Рат у Словенији

Рат у Словенији или Десетодневни рат (словен. Slovenska osamosvojitvena vojna — „Словеначки рат за независност“ или словен. Desetdnevna vojna — „Десетодневни рат“) био је рат окарактерисан понекад као кратак конфликт на територији данашње државе Словеније, тадашње федералне јединице СФРЈ, између Словеначке територијалне одбране и Југословенске народне армије (ЈНА) после једностраног проглашења Словеније као независне државе 1991. године.

25. јуна 1991. године, словеначки и хрватски парламенти донели су одлуку о проглашењу независности чиме је формално почео распад Југославије. Два дана касније јединице ЈНА напустиле су касарне и кренуле на граничне прелазе тадашње СФРЈ који су се налазили између осталог и у Словенији. Намера им је била да не дозволе измене натписа државе. Настао је рат између припадника ЈНА и словеначких територијалаца, које су предводили Јанез Јанша и Игор Бавчар. Рат је трајао десетак дана. Наиме, почетком јула Председништво СФРЈ доноси одлуку о повлачењу припадника армије из Словеније. Део армије се повукао у Хрватску. Приликом опсада војних база ЈНА у Словенији, долази до крвавих напада словеначких територијалаца на војнике тада још увек регуларне војске у тим базама. Исход оваких напада је био већи број погинулих војника, који су били на одслужењу редовног војног рока, а који су имали од 18-23 године.

Рат у Словенији
Део ратова у бившој Југославији
Teritorialci so z armbrustom zadeli tank v križišču pred MMP Rožna Dolina.

Словеначки територијалци су ракетом абруст погодили тенкове ЈНА на граничном прелазу Рожнда Долина
Време:27. јун7. јул 1991.
Место:Словенија
Узрок:Отцепљење СР Словеније од СФРЈ
Резултат: Словеначка Победа, Независност Словеније; стратешко повлачење јединица ЈНА
Сукобљене стране

 Словенија

  • JTO-logo.svg Sign of Slovenian Army.svg Словеначка територијална одбрана

 СФРЈ

Команданти и вође
Словенија Милан Кучан
Словенија Алојз Петерле
Словенија Јанез Слапар
Словенија Јанез Јанша
Словенија Игор Бавчар
Социјалистичка Федеративна Република Југославија Анте Марковић[1]
Социјалистичка Федеративна Република Југославија Вељко Кадијевић
Социјалистичка Федеративна Република Југославија Стане Бровет
Социјалистичка Федеративна Република Југославија Конрад Колшек
Социјалистичка Федеративна Република Југославија Андрија Рашета
Социјалистичка Федеративна Република Југославија Александар Васиљевић
Социјалистичка Федеративна Република Југославија Милан Аксентијевић
Јачина
35.000 војника
10,000 полицајаца
32.000 војника
711 тенкова
367 оклопних возила
869 артиљериског наоружања
Жртве и губици
18 погинулих
182 рањених
44 погинулих
146 рањених
5.000 заробљених

Сукоб

Milan kucan sansje show
Милан Кучан се обраћа Словенцима 25. јуна 1991. у Љубљани
Slovenian war map
Мапа операција ЈНА током Рата у Словенији

Наде у престоници савезне државе Београду да ће рат бити избегнут распршиле су се 25. јуна 1991. године, када су скупштине Словеније и Хрватске донеле одлуке о проглашењу независности чиме је почео насилни распад Југославије. [2][3]

Поступак је био очекиван и није изненадио представнике савезне државе у Београду. Савезно веће Скупштине Социјалистичке Федеративне Југославије је донело, истог 25. јуна 1991. године, одлуку којом се једнострано проглашено одвајање Словеније проглашава ништавним.[4] Заседало је и Савезно веће СФРЈ, то јест влада СФРЈ, која је закључила да су одлуке о одвајању Словеније и Хрватске незаконите, а наредила је савезној полицији и Оружаним снагама СФРЈ да спрече полицију и Територијалну одбрану Словеније у покушају да преузму граничне прелазе СФРЈ.[5] Одлуку и наредбу које су донете на седници 25-26.6.1991. потписао је председник савезне владе Анте Марковић, а објављена је 26.6.1991. и имала се применити један дан после објављивања. [6]

