Рат у Хрватској

Рат у Хрватској је био војни сукоб на подручју бивше Социјалистичке Републике Хрватске, узрокован изласком Хрватске из састава Социјалистичке Федеративне Републике Југославије.

Рат се на почетку водио између Југословенске народне армије, крајишких Срба и припадника хрватског Министарства унутрашњих послова. Руководство Југославије је помоћу савезне армије покушало да Хрватску задржи у саставу федерације. За вријеме распада заједничке државе на територији Хрватске која је била насељена Србима проглашена је краткотрајна међународно непризната држава — Република Српска Крајина. Хрватска је то сматрала покушајем да се територија Хрватске укључи у састав Србије. Тада је почела борба између Хрватске војске и Српске војске Крајине. Споразум о прекиду ватре је потписан 1992. године, што је праћено признањем Хрватске као суверене државе. На територију Хрватске су уведене Мировне снаге ОУН, због чега је оружани сукоб успорен. Хрватска војска је 1995. године спровела двије велике офанзивне операције, што је довело до заузимања великог дела територије Српске Крајине. Рат је завршен Ердутским и Дејтонским споразумом, према којима је Источна Славонија, Барања и Западни Срем у састав Хрватске ушла 1998. године. Сукоб је праћен међусобним етничким чишћењем и српског и хрватског становништва.

Као резултат рата, Хрватска је стекла независност и остварила свој територијални интегритет. Током оружаних дејстава, многа села и градови су уништени или озбиљно оштећени. Штета нанесена националној економији Хрватске ратним дејствима се процјењује на 37 милијарди долара. Током рата је погинуло укупно 20 хиљада људи. Велики број хрватски избјеглица је протјеран са територије под контролом Срба од 1991. до 1992. године. Истовремено, према извјештајима Комесаријата за избјеглице ОУН, до 1993. године 251.000 Срба је протјерано са територије под контролом Хрвата. Још један велики талас српских избјеглица (око 230.000 људи) забиљежен је 1995. године послије хрватске операције Олуја. Након рата у Хрватску се вратило 115.000 српских избјеглица.

У Хрватској се за оружани сукоб користи термин „Домовински рат” (Отаџбински рат), али је чест и термин „Великосрпска агресија”. У српској литератури овај сукоб се најчешће назива „Рат у Хрватској” или рјеђе „Рат у Крајини”.

Рат у Хрватској
Дио ратова у бившој Југославији
JNA Campaign in Croatia 1991
Вријеме:31. март 1991. — 12. новембар 1995.[e]
Мјесто:Хрватска[f]
Узрок:Отцепљење СР Хрватске од СФРЈ
Резултат: Побједа Републике Хрватске
Територијалне
промјене:
  • Независност Хрватске у границама из времена СФРЈ
  • Нестанак Републике Српске Крајине[g]
Сукобљене стране
  •  Република Хрватска[a]
  • 1995:

    1991—1992:

    1992—1995:

    Посредни учесници:

    Команданти и вође
    Хрватска Фрањо Туђман
    Хрватска Гојко Шушак
    Хрватска Антон Тус
    Хрватска Јанко Бобетко
    Хрватска Звонимир Червенко
    Хрватска Петар Стипетић
    Хрватска Анте Готовина
    Република Босна и Херцеговина Атиф Дудаковић
    Социјалистичка Федеративна Република Југославија Вељко Кадијевић (1991—1992)
    Република Српска Крајина Милан Бабић
    Република Српска Крајина Милан Мартић
    Република Српска Крајина Миле Мркшић
    Република Српска Крајина Горан Хаџић
    Посредни учесници:
    Савезна Република Југославија Слободан Милошевић
    Западна Босна (1993—1995) Фикрет Абдић
    Укључене јединице

    1995:

    1991—1992:

    1992—1995:

    Јачина
     Хрватска 70.000 (1991)
    200.000 (1995)
    Социјалистичка Федеративна Република Југославија ЈНА 145.000 (1991)
    Република Српска Крајина РСК 50.000 (1995)
    Жртве и губици
    13.583 убијено или нестало (од тога 10.668 потврђено мртвих)[1] 8.039 убијено или нестало [2]

    Позадина сукоба

    Један од главних чинилаца који су довели до рата у Хрватској је нагли пораст национализма у Југославији током 1980-их. У Југославији се почела јављати криза са слабљењем левице у земљама источне Европе, а дефинитивно је наступила окончањем Хладног рата, односно, симболично, падом Берлинског зида 1989. када је комунизам у Југославији изгубио свој идеолошки потенцијал.

    Током 1980-их, албански сецесионистички захтеви на Косову су довели до међуетничких тензија. Економски развијеније републике Словенија и Хрватска су тражиле децентрализацију, док је Србија заговарала централизам и једнопартијску власт Савеза комуниста Југославије. Србија је 1989. усвојила амандмане на устав из 1974. којима је смањена аутономија српских покрајина Косово и Метохија и Војводина.

    Слабљење комунизма у СФРЈ је омогућило је пораст национализма, који се јавио чак и редовима Савез комуниста Југославије. У јануару 1990. одржан је 14. конгрес СКЈ на коме су представници Словеније затражили реорганизацију, ове тада владајуће партије, у савез независних странака што није пре свих осталих одговарало српском делу ове партије предвођеном Слободаном Милошевићем, а приликом гласања словеначки предлог није изгласан. Словеначка делгација је напустила конгрес, а касније им се придружила хрватска делегација.

    Још 1989. основано је неколико политичких партија, међу њима и Хрватска демократска заједница, на челу са Фрањом Туђманом. ХДЗ је засновала своју кампању на тежњи за независношћу Хрватске и изразитој антијугословенској политици. Странка је победила на априлско-мајским изборима 1990. у Хрватској испред Социјалдемократске партије Хрватске, реформисаних комуниста Ивице Рачана.

    Са насталим значајним политичким променама у свету почеле су се развијати различите визије будућности државе. Словенија и Хрватска су након вишестраначких избора почеле да се залажу за преобликовање Југославије, па су заступале тезу о лабавој конфедерацији, док се са српске стране није напуштала идеја федералне државе, односно статус кво.

