Распад Југославије

Распад Југославије настао је као резултат низа политичких немира и сукоба током почетка деведесетих година 20. вијека. Након периода политичких криза осамдесетих година, дошло је до распада Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, а неријешена питања изазвала су међуетничке сукобе. Ратна дешавања су се првенствено одвијала у Хрватској и Босни и Херцеговини.

Након савезничке побједе у Другом свјетском рату, Југославија је формирана као федерација шест република: Словенија, Хрватска, Босна и Херцеговина, Србија, Црна Гора и Македонија. Поред република, на подручју Србије су формиране двије аутономне покрајине: Војводина и Косово. Свака од република је имала свој огранак Комунистичке партије Југославије и владајућу елиту, као и тензије које су ријешене на савезном нивоу. Југословенски модел организације државе, као и „средњи пут” између планске и либералне економије, имао је релативан успијех, а земља је прошла кроз период снажног економског раста и релативне политичке стабилности до осамдесетих година, под чврстом владавином доживотног предсједника Јосипа Броза Тита. Након његове смрти 1980, ослабљени систем савезне владе није био у могућности да се носи са растућим економским и политичким разлозима.

Осамдесетих година, Албанци на Косову су тражили да аутономна покрајина Косово добије статус конститутивне републике, почевши са немирима 1981. године. Етничке тензије између косовских Албанаца и Срба опстале су током читаве деценије, што је резултовало растом српског противљења високој аутономији покрајина и неефикасном систему консензуса на савезном нивоу, који су виђени као препреке српским интересима. Слободан Милошевић је 1987. године ступио на власт у Србији и кроз низ популистичких потеза стиче дефакто контролу над Косовом, Војводином и Црном Гором, добивши висок ниво подршке међу Србима за своју централистичку политику. Милошевић је наилазио на противљење страначких лидера Словеније и Хрватске, који су се залагали за демократизацију земље у складу са Револуцијама 1989. године у Источној Европи. Савез комуниста Југославије се распао 1990. по федералним линијама.

Током 1990. године, комунисти губе прве вишестраначке изборе одржане у земљи од сепаратистичких партија, осим у Србији и Црној Гори, гдје изборе добија Милошевић и његови савезници. Једна република за другом су 1991. проглашавале независност, али статус српске мањине изван Србије и Црне Горе остаје неријешен. Након низа међуетничких инцидената, услиједили су ратни сукоби, прво у Словенији, па у Хрватској и затим у Босни и Херцеговини; ратови су оставили дугорочну економску и политичку штету у региону.

Breakup of Yugoslavia-TRY2
Анимирана серија мапа које приказују распад
Југославије од 1991. до 1992. Боје представљају различите стране у сукобу.
     Југославија (1943–1992)      Хрватска (1991–)      Словенија (1991–)      Република Српска Крајина (1991–1995), након операције „Олуја” (1995) и након прелазне управе ОУН у Источној Славонији, Барањи и Западном Срему (1996–1998), дио Хрватске      Република Македонија (1991–)      Хрватска Република Херцег-Босна (1991–1994), дио Босне и Херцеговине (1995–)      Република Босна и Херцеговина (1992–1995), дио Босне и Херцеговине (1995–)      Аутономна Покрајина Западна Босна (1993–1995), дио Босне и Херцеговине (1995–)      Савезна Република Југославија (1992–2003)      Република Српска (1992–1995), дио Босне и Херцеговине (1995–)

Позадина

Од стварања Републике Југославије 1945. године на власти у њој је била Комунистичка партија Југославије (касније Савез комуниста Југославије) на челу са Јосипом Брозом Титом. Он је прво био председник владе од 1945. године до 1953. године, а 1953. године је изабран за првог председника Југославије. Током владавине Тита, спровођена је политика сузбијања јавног испољавања национализма код Срба, Хрвата, Словенаца, босанских Муслимана и Албанаца. Међутим, и поред тога, биле су видљиве појаве национализма поготово, а то се нарочито показало у Хрватској 1971. у тзв. Маспоку).[1]

Паралелно са тим, у врху државног и партијског руководства, одвијале су се борбе између централиста - предвођених Александром Ранковићем и федералиста - предвођених Едвардом Кардељем. У тој политичкој борби Тито је подржао Кардеља и она је завршена "Брионским пленумом" ЦК СКЈ, који је одржан у јуну и јулу 1966. године. Тада је Ранковић оптужен да је допустио тајно прислушкивање Тита и смењен. Са њим су смењене и бројне присталице јаке средишње власти.[2] Од тада почиње јача федерализација земље која је врхунац достигла доношењем савезног Устава 1974. године. Тај Устав је дао широка овлашћења свим републикама, али и покрајинама унутар СР Србије - Војводини и Косову.[3]

Српско државно руководство је било незадовољно оваквим решењем, али није имало снаге да се супростави Титу и присталицама федерализације. Истовремено од краја 1970-их, Југославија је, после привредног напретка који је пратило, повећање животног стандарда, почела да улази у економску кризу која је појачала политичка сукобљавања и која се током следеће деценије продубила.

Политичка дешавања после 1980.

