виндоуса. Те играчке конзуле имају џојстике, тастатуру, и миш. Једна од тих конзуле је и GSD-1988, који је можда једна од највернијих имитација кућних рачунара.

Лични рачунар

Лични рачунар (енгл. personal computer, скраћено: PC — латинички изговор: пи-си) је рачунар намењен за личну употребу једног корисника (у једном тренутку), независно од места употребе (нпр. код куће или на послу).

Одредница лични рачунар се односи првенствено на почетну и основну намену рачунара пре него на његову реалну употребу. Савремени лични рачунари са новим оперативним системима могу да услужују више корисника истовремено и на тај начин практичну буду третирани као серверски системи а не лични. Такође је могуће да неко поседује рачунар првенствено намењен вишекорисничком раду за личну употребу. Ни оперативни систем више не одређује да ли је рачунар лични или не јер сви савремени оперативни системи подржавају вишекориснички рад.

Намена, цена и величина личног рачунара одговарају личној употреби. Уобичајени задаци су обрада текста, употреба интернета, мултимедија, играње игара, програмирање и сл. Већина софтвера која се пише за кућне рачунаре, наменски се прави што једноставнијим за употребу. Појам персоналног компјутера се данас најчешће односи на IBM PC компатибилни рачунар, мада постоји неколико не-IBM компатибилних рачунара, заснованих углавном на PowerPC фамилији процесора.

Познати модели:

IBM PC

Мeкинтош

Оперативни систем

У рачунарству, оперативни систем (ОС) је скуп програма и рутина одговорних за контролу и управљање уређајима и рачунарским компонентама, као и за обављање основних системских радњи. Оперативни систем обједињује у целину разнородне делове рачунара и сакрива од крајњег корисника детаље функционисања ових делова. Оперативни систем ствара за корисника радно окружење које рукује процесима и датотекама, уместо битовима, бајтовима и блоковима. Већина оперативних система долази са апликацијом која обезбеђује кориснички интерфејс за руковање оперативним системом, као што су интерпретер командне линије и графички кориснички интерфејс. Додатно, оперативни систем омогућава покретање других, корисничких, програма као што су едитори, преводиоци и интернет претраживачи. Мрежни оперативни систем је друга врста оперативног система.

За хардверске функције као што су улаз и излаз и алокација меморије, оперативни систем делује као посредник између програма и рачунарског хардвера, мада се апликациони код често директно извршава хардверу, и фреквентно се врше системски позиви за ОС функције или програми бивају прекидани њима. Оперативни системи су присутни у многим уређајима који садрже рачунар – од мобилних телефона и играчких конзолаа до веб сервера и суперрачунара.

Најкоришћенији оперативни систем у употреби на стоним и преносивим рачунарима је Мајкрософт виндоус, са тржишним уделом од око 82,74%. macOS фирме Епл је на другом месту (13,23%), и разни видови Линукса су колективно на трећем месту (1,57%). У мобилним (паметни телефон и таблет комбиновано) сектору, употреба Гугловог Андроида је у 2017 порасла до 70% и судећи по подацима трећег квартала 2016, Андроид на паметним телефонима је доминантан са 87,5 % и стопом раста од 10,3 % годишње, а њему следи Еплов iOS са 12,1 % и годишњим смањењем тржишног удела од 5,2 процента, док други оперативни системи сачињавају само 0,3 процента. Дистрибуције Линукса су доминантне у серверском и суперрачунарским секторима. Друге специјализоване класе оперативних система, као што су уграђени и реално-временски системи, постоје у многим апликацијама. Јачи сервери користе Линукс, FreeBSD и друге врсте јуниксоликих оперативних система.

Рачунарска игра

Рачунарска (компјутерска) игра је игра која се игра помоћу рачунара. То је један од видова забаве у савременом свету. Рачунарске игре се стално развијају, побољшавају им се техничке карактеристике и постају све већи економски чинилац у многим светским земљама.

Израз „рачунарске игре“ се првенствено односи на игре специјално направљене за класичне (нпр. личне или кућне) рачунаре, док „игре за конзоле” се односи на игре које се играју на за то специјално направљеним „конзолама“ (које су, углавном, такође рачунари). Неке конзоле имају уграђене мониторе а друге користе ТВ за приказ слике. Израз „видео-игре“ се односи на све игре које за приказ садржаја користе екран.

Рачунарски програм

Рачунарски програм (енгл. Computer program) је запис чија је намена да оствари одређене промене на рачунару. Без програма рачунар не може да ради.

Рачунарске програме интерпретира или, у специјалном случају, директно извршава рачунар. Последица процеса интерпретације су поменуте промене на рачунару. Уско повезани са програмима су програмски језици. У оквиру програмских језика одређена су строга правила по којима програм мора да буде написан. Програм може да створи човек током процеса који се зове програмирање. Програм такође може да направи и други програм током свог извршавања на рачунару.

