Рани средњи век

Према степену развоја средњи век се дели на рани средњи век (рани феудализам, 511. век) и позни средњи век (позни феудализам, 12. век). Привреда у раном средњем веку била је затворена натурална, што значи да све што се производило на феуду, ту и остаје, за становнике једног феуда.

Друштво средњег века дели се на:

  • сељаштво — слободни сељаци и зависни сељаци који су се другачије звали кметови
  • свештенство — црквене старешине, свештеници, монаси (калуђери)
  • феудалци — крупни феудалци (велможе), ситни феудалци (ритери-витезови)
  • грађанство — занатије и трговци

Један феудални посед садржао је замак феудалца, цркву, воденицу, рибњак, шуме и ловишта, обрадива поља, село кметова, поља кметова. Вазални односи су односи између владара, крупног и ситног феудалца. Засновани су на заштити, поверењу и оданости, а функционисали су на следећи начин: владар је племићима био господар, даровао им је земљишне поседе, а за узврат добијао оданост, савете и оружје за војску. Тако су функционисали и крупни феудалци са ситнијом властелом.

Albrecht Dürer - Emperor Charlemagne

Уметност раног средњег века

Под уметношћу раног средњег века подразумевају се уметнички правци који се јављају у средњовековној уметности од 5. до 11. века и ту углавном имамо појаву меровеншке уметности, каролиншке уметности у Француској, коју је наследила уметност отонска уметност, када се тежиште збивања сели у Немачку.

Рани средњи век представља синтезу античке уметности и новога схватања и својим садржајем она се везује за сакралне теме и схватања, традиције и тематике, јер у то доба доминира фактор црква, а схоластика је владајућа идеологија. Сликарство се усредсређује на илуминирање рукописа.

Литература

  • Cambridge Economic History of Europe, vol. I 1966. Michael M. Postan, et al., editors.
  • Norman Cantor, The Medieval World 300 to 1300
  • Marcia L. Colish, 1997. Medieval Foundations of the Western Intellectual Tradition: 400-1400. (Haven, CT: Yale University Press)
  • Georges Duby, 1974. The Early Growth of the European Economy: Warriors and Peasants from the Seventh to the Twelfth Century (New York: Cornell University Press) Howard B. Clark, translator.
  • Georges Duby, editor, 1988. A History of Private Life II: Revelations of the Medieval World (Harvard University Press)

Спољашње везе

Балтофински народи

Балтофински народи или Балто-Финци су угрофинска подгрупа, која укључујe народе који насељавају простор Балтичког мора у североисточној Европи и који говоре балтофинским језицима: фински, естонски (укључујући вирошки и сетски), карелијски (укључујући лудишки), вепски, ижорски, вотски и ливонски. У неким случајевима су финске подгрупе Квенси, Ингерманландијци и Торнедалци (говорници мејанкиелског или торнедалског финског дијалекта) укључени у ову групу као посебни народи.

Највећи део Балто-Финаца су етнички Финци и Естонци (више од 98%), који живе у две независне финачке државе – Финска и Естонија.

Балто-Финци су такође значајне мањинске групе у Шведској, Норвешкој и Русији.

Босутска култура

Босутска култура је термин који се односи на културу Старијег гвозденог доба, на простору данашње Србије, која је тако названа по археолошком налазишту на Босуту. Босутска културна група издвојена је као посебна појава на територији Војводине и западне Србије. Босутској култури је била сродна Басараби култура. Према једном мишљењу, носиоци Босутске културе су били Трибали, а према другом мишљењу Дако-Гети.

Будимски пашалук

Будимски пашалук, такође познат и као Будимски ејалет или Будимски вилајет, је био административна јединица Османског царства. Територија коју је овај пашалук заузимао је укључивала делове данашњих држава Мађарске, Србије, Хрватске, и Словачке. Административно средиште је био град Будим, који је данас део главног града Мађарске Будимпеште.

Ватинска култура

Ватинска култура је култура раног бронзаног доба распрострањена у Банату, Срему и јужној Бачкој, као и у централној Србији.

Ватинска култура је у раној фази била у контакту са Минојском и Микенском културом, те је организација њеног друштва и занатлијства под утицајем истих.

