Рат у Босни и Херцеговини

Рат у Босни и Херцеговини био је војни сукоб на подручју Босне и Херцеговине, који је трајао од 1. марта 1992. до 14. децембра 1995. Овај рат се често описује и као Грађански рат у Босни и Херцеговини; такође се назива и именима као што су Одбрамбено-отаџбински рат (за Србе у Републици Српској), Агресија на Босну и Херцеговину (за Бошњаке у Босни и Херцеговини), те Домовински рат (за Хрвате у Босни и Херцеговини).

Оружани сукоби су почели након референдума за независност који је одржан 29. фебруара и 1. марта 1992. године. Рат је завршен потписивањем Дејтонског споразума. Процењује се да је током рата страдало око 100.000 људи, док је расељено око 1.800.000 људи.

Рат у Босни и Херцеговини
Део ратова у бившој Југославији
Bosnian war header.no

Скупштина БиХ у пламену (лево); Ратко Младић са групом официра и војника ВРС (горе десно); норвешки припадник ОУН на Сарајевском аеродрому (доле десно)
Време:1. март 1992. — 14. децембар 1995.
Место:Босна и Херцеговина
Узрок:Отцепљење СР Босне и Херцеговине од СФР Југославије
Резултат: Дејтонски мировни споразум
Сукобљене стране
1992:
 Република Босна и Херцеговина
 Хрватска
Хрватска Република Херцег-Босна Хрватска заједница Херцег-Босна
1992:
Република Српска Република Српска
Социјалистичка Федеративна Република Југославија СФР Југославија
 Република Српска Крајина
1992—1994:
Република Босна и Херцеговина РБиХ
1992—1994:
Хрватска Република Херцег-Босна Хрватска
Република Херцег-Босна

 Хрватска
1992—1994:
Република Српска Република Српска
 Република Српска Крајина
Западна Босна (1993—1995) АП Западна Босна (од 1993)
Подршка:
 СР Југославија
1994—1995:
Република Босна и Херцеговина РБиХ
 Хрватска
 НАТО(бомбардовање 1995)
1994—1995:
Република Српска Република Српска
 Република Српска Крајина
Западна Босна (1993—1995) АП Западна Босна
Подршка:
 СР Југославија
Команданти и вође
Босна и Херцеговина Алија Изетбеговић
Босна и Херцеговина Сефер Халиловић
Босна и Херцеговина Расим Делић
Хрватска Фрањо Туђман
Мате Бобан
Дарио Кордић
Миливој Петковић
Република Српска Ратко Младић
Република Српска Радован Караџић
Савезна Република Југославија Слободан Милошевић
Јачина
АРБиХ
~150.000+ војника
~50 тенкова
ХВО
~50.000 војника
~50 тенкова
~преко 500 топова[1]
ВРС
~80.000—100.000+ војника
~300 тенкова
~преко 800 топова[1]
Жртве и губици
63.993+ мртвих 7.338 мртвих 24.206+ мртвих

Распад СР Босне и Херцеговине

Дана 14. октобра 1991. године пред Скупштину СР Босне и Херцеговине посланици СДА, уз подршку ХДЗ-а, ставили су Меморандум о суверености Босне и Херцеговине. Овим документом поновљена је ријешеност СТ Босне и Херцеговине да остане у југословенској федерацији, али је и најављено и неучествовање у савезним установама и неприхватање одлука савезних власти уколико у њиховом доношењу не учествују све чланице СФР Југославије. За разлику од овог, одлучно сепаратистичког става - који је пратила и тврдња да је већинско одлучивање, без обзира на уставне одредбе о заштити конститутивности три народа, једино легитимно - резолуција коју је предложио СДС предвиђала је учешће у установама, али и покретање механизма за самоопредјељење конститутивних народа, уколико Хрватска добије међународно признање. Српска демократска странка је 9. и 10. октобра одржала плебисцит за останак у југословенској федерацији. На плебисцит су изашли углавном Срби, и листом се изјаснили у прилог очувања Југославије. На територији Босне и Херцеговине српски народ је прије првих предлога о кантонизацији почео да се брои за формирање сопствених аутономних области. Муслиманса и хрватска већина, упркос чињеници да је до краја новембра поред Хрватске заједнице Херцег-Босне створена и заједница Средишње Босне, није прихватала ни оснивање заједнице општина са српском већином. Српски политички представници су до 27. новембра 1991. године створили пет српских аутономних области: Романија, Херцеговина, Бирач, Семберија и Северна Босна, док је Босанска Крајина дефинисана као аутономна покрајина Крајина.

Када није било могуће пронаћи компромис, посланици СДС-а су затражили да засједа Савјет за питања успостављања равноправности народа и народности СР Босне и Херцеговине. Муслиманско-хрватска већина се оглушила о овај захтјев, правдајући се да овај уставни институт још увијек није конституисан. Иако је предсједник Скупштине Момчило Крајишник одредио паузу, муслимански и хрватски посланици послије су се окупили и усвојили меморандум. Српски посланици потом су напустили Скупштину, изјавивши да не прихватају њене неуставне одлуке. Политички представници српског народа поставили су се према установама Босне и Херцеговине једнако као и муслимански и хрватски посланици према установама СФР Југославије. Разлика је била у томе што ни једној од југословенских република у овој кризи нису биле угрожене саме основе државности - српском народу у Босни и Херцеговини била су оспорена сва дотадашња политичка права. Током наредна три мјесеца муслиманско-хрватска већина је, противно Уставу, водила СР Босну и Херцеговину ка отцјепљењу. За то вријеме српски посланици започели су да заокружују аутономне области састављене од група општина на којима је српски народ живио у већини и да постепено стварају сопствену државу, чувајући дио суверенитета којим је српски народ судјеловао у босанскохерцеговачкој републици. Уочи расписивања референдума о државној самосталности СР Босне и Херцеговине, српски посланици су формирали сопствену државу Српску Републику Босну и Херцеговину.