Дан после једностране одлуке, 26.6.1991. полиција Словеније преузимала је граничне прелазе и царинарнице и скидала са њих државне симболе СФРЈ.[7] Иако је ЈНА била против независности Словеније, била је подељена око тога како то спречити. У врху ЈНА, Срби су били мањина, а један од њих начелник генералштаба Благоје Аџић је заговарао операцију великих размера како би се уклонило словеначко руководство. Његов надређени, министар одбране Вељко Кадијевић, национално опредељен као Југословен, је тражио да се само покаже војна сила и очекује попуштање владе Словеније, то јест да она одбаци проглашење независности. Након расправе, победило је Кадијевићево мишљење.[8][9]

После доношења наредбе Марковићеве владе да се употребе оружане снаге, одлуку је требало да спроведе првенствено V армијска област, која је имала седиште у Загребу а њен заповедник био је Конрад Колшек, по националности Словенац.[10] У поподневним сатима 26. јуна 1991. део војника V армијске области из Илирске Бистрице (око 350 војника са 11 тенкова) почео је да преузима граничне прелазе од милиције и цариника Словеније.[11] Више војника и припадника савезне милиције СФРЈ кренуло је 27.6.1991. да изврши наредбу савезне владе и савезног секретара за народну одбрану (министра војног) Вељка Кадијевића о преузимању контроле на граници према Италији, Аустрији и делу границе са Мађарском.[12] Ипак, Кадијевић је одлучио да употреби мање од 2.000 војника и око 100 тенкова и других оклопних возила, а савезна милиција и управа царина послали су још око 730 милиционера и људи, али свим послатим војницима и милиционерима издато је наређење да оружје употребе само у случају „нужне одбране“.[13]

Марковићеви министри послали су око 2.700 људи да преузму граничне прелазе, али министри војске и унутрашњих дела требало је да знају да Територијална одбрана Словеније располаже са око 35.000 људи и да су у министарству одбране од 20.6.1991. прекинули све одласке на одморе, а да је истовремено полиција Словеније позвала и све резервне полицајце спремајући се за сукоб.[14]

Почетак рата 27.6.1991.

После првог успешног изласка ЈНА на границу 26.6.1991. који је прошао без оружаног сукоба, дошло је до промене 27.6.1991. и почели су оружани напади на ЈНА у Словенији. Већ у раним јутарњим сатима 27.6.1991. године 306. против-ваздушна бригада, са седиштем у Карловцу, прешла је у Словенију код Метлике, али је нападнута.[15] Неколико сати касније, колона тенкова и оклопних транспортера напустила је своју касарну у Врники код Љубљане и упутила се ка међународном аеродрому Брник, али Словенци су на путевима као препреке поставили аутомобиле и камионе, а ЈНА је морала насилно склонити цивилна возила са пута да стигне до аеродрома.[16] На североистоку су снаге ЈНА напустиле Марибор и кренуле су према оближњем прелазу Шентиљ и пограничном месту Дравограду, али су и они морали уклањати препреке које су направљене од камиона и аутомобила на путевима. Југословенско ратно ваздухопловство је бацало летке изнад разних делова Словеније, са њима се покушавало одвратити Словенце од отпора.[17][18]

У раним сатима 27. јуна словеначко руководство је обавештено о покретима ЈНА. Војно вођство Пете армијске области, које је укључивало и Словенију, је било и у телефонском контакту са словеначким председником Миланом Кучаном и рекло му је да је задатак војске ограничен на преузимање граничних прелаза и аеродрома. Кучан је после тих разговора сазвао проширени састанак Председништва Словенијена на ком је донета одлука да се пружи оружани отпор Југословенској нартодној армији и савезној милицији.[19][20]

Територијална одбрана Словеније је искористила своју предност у бројности и спремност да прва употреби оружје приликом сусрета са ЈНА. Словеначки војници и полицајци опколили су касарне и заустављене колоне ЈНА, а на неким местима су отпочели оружани напади и дошло је до губитка првих живота. У Брнику је територијална одбрана напала војнике ЈНА који су држали аеродором. У другом нападу, у Трзину су убијена 4 припадника ЈНА, а погинуо је и један војник Републике Словеније, а остатак јединице ЈНА је приморан на предају. Територијална одбрана је такође покренула нападе на колоне тенкова ЈНА код Песнице, Орможа и Косезеа, код Илирске Бистрице. Колона тенкова из 32. механизоване бригаде ЈНА је блокирана код Орможа близу словеначке границе и није успела да се пробије кроз барикаде. [21]