    Догађаји непосредно пред рат

    Око педесет година пре овог сукоба, током Другог светског рата, у тадашњој НДХ, била је спровођена усташка политика да се једна трећина Срба побије, једна трећина покрсти, а једна трећина расели. Након победе ХДЗ на изборима 1990. године, Хрватска је отворила врата за повратак људи који су спроводили усташку политику током Другог светског рата. У Загреб су се вратили неки од бивших министара Анте Павелића (Винко Николић)[3] и многобројни високи службеници усташког режима, међу којима и Иво Ројница, командант Дубровника у Другом светском рату.[3] Српски народ у Хрватској 1990. осетио се угроженим због поновне појаве усташких симбола, који су били симбол страха и геноцида почињеног према српском и другим народима у Другом светском рату, те повратка људи у државу који су спроводили такву политику и могуће рестаурације државе у којој би био угрожен њихов опстанак.

    CroatianSerbs
    Територијални размештај Срба у Хрватској пре рата

    На дан 13. маја 1990. у Загребу је требало да се одржи фудбалска утакмица између загребачког Динама и београдске Црвене звезде. На утакмици су избили нереди који су резултовали са преко 60 повређених људи.[4] Истог дана је Благоје Аџић, начелник Генералштаба ЈНА, издао наредбу о преузимању наоружања и муниције ТО-а и њиховом складиштењу у складиштима ЈНА. Међутим, већ у јуну 1990. Хрватска почиње са илегалним увозом оружја из Мађарске и преко Мађарске из Чилеа и других земаља.[5][6]

    Нови хрватски Сабор је 30. маја имао своје прво заседање, а председник Туђман је објавио свој манифест за нови устав и велики број политичких, економских и друштвених промена, међу којима је најављена и промена статуса Срба у Хрватској од конститутивног народа на статус мањине. Локални српски политичари су се супротставили новом уставу, на темељу чињенице да се умањују права српског становништва и да се овиме ствара могућност да Срби буду угрожени. Ово се заиста и десило када је устав усвојен годину дана касније.

    Срби у Хрватској су 17. августа одржали референдум који Хрватска власт није признала, а на којем се 99,7% грађана (махом српске националности) изјаснило за аутономију унутар Хрватске. Хрватска влада је покушала да спречи референдум пославши полицијске снаге да одузму оружје из побуњених полицијских станица у подручјима које су насељавали Срби. Локални Срби су блокирали путеве у јужним деловима Хрватске, углавном око Книна. Овај инцидент је познат под именом Балван револуција. Хрватска је на блокаду путева одговорила слањем специјалних одреда полиције у хеликоптерима, али су их пресрели авиони Југословенског ратног ваздухопловства и приморали их да се врате у Загреб.

    Формирано је Српско национално веће, које је касније постало влада Републике Српске Крајине, а на његовом челу се налазио Милан Бабић, председник општине Книн.

    Дана 30. септембра 1990. Српско национално веће је прогласило „аутономију српског народа на етничким и историјским територијама на којима он живи, а које су унутар садашњих граница Републике Хрватске као федералне јединице Социјалистичке Федеративне Републике Југославије“.[7]

    Парламент Хрватске је 22. децембра 1990. изгласао нови Устав, са променом статуса Срба у Хрватској који су тако од конститутивног народа постали национална мањина[8]. На основу пописа из 1991. (Попис становништва домаћинстава, станова и пољопривредних господарстава 31. март 1991), у Хрватској је живело око 12% Срба[9][10] од укупно око 4,7 милиона становника. За време пописа 1910. у Хрватској и Славонији било је 24,5% Срба. До пада броја Срба дошло је услед спроведеног геноцида у Другом светском рату. Резултате новог пописа хрватска власт је користила као аргумент за одузимање правног статуса српском народу у Хрватској што је подстакло даље заоштравање хрватско-српских односа. Након ратификације Устава многи Срби су почели да губе посао у државној администрацији у Хрватској. Ово је изазвало додатне тензије.[11][12]

    У исто време, Словенија је такође била на путу ка својој независности. Словенија је организовала референдум о својој независности 23. децембра 1990, дан после доношења новог устава у Хрватској. На референдуму се 88% од укупног броја гласача изјаснило за независност Словеније од СФРЈ.

    Према одбрамбеном плану Југословенске народне одбране, осмишљеном након de facto независности Хрватске и Словеније, уведен је централизовани систем одбране чиме је замењен дотадашњи по коме је свака од република СФРЈ имала снаге Територијалне одбране. Републике су овим изгубиле своје дотадашње улоге у одбрани, а њихове територијалне одбране су требале бити разоружане и под контролом команде ЈНА која се налазила у Београду.

    Зараћене стране

    JNA offensive plan 1991 - hr
    План ЈНА за разоружавање Хрватске паравојске 1991. године

    Југословенска народна армија је основана током Другог светског рата из герилског рата против сила Осовине. Успех партизанског покрета је довео до тога да ЈНА заснује велики део своје стратегије на герилском рату. Политичка ситуација у Европи током Хладног рата и политички положај Југославије у то време, условили су да су стратези ЈНА очекивали нападе од стране НАТО и Варшавског пакта. Очекујући да ће током оваквих сукоба бити бројчано надјачана, одлучено је да се користи герилска стратегија, што се показало катастрофалним у насталом рату пошто се ЈНА нашла у положају да је остала без локалне подршке.