Бадинтерова комисија није безрезервно подржала настојања босанскохерцеговачких Муслимана и Хрвата да прогласе независност републике на начин на који су то раније учиниле Словенија и Хрватска. Комисија је уочи референдума заузела став да се „не може сматрати да је изражена воља народа Босне и Херцеговине, да се СР Босне и Херцеговине конституише као суверена и независна држава, у потпуности била установљена.” Међутим, у „Бандитеревом мишљењу” споменуто је како би референдум свих грађана можда могао бити начин којим би се могла установити воља народа да Босна и Херцеговина конституише републику као независну државу. Шест мјесеци касније, када је независност била проглашена, а рат већ био у току, новим мишљењем неуставни и неуспјели референдум је прихваћен и означен као легитиман. Уочи самог референдума вођство Хрвата из Босне и Херцеговине настојало је да измјеном референдумског питања услови будућу федералну структуру независне државе. Међутим, „Ливањско питање” није спријечило спровођење референдума и херцеговачки Хрвати, попустивши пред притисцима из иностранства, у ствари су одредили природу положаја хрватског народа у Босни и Херцеговини у наредним деценијама.

Крајем јануара 1992. године муслиманска и српска вођства на сједници сјупштине начелно су се договорила око споразума о будућем статуту СР Босне и Херцеговине, али је предсједник Предсједништва СР Босне и Херцеговине одбацио споразум. Послије референдума, који није био регуларан јер је, према извјештајима организатора, учествовало 62,88% бирача (неопходно је било између двије трећине уписаних бирача то јесте 66,66%) муслиманско-хрватска коалиција одлучила је да прогласи независност. Дан касније усред Сарајева, на Башчаршији, група осуђиваних криминалаца пуцала је на српске сватове и убила старог свата. Радило се о групи оснивача Зелених беретки које су убрзо интегрисане у АБиХ. Предводили су их Емин Швракић (власник ТВ сервиса „Блаупункт”) и Рамиз Делалић - ’црни бисер’ одбране града који је већ сутрадан на Башчаршији слављен као атентатор и никада није због тога осуђен. Српски демонстранти, које је организовао СДС, завладали су насељима: Грбавица, Илиџа, Добриња 1, Добриња 4, Лукавица, Неђарићи, Војничко поље и Враце, као и приградским општинама: Пале, Илијаш, Вогошћа и Хаџићи. Посредовањем ЈНА су убрзо уклоњене барикаде, али су демонстрацијама углавном одређене линије фронта будућег рата у граду. Српско Сарајево тако је без борби покривало око двије трећине шире територије града и мање од 170.000 становника.

Током наредних пет седмица ЕЕЗ је покушала да посредује, пошто се у питање уставне судбине Босне и Херцеговине непосредно умијешала тек неколико мјесеци раније, послије двије године утицаја на судбину Југославије, Словеније и Хрватске.

Права која је СР Босна и Херцеговина добила Уставом пропале СФР Југославије, ЕУ и САД прогласиле су неприкосновеним. Право конститутивности, које је српски народ имао Уставом постојеће СР Босне и Херцеговине, поништено је, а одлука о статусу препуштена вољи друга два народа која су чинила већину становништва Републике. Одлуке о успостављању суверености и најава референдума о независности крајем 1991. године и почетком 1992. године, а са њима и настојања српског националног покрета да је у крајевима са већинским српским становништвом, без обзира на устав и постојеће општинске границе, створи националне аутономне области, довели су до посредовања Европске економске заједнице. У јануару 1992. године политички представници српског народа у Босни и Херцеговини прогласили су Српску Републику Босну и Херцеговину, најављујући да ће у случају отцјепљења Босне и Херцеговине одвојити крајеве које сматрају својим и остати у саставу СФР Југославије. Референдум који су СДА и ХДЗ организовали 1. марта 1992. године прошао је уз бојкот српског народа. Друга два народа плебисцитарно су одлучила да успоставе независну Републику Босну и Херцеговину. Земља је утонула у хаос. Посредовањем Европске економске заједнице у Лисабону марта 1992. године договорен је Кутиљеров план којим је Босна и Херцеговина требало да буде устројена као сложена држава са три национална кантона. Упркос томе што су се у почетку сви сагласли са овим планом,, предсједник Предсједништва Босне и Херцеговине и муслимански вођа Алија Изетбеговић, на савјет амбасадора САД Ворена Цимермана, повукао је свој пристанак. Почетком априла 1992. године, противно установи која је штитила равноправност грађана у Скупштини Босне и Херцеговине, хрватски и муслимански посланици прогласили су независност државе. САД и ЕЕЗ, а касније и УН, признале су нову државу. Послије тога, сви посланици српске националности су напустили Скупштину Босне и Херцеговине и формирали Народну скупштину Српске Републике Босне и Херцеговине. Српски чланови предсједништва Босне и Херцеговине поднијели су оставке. Држава се распала, а почео је грађански рат на националној и вјерској основи.