Када су представници ЈНА упозорили Словеначку владу да ће ЈНА користити хеликоптере да пренесе специјалне јединице на стратешке локације. Влада Словеније је одговорила команди Пете армијске области да ће хеликоптери бити обарани. Вођство ЈНА није веровало да ће Словенци обарати хеликоптере и убијати пилоте, али то се догодило. Изнад Љубљане 27. јуна, словеначка територијална одбрана је оборила два хеликоптера ЈНА, убивши оне које су били у њима.[22]

Упркос пометњи и борбама, ЈНА је ипак успешно извршила велики део свог циља. До поноћи 27. јуна је заузела све прелазе дуж италијанске границе, скоро све прелазе на аустријској граници и нове прелазе успостављене дуж словеначке границе са Хрватском. Међутим, много њених јединица је још увек било заглављено на рањивим положајима широм Словеније.[23]

28. јун

Vojaki JLA in občani pred spopadom v Rožni Dolini.
Војници ЈНА и цивили пре окршаја у Рожној Долини.

Током ноћи између 27. и 28. јуна, словеначкој територијалној одбрани је наређено да изведе општу офанзиву против ЈНА. Колона ЈНА која је била дан раније нападнута код у Песници је блокирана од стране словеначких камиона у Стриховецу, неколико километара од границе са Аустријом, где је опет била нападнута од словеначке територијалне одбране и полиције. У Медвеђеку у централној Словенији, камионске барикаде су зауставиле још једну колону тенкова. У ваздушним нападима на барикаду погинуло је 6 возача камиона. Жестоке борбе су избиле изван Нове Горице на прелазу са Италијом, где су словеначки специјалци уништили три Т-55 тенка и заробили још три. Четворица војника ЈНА је погинуло, а око 100 се предало.

Словеначке снаге су заузеле гранични прелаз код Холмеца, уз две жртве са своје стране и три са стране ЈНА; 91 припадник ЈНА се предао. Словеначки територијалци су напали касарну ЈНА у Буковју код Дравограда, а складиште оружја у Боровници је пало у посед територијалаца. Југословенско ваздухопловство је напало бројне локације пиром државе, међу њима и аеродром Брник, приликом чега су погинула два аустријска новинара, а тешко је оштећено 4 авиона Адрија ервејза. Ваздухопловство је такође напало словеначки штаб у Кочевској Реци и радио и телевизијске предајнике на Криму, Куму, Трдиновом врху и Наносу.

До краја дана ЈНА је још увек држала многе од своји положаја, али је брзо губила подршку. Многи словеначки припадници ЈНА су дезертирали и променили стране.

29. јун

Zajeti vojaki v Rožni Dolini
Словеначки полицајци и цивили спроводе заробљене припаднике ЈНА

Избијање рата смањило је дипломатске напоре Европске заједнице да би се пронашао крај кризе. Три ЕК Министра иностраних послова састали су се са словеначким и представницима југословенске владе у Загребу у ноћи између 28. јуна - 29. јуна и договорили су се о прекиду ватре, али то није заживело у пракси. Ујутро, Словенци су постигли неколико значајних војних успеха. Јединице ЈНА у Љубљани у близини аеродрома Брник предали су се словеначким снагама, који су опколили објекат преко ноћи. На северу, неколико тенкова ЈНА, били су заробљени у близини Стриховеца, што је касније овај огранак ТО Словеније реорганизована у ТО-тенковску чету. Специјалне снаге ЈНА покушале су слетање на Хрватини, али је из заседе овај напад одбијен од стране Словенаца. На граничним прелазима у Шемпетер-Вртојби и Шентиљу, такође су нападнути од словеначког ТО-а, и том приликом запленили оружје федералних трупа и тенкова, повећавајући обим њиховог арсенала.

ЈНА је издала ултиматум да Словенија пристане на хитан прекид непријатељстава од 09:00 30. јуна. Као одговор, словеначки скупштина усвојила резолуцију која позива на мирно решење кризе која није угрозио независност Словеније, и одбацио ултиматум ЈНА.

30. јун

Рат се наставио у неколико места у току дана. Словеначке снаге заузеле стратешки Караваски тунел испод Алпа на граници са Аустријом и заробили девет тенкова ЈНА, у близини Нове Горице. Цео ЈНА гарнизон у Дравограду - 16 официра и 400 мушкараца, као и опрема се предао, а гарнизони у Толмину и Бовецу такође су се предали Словеначкој ТО. Оружје заробљено из гарнизона је брзо подељено словеначким снагама.