    ЈНА је на папиру деловала као моћна сила са 2000 тенкова и 300 млазних авиона (совјетске или домаће производње). Међутим у 1991. већина те опреме је била стара 30 година: основни Т-54/55 тенк и авион МиГ-21 су чинили 60% и 40% тенковских и ваздушних снага. Насупрот томе, модернији и јефтинији против-тенковски (као 9М113 Конкурс) и против-авионски (као 9К34 Стрела) пројектили су постојали у великим количинама и били су дизајнирани да униште много напредније наоружање. Такође, ЈНА је била мултиетничка војска. Политички сукоби и пораст национализма су изазивали дезертерство људи (посебно школованог кадра из развијенијих северних крајева као што су Мартин Шпегељ и Антон Тус), што је умањило ефикасност војске. Након повлачења ЈНА 1992, одреди ЈНА у Хрватској су реорганизовани у Српску војску Крајине, која је организацијски била директан наследник ЈНА уз мало побољшања. Током 1991. важну улогу у снагама ЈНА и Срба су имале паравојне јединице попут: Српске гарде, Српске добровољачке гарде, Белих орлова, Српског четничког покрета, итд.

    На почетку сукоба хрватска војска је била у формирању. Током раних периода рата недостатак војних јединица је значило веће ангажовање хрватских полицијских јединица. Касније су специјални одреди полиције чинили језгро нове војске, Збор народне гарде (касније Хрватска војска). Хрватска војска је основана 1990, али није била развијена до 1993. На почетку је била слабо наоружана, а многе јединице су основане ненаоружане или са оружјем из периода Другог светског рата. Хрватска војска је имала мало тенкова (уз ветеране из Другог светског рата попут Т-34), а њено ваздухопловство се састојало од неколико двокрилаца Антонов Ан-2 за запрашивање поља који су преправљени да бацају бомбе ручне израде. Међутим, одреди су формирани на локалној основи, чиме је омогућено да војници бране свој крај, односно, омогућила се боља мотивисаност и боље познавање терена. У августу 1991, Хрватска војска је имала мало више од 20 бригада, а до краја рата тај број се попео на 60 путем мобилизације која је наређена 5. октобра 1991. Освајање касарни ЈНА у бици за касарне је омогућило прибављање недостајуће војне опреме. Локални доборовољци и организације попут ХОС су рано организоване да би се решио проблем недостатка људства, али су касније интегрисане у војску.

    До 1995. Хрватска војска је уз стручну помоћ официра америчке војске израсла у ефикасну силу засновану на елитним гардијским бригадама и мање ефикасним домобранским и регуларним бригадама. Ова реорганизација је омогућила у завршним операцијама рата, вршење брзих пробоја гардијским бригадама док су остале јединице имале задатак чувања линије фронта и опкољавање српских снага.

    Хронологија главних догађаја

    Датум Догађај
    8. август 1989. Увођење вишепартијског система у СФРЈ
    20-22. јануар 1990. 14. ванредни Конгрес СКЈ
    4. март 1990. Митинг на Петровој Гори
    13. мај 1990. Нереди на Максимиру
    25. јул 1990. Шаховница постаје државни симбол Хрватске
    25. јул 1990. Сабор у Србу
    17. август 1990. Балван револуција
    октобар 1990. Илегално наоружавање Хрватске
    22. децембар 1990. Сабор прогласио нови Устав
    24. јануар 1991. Афера "Шпегељ"
    1. март 1991. Сукоб у Пакрацу
    31. март 1991. Крвави Ускрс на Плитвицама
    2. мај 1991. Инцидент у Боровом Селу
    2. мај 1991. Задарска Кристална ноћ
    25. јун 1991. Проглашење независности Словеније и Хрватске,
    Брионски договор
    пролеће и лето 1991. Минирање српских локала у Вуковару
    лето и јесен 1991. Убијања Срба у Вуковару
    лето и јесен 1991. Нестанци Срба у Сиску
    21. септембар 1991. Злочин на Коранском мосту[13]
    септембар 1991. почиње битка за Вуковар
    14—19. септембар 1991. главни део битке за касарне
    29. септембар - 4. октобар 1991. Сукоб у Бјеловару
    1. октобар 1991. почиње опсада Дубровника
    5. октобар 1991. Хрватска започиње општу мобилизацију
    5. октобар 1991. Убиство породице Рокнић у Карловцу
    10. октобар 1991. Масакр у Ловасу
    11. октобар 1991. Основан Логор Рибарска колиба
    16—18. октобар 1991 Масакр у Госпићу
    20. октобар 1991. Баћински масакр
    31. октобар 1991—4. новембар 1991. Операција Откос 10
    18. новембар 1991. крај битке за Вуковар
    18. новембар 1991. Масакр у Овчари
    18. новембар 1991. Масакр у Шкабрњи
    7. децембар 1991. Убиство породице Зец у Загребу
    12. децембар 1991—3. јануар 1992. Операција Оркан 91
    13. децембар 1991. Воћински масакр
    5. јануар 1992. Основан Логор Лора
    15. фебруар 1992. Признавање Хрватске
    21. фебруар 1992. Почетак мисије УНПРОФОР и размештање
    војника у Хрватској и Босни и Херцеговини
    21. јун 1992. Напад на Миљевачки плато
    22. јануар 1993. Операција Масленица
    9—17. септембар 1993. Операција Медачки џеп
    1—3. мај 1995. Операција Бљесак
    2—3. мај 1995. Ракетирање Загреба
    4—7. август 1995. Операција Олуја
    7. август 1995. Злочин на Петровачкој цести
    12. новембар 1995. Ердутски споразум

    Рат

    1991.

    Vukovar ruin
    Срушена кућа у Вуковару
    T34 en Gavrinica
    Уништени Т-34 од ЈНА код пакрачког насеља Гавриница након тенковског противнапада према Пакрацу, чиме је хрватска операција „Алфа” доживела пораз (децембар 1991)
    Vukovar turm
    Оштећени водоторањ у Вуковару

    Почетком 1991. неповерење је довело до потпуног отказивања послушности Милиције САО Крајине МУП-у Хрватске. Председништво СФРЈ је 9. јануара 1991. покушало Наредбом о расформирању свих оружаних састава који нису у саставу јединствених оружаних снага СФРЈ извршити разоружавање две нове војске које су настајале на територији Републике Хрватске и САО Крајине, али наредба није извршена, а припреме за оружани сукоб су настављене.[14] [15] У пролеће 1991. Срби у Хрватској прогласили су део територије својом државом, док је дана 19. децембра 1991. године усвојен је први Устав Републике Српске Крајине.[16]