Политичко стање пре почетка рата

Распад Југославије

Рат у Босни и Херцеговини је уско везан са распадом Југославије. Југословенска криза почиње слабљењем дотадашње комунистичке власти, што се може окарактерисати као део општих промена које су услиједиле завршетком Хладног рата у свету. У случају Југославије, комунизам је све више губио идеолошку снагу пред јачањем национализма крајем осамдесетих година 20. века.

Ситуација у СР Босни и Херцеговини

DemoBIH1991
Етничка композиција становништва по општинама у СР БиХ 1991. године
BiH - ES N 1991 1
Етничка композиција становништва по насељеним мјестима у СР БиХ 1991. године

Попис становништва на дан 31. марта 1991. године за СР Босну и Херцеговину наводи укупно 4.354.911 становника. Од тога су 1.902.869 становника (43,7 %) били Муслимани, 1.364.363 (31,3 %) Срби, 752.068 (17,3 %) Хрвати, док су 7,7 % чинили припадници других нација и Југословени. Муслимани су били већина у 45 општина (у 13 релативна, у 32 апсолутна), Срби у 34 општина (5 релативна, 29 апсолутна), а Хрвати су били већина у 20 општина (6 релативна, 14 апсолутна).

На првим изборима у СР Босни и Херцеговини 1990. године победиле су три највеће националне странке у земљи. Парламентарна већина је састављена од посланика Странке демократске акције (СДА), Српске демократске странке (СДС) и Хрватске демократске заједнице (ХДЗ).[2] Националне странке су, без обзира на повремена препуцавања и узајамне оптужбе око метода агитације (нпр. неретко везане зелене муслиманске заставе и хрватске шаховнице) и бојазан да се не направи политички савез Бошњака и Хрвата против Срба, ипак успоставиле прећутни савез. Иако су се програмски и политички међусобно разликовале, основни разлог који их је повезивао и стварао идилу хармоније и толеранције био је антикомунизам, односно заједничка жеља да дотадашњој социјалистичкој власти у земљи дође крај. Странке су поделиле власт по националном кључу, тако да је за председника Председништва Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине изабран Муслиман Алија Изетбеговић, за председника Скупштине Србин Момчило Крајишник, а за председника Владе Хрват Јуре Пеливан. Споразум о подели власти функционисао је за вријеме изборне трке, у победи на изборима, те у подели функција, чиме је у ствари и окончан.

Распад СФРЈ, започет проглашењем независности Словеније и краткотрајним ратом против ЈНА, наставио се интензивирањем напора Хрватске за стицање независности. У Хрватској су у лето 1991. године интензивирани ратни сукоби између ЈНА и Хрватске војске (тада републичког Министарства унутарњих послова /МУП/ и јединица Збора Народне гарде /ЗНГ/). Након истека тромесечног мораторијума на проглашење независности, склопљеног уз посредовање представника Европске заједнице на Брионима у јулу 1991. године, ЈНА проглашава делимичну мобилизацију 3. октобра 1991. године, а Хрватска 8. октобра 1991. године проглашава прекид свих веза с остатком СФРЈ.

Скупштина СР Босне и Херцеговине је гласовима СДА и ХДЗ-а 142 (59,16 %) прегласала српске представнике, реагујући на догађаје у СФРЈ, 15. октобра 1991. године донела „Акт о реафирмацији суверености Републике Босне и Херцеговине”. Тим чином одлучено је да се повуку представници СР Босне и Херцеговине из рада савезних органа док се не постигне договор између свих република које сачињавају Југославију, али је и доношењем акта без постојања двотрећинске већине дошло до анулирања важећег Устава СР Босне и Херцеговине. Овај акт је допринео стварању међунационалне напетости у СР Босни и Херцеговини и био увод у предстојеће ратне сукобе.

На скупштини крњег Председништва и крње Владе СР Босне и Херцеговине донесена је одлука према којој се регрути и резервни састав неће слати у ЈНА. Уједно, Муслимани и Хрвати су мобилисали резервни састав МУП-а СР Босне и Херцеговине који су упућени према Босанској Градишци и Босанској Костајници.

Од средине септембра до средине новембра 1991. године, ослањајући се на општине у којима је освојио власт, СДС успоставља српске аутономне области (САО), које су у свим својим дјеловањима биле независне од централне власти. Као резултат муслиманске и хрватске жеље за отцепљењем СР Босне и Херцеговине из Југославије и све веће међунационалне напетости уследио је референдум српског народа, 9. и 10. новембра 1991. године, на којем су Срби изгласали успостављање самосталне српске републике у границама СР Босне и Херцеговине, са намером останка у СФРЈ. Делови владе у Сарајеву, састављени од Муслимана и Хрвата, изнели су став да је референдум неуставан и неважећи, тако да нису предузели никакве даље мере. ХДЗ БиХ је, међутим, 12. новембра 1991. године прогласио Хрватску заједницу Посавине у Босанском Броду, а 18. новембра 1991. године у Грудама је проглашена и Хрватска Република Херцег-Босна (ХРХБ).