После смрти Јосипа Броза Тита, маја 1980. године, Председништво СФРЈ, као врховни орган руковођења, ни изблиза није имало Титову снагу одржавања јединства и способности да земљу извуче из кризе. Осим економских тешкоћа јачали су национализми и републички сепаратизми који су водили у непомирљиве поделе. Косовски Албанци су почели отвореније износити ставове о прерастању Косова у седму југословенску републику. Марта и априла 1981. године, дошло је до великих немира на Косову, које су применом силе, сузбиле југословенске војне и полицијске снаге. Међутим сукоби између Албанаца и Срба у тој јужној српској покрајини су настављени.[4]

После 1961, 103.000 Срба и Црногораца напушта Косово, углавном због притисака албанских власти и популације[5]

Долазак Милошевића на власт

Slobodan Milosevic
Слободан Милошевић

Насилно протеривање и шиканирање Срба са Космета доводило је до све чешћих протеста Срба из те покрајине. Српско државно руководство, које је средином 1980-их предводио Иван Стамболић, покушавало је да покаже да је проблем Косова проблем целе Југославије. Зато је Србија настојала да постепено дође до уставних промена, које би српским покрајинама (Социјалистичка Аутономна Покрајина Војводина и Косово) смањиле високи степен аутономије које су тада уживале. С друге стране, тензије на Косову су се појачавале (паралелно са економским тензијама унутар целе Југославије), па је и сам Стамболић у априлу 1986. посетио Косово Поље где је покушао да смири ситуацију. Међутим, његова посета није допринела смиривању ситуације. Ненасилне побуне Срба против покрајинског руководства у наредном периоду су се све чешће низале.

На дан 24. априла 1987. године, председник Председништва Централног комитета Савеза комуниста Србије Слободан Милошевић, заједно са покрајинским партијским функционером Аземом Власијем, посетио је Косово Поље, где се састао са тамошњим Србима који су се жалили на терор Албанаца. Приликом те Милошевићеве посете, дошло је до сукоба народа и милиције, а Милошевић је јавно стајо на страну косовских Срба, изговоривши реченицу „Нико не сме да вас бије!“. Око процене шта је требало учинити настао је раздор и у српском државном руководству.[6] Убиство војника ЈНА у касарни у Параћину 3. септембра 1987, које је починио Албанац Азиз Кељменди само је погоршало стање. У српским медијима почела је кампања и тврдило се да је то злочин Албанца уперен против Југославије. Зато је у Србији каменовано више радњи у власништву Албанаца. На седници Градског комитета Савеза комуниста Београда, тадашњи лидер београдских комуниста, Драгиша Павловић, је критиковао националистичке појаве и осудио националистичку политику коју је спроводио ЦК СК Србије.

Милошевић се окренуо против свог ментора и тадашњег председника Председништва СР Србије Ивана Стамболића. 23. септембра 1987, одржана је Осма седница ЦК СК Србије, на којој Милошевић уклања са челних позиција Павловића и друге Стамболићеве најближе сараднике, а три месеца касније и сам Стамболић разрешен је дужности. Отада почиње да се мења српска политика према Косову, Војводини, али и према другим републикама. Отпочело је доба организованих митинга, који су имали за циљ обарање „непослушних“ номенклатура у власти.

Најпре је, преко демонстрација у октобру 1988. године, смењено покрајинско руководство у САП Војводини. Убрзо потом, такође вршењем притисака помоћу демонстрација, смењена је власт у Црној Гори (11. јануар 1989). А на Косову је 20. фебруара 1989. године отпочео штрајк рудара у руднику Стари Трг, у околини Приштине. Рудари су захтевали обуставу најављених уставних и политичких промена, као и најављену смену покрајинских руководиоца.[7]

Милошевић је од југословенског руководстава затражио увођење ванредног стања. Испред Савезне скупштине су се окупили косовски Срби. Водећи словеначки политичар Милан Кучан је 27. фебруара напустио састанак и исте вечери на скупу у Цанкарјевом дому је изјавио да се у Старом Тргу „брани авнојевска Југославија“. Ова изјава је у Србији наишла на негативну реакцију и исто то вече, група студената београдског Универзитета, кренула је према савезном парламенту, а ускоро се тој колони прикључио већи број грађана. Следећег дана, 28. фебруара, радници су добили слободан дан и око 300.000 људи[8], по процени ТВ Београд, протестовало испред Савезне скупштине у Београду. Говорници су се смењивали, али нико није могао да умири масу, која је захтевала да јој се обрати председник Председништва СР Србије Слободан Милошевић, који је то и учинио. На скандирање масе која је захтевала хапшење косовског функционера Азема Власија, Милошевић је одговорио да ће испунити то обећање.[9]

Врло брзо након Власијевог хапшења и смене те постављања потпуно нове покрајинске, косовске, власти, Председништво СФРЈ увело је ванредно стање на Косову, 3. марта. Акцијом снага српске полиције у руднике угушена је побуна албанских рудара.[9]

28. марта 1989, Скупштина Србије укида високи степен аутономије до тада САП Војводини и САП Косову, и враћа их у државно-правни оквир СР Србије.[10]

Стање 1989.

