Раж

Раж (лат. Secale cereale) је једногодишња, ретко трајна биљка из породице трава (лат. Graminae). Често се култивише као житарица, а с обзиром да успева на северним географским ширинама у северној Европи се од ње производи хлеб. Сматра се да порекло води од коровске биљке Secale anatolicum, чије је култивисање почело у југозападној Азији. У источну Европу стигла је тек у бронзаном добу. Раж је члан племена жита (Triticeae) и блико је сродна са јечмом (род Hordeum) и пшеницом (Triticum). Зрна ражи се користе за брашно, ражани хлеб, ражано пиво, двопек, неке врсте вискија, неке водке, и као крмно биље. Раж се исто тако може јести цела, било као кувана ражана зрна или у ваљаном облику, слично ваљаном овсу.

Раж је житарица и треба је разликовати од биљке Lolium, која се користи за априлаке, пашњаке, и сено за стоку.

Раж
Illustration Secale cereale0
Secale cereale MHNT.BOT.2015.2.40
Secale cereale
Научна класификација
Царство:
Дивизија:
Класа:
Ред:
Породица:
Потпородица:
Pooideae
Племе:
Triticeae
Род:
Secale

M.Bieb.
Синоними

Secale fragile M.Bieb.

Историја

Rye grains
Зрна ражи

Раж је једна од бројних врста које расту у дивљини у централној и источној Турској и суседним областима. До доместикације ражи је дошло у малим размерама на више Неолитских места у Малој Азији, као што су неолитички Кан Хасан III у близини Чатал Хојука,[1] али је иначе одсутна у археолошким записима све до бронзаног доба централне Европе, c. 1800–1500 п. н. е.[2] Могуће је да је раж пренета на запад из Мале Азије као мања примеса у пшеници (можда као резултат Вавиловске мимикрије), и да је касније култивирана као засебна култура.[3] Мада постоје археолошки докази за приство ове житарице у римским контекстима дуж Рајне, Дунава, и у Ирској и Британији,[4] Плиније Старији је имао одбојан став према ражи, пишући да је то „веома лоша храна и да се једино користи за спречавање гладовања“[5], као и да се крупник меша с њом „како би ублажио њен горак укус, па да је чак и тада веома неугодна за желудац“.[6]

Од средњег века људи су култивирали раж широм централне и источне Европе. Она служи као главна хлебна житарица у већини подручја источно од француско-немачке границе и северно од Мађарске. У јужној Европи, она је маргинално култивирана.

Тврдње о много ранијем узгоју ражи, на епипалеолитској локацији Тел Абу Харејра у Еифратског долини северне Сирије[7] су контроверзна. Критичари указују на недоследности у радиоугљеничном датирању, и идентификацијама које су искључиво базиране зрну, умсето на плеви.[8]

Агрономија

Зимска раж је било која врста ражи која се сеје у јесен да би се обезбедио земљишни покривач током зиме. Она расте током топлијих дана зиме кад сунчева светлост привремено загреје биљку изнад температуре смрзавања, чак и док је под снежним покривачем. Зимска раж се може користити за спречавање раста корова отпорних на хладноћу,[9] и може се жети као бонусна култура или се може заорати у пролеће да би се обезбедило више органских материја за предстојећи летњи усев. Она се понекад користи у зимским баштама и често је кориштени помоћни усев.

Нематод Ditylenchus dipsaci, листоједи, воћне мушице, Chlorops pumilionis, житарични гундељ, Mayetiola destructor, и Apamea sordens су међу инсектима који могу знатно да утичу на принос ражи.[10]

Статистика производње и потрошње

2014 Rye Countries Export Treemap
Извоз ражи по земљама (2014)[11]
Десет највећих произвођача ражи[12] 2016
(метричких тона)
2012
(метричких тона)
 Немачка 3.173.800 3.893.000
 Русија 2.541.239 2.131.519
 Пољска 2.199.578 2.888.137
 Белорусија 650.934 1.082.405
 Данска 577.200 384.400
 Кина 525.279 678.000
 Украјина 391.560 676.800
 Канада 382.000 336.600
 САД 341.670
 Шпанија 316.236 296.700
 Турска 370.000
Укупно у свету 12.944.096 14.615.719
Минерали
Ca 33 mg
Fe 2,67 mg
Mn 121 mg
P 374 mg
K 264 mg
Na 6 mg
Zn 3,73 mg
Cu 0,450 mg
Mg 2,680 mg
Se 0,035 mg