Срби су 9. јануара 1992. године „аутономне области” формално прогласили именом републиком, под називом Република српског народа Босне и Херцеговине (касније преименована у Република Српска) пре него што је Скупштина СР Босне и Херцеговине 25. јануара 1992. донела одлуку да се распише референдум о независности СР Босне и Херцеговине.

SAO BIH 1991 1992-sr

САО у БиХ, у септембру 1991.

SAO BIH 1991 nov 02

САО у БиХ, у новембру 1991.

Ток рата

Раст напетости у СР Босни и Херцеговини довео је до масовног личног наоружавања и пораста броја инцидената. Од јесени 1991. године до почетка рата, широм СР Босне и Херцеговине долази до бројних инцидената. ЈНА је довела појачање око Мостара, чему су се јавно успротивиле локалне власти. Војска је напала херцеговачко село Равно почетком октобра 1991. како би одблокирала пут ка Дубровнику.

Упркос противљењу Срба, једног од три конститутивна народа у СР Босни и Херцеговини, расписан је референдум о независности СР Босне и Херцеговине, који је проведен 29. фебруара и 1. марта 1992. године, а на којем је 62% бирачког тела изашло на гласање.

Први сукоби

Evstafiev-bosnia-sarajevo-funeral-reaction
Сахрана током опсаде Сарајева, 1992. године

Тачан датум почетка рата и прва жртва су предмет спора између Бошњака, Хрвата и Срба. На дан 1. марта 1992. другог дана референдума о независности СР Босне и Херцеговине, припадник Зелених беретки Рамиз Делалић је пуцао на српску свадбену поворку на Башчаршији и притом убио младожењиног оца Николу Гардовића. Догађај је познат као убиство старог свата испред Старе цркве на Башчаршији. Наоружани Срби су исте вечери подигли барикаде по Сарајеву, а у раздобљу од 1. до 5. марта подигли су барикаде и у још неким градовима (Шамац, Дервента, Оџак). Муслимани су контролисали центар Сарајева, док су Срби контролисали остатак града, као и узвишења око њега. Након апела јавности, Караџић и Изетбеговић су 3. марта одржали састанак у штабу ЈНА у центру Сарајева уз посредовање генерала ЈНА Милутина Кукањца. Након оштре расправе, Караџић и Изетбеговић су се сагласили да ред у граду одржавају мешовите патроле ЈНА и полиције. Међутим, током марта уследили су мањи оружани сукоби уз употребу ватреног оружја и подизање барикада у већини градова у СР Босни и Херцеговини. Том приликом убијено је или рањено више десетина особа.

Хрватско — муслиманске паравојне снаге из околине Босанског Брода, заједно са 108. бригадом ЗНГ из Хрватске, заузеле су 3. марта Босански Брод. Тада је почело застрашивање српског становништва у овом мјесту и околним селима, које се у наредним мјесецима претворило у отворен прогон Срба.[3] Поткрај марта бележе се местимична пушкарања (23. марта у Горажду; 29. марта у Купресу, Мостару и Дервенти), да би се сукоби од почетка априла 1992. проширили на целу СР Босну и Херцеговину. Сукоби у Босни и Херцеговини отпочели су нападима Оружаних снага Републике Хрватске током марта 1992. године, на територију Босне и Херцеговине у рејонима Босански Брод, Купрес и долини Неретве. Хрватске паравојне снаге су 23. марта напале из правца Неума артиљеријом и пјешадијом село Храсно. Шест припадника резервног састава ЈНА погинуло је у нападу јединица ХОС-а на рубном подручју општине Неум. По наређењу Кризног штаба ХДЗ за Босанску Посавину 25. марта је блокиран пут између Босанске Крајине и Србије. У месташцу Сијековац код Босанског Брода, у ноћи између 26. и 27. марта, Војска Републике Хрватске је прешла реку Саву и у сарадњи са муслиманским паравојним јединицама починила тежак злочин и убила 9 српских цивила. У масакру у Сијековцу страдало је укупно 46 Срба.[4] Овим масакром су започети велики оружани сукоби у СР Босни и Херцеговини. Два батаљона 108. бригаде ЗНГ у садејству с локалним хрватско-муслиманским формацијама су 28. марта напале села између Босанског Брода и Дервенте. Јединице ХОС-а, ЗНГ-а и других формација у 06.00 часова 3. априла отпочеле напад на Купрес и његова села Доњи Малован, Благај, Занаглина, Горње Равно, Доње Равно, Буковско, Рилиће, Бегово Село. Српске паравојне снаге предвођене Арканом су 1. априла заузеле Бијељину, важан саобраћајни чвор на североистоку СР Босне и Херцеговине, и убиле више цивила. Алија Изетбеговић је 4. априла прогласио општу мобилизацију.[5]

Као одговор на избијање отворених сукоба, грађани Сарајева су 5. априла организовали велике антиратне протесте, супроставивши се национализму. До сличних протеста је дошло и у Мостару и другим градовима СР Босне и Херцеговине.[6] У Сарајеву су протестанти ушли у зграду парламента, а када су кренули према седишту Српске демократске странке у оближњем хотелу „Холидеј ин”, на њих је отворена ватра и том приликом су убијене две особе, Суада Дилберовић и Олга Сучић, које Бошњаци и Хрвати сматрају првим жртвама рата. Одговор ЈНА на ове догађаје у Сарајеву је био почетак опсаде Сарајева.