1989. године створени су услови за распад СФРЈ. Крај блоковске поделе и рушење Берлинског зида крајем 1989. године истовремено је и почетак демократизације земаља источне Европе, али и почетак нове спољне политике САД и Запада према источној Европи и према СФРЈ. Крај источног политичког система није, међутим, представљао и крај истог политичког система у СФРЈ. Новонастале светске политичке прилике су из основа измениле однос снага у светској политици и однос снага унутар СФРЈ и истовремено довеле у питање опстанак комунистичког политичког система СФРЈ. Амерички и западни политичари су захтевали промену политичког система СФРЈ и прелазак на демократију. Нестанак источног политичког система и захтеви за промене и у СФРЈ довели су, изненада, у питање и опстанак СФРЈ као целине. Питање реформе политичког и економског система СФРЈ, које је покренуо Едвард Кардељ током 70их, и спољна политика су два фактора која су највише утицала на распад.

Од 1989. године нагло се погоршавају односи између Србије и осталих југословенских република, нарочито са СР Словенијом. Након одржаног митинга поводом прославе 600 година од Косовске битке, у јуну те 1989, почињу међусобне оптужбе Београда и Љубљане. Прво је у септембру Словенија прогласила амандмане на свој Устав, проглашавајући приоритет републичког законодавства над савезним, а потом је 1. децембра словеначка полиција забранила одржавање митинга групи Срба у центру Љубљане који су се противили оваквим променама. Хрватско руководство је помогло словеначком тако што је забранило пролазак кроз своју територију Србима са Косова и Метохије који су желели да присуствују митингу. Руководство СР Србије на то је одговорило увођењем економских санкција против СР Словеније.

Питање политичког система СФРЈ после 1989. године постало је предмет посебног интересовања САД и Запада. Спољна политика Америке и Запада према СФРЈ постављала је питање политичког система СФРЈ као важније од јединства и очувања СФРЈ као државе.

Српски и црногорски политичари нису сматрали да је потребна промена политичког система. Милошевић је још увек „тражио“ начин да унапреди социјалистички политички систем и изјављивао: „Ми ћемо ући у ту Европу, али наравно као равноправни чланови и наравно, то се само по себи подразумева, на наш југословенски и социјалистички начин”.[11] Према овоме српска власт је за будућност предвиђала Југославију као федералну државу као до тада на челу са Савезом комуниста Југославије.

Мирјана Марковић, супруга председника Председништва СР Србије, изјавила је „Да ли ћемо живети у социјалистичком или у неком другом друштву нећемо одлучивати о томе кроз дискусију и гласањем. Југославија (СФРЈ) до социјализма није ни дошла дискусијом, па га кроз дискусију неће ни изгубити[12] представљала је слику о политичкој клими која је била доминантна у српској власти.

Словенци су се залагали за Југославију као државу конфедералног типа, са могућношћу да свака република има право самоопредељења да ли ће остати у Југославији или не.

Седница Председништва СФРЈ 12. марта 1991.

Три дана након демонстрација у Београду 9. марта 1991. године, које је организовала српска опозиција и где је дошло до великих сукоба масе са милицијом (две особе погинуле), Председништво Социјалистичке Федеративне Републике Југославије одржало је седницу у функцији Врховне команде ЈНА. Седници су присуствовали сви чланови Председништва, осим Јанеза Дрновшека, словеначког представника. Поред чланова Председништва, седници је присуствовао генералски врх ЈНА, предвођен генералом Вељком Кадијевићем, тадашњим савезним секретаром за народну одбрану.

Развој догађаја

Кадијевић је Председништву предложио да се уведе ванредно стање на територији целе Југославије, донесе одлука о подизању борбене готовости оружаних снага, моментално разоружавање нелегалних оружаних састава, хитан наставак политичких разговора о будућности земље, и доношење новог југословенског Устава.

Тадашњи председник Председништва, Борисав Јовић (Србија), подржао је предлог војног врха, тврдећи да је земља запала у најтежу кризу од свог оснивања и да се налази пред грађанским ратом.

Стипе Месић (Хрватска) је категорички одбио предлог. Он је оптужио српску власт да су на вештачки начин створена жаришта у Хрватској, као и то да се ванредно стање предлаже да би се српско руководство спасило од притисака опозиције.

Васил Тупурковски (Македонија) се такође оштро супротставио предлогу. Он је рекао да је за њега опција ванредних мера неприхватљива и да су политичка средства најважнија за решење кризе.

Богић Богићевић (Босна и Херцеговина) је критиковао предлог и тврдио да је Устав превазиђен и преузак за решење кризе.

Риза Сапунџију (Косово) се сагласио са Кадијевићевим извештајем, али да ванредно стање треба усвојити као упозорење.

Ненад Бућин (Црна Гора) је рекао да је Председништво неспособно и неспремно да одлучује у оваквим ситуацијама.

Југослав Костић (Војводина) је саопштио да је крајње време да се прекине са одуговлачењем одлука за судбину земље, и рекао да, ако се остане само на упозорењима, сутра може бити касно.

После седнице, војни врх је преформулисао предлог и чланови Председништва СФРЈ су се изјашњавали за одлуку о повећању борбене готовости и додатној мобилизацији, али без ванредних мера. За овај предлог, гласали су Борисав Јовић, Риза Сапунџију, Југослав Костић, и Ненад Бућин. Против су били Стипе Месић, Богић Богићевић, и Васил Тупурковски.

Седница са овим дневним редом настављена је и следећа три дана. Завршена је 15. марта, када је Председништво коначно одбило, после тродневне дискусије, већином гласова, предлог генералског врха ЈНА.