Раж се узгаја првенствено у источној, централној и северној Европи. Главни појас ражи се протеже од северне Немачке кроз Пољску, Украјину, Белорусију, Литванију и Латвију до централне и северне Русије. Раж се исто тако узгаја у Северној Америци (Канади и Сједињеним Државама), у Јужној Америци (Аргентина, Бразил и Чиле), у Океанији (Аустралија и Нови Зеланд), у Турској, у Казахстану и у северној Кини.

Нивои производње ражи су пали у већини производних земаља од 2012. године. На пример, продукција ражи у Русији је пала са 13,9 милиона метричких тона (t) 1992. године на 2,1 t 2012. године. Кореспондирајући приноси у другим земљама су следећи: Пољска – пад са 5,9 t у 1992 до 2,9 t 2005; Немачка – 3,3 t на 3.9 Mt; Белорусија – 3,1 t на 1,1 t; Кина – 1,7 t на 0,7 t.[12] Највећи део ражи се конзумира локално или у суседним земљама, пре него да се извози широм света.

Светска трговина ражи је ниска у поређењу са другим житарицама као што је жито. Тотални извоз ражи за 2016 је био $186M[13] у поређењу са $30,1B за жито.[14]

Пољска конзумира навише ражи по особи са 32,4 kg/становнику (2009). Нордијске и балтичке земље исто тако имају високу потрошњу. Ниво у ЕУ је генерално око 5,6 kg/становнику. Целокупан свет конзумира само 0,9 kg/становнику.[15]

Болести

Раж је високо подложна ергот гљивицама.[16][17] Кад људи или животиње конзумирају ерготом инфицирану раж долази до озбиљног медицинског стања званог ерготизам. Ерготизам може да узрокује физичку и менталну штету, укључујући конвулзије, побачаје, некрозе прстију, халуцинације и смрт. Историјски, влажне северне земље које су зависиле од ражи као главне културе биле су поприште периодичних епидемија овог стања. У прошлости је било „појава ерготизма са периодима током којих је било много инцидената прогоњених жена оптужених да су вештице. Нагласак се обично ставља на суђења вештицама из Сејлема у Масачусетсу 1692. године, где је дошло до наглог пораста броја оптужених, мада су се бројни ранији примери исто тако јавили у Европи.”[18]

Употребе

Ражена зрна се мељу у брашно. Ражано брашно има висок садржај глиадина, и низак садржај глутенина. Оно стога има нижи глутенски садржај од пшеничног грашна. Оно исто тако садржи висок удео растворних влакана. Алкилресорциноли су фенолни липиди присутни у високом проценту у мекињама (e.g. перикарпу, семену и алеуронским слојевима) пшенице и ражи (0,1–0,3% суве тежине).[19] Ражани хлеб, укључујући пумперникел, се прави користећи ражано брашно и представља храну која се углавном једе у северној и источној Европи.[20][21] Раж се исто тако користи за прављење кракера.

Ражана зрна се користе за прављење алкохолних пића, као што је ражани виски и ражано пиво. Друге употребе ражаних зрна обухватају квас и биљни лек познати као ражани екстракт. Ражана слама се користи за полагање животињама, као покровни усев и зелено ђубриво за побољшање земљишта, и за израду занатских рукотворина као што су кукурузне лутке.

Физичке карактеристике

Физичка својства ражи имају утицаја на особине финалних прехрамбених производа, као што је величина зрна, површина семена, и порозност. Величина површине семена је у директној корелацији са временом сушења и преносом топлоте.[22] Мање семе има повећан топлотни трасфер, што доводи до краћег времена сушења. Семе са нижом порозношћу исто тако има нижу тенденцију губљења воде током процеса сушења.[22]

Култивација

Раж добро успева у много сиромашнијим земљиштима него она која су неопходна за већину житаричних усева. Стога је то је нарочито вредан усев у подручјима где земљиште има песка или тресета. Биљке ражи боље подносе хладноћу од других житарица. Раж може да преживи снежни покривач који зимска пшеница не може да поднесе. Већина пољопривредника узгаја зимску раж, која се сеје и почиње да расте у јесен. У пролеће се биљке развијају и производе усев.[18]

Јесења раж брзо расте. До летње равнодневнице, оне достижу своју максималну висину од око 120 cm (4 ft), док пролетња пшеница у то време тек што проклија. Енергичан раст потискује чак и најштетније коровске конкуренте, те се раж може узгајати без примене хербицида.