Европска заједница је 6. априла признала СР Босну и Херцеговину за независну државу на основу извештаја Бадинтерове комисије о референдуму у Босни и Херцеговини, 29. фебруара 1992. године.[7] Скупштина српског народа у Босни и Херцеговини прогласила је рано ујутро 7. априла у Сарајеву у хотелу „Холидеј ин” независност Републике Српске Босне и Херцеговине, која „може ступати у заједнице са другим субјективитетима у Југославији”. Према саопштењу са потписом Момчила Крајишника, Скупштина је обавјештена да су др Биљана Плавшић и проф. др Никола Кољевић дали оставке на положај чланова Предсједништва Босне и Херцеговине, у коме послије тога остају само три муслиманска и два хрватска представника. Сви министри српске националности су 8. априла напустили Владу СР БиХ. 90 % милиционера српске националности напустило је МУП СР Боне и Херцеговине и прешло српском МУП-у, изјавио је министар за унутрашње послове Српске Републике Босне и Херцеговине Мићо Станишић. Крње Предсједништво СР Босне и Херцеговине у Сарајеву, које је преузело ингеренције Скупштине, прогласило је стање непосредне ратне опасности као и измјену назива Социјалистичка Република Босна и Херцеговина у Република Босна и Херцеговина, те укинуло Републички штаб Територијалне одбране и образовало Штаб Територијалне одбране Републике Босне и Херцеговине на челу са командантом пуковником Хасаном Ефендићем. У Грудама је основано Хрватско вијеће одбране (ХВО) као „једини институционални облик одбране” Хрвата у Босни и Херцеговини.

Српске снаге су заузеле Зворник 9. априла. Јединице Ужичког корпуса ЈНА су 16. априла око 13.00 часова ушле у Вишеград и преузеле контролу над цијелим градом. Кризни штаб СДС преузео је 17. априла контролу над Фочом. Дана 2. маја нападнути су војни објекти у Сарајеву — Дом ЈНА, Касарна Маршал Тито, Команда 2. Војне области и Војна болница. На Скендерији је масакрирана колона војних санитетских возила. Почело гранатирање Сарајева (уништена главна пошта, зграда Председништва Босне и Херцеговине). Срби на аеродрому хапсе председника Републике Босне и Херцеговине, Алију Изетбеговића, који се враћао из Лисабона и одводе га у штаб ЈНА у Лукавици. Сутрадан је приликом размене Изетбеговића за јединице ЈНА из центра Сарајева, у Добровољачкој улици дошло до пресретања колоне од стране муслиманских јединица и том приликом је погинуо 42, рањен 71 и заробљено 215 припадника ЈНА. Изетбеговић је ослобођен. Српске снаге заузеле су Дервенту. Предсједништво Југославије донијело је одлуку о убрзаном повлачењу из Босне и Херцеговине свих грађана Савезне Републике Југославије који се налазе на служби у ЈНА у тој Републици.

1992.

1993.

1994.

1995.

Srebrenica Potocari Memorial 2
Меморијално гробље у Поточарима
  • 25. март — Армија БиХ након неколико дана офанзиве заузима Влашићки плато, укључујући и највиши врх Паљеник.
  • 11. јулВојска Републике Српске заузима Сребреницу, једну од најважнијих муслиманских енклава.
  • 16. јулХашки трибунал подигао оптужницу против Радована Караџића и команданта Војске Републике Српске, Ратка Младића, због опсаде и гранатирања Сарајева.
  • 7. август — Авион хрватског РВ и ПВО убија на Петровачкој цести 9 цивила који беже из Крајине, а рањава 50.
  • 28. август — Још једна стравична експлозија на пијацу Маркале у Сарајеву. Биланс: 37 особа погинуло. Срби и по трећи пут оптужени.
  • 29. август — Највише руководство Републике Српске овластило председника Србије, Слободана Милошевића, да заступа РС на мировним преговорима.
  • 30. август — Авијација НАТО пакта отпочела жестоке ваздушне ударе по Републици Српској, уништавајући најважније војне и комуникацијске објекте.
  • 8. септембар — Република Српска службено призната као један од два ентитета у будућој Босни и Херцеговини.
  • 14. септембар — После двонедељних ваздушних удара НАТО авијације, Срби су повукли тешко наоружање око Сарајева чиме је била окончана троипогодишња опсада овог града.
  • 5. октобар — Један од кључних преговарача у остваривању мировног споразума, Ричард Холбрук (дипломата из САД), прогласио двомесечно примирје у Босни и Херцеговини. До тог дана, офанзива удружених муслиманско-хрватских снага свела територију Срба на мање од 50 % територије Босне и Херцеговине.
  • 16. новембар — Хашки трибунал допунио оптужницу против Караџића и Младића, стављајући им на терет одговорност за масакр у Сребреници.
  • 21. новембар — После тронедељних преговора, у америчкој војној бази Дејтон потписан мировни споразум који је окончао рат у Босни и Херцеговини. Споразум потписали Слободан Милошевић, Фрањо Туђман и Алија Изетбеговић.
  • 14. децембар — У Паризу свечано ратификован Дејтонски споразум.

Дејтонски мировни споразум

Serberne flytter
Српска породица се сели из мјеста недалеко од Модриче које је припало Федерацији БиХ после Дејтонског споразума

Дејтонски мировни споразум је договор потписан у ваздухопловној бази Рајт-Патерсон код Дејтона, у америчкој држави Охајо, којим се званично прекинуо рат у Босни и Херцеговини (1992—1995).