Последице

Истог дана када је Председништво дефинитивно одбило да подржи предлог армијског врха, Борисав Јовић поднео је оставку на функцију председника Председништва. Одмах сутрадан, 16. марта, председник Србије Слободан Милошевић изјавио је да Србија више неће учествовати у раду Председништва. Наиме, након Јовићеве оставке, очекивало се да ће армија самостално кренути у реализацију својих планова, тј. завођења војне управе у земљи. Но, пошто се то није догодило, након пар дана Србија и њени сателити у Председништву СФРЈ повукли су оставке и вратили се на своје функције.

Нестанак СКЈ и раст национализма

FranjoTudman
Фрањо Туђман

Да би се питање виђења будућности Југославије решило, српски руководиоци су захтевали одржавање 14. ванредног конгреса СКЈ. Он је одржан од 20. јануара до 22. јануара 1990. године у Београду. У то време Југославија је још била једнопартијска држава. Српски политичари на власти су 1989. године одбијали сваки разговор о променама социјалистичког политичког система. На конгресу су сви српски предлози прихватани убедљивом већином, док су словеначки предлози о реорганизацији југословенске партије и политичког система СФРЈ гласањем одбијен. Српско руководство је убрзо одбило словеначки предлог за стварање асиметричне федерације. Касније је одбијен и заједнички предлог делегације СК Хрватске и СК Словеније о стварању конфедерације. После два дана вербалног рата, словеначка делегација напустила је конгрес. Хрватска делегација није хтела да се конгрес настави без присуства словенчаких делегата, па је и она напустила конгрес. Након овога долази до распада СКЈ, што је био увод у распад социјалистичке Југославије.

Године 1990. у свим југословенским републикама одржани су вишестраначки избори. Комунистичке партије су изгубиле власт у четири републике (Словенија, Хрватска, Босна и Херцеговина, Македонија), осим у Србији где је победила Социјалистичка партија Србије (настала уједињењем Савеза комуниста Србије и Социјалистичког савеза радног народа Србије) и Црној Гори у којој је победила Демократска партија социјалиста (реформисани Савез комуниста Црне Горе) Момира Булатовића и Мила Ђукановића.

Нову политичку слику на просторима Југославије углавном су креирали људи који су се и током ранијег периода бавили политиком, али су тада већином заступали друге погледе:

Нова хрватска власт почела је са избацивањем Срба из свих државних органа. Србија је осудила такве догађаје. Тада је настала озбиљна национална криза у СФРЈ.

Након победе ХДЗ на изборима 1990. године, Хрватска је отворила врата за повратак људи који су спроводили усташку политику током Другог светског рата. У Загреб су се вратили неки од бивших министара Анте Павелића, попут Винка Николића, и многобројни високи службеници усташког режима, међу којима и Иво Ројница, командант Дубровника у Другом светском рату.[13][14] Српски народ у Хрватској 1990. осетио се угроженим због поновне појаве усташких симбола, који су били симбол страха и геноцида почињеног према српском и другим народима у Другом светском рату, те повратка људи у државу који су спроводили такву политику и могуће рестаурације државе у којој би био угрожен њихов опстанак.

Проглашење независности Словеније и Хрватске

На референдуму о независности Словеније, који је одржан 23. децембра 1990, велика већина грађана се определила за независност. 88,5% свих гласача (94,8% посто изашлих) је гласало за независност, која је проглашена 25. јуна 1991.

У јануару 1991. Контраобавештајна служба је приказала видео снимак тајног састанка који се десио током 1990. између министра одбране Хрватске Мартина Шпегеља, и још две особе, на ком је Шпегељ изјавио да су они у рату са ЈНА и дао им инструкције око кријумчарења оружја и како да се поступа са официрима ЈНА размештеним по хрватским градовима. ЈНА је касније жечела да оптужи Шпегеља за издају и илегални увоз оружја, углавном из Мађарске. Откриће кријумчарења оружја у Хрватску у комбинацији са кризом у Книну, избор влада које су тежиле независности у Босни и Херцеговини, Хрватској, Македонији и Словенији, и резултат словеначког референдума су убедили многе да је Југославија пред распадом.

У Пакрацу се 1. марта 1991. догодио сукоб, па је ЈНА размештена на месту сукоба. У Београду су се 9. марта 1991. десиле демонстрације против Слободана Милошевића, које су растеране уз помоћ ЈНА. Врх ЈНА је 12. марта одржао седницу са Председништвом како би га убедило да прогласи ванредно стање што би дозволило ЈНА да преузме контролу у држави. Министар одбране Вељко Кадијевић је изјавио да постоји завера да се разбије држава, изјавивши:

„На дјелу је перфидан и до краја разрађен концепт разбијања Југославије. Да се изазивање грађанског рата створе услови за спољану интервенцију и дефинитивну успоставу марионетских режима на тлу Југославије.”

Ова изјава је значило да су новоизабране владе сеционистичких република виђене од Срба као марионете Запада. Хрватски делегат Стипе Месић је бесно одговорио на предлог о увођењу ванредног стања, оптуживиши Јовића и Кадијевића да покушавају да искористе армију да створе Велику Србију и изјавио „To је рат“. Јовић и Кадијевић су онда затражили од делегата сваке републике да гласају да ли да дозволе увођење ванредног стања и упозорио их је да ће се Југославија вероватно распасти ако се не уведе ванредно стање.