1. јул

До више окршаја дошло, са словеначким снагама ТО приликом заузимања објеката ЈНА код места Нова Вас, јужно од Љубљане. ЈНА складиште муниције на Црном Врху је уништено од велике експлозије а оштећен је знатно и град. Међутим, Словенци су успешно заробили складишта Печовник, Буковжлак и Залошка Горици, узимајући у посед неких 70 камиона муниције и експлозива.

ЈНА је 306. Лаки механизовани артиљеријски пук ступо је у повлачење из своје изложене позиције у Медведјенику и кренуо у шуму Краковски (Краковски Гозду) у близини хрватске границе. Ту је налетео на блокаду у близини града Кршко и био је окружен словеначким снагама, али је одбио да се преда, вероватно надајући се за помоћи.

У међувремену, руководство ЈНА тражило је дозволу да промени темпо ратовања. Министар одбране Вељко Кадијевић обавестио југословенску владу који је план ЈНА - ограничене операције да се обезбеде гранични прелази у Словенији је пропао, и да је време да се у рад стави резервни план за потпуну инвазију и увођење војне диктатуре у Словенији. Међутим, кабинет на чијем челу у време је председавала Србија, Борисав Јовић - одбио да одобри такве операције. Начелник генралштаба ЈНА генерал Благоје Аџић, био је бесан и јавно осудио савезни орган: "да нас стално ометају, захтевајући преговоре док Словенци нас нападају са свим могућим средствима."

2. јул

Најтеже борбе у току рата десиле су се током 2. јула, који се показао као круциални дан за ЈНА. ЈНА тенковска колона у Краковској шуми претрпела је напад од јединица ТО, приморавајућ их да се предају. Јединице ЈНА из Четвртог оклопног армиског корпуса покушале су контранапад из Јастребарског у Хрватској, али су поражене у близини пограничног града Брегана. Словеначки ТО извео је монтиране успешне нападе на граничне прелазе у Шентиљу, Горња Радгони, Фернетичи и Горјанском, заробљавајући велики број ЈНА војника. Други окршаји између ЈНА и ТО Словеније су се десили током поподнева и вечери у Дравограду а већи број објеката ЈНА пао је заробљен широм земље од словеначких снага.

У 21:00, словеначко председништво је објавило једнострани прекид ватре. Међутим, ово је одбијено од стране руководства ЈНА, које је обећало да ће "преузети контролу" и сломити словеначки отпор.

3. јул

Велики конвоји оклопних јединица ЈНА кренули су из Београда у јутарњим сатима 3. јула, наводно да оду у Словенију. Никада нису стигли, према званичним тврдњама због механичких кварова.

Борбе су се наставиле у Словенији, ЈНА је уз помоћ снага које су биле упућене на гранични прелаз Горње Радгоне заустављене су у близини Раденце. Снаге ЈНА на граничном прелазу Ког су напале јединице ТО-а. У вечерњим сатима, ЈНА је пристала на прекид ватре и повлачење у касарне. У одвојеном инциденту недалеко од Раденце, у селу Храстје-Мота, југословенски хеликоптер Ми-8 био је принуђен због механичких проблема да слети. Хеликоптер је заплењен од стране словеначке војске, али није био сматран погоданим за новорођену авијацију и враћен је у Београд 13. августа.

4—6. јул

Са прекидом ватре на снази, две стране су се искључиле из даљег ратовања. Словеначке снаге преузеле контролу над свим граничним прелазима у земљи, а јединицама ЈНА било је дозвољено да се мирно повуку у касарне и да пређу границу у Хрватску.

7. јул и касније

Десетодневни рат био је формално завршен Брионским споразумом, потписаним на хрватском острву Бриони. Словеначко и хрватско руководство се изјаснило за независност. Услови су били изразито повољни за Словенију, договорено је да ће Словенија и Хрватска одложи независност за три месеца - што у практичном смислу није имало стварни утицај - словеначка полиција и оружане снаге (словеначка Територијална одбрана) су признати као суверена држава на целој својој територији.