    Први значајнији оружани сукоби полиције Републике Хрватске са Србима, који су тражили да остану у Југославији, у коме је било и погинулих на подручју Републике Хрватске догодио се 31. марта 1991. инцидент на Плитвичким језерима. До већег сукоба је дошло 2. маја 1991. у Борову Селу, код Вуковара, а излазак ЈНА на улице између сукобљених страна краткотрајно је зауставио даље сукобе и убијање.[17]

    Излазак ЈНА на улице између сукобљене полиције Републике Хрватске, која је подржавала жеље власти из Загреба за одвајање од Југославије, и наоружаних Срба, који су тражили да остану у Југославији, довео је до јавног позива председника Хрватске Фрање Туђмана да се пружи отворени отпор ЈНА. Зато је дошло до великог окупљања цивила испред Команде војно-поморске области (ВПО) у Сплиту и напада на војнике ЈНА 6. маја 1991.[18]

    Децембра 1991, након низа неуспешних прекида ватре, Уједињене нације су разместиле мировне снаге у делове Хрватске које су држали Срби. Ове снаге су распоређене да би се надгледао и одржавао споразум о прекиду ватре, све до коначног решења. Циљ је био да се заштити сво становништво на територијама које се нашло под контролом УН.

    Током 1991. започеле су масовне ликвидације Срба по градовима, с циљем да се заплаше остали и напусте део под контролом Хрватске. Само у Сиску је нестало и вероватно ликвидирано око 100 Срба цивила[19], а у Осијеку је убијено стотинак[20] српских цивила.

    Срби су одвођени из Загреба и на Пакрачкој пољани, ликвидирано је око 280 српских цивила из градова. Само у ноћи између 16. и 17. октобра 1991. године у граду Госпићу, припадници хрватске војске хапсе 150 Срба и одводе их у непознатом правцу. Међу њима је било 48 жена.

    Хрватске снаге спроводе од 30. октобра до 4. новембра 1991. операцију Откос 10, са циљем да се подручја Билогоре и Грубишног поља очисте од снага територијалне одбране и српског становништва. У овој успешној операцији, цело подручје Билогоре и Грубишног поља, као и град Дарувар, стављени су под контролу Хрватске, убијено је 30 а више од 4.000 Срба је протерано. Паралелно са овом операцијом, Хрватска спроводи и акцију Оркан 91, којом су места Липик и Пакрац такође очишћена и заузета. Подручје западне Славоније које је контролисала Република Српска Крајина значајно је умањено.

    Током 1991. године у три наврата одвијало се Гранатирање Шида.

    1992.

    Двадесет прво примирје по реду под покровитељством Уједињених нација је почело јануара 1992.

    На дан 7. јануара 1992. Емир Шишић, пилот ЈНА је оборио хеликоптер Европске заједнице који је ненајављено летео из Београда у Хрватску преко ваздушног простора Мађарске.[5] Том приликом је погинуло 5 посматрача.

    Европска заједница је признала Хрватску 15. јануара 1992.[22] Након овог признања, ЈНА се по споразуму постепено повлачила из Хрватске. Хрватска је постала чланица Уједињених нација 22. маја 1992.[23] ЈНА се постепено повлачила из Хрватске, а Срби из Крајине задржали су своје територије.

    Destroyed tank on the road to Drnis 1
    Уништени тенк код Дрниша

    Сукоб у Хрватској је настављен, али у слабијем интензитету. Хрватске снаге су извеле неколико мањих операција које није спречило чак ни присуство снага Уједињених нација. Хрватској није одговарало одржање статуса кво после одласка ЈНА, па је вршила нападе на разним деловима, да би преузимала територију. Операције у овом периоду су:

    Славонски Брод и Жупања су бомбардоване из делова Босне и Херцеговине које су држали Срби.

    1993.

    Операција Масленица, од 22. јануара па до краја 1993. године, одвијала се на Равним Котарима и у залеђу Бенковачке општине. У овој операцији заузети су: Масленица, Новиград, аеродром Земуник, Равни Котари и села Кашић, Црно, Смоковић, Мурвица, Земуник (део), Пољице, Ислам Грчки[24]. Заузета је већа територија од стране Хрватске војске, Република Српска Крајина након ове операције није више имала излаз на Јадран. Погинуло је 348 српских цивила, у збеговима умрло још 165 лица[25], а прогнано око 10.000.

    Операција Медачки џеп извршена је у септембру 1993. године, кад су хрватске снаге опустошиле малу област у планинама у личком региону, што је изазвало међународни инцидент. Убијено је 88 људи, међу њима већи број стараца и жена. Несталим важи још 4 лица искључиво старијих годишта, а све процене говоре да су и они убијени. У овој агресији хрватске војске на српску територију није било рањених. Села Дивосело, Читлук и Почитељ сравњена су са земљом. Након престанка операције потписан је споразум којим се вршила демобилизација Медачког џепа и његово стављање под пуну контролу УН. Током спровођења споразума дошло је до сукоба између канадских и хрватских војних снага. Оваква промена једног дела трупа УН у нетолерисању кршења резолуција и спровођењу споразума била је изненађење јер су трупе УНПРОФОР-а најчешће избегавале борбу и нису биле мотивисане да узму учешће у процесе спровођење мира.

    После ове операције и оваквог одговора УНПРОФОР-а, Хрватска војска није извршила ниједну офанзивну акцију следећих 12 месеци. Углавном је наставила рат у Босни. Хашки трибунал је касније испитивао хрватске официре Јанка Бобетка, Рахима Адемија и Мирка Норца због оптужби за ратне злочине током ове акције.

    1994.

    Алија Изетбеговић и Фрањо Туђман потписују споразум 18. марта у Вашингтону[26] о оснивању Босанско-Хрватске Федерације. Овим споразумом Хрватска склапа мир са бошњацима чиме врши тактичке припреме за борбу против Срба.

    Марта 1994. власти Крајине су потписале споразум о прекиду ватре.

