Радован Караџић

Др Радован Караџић (Петњица, 19. јун 1945) српски је психијатар, песник и политичар, први председник Републике Српске, те један од оснивача и први председник Српске демократске странке (тада Српска демократска странка Босне и Херцеговине). Међународни кривични трибунал за бившу Југославију је 1995. године подигао оптужницу против њега. Радован Караџић је био у бекству од 1996. године до 21. јула 2008. године када је ухапшен у Србији. Органи Републике Србије су га 30. јула 2008. године, изручили Хашком трибуналу.[1]

Дана 24. марта 2016. године Хашки трибунал га је првостепеном пресудом осудио на 40 година затвора по 11 тачака, које обухватају геноцид, злочине против човечности и кршење закона и обичаја ратова.[2] Дана 20. марта 2019. у другостепеном поступку је жалбено веће Међународног резидуалног механизма за кривичне трибунале казну преиначио у доживотну.[3][4]

Радован Караџић
RadovanKaradzic
Караџић, 2016.
Биографија
Датум рођења19. јун 1945.(74 год.)
Место рођењаПетњица
ДФ Југославија
Држављанство Србија
 БиХ (Република Српска РС),
 Црна Гора
Религијаправославна
СупружникЉиљана Зелен-Караџић
Професијапсихијатар
Политичка
партија
Српска демократска странка
Потпис
Radovan Karadzic Signature

Биографија

Рођен је 19. јуна 1945. године у Петњици код Шавника. Караџићев отац Вуко био је занатлија, обућар и кројач. Свирао је гусле, двојнице и дипле. Караџићи су пореклом са Косова и Метохије, потом су живели у Лијевој Ријеци, Бањанима и под Дурмитором. Основну школу завршио је у Никшићу. Са 15 година дошао је у Сарајево и уписао медицинску школу, а после тога и медицински факултет у Сарајеву (специјализовао је неуропсихијатрију). Део школовања провео и у САД. Радио је у болници у Сарајеву као психијатар (стручњак за депресије). Ожењен је Љиљаном Зелен-Караџић и има децу Соњу и Сашу. По националности је Србин - православац и крсна слава му је Свети Архангел Михаил. Прву књигу је написао 1966. године. Године 1987. је провео 11 месеци у притвору под оптужбом за проневеру државних средстава (градња викендице на Палама), али је пуштен због недостатка доказа. Председник Републике Српске Милорад Додик је 2005. године изјавио да је Караџић 1997. године из трезора Народне банке Републике Српске украо 36 милиона КМ, међутим није покренут никакав поступак поводом тога.[5]

Политиком је почео интензивно да се бави 1990. године када је изабран за председника Српске демократске странке. У току 1991. године Радован Караџић се, као члан Координационог тела Конвенције о Југославији, на чијем је челу био Драган Ђокановић, председник Демократске странке федералиста, залагао за очување демократизоване савезне државе.[6] С обзиром да су муслиманске и хрватске странке из Босне и Херцеговине биле против останка БиХ у саставу Југославије, Караџић се, са другим српским политичарима из БиХ, наредне 1992. године, ангажовао на стварању Републике Српске која је Србима, у Босни и Херцеговини, требало да обезбеди останак у југословенској федерацији.[6] Сматра се изузетно стрпљивим, сталоженим, слаткоречивим и вештим преговарачем. Изабран је за председника Републике Српске 12. маја 1992. године и остаје на тој функцији све до 30. јуна 1996. године. Под притиском тадашњих београдских власти и света, Караџић је на мировним преговорима у Атини условно прихватио Венс-Овенов мировни план, који је Народна скупштина Републике Српске потом одбила. То је проузроковало потпуну блокаду Републике Српске од стране Савезне Републике Југославије. Према тврдњама Хрвоја Шаринића, шефа Хрватске обавештајне заједнице и Туђмановог преговарача са Милошевићем, Караџић је након блокаде започео преговоре преко посредника Миће Михајловића са Туђманом око сарадње у Босни и Херцеговини. Душан Виро, хрватски официр и аутор књиге „Слободан Милошевић: анатомија злочина”, наводи да му је један од чланова тадашње владе Републике Хрватске потврдио да је до преговора дошло. Он такође наводи да је договорена сарадња између Хрватске и Српске, према којој је Српска добијала гориво и новац од Хрватске. Заузврат Караџић је требало да спречи уједињење Српске са Српском Крајином и Србијом и да остане војно неутралан при будућем хрватском нападу на Книн.[7]