Софтвер

Софтвер су програми (наредбе, инструкције) који говоре рачунару како треба да извршава одређене задатке. Софтвер је начин записа алгоритама у облику који је разумљив рачунару. Повезан је са хардвером, који представља компоненте рачунара. Уколико хардвер и софтвер нису повезани, рачунар не функционише. Софтвер се састоји од програма и библиотека, као и докумената који су повезани са њима. Појам софтвера се често користи у ужем смислу, као софтвер апликација.Извршни код се састоји од програмског тј. машинског језика са инструкцијама специфичне за сваки процесор (енгл. central processing unit – CPU ). Машински језик чине група бинарних вредности које прослеђују инструкције до процесора о промени стања рачунара. Као пример тога имамо када инструкција мења вредност сачувана у посебној локацији рачунара, и у том случају резултат промене није видљив кориснику. Такође, инструкције могу довести до промене на екрану рачунара, који су, дакле, видљиви кориснику. Процесор ће извршавати радње са инструкцијама по редоследу по ком су му инструкције достављене, уколику му није задато да прескочи са једне на другу инструкцију, или је прекинуто (у данашње време су вишејезгарни процесори доминантни, код којих свако језгро може да извршава инструкције по редоследу; мада сваки апликациони софтвер може да се извршава на једном језгру, знатан порција софвера је направљена тако да користи мноштво језгара).

Софтвер записан у машинском језику је познат као машински код, док је у пракси најчешће записан као скуп програмских језика високог нивоа, због тога што су много ефикаснији, а такође и једноставнији за коришћење човеку него машинском језику. Овакви програми се преводе у машински језик помоћу компајлера или интерпретатора, као и комбинацијом ова два програма. Софтвер такође може бити записан у програмском језику ниског нивоа – асемблеру, програму који представља машински језик коришћењем алфабета.

Тастатура

Тастатура или клавијатура је периферни уређај рачунарског система направљен по угледу на писаћу машину. Служи како за унос текста, бројева и знакова тако и за контролу операција које рачунар извршава.

Физички, тастатура је скуп тастера са угравираним или одштампаним словима, бројевима, знаковима или функцијама. У већини случајева притисак на тастер проузрокује исписивање једног симбола. Ипак, да би се добили неки симболи потребно је притиснути и држати више тастера истовремено или у одређеном редоследу. Притиском на неке од тастера не добија се никакав симбол већ се они користе за одређене операције на самој тастатури.

Централна процесорска јединица

Централна процесорска јединица (ЦПУ) је сет електронских кола унутар рачунара на којима се извршавају инструкције рачунарског програма путем извођења основних аритметичких, логичких, контролних и улазно/излазних (I/O) операција спецификованих инструкцијама. Рачунарска индустрија је користила термин „централна процесорска јединица” још од раних 1960-их. Традиционално, термин „ЦПУ” се односи на процесор, специфичније на његову процесорску јединицу и контролну јединицу (CU), при чему се прави разлика између тих сржних елемената рачунара и спољашњих компоненти као што су главна меморија и I/O електронска кола.Процесор (у рачунарству) је извршна јединица — прима и извршава инструкције прочитане из одговарајуће меморије. Када се каже само „процесор“ најчешће се мисли на централни процесор (енгл. central processing unit — CPU, централна процесорска јединица), али постоје и процесори специјалних намена као што су процесори сигнала, разни графички процесори, итд. Сам по себи процесор не чини рачунар, али је један од најважнијих делова сваког рачунара.

Форма, дизајн, и имплементација централних процесорских јединица су се променили током њихове историје, али њихов фундаментални оперативни мод је остао скоро непромењен. Главне ЦПУ компоненте су аритметичко-логичка јединица (АЛУ) која врши аритметичке и логичке операције, процесорски регистри који снабдевају операндима АЛУ и чувају резултате АЛУ операција, и контролна јединица која оркестрира преузимање (из меморије) и извршава инструкције усмеравајући координисане операције АЛУ, регистара и других компоненти.

Већина модерних процесора су микропроцесори, што значи да су садржани на јединичном интегралном колу (ИЦ) или чипу. Један чип који садржи ЦПУ може исто тако да садржи меморију, периферне интерфејсе, и друге компоненте рачунара; такви интегрисани уређаји се различито називају микроконтролерима или системима на чипу (СоЦ). Неки рачунари примењују вишејезгарни процесор, који је једноставан чип састављен од два или више процесора званих „језгра”; у том контексту, може се говорити о таквим појединачним чиповима као „утичницама”. Редни процесори или векторски процесори имају вишеструке процесоре који паралелно делују, при чему се ни један не сматра централним. Постоји и концепт виртуалних процесора коју су вид примене динамички агрегираних рачунарских ресурса.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.