    Крајем 1994. хрватска војска је неколико пута интервенисала у Босни: од 1. до 3. новембра у операцији Цинцар код Купреса, и од 29. новембра до 24. децембра у операцији Зима 94 на Динари и код Ливна. Ове операције су предузете да би се смањио притисак на Бихаћки џеп, и да би се пришло Книну са севера и тако га окружити са три стране.

    Током овог периода вођени су неуспешни преговори између власти Хрватске и Републике Српске Крајине у којима су посредовале УН. Теме су биле отварање за саобраћај дела ауто-пута Загреб-Славонски Брод код Окучана, као и статус Срба у Хрватској.

    1995.

    Операција Бљесак је почела 1. маја 1995. године, а завршила се за 36 сати. У 5:30 ујутру припадници 3. и 5. хрватске бригаде и специјалне полиције кренули су из три смера на територију коју су под контролом држали Срби. До поподнева 2. маја готово сви Срби су протерани, а они који нису протерани, били су принуђени да се предају код Пакраца.

    У лето 1995. године, хрватске и бошњачке снаге су се удружиле и заузеле стратешки важне босанске градове који су до тада били под контролом тамошњих Срба: Гламоч, Босанско Грахово и Дрвар, као и доње Ливањско поље. Овим је пресечена линија снабдевања Срба у Хрватској и опкољен град Книн са три стране.

    Операција Олуја је почела рано изјутра, 4. августа. НАТО авион је бомбардовао српски радар на планини Пљешевици[27], а затим је почела масовна артиљеријска паљба на фронту дугом 630 km.[27] Хрватске 4. и 7. гардијска бригада су пробиле фронт и убрзо заузеле Книн 5. августа, и већи део северне Далмације. До 6. августа, 1. хрватска гардијска бригада је извршила пробој на територију око града Слуња, северно од Плитвица, и напредовала до границе са Босном и Херцеговином где су се састали са босанским снагама на западу Босне. Увече 7. августа, операција је званично завршена јер је већина границе са Босном била под контролом Хрвата. Завршетком операције Олуја окончане су војне операције у овом рату.

    Егзодус

    Током операције Олуја догодио се масовни егзодус српског народа.[28] Непрегледне колоне становника у колима, запрегама, на тракторима, приколицама, као и пешке, могле су се видети на путевима ка Србији. Овај догађај је медијски пропраћен али није постојала јединствена и снажна политичка реакција међународне заједнице. Различите су процене о укупном броју том приликом избеглих Срба. Колоне избеглица биле су бомбардоване од стране хрватске војске, што су потврдили и посматрачи УН.[29]

    Повратак ових људи у своја родна места траје и дан-данас.

    Последице

    Након рата променила се политичка подела југоисточне Европе. Као последица победе хрватских власти укинута је Република Српска Крајина. Хрватска је још током овог рата била призната као независна држава. СФРЈ више није постојала. Током овог рата Србија и Црна Гора формирале су заједничку државу под називом Савезна Република Југославија која је требала наставити континуитет СФРЈ.

    Такође, променила се и војно безбедносна слика на Балкану. Некадашња Југославија сматрана је по јачини петом војном силом на свету[30]. Она више није постојала, а уместо ње је током рата на истом простору настало пет нових држава са својим војно безбедносним снагама: Словенија, Хрватска, Босна и Херцеговина, Македонија и СР Југославија.

    Током рата је од 465 православних цркава спаљено и срушено 87, а оштећено 195.[31]

    Избеглице

    Croatia-demography
    Демографски развој у Хрватској током сукоба и после (1992-2003)

    На демографском дијаграму од 1992—2003. уочава се тренд наглог пада броја становника у периоду 1992-96. што је период рата и времена непосредно након рата. Овај тренд показује разлику на почетку овог периода и на крају од око 300.000 људи, односно популација Хрватске је пала са око 4,7 милиона на 4,4 милиона становника. Ипак, из овог дијаграма се не може уочити колико је број настрадалих а колики број избеглих.

    Формирана су прихватилишта за избеглице током рата од стране суседних земаља али таква прихватилишта су постојала и у другим државама, као нпр. Канади.

    Постојале су различите процене о укупном броју избеглица из ратом захваћених подручја (ту се мислило и на подручја захваћена ратом у Босни). Ипак, већина оцена је била да је Србија прихватила већину избеглица са ових простора.

    Број настрадалих и избеглих

    Како је нестала Република Српска Крајина број настрадалих у овом рату остао је отворен проблем.

    Према српским и руским изворима:

    Према хрватским изворима:

    • око 90.000[37] је избегло након операције Олуја.

    Према међународним изворима:

    Опасност од минских поља

    NE PRILAZITE - NA OVOM PODRUCJU JE VELIKA OPASNOST OD MINA (Hrvatska, 7 Travanj 2007)
    Опасност од мина

    У ратом захваћеним подручјима је и данас опасност од мина и других неексплодираних убојних средстава веома реална. Та опасност је најизраженија на бившим линијама фронта. Процењује се, да на целом подручју Хрватске постоји још око 240.000 мина и других неексплодираних убојних средстава. Пошто минска поља највећим делом нису картографисана, њихово чишћење је веома отежано. Највише су погођене следеће области:

    Croatia minefields
    Мине у Хрватској 1995.