Раж је уобичајени, нежељени нападач зимских пшеничних поља. Ако јој се дозволи да расте и сазри, она може да узрокује знатно редуковане цене пожњеле пшенице.[23]

Варијабилност околине

Secale cereale - cereal rye - Steve Hurst USDA-NRCS PLANTS Database
Неке типови зрна ражи
Secale cereale - cereal rye 2 - Steve Hurst USDA-NRCS PLANTS Database
Семе ражи затворено у његовој љусци
Wild rye
Дивља раж

Као што је раније напоменуто, Secale cereale може да опстане у мноштву клима и окружења. Истраживања су утврдила одређене протеине који су одговорни за антифризна својства, што су протеини који помажу организму да опстане у окружењима испод тачке смрзавања. Ова способност врсте се јавља на другачији начин од антифризних својстава неких риба и инсеката који су такође отпорни на замрзавање. Специфично, листови зимског S. cereale производе разне полипептиде који поседују антифризну способност, који су различити од антифризних полипептида произведених у рибама и инсектима.[24] Осим ове способности опстанка под високо стресним околностима, познато је да S. cereale побољшава профил земљишта у нежним подлогама у којима живи; међутим, постоје докази који указују на то да њена биомаса повећава емисије гасова стаклене баште. Специфично, метан се ослобађа током њене култивације. Штавише, ово истраживање такође сугерише да се биомаса ове биљке мења у различитим фазама раста, тако да се може смањити одабиром одређене фазе раста у којој се жање. Продукција метана врсте S. cereale је повећана током прематурационе фазе развића. С друге стране, током ступња цветања биљке метан је најмање значајном нивоу. Ова информација је корисна зато што је ступањ цветања исто тако најповољније време у погледу повећане нутриционе вредности биљке. На тај начин, непожељни ефекти врсте S. cereale на околину се могу смањити.[25] S. cereale се може користити у различитим окружењима.

Разноликост и употребе

Упоредо са односима врсте Secale cereale и њеним импактом на околину, она је исто тако вредна врста због њене експанзивне разноврсности и употребе. У северној Португалији, четрнаест различитих пополација S. cereale је анализирано ради стицања бољег разумевања њихових разлика. Откривено је да су складишни протеини веома различити и да исто тако поседују пуно свеукупне генетичке варијације, што је корисна информација јер се укрштање може користити да се произведе најефикаснији култивар S. cereale, или ражи.[26] Међутим, корисне карактеристике S. cereale се исто тако могу користити за побољшање појединих карактеристика других корисних биљки, као што је пшеница. Способности опрашивања пшенице биле су знатно побољшане када је било унакрсног опрашивања са S. cereale. Додатак ражаног хромозома 4R је довео до повећане величине пшеничног прашника заједно са повећањем броја присутних зрна полена.[27] Поред побољшане пшенице, оптималне карактеристике S. cereale се исто тако могу комбиновати са још једном вишегодишњом ражи, специфично S. montanum Guss, да би се произвела врста S. cereanum, која има корисне карактеристике обе. Хибридна раж (S. cereanum) може да успева у свим окружењима, чак и на неповољном земљишту и штити нека земљишта од ерозије. Осим тога, биљна мешавина побољшава крмно биље и зна се да садржи сварљива влакна и протеине.[28] Информације о разновсности, геному[29] и способност врсте S. cereanum да се укршта са другим врстама су корисне за научнике који раде на развоју разних биљних врста које ће моћи да хране човечанство у будућности, без остаљања негативног утицаја на околину.