Конференција је трајала од 1. новембра до 21. новембра 1995. године. Главни учесници су били тадашњи председник Републике Србије Слободан Милошевић, председник Председништва Републике Босне и Херцеговине Алија Изетбеговић, предсједник Републике Хрватске Фрањо Туђман, амерички посредник Ричард Холбрук и генерал Весли Кларк. Споразум је званично потписан у Паризу, 14. децембра.

Улога међународне заједнице

Под међународном заједницом у рату и Босни и Херцеговини се првенствено убрајају Унпрофор, НАТО, Европска унија, Организација уједињених нација и Сједињене Америчке Државе као и друге државе и међународне паравојне формације које су имале релативно значајан допринос у ток збивања у Босни и Херцеговини. Међународне снаге ангажоване на територији Босне и Херцеговине су претрпјеле значајне губитке (320 погинулих војника Унпрофора и бројни рањени).

Један од првих потеза који многи данас карактеришу као иницијална грешка која је значајно допринијела процесу распада Југославије је била унилтерална одлука Немачке о признању Хрватске независности. Тај потез је ставио Босну и Херцеговину у изузетно незгодну позицију. Улогу у ширењу тенденциозних информација и дезинформација о рату у западним медијима, којима је сукоб приказан као борба Муслимана и Хрвата против Срба, имале су и агенције за односе са јавношћу, попут Рудер Фина.[9]

Evstafiev-un-peacekeepers-sarajevo-w
Припадници Унпрофора у Сарајеву, 1993. године

Погоршање кризе у Југославији међународна заједница је примила са половичним реакцијама и мерама као што је било имплементација мировних посматрача по мандату ОУН-а који нису имали капацитет да предузму значајне мере како би ублажили или побољшали ефекте кризе. Сама импотентност међународне заједнице је охрабрила националистичке вође и оне којима је пут у рат већ био зацртан као дугорочни циљ. Читав низ резолуција које су изгласане при ОУН-у нису имале метод примјене осим резолуција које су успоставиле ембарго оружја за све државе бивше Југославије и економски ембарго против Југославије. Обе резолуције су у мањој или већој мери такође кршене током рата.

Улога исламиста у рату

Након почетка рата у Босну почињу да пристижу џихадисти из целог света са циљем да помогну Муслиманима у рату и да оснују исламски калифат на простору Босне. Исламисти који су долазили у Босну били су припадници различитих терористичких организација различитог етничког и верског порекла. У редовима Армије Босне и Херцеговине тако су се нашли Муџахедини који су били ветерани Совјетског рата у Авганистану, припадници Ал Каиде, Хамаса, Хезболаха, Муслиманске браће и многих других терористичких организација. Алија Изетбеговић и муслиманске власти подржавале су долазак исламиста и били су у блиским односима са високо рангираним члановима Ал Каиде и других исламистичких организација. Њихова војна формација се звала Ел Муџахид. Током рата исламисти су били одговорни за бројне ратне злочине над српским и хрватским цивилним становништвом. Након завршетка рата неки исламисти су напустили БиХ али они који су одлучили да остану су од власти добили држављанство као награду за учешће у рату, као последица тога у БиХ се данас налази око 7000 радикалних исламиста.

Види још

Референце

  1. 1,0 1,1 Finlan 2004, стр. 21
  2. ^ Bethlehem 1997, стр. 24.
  3. ^ Корени: Убијање Срба у српском Броду, Приступ 3.3.2015.
  4. ^ „Годишњица страдања Срба у Сијековцу”. РТРС. 26. 3. 2009.
  5. ^ Burg & Shoup 1999, стр. 129.
  6. ^ Chronologický přehled událostí v Bosně a Hercegovině v letech 1992-1995, Приступљено 24. 4. 2013.
  7. ^ Friedman 2013, стр. 42—43.
  8. ^ Миливоје М., Мисирача (2018). Дашић, Милан, ур. Да се не заборави "11. пјешадијска бригада ВРС (дубичка)" (1. изд.). Бања Лука: Удружење грађана "Слово", Бања Лука. стр. 297. ISBN 978-99938-41-23-4.
  9. ^ Media deception and the Yugoslav civil war Архивирано на сајту Wayback Machine (април 9, 2010) (на језику: енглески), Приступљено 1. 4. 2013.

Фусноте

  1. ^ импровизоване мине које су биле пуњене хлором

Литература

Спољашње везе

Антиратни протести у Сарајеву 1992.

Антиратни протести у Сарајеву 1992. године су антиратни протести великог броја грађана Сарајева у априлу 1992. године.

5. априла, на дан доношења декларације о независности, антиратни протести су се дешавали у граду, а највећа група протестаната је кренула према згради скупштине. Касније је на њих пуцано из хотела Холидеј Ин и том приликом су убијене две особе.

Велики број људи на улицама Сарајева су протестовали против рата и покушавали да очувају братство и јединство. Иако је рат у БиХ био на помолу, протестанти су ту могућност одбацивали као неприхватљиву, јер су деценијама живели заједно на истом простору. Ипак, и поред масовних демонстрација свих народа Босне и Херцеговине за мир, грађански рат је ипак избио и у тој бившој југословенској републици.