Референдум о независности Хрватске је одржан 2. маја 1991. на ком је 93,24% гласало за незавиност. Други круг референдума је одржан 19. маја 1991. о структури југословенске федерације. Референдумско питање није јасно говорило да ли је у корист или против сецесије. Референдум је питао гласаче да ли су за то да „Хрватска хоће да уђе у савез суверених држава са осталим републикама (у складу са предлозима република Хрватске и Словеније за решавање државне кризе у СФРЈ)?“. На референдум је изашло 83,56% гласача, пошто су Срби у Хрватској углавном бојкотовали референдум. Од тога, 94,17% (78,69% од укупног бирачког тела) је гласало за предлог, док је 1,2% било против. Коначно, независност Хрватске је проглашена 25. јуна 1991.

Ратови

Milan kucan sansje show
Милан Кучан се обраћа Словенцима 25. јуна 1991. у Љубљани

Рат у Словенији

25. јуна 1991. године, формално је почео распад Југославије. Тог дана, словеначки и хрватски парламенти донели су одлуку о проглашењу независности. Међутим, два дана касније, јединице Југословенске народне армије кренуле су на Словенију у намери да пониште ту одлуку. Настао је рат између припадника ЈНА и словеначких територијалаца, које су предводили Јанез Јанша и Игор Бавчар. Рат је трајао десетак дана. Наиме, почетком јула, Председништво СФРЈ доноси одлуку о повлачењу припадника армије из Словеније. Део армије се повукао у Хрватску. Приликом опсада војних база ЈНА у Словенији, долази до крвавих напада словеначких територијалаца на тада још увек регуларне војске у тим базама. Исход оваких напада је био већи број погинулих војника, који су били на ослуживању редовног војног рока а који су имали од 18 до 23 године.Погинуло је 40 голобрадих момака, који су послати у смрт без муниције. У њих су словеначки територијалци пуцали као у глинене голубове.Тада је у саставу ЈНА било свих нација.

У својој журби да се одвоје од Југославије, једноставно нису обраћали пажњу на 22 милиона Југословена који нису били Словенци. Они сносе значајну одговорност за крвопролиће које је наступило после њиховог одвајања.
— Ворен Цимерман у књизи Порекло једне катастрофе

Рат у Хрватској

Почетком 1991. године, почињу сукоби Срба и Хрвата у Хрватској. Председништво СФРЈ, као водећи руководећи орган у држави, а на чијем челу је био Борисав Јовић (представник Србије) настојало је да успостави контролу и спречи могући рат.

Током пролећа те године, међутим, рат се све више разбуктавао. Настали су жестоки окршаји у Борову селу 2. маја 1991, код Вуковара. У Хрватској се током августа и септембра 1991. године, разбуктао рат између хрватских Срба и ЈНА против новоформиране хрватске војске. Најпре самопроглашена Хрватска одузела је Србима у Хрватској Уставом загарантован статус државотворног народа. Срби у Хрватској самоорганизовали су се како би заштитили своја легитимна права и животе. То је довело до формирања Републике Српске Крајине 1991. године, као политичког израза воље Срба да остану на своме, у својој матичној држави Југославији.

Најтежа страдања догодила су се у Вуковару, где су борбе трајале све до новембра. Тада су српске паравојне јединице и припадници ЈНА сломили хрватски отпор и ушли у овај град.

15. јануара 1992. Хрватска добија међународно признање.

У јануару 1992. године потписан је договор између председника Хрватске Фрање Туђмана и председника Србије Слободана Милошевића за прекид ватре између Хрватске армије и Срба у Хрватској, које је подржавала Југословенска народна армија. Сукоб се одвијао у Крајини на истоку Хрватске у којој су већину популације чинили Срби. Прекид ватре је дао Хрватској армији времена да се боље припреми за следећу битку.

Дана 1. маја 1995. године почела је операција „Бљесак“, којом су хрватске снаге напале Србе у Западној Славонији, која је била под заштитом снага УН. Убили су око 300 људи, а протерали преко 15.000 Срба са подручја Западне Славоније у року од 3 дана.

4. августа 1995. године почела је операција хрватских војних снага „Олуја“, током које су Туђманове снаге заузеле Книн - престоницу РСК и изазвале бег више од триста хиљада Срба који су потражили уточиште у Србији.

Рат у Босни и Херцеговини

AlijaIzetbegovic1
Алија Изетбеговић
Evstafiev-Radovan Karadzic 3MAR94
Радован Караџић

Скупштина СР БиХ је прегласавањем српских представника, реагујући на догађаје у СФРЈ, 15. октобра 1991. године донела „Акт о реафирмацији суверености Републике Босне и Херцеговине“. Тим чином одлучено је да се повуку представници СР БиХ из рада органа СФРЈ док се не постигне договор између свих република које сачињавају Југославију. На то су пристали представници СДА и ХДЗ, док су представници СДС одбили дјеловати по донесеном акту. Овај акт је допринео стварању међунационалне напетости у СР БиХ и био увод у предстојеће ратне сукобе.