Види још

Референце

  1. ^ Hillman, Gordon (1978). „On the Origins of Domestic rye: Secale Cereale: The Finds from Aceramic Can Hasan III in Turkey”. Anatolian Studies. 28: 157—174. JSTOR 3642748. doi:10.2307/3642748.
  2. ^ Zohary, Hopf & Weiss 2012, стр. 62
  3. ^ McElroy, J. Scott (2014). „Vavilovian Mimicry: Nikolai Vavilov and His Little-Known Impact on Weed Science”. Weed Science. Cambridge University Press (CUP). 62 (02): 207—216. doi:10.1614/ws-d-13-00122.1. Приступљено 22. 2. 2017.
  4. ^ Gyulai, Ferenc (2014). „Archaeobotanical overview of rye (Secale Cereale L.) in the Carpathian-basin I. from the beginning until the Roman age”. Journal of Agricultural and Environmental Science. 1 (2): 25—35. Приступљено 14. 7. 2016.
  5. ^ Evans, L. T.; Peacock, W. J. (1981). Wheat Science: Today and Tomorrow. Cambridge University Press. стр. 11. ISBN 978-0-521-23793-2 — преко Google Books.
  6. ^ Pliny the Elder (1855) [c. 77–79]. The Natural History. Превод: Bostock, John; Riley, H. T. London: Taylor and Francis. Book 18, Ch. 40. Приступљено 12. 7. 2016 — преко Perseus Digital Library, Trufts University.
  7. ^ Hillman, Gordon; Hedges, Robert; Moore, Andrew; Colledge, Susan; Pettitt, Paul (2001). „New evidence of Lateglacial cereal cultivation at Abu Hureyra on the Euphrates” (PDF). The Holocene. 11 (4): 383—393. doi:10.1191/095968301678302823. Приступљено 12. 7. 2016.
  8. ^ Colledge, Sue; Conolly, James (2010). „Reassessing the evidence for the cultivation of wild crops during the Younger Dryas at Tell Abu Hureyra, Syria”. Environmental Archaeology. 15 (2): 124—138. doi:10.1179/146141010X12640787648504.
  9. ^ Burgos, Talbert & Kuk 2006, стр. 110
  10. ^ Matz 1991, стр. 181–182
  11. ^ Harvard Atlas of Economic Complexity
  12. 12,0 12,1 „Major Food and Agricultural Commodities and Producers: Countries by Commodity”. FAO.org. Food and Agriculture Organization of the United Nations. 2005. Приступљено 8. 1. 2015.
  13. ^ OEC - Countries that export Rye (2016)
  14. ^ OEC - Countries that export Wheat except durum wheat, and meslin (2016)
  15. ^ Statistics and Usage - www.ryeandhealth.org
  16. ^ ergot, online medical dictionary
  17. ^ ergot, Dorland's Medical Dictionary
  18. 18,0 18,1 Wong, George J. (1998). „Ergot of Rye: History”. Botany 135 Syllabus. University of Hawai‘i at Mānoa, Botany Department. Приступљено 12. 7. 2016.
  19. ^ Suzuki, Yoshikatsu; Esumi, Yasuaki; Yamaguchi, Isamu (1999). „Structures of 5-alkylresorcinol-related analogues in rye”. Phytochemistry. 52 (2): 281—289. doi:10.1016/S0031-9422(99)00196-X.
  20. ^ "Grains: Rye" (in Dutch) bakkerijmuseum.nl
  21. ^ Prättälä, Ritva; Helasoja, Ville; Mykkänen, Hannu (2000). „The consumption of rye bread and white bread as dimensions of health lifestyles in Finland”. Public Health Nutrition. 4 (3): 813—819. PMID 11415489. doi:10.1079/PHN2000120. Приступљено 15. 7. 2016.
  22. 22,0 22,1 Jouki, Mohammad; Emam-Djomeh, Zahra; and Khazaei, Naimeh (2012) "Physical Properties of Whole Rye Seed (Secale cereal)," International Journal of Food Engineering: Vol. 8: Iss. 4, Article 7.
  23. ^ Lyon, Drew J.; Klein, Robert N (мај 2007) [2002]. „Rye Control in Winter Wheat” (Revised изд.). Institute of Agriculture and Natural Resources, University of Nebraska, Lincoln Extension. Архивирано из оригинала на датум 13. 4. 2014. Приступљено 12. 7. 2016.
  24. ^ Hon, W. C.; Griffith, M.; Chong, P.; Yang, D. S.-C. (1. 3. 1994). „Extraction and Isolation of Antifreeze Proteins from Winter Rye (Secale cereale L.) Leaves”. Plant Physiology. 104 (3): 971—980. ISSN 1532-2548. PMC 160695Слободан приступ. PMID 12232141. doi:10.1104/pp.104.3.971.
  25. ^ Kim, Sang Yoon; Park, Chi Kyu; Gwon, Hyo Suk; Khan, Muhammad Israr; Kim, Pil Joo (15. 12. 2015). „Optimizing the harvesting stage of rye as a green manure to maximize nutrient production and to minimize methane production in mono-rice paddies”. Science of the Total Environment. 537: 441—446. PMID 26282776. doi:10.1016/j.scitotenv.2015.07.061.
  26. ^ Ribeiro, Miguel; Seabra, Luís; Ramos, António; Santos, Sofia; Pinto-Carnide, Olinda; Carvalho, Carlos; Igrejas, Gilberto (1. 4. 2012). „Polymorphism of the storage proteins in Portuguese rye (Secale cereale L.) populations”. Hereditas. 149 (2): 72—84. ISSN 1601-5223. PMID 22568702. doi:10.1111/j.1601-5223.2012.02239.x.
  27. ^ Nguyen, Vy; Fleury, Delphine; Timmins, Andy; Laga, Hamid; Hayden, Matthew; Mather, Diane; Okada, Takashi (26. 2. 2015). „Addition of rye chromosome 4R to wheat increases anther length and pollen grain number”. Theoretical and Applied Genetics. 128 (5): 953—964. ISSN 0040-5752. PMID 25716820. doi:10.1007/s00122-015-2482-4.
  28. ^ Sipos, Tamás; Halász, Erika (25. 4. 2007). „The role of perennial rye (Secale cereale × S. montanum) in sustainable agriculture”. Cereal Research Communications. 35 (2): 1073—1075. ISSN 0133-3720. doi:10.1556/CRC.35.2007.2.227.
  29. ^ Bauer, Eva; Schmutzer, Thomas; Barilar, Ivan; Mascher, Martin; Gundlach, Heidrun; Martis, Mihaela M.; Twardziok, Sven O.; Hackauf, Bernd; Gordillo, Andres (1. 3. 2017). „Towards a whole-genome sequence for rye (Secale cereale L.)”. The Plant Journal (на језику: енглески). 89 (5): 853—869. ISSN 1365-313X. doi:10.1111/tpj.13436.