Рат у БиХ је трајао све до потписивања дејтонског мировног споразума 1995. године и у њему је изгинуло хиљаде цивила.

Вашингтонски споразум (1994)

Вашингтон споразум је споразум о прекиду ватре између зараћених страна Републике Хрватске, Херцег-Босне и Републике Босне и Херцеговине. Споразум је потписан у Вашингтону 18. марта 1994, а ратификован касније у Бечу. Споразум је потписан од стране премијера промуслиманске владе Босне и Херцеговине Хариса Силајџића, хрватског министра иностраних послова Мате Гранића и председника Херцег-Босне Крешимира Зубака. Према споразуму, комбинована територија под контролом хрватских и промуслиманских снага је подељена на десет аутономних кантона, и успоставља се Федерација Босне и Херцеговине. Кантонални систем се успоставља са циљем да спречи доминацију једне етничке групе над другом.

Касније потписани Сплитски споразум је имао за циљ стварање слабе федерације (или конфедерације) између Хрватске и Федерације Босне и Херцеговине.

Дејтон

Дејтон (енгл. Dayton) град је у југозападном делу Охаја, САД. Он је седиште и највећи град округа Монтгомери. Дејтон има 166.179 становника (2000. године).

Недалеко од града, 13 km сјевероисточно, налази се ваздухопловна база Рајт-Патерсон у којој је новембра 1995. закључен Општи оквирни споразум о миру у Босни и Херцеговини којим је званично заустављен рат у Босни и Херцеговини.

Дејтонски мировни споразум

Општи оквирни споразум за мир у Босни и Херцеговини, познатији као Дејтонски мировни споразум, мировни је договор постигнут у ваздухопловној бази Рајт-Патерсон код Дејтона, у америчкој држави Охајо, а којим је прекинут рат у Босни и Херцеговини (1992—1995). По овом споразуму, БиХ бива подељена на два дела: муслиманско-хрватску федерацију и Републику Српску.

Конференција је трајала од 1. до 21. новембра 1995. године. Главни учесници су били тадашњи председник Србије Слободан Милошевић, председник Републике Босне и Херцеговине Алија Изетбеговић, председник Хрватске Фрањо Туђман, амерички посредник Ричард Холбрук и генерал Весли Кларк. Споразум је званично потписан у Паризу 14. децембра.

Скупштина СРЈ је споразум ратификовала 21. новембра 2002. године.

Договор у Грацу

Договор у Грацу био је договор о подели Босне и Херцеговине између Републике Српске коју је представљао Радован Караџић, и Херцег Босне коју је представљао Мате Бобан, потписан 6. маја 1992. у аустријском граду Грацу. Представници Муслимана, нису били позвани на састанак. Вести о договору у Грацу објавили су медији у средишњим информативним емисијама.Фрањо Туђман, у писму америчком сенатору Роберту Долу, представља овај договор као део конференције о Босни и Херцеговину којег спонзорише Европска заједница.

Дрвар

Дрвар је град и сједиште истоимене општине у западном дијелу Федерације БиХ, тј. у Кантону 10 (област: Крајина), недалеко од границе са Хрватском (од Босанског Грахова је удаљен око 30 км, а од Книна око 60 км). Налази се на ријеци Унац. Према прелиминарним подацима пописа становништва 2013. године, у Дрвару је укупно пописано 3.730 лица.У периоду од 1981. до 1991. године носио је назив Титов Дрвар, а маја 1974. године је проглашен за један од градова-хероја у СФРЈ.

Западна Босна (1993—1995)

Аутономна Покрајина Западна Босна (1993—1995) или Република Западна Босна (1995) је била фактички независна територијално-административна јединица која је постојала између 1993. и 1995. на територији данашње државе Босне и Херцеговине у време распада Југославије и рата у Босни (1992—1995). Главни град Западне Босне била је Велика Кладуша (која се данас налази у Унско-санском кантону).

Злочин у Скеланима

Злочин у Скеланима или масакр у Скеланима је назив за масовно убиство становника српске националности у месту Скелани код Сребренице 1993. године. Злочин се догодио 16. јануара 1993. године када су припадници тзв. армије Републике Босне и Херцеговине напали Скелане и убили 69 мештана.

Логор Кератерм

Концентрациони логор "Кератерм" је био концентрациони логор у општини Приједор, успостављен од стране војних и полицијских снага Републике Српске током рата у БиХ. Кроз концентрациони логор до његовог затварања прошло је око 1.000–3.000 цивила бошњачке и хрватске националности.

Масакр у Трусини

Масакр у Трусини је био масовно убиство босанских Хрвата у селу Трусина, у околини Коњица, извршено 14. априла 1993. године, у току бошњачко-хрватског сукоба, током рата у Босни и Херцеговини.

Мировни планови прије и током Рата у БиХ

Четири велика међународна мировна плана прије и током Рата у Босни и Херцеговини нуђена су од стране дипломата Европске економске заједнице и Организације уједињених нација, док је сам сукоб ријешен Дејтонским мировним споразумом 1995. године.

Било је такође муслиманских, српских и хрватским приједлога за реорганизацију Босне и Херцеговине.