Доњи Краји

Доњи Краји (лат. Partes inferiores, мађ. Alföld) или Доњи крајеви историјска су област која је настала у средњем вијеку као посебна управна цјелина бановине Босне. Обухватала је већи дио простора између ријеке Врбаса на истоку, Уне на западу и Саве на сјеверу. Доњи Краји се у историјским изворима први пут помињу 1244. године у повељи угарског краља Беле IV, заједно са областима Усора и Соли. Новији називи овог простора Крајина и Босанска Крајина потичу управо од назива средњовијековне области Доњи Краји.

Угарски краљ Бела IV повељом 1244. године даје дозволу босанском епископу да сакупља десетину у Усори, Солима и Доњим Крајима. У то вријеме Босном влада бан Матеј Нинослав, а претпоставља се да је прије њега Доњим Крајима, као једном од четири земље босанске владао Бан Кулин. Матеја Нинослава је наслиједио бан Пријезда I који је био принуђен да призна врховну власт угарског краља Беле IV, који је тада формирао бановине Соли и Усора. Повељом из 1287, Пријезда I уступа цијелу жупу Земуник свом зету, најстаријем сину славонског бана Стјепана Бабонића. Тако крајем 13. вијека дијелови Доњих Краја долазе у посјед породице Бабонића.

Кнез Хрватин Стјепанић, родоначелник властелинске породице Хрватинића, је веома рано признао далматинско-хрватског бана Павла I Шубића за свог господара и тиме му помогао да се учврсти у Босни. То му је омогућило да прошири власт своје поридице на област Доњих Краја и да добије титулу кнеза Доњих Краја босанске земље. Његови синови Вукослав, Павле и Вукац, слично као и он неколико година раније, добро процјењују ситуацију и признају Стјепана II Котроманића за бана Босне, што им је омогућило да завладају и жупама Земуник и Врбања. Средином 14. вијека утицај Хрватинића опада, а Доњи Краји престају бити административна јединица Бановине Босне. Титула и функција кнеза земље Доњи Краји је обновљена тек након Твртковог крунисања за краља. Тада великог војводу Вукца Хрватинића насљеђује његов син Хрвоје Вукчић Хрватинић.

Хрвоје је постао један од најмоћнијих властелина у Босни. Након смрти угарског краља Лајоша I Анжујског учествовао је у динстичким сукобима помогавши Ладиславу Напуљском да се прогласи за краља. За то је био награђен великим територијалним проширењима своје области и титулом херцега Сплита, вицекраља Далмације и Хрватске, великог бана Врбаске бановине и кнеза Доњих Краја. Жигмунд Луксембуршки, други претендент на угарски престо, је успио потиснути Ладислава Напуљског и завладати читавом Угарском. Након тога је Хрвојев утицај почео постепено да слаби, а пошто је дошао у сукоб и са Сандаљем Хранићем којег је подржао Жигмунд, обратио се Турцима за помоћ и позвао их у Босну 1415. године. Хрвоје је умро 1416. године, послије чега се њеогова област брзо распала, а највећим дијелом Доњих Краја је владао његов синовац Јурај Војсалић.

Након пада Краљевине Босне под турску власт, угарски краљ Матија Корвин је крајем 1464. године заузео сјеверну Босну и на простору Доњих Краја основао Јајачку бановину, која се одржала све до 1527. или 1528. године. Бановина је обухватала готово читаву област Доњи Краји, осим жупе Ускопље, која је била под турском влашћу. Падом Јајачке бановине, област је ушла у састав Босанског санџака.

Епархија нишка

Епархија нишка је епархија Српске православне цркве.

Надлежни архијереј је епископ Арсеније (Главчић), а седиште епархије се налази у Нишу.

Историја Аустрије

Пошто су Аустрију освајали Римљани, Хуни, Ломбарди, Остроготи, Бавари и Франци, Аустрија је била под влашћу Бабенберга од 10. до 13. века, кад су их наследили Хабзбурзи. Хабзбурзи су потом владали Аустријом све до 20. века.

Након укидања Светог римског царства, почетком 19. века основано је Аустријско царство, које је 1867. године наследила двојна монархија Аустроугарске.

Аустроугарска се распала пошто је изгубила Први светски рат, па је настала Аустрија у данашњим границама.