Литература

Спољашње везе

Poaceae

Poaceae, или породица правих трава, јесте велика група монокотиледоних биљака из реда Poales. Са око 8700 врста обједињених у близу 650 родова, породица трава (Poaceae) је једна од најобимнијих и најзначајнијих фамилија биљака.

Распрострањене су широм света (космополитске), од пустиња до мочварних предела, и све до највећих надморских висина где успева зељаста вегетација. Највећи број представника се среће у тропима. У умереној зони изграђују зељасту вегетацију ливада, степа и прерија.

Породица се дели на 5 потпородица: Bambusoideae, Orizoideae, Panicoideae, Pooideae и Chloridoideae и 60 трибуса.

Животне форме правих трава су разноврсне – могу бити од ситних једногодишњих до вишегодишњих биљака, од стаблимичних до бусенастих и жбунастих форми, те од зељастих до одрвенелих биљака. Породица Poaceae се често назива најважнијом биљном породицом за човека: велики број врста узгаја се ради исхране (житарице) и прихране домаћих биљоједа (крмно биље), а поједине су и важан грађевински материјал (трска, бамбуси).

Агроекосистем

Агроекосистеми су делови копна на којима човек гаји различите врсте културних биљака које користи у исхрани или их примењује у индустрији. Поред културних биљака у овим екосистемима увек живе и различите врсте дивљих биљака, животиња, гљива и микроорганизама.