Муслиманско-хрватски сукоб

Муслиманско-хрватски сукоб је био оружани сукоб за време рата у Босни и Херцеговини између муслиманских снага предвођених Армијом Републике Босне и Херцеговине и хрватских снага предвођених ХВО-ом и потпомогнутих регуларном војском Републике Хрватске, који је трајао од 19. јуна 1992. године и трајао до 23. фебруара 1994. године, када је закључен прекид ватре који је био увод за стварање муслиманско-хрватске федерације у оквиру Босне и Херцеговине потписивањем Вашингтонског споразума .

Због умешаности војске Републике Хрватске овај сукоб је у пресудама Међународног трибунала за ратне злочине у Хагу окарактерисан као међународни конфликт.

Операција Паук

Операција Паук је била заједничка операција Републике Српске и Републике Српске Крајине да поново успоставе Аутономну Покрајину Западну Босну, која је била савезник Срба. Босанска влада је претходно поразила и загосподарила територијом. Операција се окончала српском побједом и Аутономна Покрајина Западна Босна је опстала све до пада Републике Српске Крајине и краја рата у Босни и Херцеговини.

Орлови Грмеча

2. извиђачко-диверзантски одред, познатији као "Орлови Грмеча" је била јединица Војске Републике Српске, у саставу Другог крајишког корпуса. Ова јединица је важила за најелитнију и најјачу јединицу 2. крајишког корпуса, а била је угледна широм Српске.

Република Босна и Херцеговина

Република Босна и Херцеговина је назив бивше државе која је постојала за вријеме рата у Босни и Херцеговини. Све до 9. априла 1992. године за ову државу се званично користио стари назив Социјалистичка Република Босна и Херцеговина.Иако међународно призната у границама југословенске републике СР БиХ, она је дефакто постојала само на простору који је био под контролом Армије РБиХ. Од тог простора и територије Хрватске Републике Херцег-Босне Вашингтонским споразумом 1994. године је договорено формирање Федерације БиХ. Дејтонским споразумом Федерација БиХ постала је један од два ентитета Босне и Херцеговине.

Ричард Холбрук

Ричард Холбрук (енгл. Richard Holbrooke; Њујорк, 24. април 1941 — Вашингтон, 13. децембар 2010.) је био амерички дипломата, потомак Јевреја избеглица из Пољске током Другог светског рата (фамилја Голдбрајх), један од креатора Дејтонског споразума којим је окончан рат у Босни и Херцеговини новембра 1995. године. Поред тога, играо је важну улогу у преговорима са Слободаном Милошевићем 1998. године, у току оружаних сукоба на Косову и Метохији.

Председник САД, Барак Обама, именовао га је, почетком 2009. године, за специјалног изасланика за Авганистан.

Умро је 13. децембра 2010. године у 69. години.

Састанак у Карађорђеву

Састанак у Карађорђеву је био тајни састанак, одржан у марту 1991. године у Карађорђеву (Војводина, Србија), између председника Хрватске Фрање Туђмана и председника Србије Слободана Милошевића о тадашњој ситуацији у СФРЈ. Према више извора, на том састанку двојице председника је усмено договорена подела Босне и Херцеговине између Србије и Хрватске, због чега се овај догађај понекад назива и споразум у Карађорђеву.

Милошевић је на тим преговорима захтевао све територије на којима су Срби имали већину. То је укључивало нпр. источну и западну БиХ. Туђман и његово вођство су тражили првенствено западну Херцеговину где су Хрвати имали већину. Између такве проширене Хрватске и проширене Србије била би мала муслиманска државица.Душан Биланџић, Туђманов саветник који је присуствовао састанку, касније је објавио књигу у којој тврди да је „суштина састанка била подела Босне и Херцеговине“.

Споразум Караџић—Филиповић

Споразум Караџић—Филиповић, познат и као Српско-муслимански „историјски споразум”, био је споразум муслиманских представника предвођених Мухамедом Филиповићем и српских представника превођених Радованом Караџићем. Преговори су вођени током љета 1991. године, а споразум је потписан у јулу исте године. Први пут је објављен у Београду 2. августа 1991.

Хрватска Република Херцег-Босна

Хрватска заједница Херцег-Босна је била политичка, културна, економска и територијална цјелина, која је основана 18. новембра 1991. године од стране политичког врха Хрвата у СР Босни и Херцеговини. У „Одлуци о успостави“ ове заједнице наводи се да ће заједница поштовати демократски изабрану власт Републике Босне и Херцеговине док постоји њена независност у односу на Југославију. Хрватска заједница Херцег-Босна 28. августа 1993. прераста у Хрватску Републику Херцег-Босну, државу хрватског народа у Босни и Херцеговини. Вашингтонским споразумом, 18. марта 1994. године договорено је да се од територије Херцег-Босне и територије која је била под контролом Армије РБиХ формира Федерација БиХ.

Иако су самопроглашене границе Херцег-Босне обухватале знатно већи простор, она је дефакто постојала само на територији која је била под контролом Хрватског вијећа одбране.

Хрватска заједница Херцег-Босна никада није усвојила предвиђени статут, а Хрватска Република Херцег-Босна није усвојила предвиђени устав, поштујући формално на тај начин суверенитет Републике БиХ. На територији Републике Херцег-Босне, тј. на територији која је била под контролом ХВО-а, примјењивани су важећи прописи Херцег-Босне, као и прописи Републике БиХ који нису у супротности са прописима Херцег-Босне.

Рат у БиХ
Мировни планови прије и током Рата у БиХ

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.