    Напомене

    1. ^ Као што је дефинисала Арбитражна комисија Мировне конференције о Југославији, Социјалистичка Федеративна Република Југославија се распала током рата. Хрватски сабор је независност прогласио 25. јуна 1991. године, након референдума о независности одржаног у мају исте године. Овај документ је суспендован након три мјесеца, међутим 8. октобра 1991. године декларација је поновно ступила на снагу и Хрватска је изашла из састава Југославије.
    2. ^ Вашингтонским споразумом из 1994. године и стварањем Федерације Босне и Херцеговине, дати су услови за уједињење хрватских и бошњачких оружаних формација на подручју Босне и Херцеговине. То је довело до заједничких операција и стварања повољне стратешке ситуације за хрватско заузимање Книна.
    3. ^ Првобитно су САО Крајина, САО Западна Славонија и СО Славонија, Барања и Западни Срем били засебни ентитети и засебно су се борили против хрватске власти. Ови ентитети су се 19. децембра 1991. године ујединили у Републику Српску Крајину
    4. ^ Република Српска је у периоду од 1992. до 1995. године периодично учествовала у рату у Хрватској. Српска је Српској Крајини пружала војну и осталу помоћ, а такође је и пружала ваздушни подршку са аеродрома Маховљани код Бање Луке. Такође је артиљерија ВРС учествовала у гранатирању хрватских градова: Жупања, Дубровник и Славонски Брод.
    5. ^ Први оружани сукоб се догодио у Пакрацу 1. марта 1991. године, али је до првих жртава дошло тек 31. марта током инцидента на Плитвичким језерима. Посљедњи велики војни сукоб је била операција Олуја од 4. до 8. августа 1995. године. Борбена дејства су формално окончана Ердутским споразумом 12. новембра 1995. године.
    6. ^ Неке војне операције које су спроведене крајем 1994. (Цинцар) и почетком 1995. године (Зима '95) одвијале су се на територији Босне и Херцеговине.
    7. ^ Потписивањем Ердутском споразума 12. новембра 1995. године рат је завршен. Споразумом је предвиђен двогодишњи прелазни период за интеграцију Источне Славоније, Барање и Западног Срема у састав Хрватске. Касније је прелазни период продужен за још годину дана. Зарад спровођења споразума основано је тијело УНТАЕС. Ова територија је 1998. године коначно ушла у састав Хрватске.

    Референце

    1. ^ „Utjecaj srbijanske agresije na stanovništvo Hrvatske”. Архивирано из оригинала на датум 30. 8. 2018. Приступљено 12. 10. 2018.
    2. ^ „Mrtvi ili nestali sa teritorija Republike Hrvatske i bivše RSK”. War-memorial.net. Архивирано из оригинала на датум 13. 02. 2012. Приступљено 18. 3. 2012.
    3. 3,0 3,1 Parenti 2002, стр. 45.
    4. ^ Вечерњи лист, 13. мај 2007
    5. 5,0 5,1 Bethlehem & Weller 1997, стр. 33.
    6. ^ Hajdinjak 2002, стр. 9.
    7. ^ Ramet 2010, стр. 118.
    8. ^ Bethlehem & Weller 1997, стр. 25.
    9. ^ „www.aimpress.ch, „Попис становништва у Хрватској. Aimpress.ch. Приступљено 18. 3. 2012.
    10. ^ „{www.demobalk.org}-, „Попис становништва у Хрватској, 2001 (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) на датум 6. 3. 2016. Приступљено 18. 3. 2012.
    11. ^ „Second Class citizens:The Serbs of Croatia (HRW annual Report)” (PDF). Human Rights Watch. 1. 3. 1999.
    12. ^ Kaldor 2006, стр. 35–36.
    13. ^ V. N. „Годишњица убиства војника ЈНА у Карловцу („Вечерње новости“, 21. септембар 2013)”. Novosti.rs. Приступљено 23. 8. 2014.
    14. ^ Југославија. Председништво 2011, стр. 31-33, 59-60.
    15. ^ Шушић 2003, стр. 27.
    16. ^ У овом документу се на страни 4 позива на Устав усвојен 19. децембра 1991., Приступљено 24. 4. 2013.
    17. ^ Шушић 2003, стр. 29.
    18. ^ Шушић 2003, стр. 30.
    19. ^ Ramet 2010, стр. 263.
    20. ^ http://www.b92.net/download/osijek/doc05.pdf
    21. ^ „Vesti - januar 2002. godine”. Milosevic-trial.org. 30. 1. 2002. Архивирано из оригинала на датум 24. 2. 2012. Приступљено 18. 3. 2012.
    22. ^ Goldstein 1999, стр. 238.
    23. ^ „United Nations Member States”. Un.org. Приступљено 18. 3. 2012.
    24. ^ „Akcija Maslenica: U Krajini je tad zavladala totalna panika...”. 24sata. 22. 1. 2018. Приступљено 30. 8. 2018.
    25. ^ „Годишњица страдања Срба у акцији „Масленица. Радио-телевизија Војводине. 22. 1. 2011. (на језику: српски)
    26. ^ Dalibor, Parać (15. 12. 2006). „Nezavisni magazin BH DANI - ONLINE”. Bhdani.com. Архивирано из оригинала на датум 20. 11. 2010. Приступљено 18. 3. 2012.
    27. 27,0 27,1 „Олуја - злочин без казне”. Rtv.rs. 20. 10. 2009. Приступљено 18. 3. 2012.
    28. ^ „Б92 - Вести - Тадић: Казнити одговорне за Олују”. B92.net. 3. 8. 2007. Приступљено 18. 3. 2012.
    29. ^ Croatia, Приступљено 1. 4. 2013.
    30. ^ „(Де)мистификација војне силе: Први је страдао мит о ЈНА као петој оружаној сили света. Yurope.com. Приступљено 18. 3. 2012.
    31. ^ Што не запале у рату, докрајче у миру („Политика”, 1. август 2017)
    32. ^ Радослав И. Чубрило, Биљана Р. Ивковић, Душан Ђаковић, Јован Адамовић, Милан Ђ. Родић и др. Српска Крајина. — Београд: Матић. (2011). стр. 304.
    33. ^ Елена Гуськова. История югославского кризиса (1990—2000). — М.: Русское право/Русский Национальный Фонд. 2001. 1991. ISBN 978-5-94191-003-8. стр. 213.
    34. ^ Štrbac, Savo. «Zločini nad Srbima na prostoru Hrvatske u periodu 90-99» Veritas – Bilten (Decembar 1999)
    35. ^ Новаковић Коста. Српска Крајина: (успони, падови уздизања). — Београд; Книн: Српско културно друштво Зора. 2009. ISBN 978-86-83809-54-7. стр. 497.
    36. ^ Операция "Олуя" - падение Сербской Краины Архивирано на сајту Wayback Machine (јануар 20, 2013) (на језику: енглески), Приступљено 1. 4. 2013.
    37. ^ „Chargé d'affaires, a.i”. Unhchr.ch. Приступљено 18. 3. 2012.
    38. ^ Prodger, Matt (5. 8. 2005). „BBC”. BBC News. Приступљено 18. 3. 2012.
    39. ^ „BBC”. BBC News. 5. 8. 2005. Приступљено 18. 3. 2012.
    40. ^ „Ратни злочини засењују успомене на победу”. B92.net. Приступљено 18. 3. 2012.