Агроекосистеми су настали на местима природних екосистема. Земљиште је обрађено, а на њега су посејане или посађене културе различитих биљака. У зависности од тога какве се културе гаје разликујемо поља, винограде и воћњаке. На пољима се гаје зељасте културе: кукуруз, сунцокрет, пасуљ, кромпир, парадајз, паприка, дуван, пшеница, раж, пиринач, овас, грашак, соја, сочиво, купус... У виноградима се гаје различите сорте винове лозе, а у воћњацима дрвенасте културе.

Док у природним копненим екосистемима клима има пресудну улогу на формирање животних заједница, у агроекосистемима је човек најзначајнији еколошки фактор. Он бира која ће биљка бити основни произвођач хране у агроекосистему. Он наводњава или исушује земљиште у складу са потребама биљке коју гаји. Он недовољно плодно земљиште обрађује и обогаћује. Осетљиве биљке на мраз и хладноћу штити (у стакленику).

Алергија на пшеницу

Алергија на пшеницу један је од три клиничка ентитета везана за ингестију глутена из пшенице, ражи и јечма, у које спадају још целијачна болест и нецелијачна сензитивност на глутен. Међутим алергију на пшеницу не треба мешати с целијачном болести иако је алергија на пшеницу, односно брашно, такође присутна код неких пацијената са целијачном болести. То је болест која спада у алергије на храну коју изазива унесени алерген, у овом случају глутен из пшенице, односно брашна.

Симптоми алергије на пшеницу се муњевито развијају и врло су опасни: уртикарија или копривњача, ангиоедем, атопијски дерматитис, астма или друге тегобе од стране дисајних путева, дигестивне сметње и анафилаксија.

Белоруси

Белоруси (блр. беларусы) су источнословенски народ, који претежно живи у Белорусији, где чини око 84% становништва. Белоруси су већином православне вероисповести, а говоре белоруским и руским језиком, који спадају у словенску групу индоевропске породице језика. У средњовековној доби су се називали Литвини.

Бертл (Манитоба)

Бертл (енгл. Birtle) је малена варош у југозападном делу канадске провинције Манитоба и део је географско-статистичке регије Вестман. Смештен је на раскрсници локалних путева 83 и 42 у близини административне границе ка Саскачевану.

Према резултатима пописа становништва из 2011. у варошици су живела 664 становника у 341 домаћинству, што је за 0,3% више у односу на 662 житеља колико је регистровано приликом пописа 2006. године.Привреда варошице и околине углавном почива на пољопривреди и то углавном на узгоју житарица (пшеница, јечам и раж) а успева и уљана репица. Развијено је и говедарство и свињогојство.

Боготољски рејон

Боготољски рејон (рус. Боготольский район) је општински рејон у северозападном делу Краснојарске Покрајине, Руске Федерације.

Административни центар рејона је насеље Боготољ (рус. Боготол).

Пре доласка Руса у ове пределе, овде су некад живели припадници једног малог тукијског народа који се називао Чулимски Татари. По свој прилици, насеље Боготол је основано око 1703. године од стране руских колониста. Међутим, због тежких услова живота масовније досељавање руских колониста је масовније уследило тек крајем XVII века. Тада су одбијени задњи напади киргизијских племена и развој овог места је почео.

Рејон је познат по пољопривредној производњи житарица, нарочито се производи: раж, пшеница јарица, овас, јечам, хељда, просо, лан и конопља.

Суседни рејони и области су:

север: Ћућетски рејон

североисток: Бољшеулујски рејон

исток: Ачински рејон

југ: Назаровски и Шариповски рејон

запад: Кемеровска областУкупна површина рејона је 2.992 km².

Укупан број становника је 10.384 (2014)

Брајковац (Пријепоље)

Брајковац је насеље у Србији у општини Пријепоље у Златиборском округу. Према попису из 2011. било је 75 становника (према попису из 2002. било је 87 становника), док је према попису из 1948. године било 297 становника.

Брајковац се граничи: западно са селима Граб из општине Бијело Поље и Бреза у општини Пљевља, која припадају Црној Гори, северно с Каменом гором, источно са Ртима и Матаругама, и јужно с Комараном, који припадају општини Пријепоље.