Договорено је да све југословенске војне јединице напусте Словенију, а југословенској влади постављен је рок да до краја октобра заврше процес. Словеначка влада је инсистирала да ЈНА настави повлачење постављено под његовим условима, такође ЈНА није било дозвољено да преузме велики део свог тешког наоружања и опреме, које је касније било распоређено локално или продавано другим југословенским републикама.

Референце

  1. ^ Lenard J. Cohen, Jasna Dragović-Soso. State Collapse in South-Eastern Europe: New Perspectives on Yugoslavia's Disintegration. Purdue University Press, 2008. Pp. 323. (It says that the Socialist Federal Republic of Yugoslavia's Prime Minister Ante Marković declared the secessions of Slovenia and Croatia to be illegal and contrary to the Constitution of the SFRY, and authorized the Yugoslav People's Army to secure the integral unity of the SFRY).
  2. ^ Николић & Петровић 2012, стр. 85-87.
  3. ^ Николић 2017, стр. 252-253.
  4. ^ Николић & Петровић 2012, стр. 38, 88-89.
  5. ^ Николић 2017, стр. 253.
  6. ^ Николић & Петровић 2012, стр. 39-41, 90-91 са напоменом 3. Анте Марковић је био по националности Хрват и постојали су покушаји да се прикрије да је он издао јасну наредбу о употреби војне силе у Словенији 25.6.1991. године, тј. почетку рата у њој. Видети Стјепан Месић, Пут у рат, у зборнику Бранке Магаш и Иве Жанића, Рат у Хрватској и Босни и Херцеговини 1991–1995, Загреб-Сарајево 1999, стр. 33.
  7. ^ Николић & Петровић 2012, стр. 37-38.
  8. ^ Николић & Петровић 2012, стр. 41-42.
  9. ^ Allcock, Milivojević & Horton 1998, стр. 274.
  10. ^ Николић & Петровић 2012, стр. 41-42, 44.
  11. ^ Николић & Петровић 2012, стр. 44.
  12. ^ Николић & Петровић 2012, стр. 42, 45-46.
  13. ^ Николић & Петровић 2012, стр. 43.
  14. ^ Николић & Петровић 2012, стр. 43, 45.
  15. ^ Николић & Петровић 2012, стр. 47.
  16. ^ Николић & Петровић 2012, стр. 47-48.
  17. ^ Николић & Петровић 2012, стр. 47-48. На баченим летцима је писало: „Позивамо вас на мир и сарадњу“ и „Сваки отпор ће бити сломљен“.
  18. ^ Quoted in Balkan Battlegrounds. стр. 59.
  19. ^ Николић & Петровић 2012, стр. 46-47.
  20. ^ Silber & Little 1995.
  21. ^ Николић & Петровић 2012, стр. 48. "Територијална одбрана је такође покренула нападе на колоне тенкова федералне армије код Песнице, Орможа и Косезеа, код Илирске Бистрице. Колона тенкова из 32. механизоване бригаде ЈНА блокирана је код Орможа и није успела да се пробије кроз барикаде." Поред текста има и слика испод које пише "Тенк ЈНА разбија блокаду", није јасно да ли је слика направљена код Орможа, или Песнице, то јест неког другог места. Ако је направљена тада а код Орможа, то што "тенк ЈНА разбија" није значило да је "разбио". Иза онога што се види на слици можда је било на путу камиона натоварених каменом и сл. Све у свему, можда су Николић и Петровић поуздано описали, то јест то је некаква чињеница.
  22. ^ Николић & Петровић 2012, стр. 48. У првом обореном хеликоптеру погинуо је пилот Антон Мерлак Словенац, а превозио је хлеб и храну за опкољене припаднике ЈНА.
  23. ^ Николић & Петровић 2012, стр. 48-49.

Литература

Спољашње везе

Јанез Јанша

Јанез Јанша (Гросупље, 17. септембар 1958) негде и Иван Јанша је словеначки политичар, предсједник Словеначке демократске странке, бивши премијер Републике Словеније и бивши министар одбране Републике Словеније.

Андрија Рашета

Андрија Рашета (Доњи Лапац, 9. децембар 1934) је пензионисани генерал некадашње Југословенске народне армије.

Атиф Дудаковић

Атиф Дудаковић (Орахова, 2. децембар 1954) бивши је генерал и командант 5. корпуса Армије Републике БиХ.

Благоје Аџић

Благоје Аџић (Придворица, код Гацка, 2. септембар 1932 — Београд, 1. март 2012), генерал-пуковник Југословенске народне армије.