    Литература

    Спољашње везе

    Јанко Бобетко

    Јанко Бобетко (Црнац, код Сиска, 10. јануара 1919 — Загреб, 29. априла 2003), био је генерал-потпуковник ЈНА, генерал армије Хрватске војске и начелник главног штаба Хрватске војске од 1992. до 1995. године.

    Бели орлови (паравојна формација)

    Бели орлови, или Осветници, су били српска паравојна формација које је основао режисер Драгослав Бокан. У ратовима деведесетих су сарађивали са Шешељевцима и другим српским војним и паравојним формацијама.

    Блокада Дубровника

    Блокада Дубровника назив је за војну операцију која се одвијала од Превлаке и Конавала на истоку бојишта и града Дубровника, до Дубровачког приморја на западу бојишта. Комбиноване снаге ЈНА, ЈРМ и ЈРЗ, потпомогнуте припадницима ТО Црне Горе, Источне Херцеговине и српским добровољцима извеле су војне операције блокаде Дубровника. Ратне операције око Дубровника и његове околине трајале су од првих напада ЈНА на подручје Превлаке и Конавала 1. октобра 1991, до деблокаде Дубровника 26. маја 1992. године. Циљ ЈНА је био што веће везање паравојних снага на јужном бојишту на једном уском простору.

    Брионска декларација

    Брионска декларација је документ који су потписали представници Републике Словеније, Републике Хрватске и Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (СФРЈ) после проглашења одвајања Словеније и Хрватске од СФРЈ и краткотрајних оружаних сукоба Територијалне одбране (ТО) Словеније против Југословенске народне армије (ЈНА). Мировни споразум је потписан под политичким покровитељством Европске заједнице, то јест тројице министара из држава Европске заједнице, на Брионима 7. јула 1991. године. Споразумом је настојано да створи окружење у коме би могли да се одрже даљњи преговори о будућности Југославије. Брионском декларацијом предвиђено је да полиција Словеније контролише границу, али према законима СФРЈ, а да се ЈНА повуче у касарне и зауставе сукоби. Споразум је предвидео тромесечно "замрзавање" одлука Словеније и Хрватске да се издвајају из СФРЈ. Истовремено је договорено да се хитно изабере представник Републике Хрватске (Стипе Месић) на место Председника Председништва СФРЈ. Међутим, на крају се предсједник Савезног извршног вијећа Анте Марковић изоловао у нади да ће сачувати Југославију и потпуно прекинуо било који облик утицаја Федерације на Словенију. То је значило да се Југословенска народна армија (ЈНА) фокусирала на борбу у Хрватској, стварајући преседан преправљања међународних граница и стављајући на коцку интерес ЕЗ за рјешење југословенске кризе.

    Споразумом су прекинута непријатељства између ЈНА и Територијалне одбране Словеније током Десетодневног рата. Словенија и Хрватска су се сложели да суспендују дјелатности које произилазе из њихових декларација о независности од 25. јуна на три мјесеца. Документом је ријешено питање граничне и царинске контроле словеначке границе, контрола над ваздушним саобраћајем и одобрена размјена заробљеника. Бринска декларација је такође била основа за посматрачку мисију која ће пратити спровођење споразума у Словенији. Једанаест дана након потписивања декларације, Савезно извршно вијеће је повукло ЈНА из Словеније. Декларација није имала утицај на борбе у Хрватској.

    Воћин

    Воћин је насељено мјесто и средиште истоимене општине у сјеверној Славонији, Вировитичко-подравска жупанија, Република Хрватска.

    Крвави Ускрс на Плитвицама

    Крвави Васкрс на Плитвицама је био инцидент који се догодио у рано пролеће 1991. године у Националном парку Плитвице у Хрватској и сматра се првом озбиљнијом ескалацијом ситуације у Југословенским ратовима.

    Операција Бљесак

    Операција Бљесак је војно-полицијска акција који су спровеле хрватске војне, паравојне и полицијске снаге 1. маја 1995. године под руководством Фрање Туђмана на територији Западне Славоније која је била у саставу тадашње Републике Српске Крајине са намером етничког чишћења простора западне Славоније. У време напада, подручје Западне Славоније било је под заштитом снага УН. За само 36 сати протерано је око 15.000 Срба, 283 их је убијено или нестало, међу којима 57 жена и деветоро деце. Војска Југославије и Војска Републике Српске нису реаговале нити су се укључивале док је "Бљесак" трајао.

    Операција Олуја

    Операција Олуја је била војна акција Републике Хрватске у августу 1995. године. Циљ ове операције је био заузимање највећег дела територије Републике Српске Крајине, непризнате државе формиране на територији новонастале независне Хрватске, која је била активна за време рата водећи политику засновану на тежњи Срба у Хрватској да остану у Југославији. Операција је званично трајала 4 дана, завршила се падом Републике Српске Крајине и успостављањем контроле Републике Хрватске над том територијом.

    Међународни кривични трибунал за бившу Југославију је операцију „Олуја“ у првостепеној пресуди хрватским генералима Анти Готовини и Младену Маркачу окарактерисао као удружени злочиначки подухват, са циљем трајног и присилног протеривања највећег дела Срба са простора бивше Републике Српске Крајине у Хрватској. Међутим, у другостепеној пресуди су такве тврдње одбачене и генерали су ослобођени свих оптужби. Трибунал је утврдио да су хрватска војска и специјална полиција починиле велики број злочина над српским становништвом, првенствено након оружаних напада, и да за организовање тих злочина не сносе одговорност државно и војно руководство.Са територије РСК коју је заузела хрватска војска избегло је око 200.000 Срба. Међународни суд правде је фебруара 2015. године одбацио међусобне тужбе Хрватске и Србије за геноцид, утврдивши да су се током и након операције „Олуја“ догодили злочини који би могли бити елементи геноцида, али да није доказана специфична геноцидна намера. 4. август у Хрватској се слави као "Дан побједе и домовинске захвалности", док је у Србији и Републици Српској 4. август дан жалости.