Налази се у брдовитом подручју, на надморској висини од око 900 метара и преовладава крашко подручје, с већим бројем извора и понора, мањим бројем потока и једном речицом на којој су биле изграђене воденице. Највећим делом Брајковац је покривен буковом шумом, нешто брезом и на већој надморској висини четинарима, прошараних голетимам на којима је ниско растиње (клека). Земљиште је углавном неплодно и претежно последња класа, сем котлина. Највише одговара сточарству, због огромног ненасељеног простора, великих површина крша с ниским растињем и пространих ливада.

Од житарица се углавном сеју јечам, раж и овас (зоб), од поврћа успевају кромпир, пасуљ и купус, а од воћа успевају јабуке, крушке и трешње.

Клима у Брајковцу је континентална, лета су претежно сунчана са температуром од 20 до 30 °C, а пролећа и јесени су кишовити са температуром од 10 до 15 °C. Зиме су дуге и хладне и трају скоро шест месеци с високим снегом и температуром од -4 до -10 °C.

Брајковац је по површини веће село и захвата 1399 ha, планинског је типа са слабо развијеном путном мрежом. Ужи, насељени део Брајковца, налази се око путева и карактеришу га разбацане куће (домаћинства), око којих су изграђене штале, амбари, колибе и остали помоћни објекти. Подељен је на Горњи и Доњи Брајковац, а ту су још и Баковићи и Поткрш, које од Горњег и Доњег Брајковца дели поток.

У Горњем и Доњем Брајковцу живе искључиво Дробњаци и имају заједничко гробље.

Виски

Виски (енгл. whiskey, whisky) означава категорију жестоких алкохолних пића, која су дестилована из житарица и чувана у храстовим бачвама. Зависно од употребљене житарице, варира и врста вискија. У најчешће коришћене спадају јечам, млевени јечам, раж, млевена раж, пшеница, кукуруз или овас. Осим према житарицама, врсте вискија варирају према алкохолном садржају и квалитету.

Жетва

Жетва је, у пољопривреди, процес убирања плодова са жетвених поља житарица(пшеница, раж, овас...). Жетва такође означава крај циклуса раста и сазревања жита у природи.

Житарице

Житарице су једногодишње биљке из породице трава (Gramineae), чији зрнасти плодови (жита) служе за исхрану људи и животиња и као сировина у прехрамбеној индустрији. Називају се и хлебна жита или цереалије. Она су врста траве која се узгаја из јестивог зрна које се зове caryopsis, а у себи садржи клице и мекиње. Житарице у зрну узгајају се у већим количинама и пружају више енергије од било које друге врсте усева. Оне су сортирани усеви. Неке биљке се називају житарицама иако нису трава. Житарице имају врло важну улогу у прехрани људи, а посебно код деце.Плодови житарица су богати угљеним хидратима, беланчевинама, целулозом, минералним материјама и витаминима.

Реч житарица потиче од Церере, што је име римске божице жетве и пољопривреде. У Енглеској се реч corn (што значи кукуруз) користи када се мисли на било коју врсту житарице, док се у САД назив corn користи само се кад се мисли на кукуруз. Пшеница, кукуруз и пиринач су највише узгајане житарице. Пшеница је најважнија житарица, а од житарица се за прехрану људи највише користи пиринач, која је основна храна Азије, посебно у Кини и Јапану. Кукуруз је житарица која се највише прерађује.

Каша (јело)

Каша је јело од житарица, које се добије прокувавањем зрна житарица.

Једе се највише у Средњој и Источној Европи (највише у Русији, Украјини и Пољској) и у Сједињеним Америчким Државама.

У словенској Европи, назив се односи на кашу у целини, а може бити од хељде или неке друге житарице као што су: пшеница, јечам, зоб, просо, раж и друге. Каша је једно од најстаријих познатих јела у средњоевропској и источноевропској кухињи, последњих хиљаду година.Каша се добије кувањем зрна житарица, може се испржити на масти и зачинити. Хељдина каша има изузетно високу биолошку вредност и искористивост беланчевина. Организам може да искористи 74% беланчевина из хељде, а има нарочито висок садржај лизина који је врло битан за искористивост и претарање беланчевина. Зобена каша је саставни део јеловника многобројних нутрициониста, спортиста и поборника здравог начина живота, јер су њене благодети многобројне.

Ратарство

Ратарство је грана земљорадње која се бави узгојем и производњом биљака на ораницама. Најразвијеније је у умереним ширинама и у аграрним областима.