Караџић није био члан делегације Савезне Републике Југославије (у српским медијима: заједничке делегације СРЈ и РС) на дејтонским мировним преговорима; чланови делегације из Српске су тада одбили нека од коначних решења, али прегласани гласовима делегације из Југославије. Сам Караџић је 1996. године под притиском држава чланица контакт групе и председника Србије Слободана Милошевића напустио политички живот и председничка овлашћења пренео на потпредседницу Српске Биљану Плавшић.

Хашка оптужница

Хашки трибунал је 24. јула и затим 16. новембра 1995. подигао оптужницу против Радована Караџића и начелника генералштаба Војске Републике Српске Ратка Младића. Оптужница Хашког трибунала терети Радована Караџића по 11 тачака, и то:

  • по 6 тачака за геноцид, саучешће у геноциду, злочине против човечности, кршење закона и обичаја ратовања, и тешке повреде Женевске конвенције из 1949. (намерно убијање).
  • за протеривање на политичкој, расној и верској основи, депортације, и друге нехумане чинове - присилно пресељавање.
  • за незаконито уношење терора међу цивиле и држање талаца.

Караџић у народу

Serbian youngsters
Младић носи мајицу са ликовима Радована Караџића и Ратка Младића и натписом Српски хероји.

Караџићеви браниоци, међу којима се издваја проф. Коста Чавошки, побијају ове оптужбе, наводећи да он често није имао командну одговорност, те да је издао више команди о поштовању ратног права.

У народу Републике Српске, Караџић још увек ужива велики углед. У једној анкети спроведеној 2004. у Републици Српској, већина грађана је у Караџићу видела неправедно оптуженог хероја, а не ратног злочинца.

Потрага за Караџићем

За Радованом Караџићем је расписана потерница Интерпола, а влада САД је понудила 5 милиона долара за помоћ у хапшењу Караџића и Младића. Самог Караџића на предају је јавно позвала и супруга Љиљана, након што су им по њеним речима били угрожени егзистенција и живот.[8] У пар наврата су међународне војне снаге стациониране у бившој Југославији безуспешно покушавале да га ухапсе. При тим покушајима су те снаге неретко хапсиле његове помагаче, злостављале их и по неколико дана држале ухапшеним без дизања било какве оптужнице.

Као један од примарних разлога због којих је Караџић од 1996. до 2008. успевао да измакне покушајима хапшења па и простог лоцирања, у јавности се појавила шпекулација да је бивши председник Републике Српске 1996. склопио тајни споразум са тадашњим америчким послаником за Балкан Ричардом Холбруком. По овој непровереној верзији догађаја америчка дипломатија је Караџићу загарантовала имунитет од оптужнице Хашког трибунала уколико се мирно повуче из јавности и не буде вршио опструкцију примене Дејтонског мировног споразума. И Холбрук и други амерички званичници су демантовали у више наврата да је било било каквог споразума са Караџићем. Са друге стране, поједини некадашњи Караџићеви сарадници, попут Алексе Бухе, бившег министра спољних послова Републике Српске, тврде да је споразума било. По Бухиним изјавама, објављеним непосредно након Караџићевог хапшења, са Холбруком је постигнут споразум у писаном облику 1996. године, а сличан договор је склопљен и 1997. са америчким државним секретаром Медлин Олбрајт. Приликом првог појављивања пред Хашким трибуналом 31. јула 2008. године Караџић је изјавио да је управо споразум са Холбруком био разлог да се не преда трибуналу у периоду од 1996. и 1998. године пошто се наводно плашио за своју безбедност верујући да је циљ његовог хватања била ликвидација а не извођење пред Хашки трибунал.[9]