Evstafiev-sarajevo-building-burns
Зграда парламента БиХ у пламену

Рат у Босни и Херцеговини је трајао од 1. марта 1992. до 14. децембра 1995. и највећи је војни сукоб на простору Европе од Другог светског рата. Рат је узрокован због пораста национализма те комплексном комбинацијом политичке, друштвене и сигурносне кризе која је уследила након завршетка Хладног рата и распада СФРЈ.

Завршен је званичним потписивањем Дејтонског споразума.

Сукоби у подручјима насељеним Албанцима

Сукоби на Косову и Метохији, југу Србије (у општинама Прешево, Бујановац и Медвеђа) и у Републици Македонији су се одликовали етничким и политичким тензијама између српске и македонске владе са албанском националном мањином, која је тражила аутономију, што је било случај у Македонији, или независност у случају Косова и Метохије.

Сукоби на Косову и Метохији (1996—1999) су се претворили у прави рат у пролеће 1998, док су сукоби у на југу Србије (1999—2001) и у Републици Македонији (2001) били карактерисани мањим оружаним сукобима између органа безбедности и албанских терориста. Сукоби у Републици Македонији су се завршили Охридским споразумом када су договорени прекид ватре и разоружање албанских терориста кога су обавиле снаге НАТО-а.

Рат на Косову и Метохији обележио је учешће НАТО пакта и то бомбардовањем војних и цивилних циљева у целој СР Југославији (24. март10. јун 1999). Крај рата наступио је након потписивања мировног споразума у Куманову и усвајања резолуције 1244 у Савету безбедности УН, чиме је подручје Косова и Метохије стављено под контролу мисије Уједињених нација (УНМИК).[15]

Утицај међународне заједнице

Као главне факторе, који су допринели распаду, неки аутори наводе захтеве ММФ-а за плаћањем кредита током осамдесетих година као и интересне политике Аустрије и Ватикана, а касније Немачке, Мађарске и Италије према северозападним републикама у циљу њиховог отцепљења.[16]

По мишљењу Јелене Гускове Ватикан је играо важну улогу у распаду СФРЈ. Одлуку о коначном разбијању СФРЈ, каже она, Ватикан је покренуо меморандумом државама КЕБС-а, 26. новембра 1991. године, а онда је наводно лобирао за међународно признање Словеније и Хрватске и био једна од првих држава које су их признале 13. јануара 1992. године.[17] Према становишту других аутора Ватикан је то чинио са циљем да се олакша прозелитизам католичке цркве на Исток.[18]

Постоје мишљења да признавање Словеније и Хрватске од стране Ватикана није имало никакве легалне, политичке или моралне мотиве већ само чињеницу да су ово биле католичке републике унутар СФРЈ и да је појам хрватске независности био повезан са историјским ратним режимом у коме су некатолици били угњетавани.[19]

Током сукоба УН увеле су ембарго на увоз оружја на простору СФРЈ. Међутим, државе попут Чилеа[20], Аргентине[21], Француске,[22] Мађарске, Немачке извозиле су оружје Хрватској.

Иран, Турска и још неке земље наоружавале су снаге босанских муслимана у БиХ, што међународна заједница није спречавала.[23]

Војне интервенције

Војне интервенције НАТО пакта извршене су против Републике Српске Крајине, Републике Српске (1994—1995) и СР Југославије (1999). Одређени аутори сматрају да је НАТО тиме прекршио норме међународног права, као и одредбе свог статута, а бомбардовањем осиромашеним уранијумом и другим недозвољеним средствима прекршио норме ратног и хуманитарног права.[24]

Последице

Током ратова на простору бивше СФРЈ, укупно је погинуло преко 130.000 људи, од тога највише у Босни и Херцеговини (око 95.000), а затим у Хрватској (око 21.000) и на Косову и Метохији (око 13.000).[25] Током ратова на простору СФРЈ укупан број избеглица и интерно расељених лица је 3.725.300 или 15,83% укупне популације СФРЈ 1991. године.[26]

Референце

  1. ^ Андрић 2015, стр. 125, 153, 154.
  2. ^ Андрић 2015, стр. 149, 150.
  3. ^ Андрић 2015, стр. 156, 157.
  4. ^ Андрић 2015, стр. 176-180.
  5. ^ Petrovic, Marina. „Preface”. The Migration of Serbs and Montenegrins from Kosovo and Metohija. Непознати параметар |colast= игнорисан (помоћ)
  6. ^ Андрић 2015, стр. 176-181.
  7. ^ Андрић 2015, стр. 182, 183.
  8. ^ „www.beograd.rs”. Beograd.org.rs. Приступљено 10. 02. 2013.
  9. 9,0 9,1 Андрић 2015, стр. 183.
  10. ^ Андрић 2015, стр. 184.
  11. ^ Изјава Слободана Милошевића „Политика“, 24. мај 1989
  12. ^ „Изјава Мирјане Марковић НИН”, 8. октобар 1989
  13. ^ Hockenos 2003, стр. 80.
  14. ^ Parenti 2002, стр. 45.
  15. ^ „Годишњица Кумановског споразума”, РТРС, 9. јун 2012.
  16. ^ Woodward 1995, стр. 176.
  17. ^ „MILORAD VUČELIĆ Papizam protiv Svetog Save”.
  18. ^ Слободан Вуковић: Улога Ватикана у разбијању Југославије, Социолошки преглед, (2004). pp. 423.
  19. ^ Byrnes 2001, стр. 106.
  20. ^ „Казне за продају оружја Хрватској, 21. јан 2012” (на језику: српски). Rts.rs. 21. 01. 2012. Приступљено 10. 02. 2013.
  21. ^ Hajdinjak 2002, стр. 9.
  22. ^ Piše: nedjelja, 26. 10. 2008. 15:59 (26. 10. 2008). „Protivno zakonima i UN-ovom embargu francuski kontraobavještajci Hrvatskoj prodavali oružje, 26.10.2008”. Index.hr. Приступљено 10. 02. 2013.
  23. ^ Hadinjak 2002, стр. 10-11.
  24. ^ Суботић, Момчило, „НАТО- изација Срба“, Политичка ревија 03/2010, ИПС, Београд, 2010.
  25. ^ „Колико је убијених и прогнаних у југо-ратовима”, Радио Слободна Европа, 6. јануар 2013.
  26. ^ „IAN Medunarodna mreža pomoci: Život u posleratnim zajednicama. pp. 13” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) на датум 04. 03. 2016. Приступљено 10. 02. 2013.