Може се поделити на:

производњу жита (пшеница, јечам, овас, раж, кукуруз, хељда, пиринач, просо)

производњу индустријског биља (кикирики, уљана репица, конопља, соја, памук, сунцокрет, хмељ, лан, дуван)

производњу крмног биља (репа, кељ, вијук, љуљ, луцерка, детелина)

повртарствоОбрада земљшита је сваки механички захват у подсфери разним оруђима, а изводи се: ручно, запрежно и машински. Обрада земљишта има следеће циљеве и задатке:

Обрада земљишта се може поделити на:

Основна обрада (орање, риголовање, дубинско рахљање, специјални начини)

Допунска обрада (бранање, дрљање, култивирање, ваљање, фрезовање).

Слад

Слад је проклијало жито, које се употребљава за варење пива и за дестилацију вискија и неких других врста алкохолних пића.

Производња слада се врши контролисаним клијањем зрна житарица, која су претходно натопљена у воду. За већину слада од житарица користи се јечам, али такође могу да се користе, пшеница, раж или зоб. Суштина производње слада је модификација скроба, који се налази у зрнима жита, помоћу ензима. У овом процесу, скроб се разлаже у једноставније сахариде, од којих се ферментацијом добија алкохол. Пре ферментације слад се може пржити, што је неопходно за добијање тамнијег пива.

Словенски погреб

Словенски погреб и пропратни ритуали најбоље илуструју поглед Старих Словена на загробни живот.

Смиљевић

Смиљевић или Смиловић је насеље у Пољаници, град Врање у Пчињском округу. Од центра Власа, где је седиште Месне заједнице, удаљено је око 5 км. Према попису из 2002. било је 83 становника (према попису из 1991. било је 140 становника).

Хамболт

Хамболт (енгл. Humboldt) је град смештен у централном делу канадске провинције Саскачеван. Налази се на раскрсници аутопутева 5 и 20 на око 113 км источно од највећег града у провинцији Саскатуна, и око 230 км северно од административног центра провинције Реџајне.

Ханли (Саскачеван)

Ханли (енгл. Hanley) је малено урбано насеље са административним статусом варошице у централном делу канадске провинције Саскачеван. Насеље лежи на месту где се провинцијски магистрални друм 11 сече са локалним друмом 764 на око 56 км југоисточно од највећег града у провинцији Саскатуна.

Ханли је типично пољопривредно насеље карактеристично за преријска подручја Северне Америке. Најважније пољопривредне културе су пшеница, јечам, уљана репица, луцерка, лан, овас и раж. Развијено је и сточарство, а посебно млечно говедарство.

Црница (педологија)

Црница или чернозем (црнозем) је зонални тип земљишта који је развијен на лесној подлози. Настаје под утицајем степске и континенталне климе. Током јесени и оштре зиме, када је распадање органских материја сведено на минимум долази до нагомилавања хумуса. Из тог разлога је црница веома плодно тле. Током влажнијег пролећа на чернозему буја травната вегетација.

Црница је распрострањена у већем делу континенталне Европе — Хрватска, Мађарска, Србија, Русија, Украјина и др. Јавља се и у Канади. У Србији чернозем захвата велика пространства у Војводини у Срему, Бачкој и Банату. Једним делом јавља се и у Мачви и Стигу. Деградирани чернозем јавља се по ободима ових области и мање је плодности.

Моћност чернозема износи 50-60 сантиметара, ређе 1 метар, а максимално око 1.5 метара (Украјина). Боја му је тамно црна, због чега је и добио такво име. Структура је мрвичасто-орашаста. Црница спада у типска развијена земљишта и у њој је живот веома интензиван — глисте, микроорганизми, ровчице и др. Црница је погодна за гајење свих врста житарица (кукуруз, пшеница, раж и др).

Ово су хумусно-акумулативна земљишта са A-C профилом.

Чамалали

Чамалали (рус. Чамалалы, енгл. Chamalals) су народ који живи у сјеверним државама, а највећи број њих тренутно живи у Севернокавкаском федералном округу, у републици Дагестан, која је иначе највећа руска република на сјеверном Кавказу.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.