Аустрију је припојио Трећи рајх 1938. године.

Савезници су након Другог светског рата држали Аустрију до 1955, кад је опет стекла потпуну независност под условом да остане неутрална.

Након пропасти комунизма у источној Европи, Аустрија се политички све више ангажовала, па је 1995. постала чланица Европске уније, али је остала војно неутрална.

Историја Београда у средњем веку

Средњовековна историја Београда обухвата период од досељавања Словена на подручје око Београда до пада под турску власт 1521. године. У том периоду на територији некадашњег византијског Сингидунума никао је словенски град. На овој територији вођене су борбе између варварских племена и Византијског царства. Досељавање Словена био је догађај који је имао највећег утицаја на потоњи развој Београда. Превласт цариградског црквеног центра на овом подручју имао је за последицу чвршћу повезаност Београда са балканским залеђем. У највећем делу своје средњовековне историје Београд је представљао погранично утврђење различитих држава и то је умногоме одређивало његов изглед и развој. Само у оквирима Српске деспотовине деспота Стефана Лазаревића Београд је био престоница и центар једне државе и друштва. У том периоду је систематски изграђиван у складу са овом функцијом. Дуго времена он је био бедем Угарске и западног хришћанства пред експанзивним Османским царством. Османлије су више пута опседале Београд: 1440. и 1456. неуспешно да би га коначно освојили 1521. године.

Кнежевина Иберија

Кнежевина Иберија (грузијски: ქართლის საერისმთავრო) је била средњовековна држава у грузијској области Картли.

Кнежевина Србија у раном средњем веку

Кнежевина Србија у раном средњем веку је назив за прву српску државу, којом је владала прва српска династија Вишеславића. Обухватала је средишње српске области у сливовима Ибра, Западне Мораве, Лима, Дрине, Босне и Врбаса. Настала је након досељавања Срба на ове просторе у првој половини 7. века и постојала је све до друге половине 10. века.

Краљевина Угарска (1526—1867)

Краљевина Угарска (лат. Regnum Hungariae, нем. Königreich Ungarn, мађ. Magyar Királyság) је у раздобљу од 1526. до 1867. године била саставни део Хабзбуршке монархије, односно Аустријског царства (након 1804. године). Овај период у историји Угарске започео је након Мохачке битке (1526), а трајао је све до склапања Аустро-угарске нагодбе (1867). Током овог раздобља, Угарарском су владали краљеви из династије Хабзбурга. У првом делу овог периода, односно током већег дела 16. и 17. века, многа подручја Краљевине Угарске била су под турском влашћу, а у то време су посебан положај стекле Кнежевина Трансилванија и Горња Угарска. Током 18. века, након протеривања Турака, хабзбуршке власти су спровеле низ политичко-административних и друштвено-економских реформи, чиме је у Угарској створена централизована земаљска администрација. Крајем 18. и током прве половине 19. века, угарски политички прваци су повели борбу за стицање веће самоуправе у однос на Беч, што је на крају довело до избијања Мађарске револуције (1848-1849). Иако је била угушена силом, мађарска побуна је означила прекретницу у борби за стицање земаљске самоуправе, што је и остварено 1867. године, склапањем аустро-угарске нагодбе.

Липљанска епархија

Липљанска епархија је древна српска православна епархија, са средиштем у Липљану (античка Улпијана; лат. Ulpiana). Обухватала је средишње Косово. Први помени посебне епископије на том подручју потичу из 4. века, а последњи из средине 18. века. Историја ове епархије и њеног подручја дели се на три раздобља: античко, средњовековно и нововеквно.

Нишавска епархија

Нишавска епархија или Пиротска епархија је бивша православна епархија са седиштем у Пироту. Основана је у другој половини 18. века, издвајањем Пирота и горњег Понишавља из састава Софијске митрополије, која је припадала Цариградској патријаршији. Након ослобођења Пирота и горњег Понишавља у Српско-турском рату (1877-1878) и њиховог прикључења Србији, Цариградска патријаршија је 1879. године званично препустила све ослобођене области Београдској митрополији, која је новодобијену Нишавску епархију наредне 1880. године укључила у састав Нишке епархије.