Брионска декларација

Брионска декларација је документ који су потписали представници Републике Словеније, Републике Хрватске и Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (СФРЈ) после проглашења одвајања Словеније и Хрватске од СФРЈ и краткотрајних оружаних сукоба Територијалне одбране (ТО) Словеније против Југословенске народне армије (ЈНА). Мировни споразум је потписан под политичким покровитељством Европске заједнице, то јест тројице министара из држава Европске заједнице, на Брионима 7. јула 1991. године. Споразумом је настојано да створи окружење у коме би могли да се одрже даљњи преговори о будућности Југославије. Брионском декларацијом предвиђено је да полиција Словеније контролише границу, али према законима СФРЈ, а да се ЈНА повуче у касарне и зауставе сукоби. Споразум је предвидео тромесечно "замрзавање" одлука Словеније и Хрватске да се издвајају из СФРЈ. Истовремено је договорено да се хитно изабере представник Републике Хрватске (Стипе Месић) на место Председника Председништва СФРЈ. Међутим, на крају се предсједник Савезног извршног вијећа Анте Марковић изоловао у нади да ће сачувати Југославију и потпуно прекинуо било који облик утицаја Федерације на Словенију. То је значило да се Југословенска народна армија (ЈНА) фокусирала на борбу у Хрватској, стварајући преседан преправљања међународних граница и стављајући на коцку интерес ЕЗ за рјешење југословенске кризе.

Споразумом су прекинута непријатељства између ЈНА и Територијалне одбране Словеније током Десетодневног рата. Словенија и Хрватска су се сложели да суспендују дјелатности које произилазе из њихових декларација о независности од 25. јуна на три мјесеца. Документом је ријешено питање граничне и царинске контроле словеначке границе, контрола над ваздушним саобраћајем и одобрена размјена заробљеника. Бринска декларација је такође била основа за посматрачку мисију која ће пратити спровођење споразума у Словенији. Једанаест дана након потписивања декларације, Савезно извршно вијеће је повукло ЈНА из Словеније. Декларација није имала утицај на борбе у Хрватској.

Живота Панић

Живота Панић (Горња Црнишава, 3. новембар 1933 — Београд, Србија, 19. новембар 2003) је био генерал-пуковник ЈНА. Био је последњи вршилац дужности Савезног секретара за народну одбрану СФРЈ и последњи начелник генералштаба ЈНА.

Збор народне гарде

Збор народне гарде (ЗНГ- зенге је био колоквијални назив за припаднике ЗНГ-а) је име прве модерне хрватске војске. Основао ју је Фрањо Туђман 20. августа 1991. године. Због законских и политичких разлога била је у оквиру Министарства унутрашњих послова Републике Хрватске, али јединицама ЗНГ-а наређивало је Министарство одбране.

Зелене беретке (БиХ)

Зелене беретке су паравојна формација Странке демократске акције пре, током и након грађанског рата у Босни и Херцеговини.Уз Патриотску лигу и неке друге мање паравојне формације, чинили су претечу будуће про-муслиманске Армије БиХ. Познати су по бројним злочинима над заробљеним припадницима ЈНА и над српским цивилима.

Зелене беретке су одговорне за масакр у Добровољачкој улици у Сарајеву 1992. године, за који још нико није одговарао пред судом.

Конрад Колшек

Конрад Колшек (Шибеник, 23. октобар 1933 — Цеље, 27. април 2009) био је генерал-пуковник Југословенске народне армије.

Масакр у Зеници

Масакр цивила у Зеници се догодио 19. априла 1993. око поднева, када је од граната испаљених на центар Зенице са положаја ХВО-а позиционираним у Путичеву, 16 километара западно од Зенице погинуло и рањено више цивила у тренутку велике гужве.У то доба дана одвијала се велика трговачка активност у самом центру града, а у географској зони која је била гранатирана налазило око две до три хиљаде људи.Тачан број граната испаљених на центар Зенице остао је неутврђен, иако се помиње бројка од девет граната испаљених из хаубице.

Мате Бобан

Мате Бобан (Совићи, 12. фебруар 1940 — Совићи, 7. јул 1997) био је хрватски политичар из Босне и Херцеговине.

Био је један од оснивача и први предсједник Хрватске заједнице Херцег-Босне, као и оснивач и врховни заповједник Хрватског вијећа одбране, те један од предсједника Хрватске демократске заједнице Босне и Херцеговине.