Литература

Спољашње везе

Афера ЈБТЗ

Афера ЈБТЗ (словен. Afera JBTZ), познато и као Љубљански поступак (словен. Ljubljanski proces) или Поступак против четворице (словен. Proces proti četverici), било је политичко суђење одржано на војном суду у СР Словенији 1988. године. Оптужени, Јанез Јанша, Иван Борштнер, Давид Тасић и Франци Заврл, осуђени су на казне од шест мјесеци до четири године по оптужби због „издаје војне тајне”, након што су учествовали у писању и издавању чланака у којима се критикује Југословенска народна армија. Суђење је изазвало велику пометњу у Словенији и било је повод за организовање и развој демократске опозиције. Одбор за заштиту људских права је основан истог дана кад је извршено хапшење, а што се уопштено сматра почетком Словеначког прољећа.

Бијељина

Бијељина (погрешно Бјељина, Бељина) је град у Републици Српској (БиХ). На попису становништва 2013. године, Бијељина је према подацима Републичког завода за статистику Републике Српске имала 41.121 становника, а према подацима Агенције за статистику Босне и Херцеговине 42.278 становника.

Железничка станица Београд–центар

Железничка станица Београд–центар (колоквијални назив Прокоп) је централна београдска железничка станица. Налази се у оквиру Београдског железничког чвора, непосредно уз Булевар Франшеа д' Епереа (део коридора 10), у прокопу између овог правца, Булевара Кнеза Александра Карађорђевића и Булевара Војводе Путника подно Топчидерског брда. Иако још увек недовршена, 1. јула 2018. године је де факто преузела улогу главне градске станице од старе станице у Савском амфитеатру, која је, после 133 године, искључена из саобраћаја.

Застава М85

Застава М85 је карабин коју је дизајнирала и производила тадашња југословенска фабрикаЗастава оружје . Ради се о скраћеној верзији оригиналне пушке, Застава М80, која је и сама наследница јуришне пушке Застава М70 . М85 је практично исти као и М70, Застава М92, једина разлика је у калибру, а у овом случају дизајн магацина, исти као и код оригиналних пушака, М70 и М80.

Као и његова првобитна варијанта, М80 је и М85 требао бити ново оружје у арсеналу Југословенске народне армије, али распад Југославије је пореметио производњу. Тренутно се производи претежно за комерцијалну продају и извоз.

Застава М90

Застава М90 је јуришна пушка коју је развила и произвела Застава оружје у Југославији . Развијена је из чувене јуришне пушке Застава М70, модификоване копије совјетске јуришне пушке АКМ, али са додавачем скривача пламена типа на крају цијеви, конструисан око стандардног НАТО калибра 5,56 × 45 мм, и са тим другачијим дизајном оквира, инспирисан НАТО оквирима СТАНАГ .

М90 је требао заменити М70 у југословенској војсци, али је распад Југославије пореметио производњу, а оружје је и данас ретко и никада се формално није користило, вероватно због недостатка муниције калибра 5,56 × 45 мм . Имала је умерен успех на извозном и цивилном тржишту; постоје теорије да је било продаје у земљама попут Ирака, Јемена и Сомалије. Они су веома поуздано оружје, чак и када се не користи квалитетна муниција

Кнежица (Козарска Дубица)

Кнежица је насељено мјесто у општини Козарска Дубица, Република Српска, БиХ. Према попису становништва из 1991. у насељу је живјело 626 становника.

Масакр у Зеници

Масакр цивила у Зеници се догодио 19. априла 1993. око поднева, када је од граната испаљених на центар Зенице са положаја ХВО-а позиционираним у Путичеву, 16 километара западно од Зенице погинуло и рањено више цивила у тренутку велике гужве.У то доба дана одвијала се велика трговачка активност у самом центру града, а у географској зони која је била гранатирана налазило око две до три хиљаде људи.Тачан број граната испаљених на центар Зенице остао је неутврђен, иако се помиње бројка од девет граната испаљених из хаубице.

Међувође

Међувође је насељено мјесто у општини Козарска Дубица, Република Српска, БиХ. Налази се у Кнежопољу. Према попису становништва из 1991. у насељу је живјело 529 становника.