Предроманика

Под предромаником уметношћу раног средњег века подразумевамо уметничке правце који се јављају у средњовековној уметности од 5. до 11. века и ту углавном имамо појаву меровејске уметности, каролиншке уметности у Француској коју је наследила уметност када се тежиште збивања сели у Немачку познату као отонска уметност.

Рани средњи век представља синтезу античке уметности и новога схватања и својим садржајем она се везује за сакралне теме и схватања, традиције и тематике јер у то доба доминира фактор црква а схоластика владајућа идеологија. Сликарство се усредсређује на илуминирање рукописа.

Сицилија

Сицилија (итал. Sicilia) је острво у Италији, највеће острво у Средоземном мору и једно од најгушће насељених. Налази се око 160 km северосточно од Туниса (Северна Африка). Острво је одвојено од копна Месинским мореузом 3 km широким на северу и 16 km широким на југу. Главни град је Палермо. Сицилија је аутономни регион са специјалним статусом у оквиру Италије. Од свих региона Италије, Сицилија заузима највећу површину (25.708 km2).

Током историје, Сицилија је сматрана територијом од посебне важности због улоге коју је имала у трговини по Средоземном мору. По грчкој митологији, Сицилија је постојбина киклопа Полифема кога је ослепео грчки херој Одисеј. Острво је било део Велике Грчке, како је називана скупина грчких колонија у јужном делу данашње Италије. Сицилија је некада била краљевство са престоницом у Палерму. Та држава је владала острвом, као и Малтом и јужним делом Апенинског полуострва пре Сицилијанске вечерње. Касније је постала део Краљевства Две Сицилије под династијом Бурбона, али је престоница био Напуљ на Апенинском полуострву. Од уједињења Италије, Сицилија је њен саставни део.

Сицилија је острво богате и јединствене културе, посебно у уметности, кулинарству, архитектури, па чак и језика. Привреда Сицилије је углавном заснована на пољопривреди (наранџе и лимуни). Рурални крајеви привлаче туристе који желе да уживају у природним лепотама острва. На Сицилији се налазе важни археолошки и антички локалитети као што су некрополе Панталике и Долина храмова.

Средњовековна уметност

Средњовековном уметношћу назива се уметност која се развијала у Европи као и у новоствореним и јаким цивилизацијама, између старог и новог века и датирана је падом западног Римског царства 476. године на једној страни и открићем Америке 1492. године.

Тибор Живковић

Тибор Живковић (Мостар, 11. март 1966 — Београд, 26. март 2013) био је српски историчар чија су се истраживања већином односила на рани средњи век у Србији, Бугарској, Хрватској и Грчкој; затим српско-византијске односе, као и етничке симбиозе.

Устав

Устав је највиши општи правни акт у систему општих правних аката једне државе, који уређује најбитније односе у држави, а пре свега саму државну организацију и овлашћења државних органа, као и слободе и права грађана. Назива се још и основни закон.Устав, по правилу, уређује три сфере (области) :

државно уређење;

друштвено-економске и политичке односе у држави;

слободе, права и дужности грађана у држави, однос према држави.Устав се дели према облику у коме се доноси на писане и неписане (обичајни). Према начину доношења и мењања, Устав се дели на чврсте (ригидне) и меке (флексибилне). Према доносиоцу, Устав може бити октроисани (подарени), уставни пактови или устави који су резултат народне суверености.Устав Индије је најдужи написани устав међу свим сувереним државама на свету. Он садржи 444 члана у 22 дела, 12 распореда и 118 амандмана, са 146.385 речи у својој верзији на енглеском језику. Устав Монака најкраћи написани устав, који садржи 10 параграфа са 97 чланова, и укупно 3.814 речи.

Централна Србија

Централна Србија (средишња Србија, територија Републике Србије ван територије аутономних покрајина или ужа Србија) је колоквијални назив за део територије Републике Србије који се налазио изван територије аутономних покрајина: Војводине и Косова и Метохије. Назив је био у званичној употреби од 1945. (време постојања Социјалистичке Федеративне Републике Југославије) до 2009—2010. године, када је подручје Централне Србије подељено на три нова статистичка региона: Београд, Шумадију и западну Србију и Јужну и источну Србију.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.