Милан Јовић

Милан Јовић (1951 — 1993), је био пуковник Војске Републике Српске током распада Југославије и рата у БиХ.

Миле Новаковић

Миле Новаковић (Кирин, 29. април 1950 — Београд, 14. септембар 2015) био је ратни официр, генерал, командант Српске Војске Крајине.

Момчило Перишић

Момчило Перишић (Коштунићи, 22. мај 1944) је генерал-пуковник ВЈ, бивши начелник Генералштаба Војске Југославије.

Операција Врбас 92

Операција Врбас 92 је била војна операција Војске Републике Српске, која је била покренута током јула 1992. године. Борбе за Јајце су трајале до краја октобра, када је 30. лака пјешадијска дивизија ВРС заузела сам град и протерала хрватске и муслиманске снаге.

Операција ОУН за враћање поверења

Операција Уједињених нација за враћање поверења, познатије као УНКРО је завршена мисије Уједињених нација. Заменила је Заштитне снаге Уједињених нација (УНПРОФОР) у Хрватској.

Распад Југославије

Распад Југославије настао је као резултат низа политичких немира и сукоба током почетка деведесетих година 20. вијека. Након периода политичких криза осамдесетих година, дошло је до распада Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, а неријешена питања изазвала су међуетничке сукобе. Ратна дешавања су се првенствено одвијала у Хрватској и Босни и Херцеговини.

Након савезничке побједе у Другом свјетском рату, Југославија је формирана као федерација шест република: Словенија, Хрватска, Босна и Херцеговина, Србија, Црна Гора и Македонија. Поред република, на подручју Србије су формиране двије аутономне покрајине: Војводина и Косово. Свака од република је имала свој огранак Комунистичке партије Југославије и владајућу елиту, као и тензије које су ријешене на савезном нивоу. Југословенски модел организације државе, као и „средњи пут” између планске и либералне економије, имао је релативан успијех, а земља је прошла кроз период снажног економског раста и релативне политичке стабилности до осамдесетих година, под чврстом владавином доживотног предсједника Јосипа Броза Тита. Након његове смрти 1980, ослабљени систем савезне владе није био у могућности да се носи са растућим економским и политичким разлозима.

Осамдесетих година, Албанци на Косову су тражили да аутономна покрајина Косово добије статус конститутивне републике, почевши са немирима 1981. године. Етничке тензије између косовских Албанаца и Срба опстале су током читаве деценије, што је резултовало растом српског противљења високој аутономији покрајина и неефикасном систему консензуса на савезном нивоу, који су виђени као препреке српским интересима. Слободан Милошевић је 1987. године ступио на власт у Србији и кроз низ популистичких потеза стиче дефакто контролу над Косовом, Војводином и Црном Гором, добивши висок ниво подршке међу Србима за своју централистичку политику. Милошевић је наилазио на противљење страначких лидера Словеније и Хрватске, који су се залагали за демократизацију земље у складу са Револуцијама 1989. године у Источној Европи. Савез комуниста Југославије се распао 1990. по федералним линијама.

Током 1990. године, комунисти губе прве вишестраначке изборе одржане у земљи од сепаратистичких партија, осим у Србији и Црној Гори, гдје изборе добија Милошевић и његови савезници. Једна република за другом су 1991. проглашавале независност, али статус српске мањине изван Србије и Црне Горе остаје неријешен. Након низа међуетничких инцидената, услиједили су ратни сукоби, прво у Словенији, па у Хрватској и затим у Босни и Херцеговини; ратови су оставили дугорочну економску и политичку штету у региону.

Случај Холмец

Случај Холмец је наводни случај убиства тројице војника Југословенске народне армије, на дан 28. јуна 1991. године, од стране словеначке територијалне одбране, током најжешће битке рата у Словенији на граничном прелазу Холмец између данашње Словеније и Аустрије. На снимку који је приказала аустријска државна телевизија ÖRF је приказано да су војници пали након што се чуло пуцање из ватреног оружја. Приказивање овог снимка у Словенији је изазвало бурне реакције у Словенији, као и у Србији.

Српска добровољачка гарда

Српска добровољачка гарда је била паравојна формација коју је основао и предводио Жељко Ражнатовић Аркан, услед чега је била позната и под именом Арканови тигрови или Аркановци.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.