Односи Црне Горе и Албаније

Односи Црне Горе и Албаније су инострани односи Црне Горе и Републике Албаније.

Олимпијска дворана Хуан Антонио Самаран

Олимпијска дворана Хуан Антонио Самаран, раније дворана Зетра, је вишенамјенска затворена дворана у Сарајеву. У њој су се одржавали разни спортски догађаји на 14. Зимским олимпијским играма 1984. године. Има 12.000 сједећих мјеста.

Општина Братунац

Општина Братунац је смјештена у сјевероисточној Републици Српској, БиХ. Простире се на површини од 293 km2. Сједиште општине се налази у насељеном мјесту Братунац. На попису становништва 2013. године Општина Братунац је имала 18.651 становника према подацима Републичког завода за статистику, а према подацима Агенције за статистику Босне и Херцеговине 20.340.

Пакрац

Пакрац је град у западној Славонији, Република Хрватска. Према резултатима пописа из 2011. у граду је живело 8.460 становника, а у самом насељу 4.842 становника.

Плебисцит српског народа у Босни и Херцеговини

Плебисцит српског народа у Босни и Херцеговини о останку у заједничкој држави Југославији одржан је 9. и 10. новембра 1991. године. Организовала га је Скупштина српског народа у Босни и Херцеговини, која је конституисана неколико дана раније.

Плебисцитско питање је гласило: „Да ли сте сагласни са Одлуком Скупштине српског народа у Босни и Херцеговини, од 24. октобра 1991. године, да српски народ остане у заједничкој држави Југославији, са Србијом, Црном Гором, САО Крајина, САО Славонија, Барања и Западни Срем, те другим који се за тај останак изјасне?“, а према подацима које су организатори плебисцита објавили, на гласање је изашло око 1.350.000 грађана или 85%, од којих се 98% изјаснило за останак.

Сребреница

Сребреница је градско насеље и сједиште општине Сребреница у источном дијелу Републике Српске, БиХ. Према коначним подацима пописа становништва у БиХ 2013. године, насеље Сребреница има 2.241 становника.Вук Стефановић Караџић у Српском рјечнику (1818) писао је назив Сребрница.

Српске земље

Српске земље је појам који се односи на српске средњовековне државе које су постојале до османског освајања Балкана, као и на државе и територије из каснијих периода које су већински биле настањене Србима или биле значајне за политичку историју српског народа.

Фалсификатор (филм)

Фалсификатор је српски играни филм из 2013. године. Режирао га је Горан Марковић, по сценарију који је написао заједно са Тихомиром Станићем. Филм је снимљен у продукцији Дрина фима из Београда и Балкан филма из Козарске Дубице, а у сарадњи са Радио-телевизијом Републике Српске. Филм се бави временским периодом када, према мишљењу режисера Горана Марковића, почиње распад Југославије:Филм се, према мишљењу режисера Горана Марковића, бави временским периодом када почиње распад Југославије.

Филм је премијерно приказан у Србији на затварању ФЕСТ-а 3. марта 2013. године.

Херцеговина

Херцеговина је историјска и географска област, која је настала средином 15. века, када је војвода Стефан Вукчић Косача узео титулу: херцег од Светог Саве. Током историје, просторни опсег Херцеговине се постепено мењао. Првобитно се односио на Херцеговину Светог Саве, а потом на Херцеговачки санџак, односно Херцеговачки пашалук. Значајне промене су наступиле 1878. године, када је већи део историјске Херцеговине окупиран од стране Аустроугарске (данашња Херцеговина у ужем смислу), док су мањи делови у два наврата (1878. и 1912. године) прикључени Црној Гори (данашња Стара Херцеговина).

Савремена Херцеговина (у ужем смислу) означава географску област која обухвата јужну половину Босне и Херцеговине. Херцеговина као стара српска средњовековна земља била је много већа и обухватала је делове данашње западне Црне Горе, делове Полимља и горњег Подриња, као и Боку Которску. (Стара Херцеговина). Ова држава је име добила по титули херцега од Светога Саве (нем. Herzog — војвода), владара овог подручја из 15. века Стефана Вукчића Косаче. Кроз историју се називала и Хумска земља, Хум или Захумље.

Историјски и културно она обухвата, или је обухватала, нека подручја источно и североисточно (Стара Херцеговина у Црној Гори, Подрињу и Полимљу). По друштвено-историјским критеријумима, Херцеговина се на неким од ових територија преклапа са Босном.

Херцеговина заузима око 20% територије Босне и Херцеговине, где живи око 10% становништва земље.

Хрватско прољеће

Маспок (Масовни покрет) или Хрватско прољеће је био масовни националистички и сецесионистички покрет 1971. године у Хрватској.

Овај покрет је захтевао искључење употребе српског језика у Хрватској, и декларисао је Хрватску као националну државу Хрвата и Хрватску као наставак и наследницу средњовековне хрватске краљевине. Уживао је подршку великог дела хрватских комуниста, политичког врха републике Хрватске и усташке емиграције на Западу.

Широка Кула

Широка Кула је насељено мјесто у Лици. Припада граду Госпићу, у Личко-сењској жупанији, Република Хрватска.

1940-е
1950-е
1960-е
1970-е
1980-е
1990-е
Замрзнути сукоби
Спољна политика
Идеологије
Организације
Пропаганда
Трке
Види још

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.