    Пакрац

    Пакрац је град у западној Славонији, Република Хрватска. Према резултатима пописа из 2011. у граду је живело 8.460 становника, а у самом насељу 4.842 становника.

    Ракетирање Загреба (1995)

    Ракетирање Загреба је догађај који се одиграо 2. и 3. маја 1995. године, када је Војска Републике Српске Крајине у знак одмазде због тешког кршење споразума о прекиду ватре од стране Хрватске војске, те масовног етничког чишћења у Западној Славонији, извела ракетни напад на хрватске војне и цивилне циљеве у граду Загребу.Према званичним извештајима, које су изнијеле хрватске безбедоносне агенције, од последица ракетирања погинуло је 6 особа, а њих 176 је рањено.

    САО Западна Славонија

    САО Западна Славонија (Српска аутономна област Западна Славонија) је била српски самопроглашени ентитет унутар СР Хрватске. Створена је 12. августа 1991. и касније је укључена у састав Републике Српске Крајине.

    САО Книнска Крајина

    САО Книнска Крајина (Српска аутономна област Книнска Крајина) је била самопроглашена српска аутономна област у СР Хрватској. Створена је 1990. и касније је названа само САО Крајина. САО Крајина је по проглашењу независности Хрватске, заједно са СО Славонија, Барања и Западни Срем, формирала Републику Српску Крајину

    САО Крајина

    САО Крајина (Српска аутономна област Крајина) је била самопроглашена српска аутономна област унутар СР Хрватске. Постојала је у периоду од 1990. до 1991. када је укључена у Републику Српску Крајину. САО Крајина је била главни део Републике Српске Крајине.

    Славонија, Барања и Западни Срем (1991—1992)

    Славонија, Барања и Западни Срем је била српска аутономна област у источној Хрватској, успостављена током ратова на простору бивше Југославије. Проглашена је 25. јуна 1991. године под називом Аутономна област Славонија, Барања и Западни Срем, а потом је 25. септембра 1991. године преименована и од тада је постојала под називом Српска област Славонија, Барања и Западни Срем. Дана 26. фебруара 1992. године укључена је у састав Републике Српске Крајине. Обухватала је ослобођене делове географских области источне Славоније, западног Срема и Барање.

    Након пропасти Републике Српске Крајине 1995. године, област је преуређена у посебан српски ентитет под називом Источна Славонија, Барања и Западни Срем који је након потписивања Ердутског споразума и завршетка Прелазне управе ОУН за Источну Славонију, Барању и Западни Срем реинтегрисан у државни оквир Републике Хрватске, почетком 1998. године.

    Српска гарда

    Српска гарда је била паравојна формација Српског покрета обнове , формирана 4. јуна 1991. под командом Ђорђа Божовића - Гишке и Бранислава Матића - Белог. Поједини извори наводе да је кроз њене редове прошло око 40.000 људи, махом чланова СПО, али за то нема веродостојних података и тај број је највероватније претеран. Учествовала је у ограниченом броју у ратним сукобима у Хрватској и БиХ у другој половини 1991. и почетком 1992. године. Јединица се распала почетком 1992. године након сукоба командне структуре са руководством СПО и колективне оставке команде.

    Српска добровољачка гарда

    Српска добровољачка гарда је била паравојна формација коју је основао и предводио Жељко Ражнатовић Аркан, услед чега је била позната и под именом Арканови тигрови или Аркановци.

    Устав Републике Хрватске

    Устав Хрватске из 1990. или Божићни Устав је назив за Устав Хрватске који је изгласан у Сабору, 21. децембра 1990. године, а свечано проглашен 22. децембра 1990, непосредно пред римокатолички Божић.

    Хрватска Костајница

    Хрватска Костајница (до 1995. Костајница) је град у Хрватској, у Сисачко-мославачкој жупанији. Према попису из 2011. године, Град Костајница је имао 2.756 становника.

    Хрватске одбрамбене снаге

    Хрватске одбрамбене снаге (ХОС) (хрв. Hrvatske obrambene snage, HOS) су биле хрватска милиција. Биле су међу првим организованим јединицама које су деловале током Рата у Хрватској, и уз Хрватско вијеће одбране су чиниле окосницу хрватске борбе против српских снага у Босни и Херцеговини, а такође и у Хрватској. ХОС се касније интегрисао у Хрватску војску 1992. приликом реструктурирања војних снага унутар Хрватске.

    ХОС су основали Доброслав Парага и Анте Параџик. Већина јединица ХОС-а су носиле класичне маскирне војне униформе док су неке јединице носиле црне униформе, а неки њихови припадници усташко знамење из Другог светског рата што је доводило до тога да су их противници редовно називали усташама. У јединицама ХОС-а је било Хрвата који су служили у војскама западних земаља, а и страних држављана. Они су обучавали војнике ХОС-а који је тиме постао једна од најбољих јединица у Хрватској. ХОС у БиХ је до свог распада био мешовитог хрватско-муслиманског састава и под командом Председништва БиХ. Командант ХОС-а у БиХ је био Блаж Краљевић који је убијен 1992. у атентату. Након његовог убиства већина ХОС-оваца у БиХ је прешла у ХВО док је мањи део, претежно муслимански, прешао у Армију РБиХ.

    ХОС је такође била скраћеница за Хрватске оружане снаге у (НДХ), које су настале 1944. спајањем домобранских и усташких јединица.

    Рат у Хрватској
    Руковођење
    Команданти
    Јединице
    РВ и ПВО

    На другим језицима

    This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
    Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
    Images, videos and audio are available under their respective licenses.