Хапшење

Караџић је према првим званичним информацијама лишен слободе у градском аутобусу на линији 73,[10] на релацији између Новог Београда и села Батајнице 21. јула 2008. године око 21 час,[11] односно према речима адвоката Светозара Вујачића хапшење је обављено три дана раније, 18. јула. Адвокат је такође изјавио да поред тога што приликом хапшења Караџић није пружао отпор, капом му је одмах прекривено лице, тако да није могао да види ко га је ухапсио. Очи су му откривене тек када се нашао у притвору у некој просторији, на непознатој локацији.[11][12][13] Пошто је 22. јуна издато и званично саопштење из канцеларије тадашњег председника Србије Бориса Тадића, хапшење је изазвало велику реакцију домаћих и светских медија. Представљајући Караџића као најтраженијег бегунца Хашког трибунала, светски медији су подсећали да је ово хапшење било један од главних услова за напредак Србије ка чланству у ЕУ. Тадашње председништво уније у Паризу, истог дана је у свом званичном саопштењу, поздравило хапшење, као израз „решености Владе Србије у Београду, да допринесе миру и стабилности на Балкану“.[12]

Караџић је затим изведен пред истражног судију Већа за ратне злочине Окружног суда Републике Србије Милана Дилпарића, чиме је започео процес у којем може бити донесена одлука о пребацивању у Хашки трибунал.

На конференцији за штампу у уторак 22. јула 2008. председник Националног савета за сарадњу са Хашким трибуналом Расим Љајић и тужилац за ратне злочине Србије Владимир Вукчевић су потврдили идентитет ухапшеног Радована Караџића. Караџић се у периоду који је непосредно претходио хапшењу наводно крио под лажним именом др Драган Давид Дабић и бавио се алтернативном медицином у приватној ординацији на Новом Београду. Такође, учествовао је на неколико јавних предавања у Србији и објављивао фељтон у часопису Здрав живот.[12][14][15]

У интерјуу за Радио Холандију у фебруару 2011. Радован Караџић је изјавио да би волио да је Република Србија профитирала од његовог хапшења, међутим да од тога није имала никакву корист.[16]

Драган Дабић

Током последњих пет година проведених у бекству Радован Караџић се крио иза имена извесног Драгана Дабића.[17] Утврђено је да лична карта на име Драгана Дабића издата је у Руми, сви подаци из личне карте су идентични, само је слика другачија.[18] Члан Одбора за безбедност Војводине, Милан Ђукић, тим поводом је изјавио како ће Одбор захтевати информације о томе како су хашки оптуженици Радован Караџић и Стојан Жупљанин дошли до лажних личних карата.[17]

Живот под лажним именом

Radovan Karadzic 2008
Радован Караџић у јануару 2008, као предавач на фестивалу здравог живота представљен под лажним именом Драган Давид Дабић, са брадом и косом везаном у реп

На првим јавно показаним фотографијама Караџић је потпуно непрепознатљив — седе косе везане у реп, дуге седе браде и бркова и са наочарима. На заједничкој конференцији координатора Акционог тима за сарадњу са Трибуналом, Расимом Љајићем и Владимиром Вукчевићем, речено је да је Караџић радио у једној приватној београдској ординацији у којој се бавио алтернативном медицином, и да запослени у ординацији, као и његови станодавци нису знали његов прави идентитет. Иначе, Караџић је последње пребивалиште имао на Новом Београду. Додато је и то да се он данима слободно шетао и појављивао у јавности без бојазни да би ико могао да га препозна.[19]

Под лажним именом, Караџић је одржао неколико јавних предавања, којима је присуствовало више стотина људи, а радио је и као сарадник часописа Здрав живот. Представљао се као др Драган Давид Дабић — истраживач у области психологије и биоенергије. Горан Којић, главни уредник тог часописа, изјавио је да је шокиран чињеницом да је објављивао текстове човека оптуженог за најтеже ратне злочине. Којић каже да га је први пут видео у јесен 2007, а последњи пут јуна 2008. године. Караџић му је (под лажним именом) понудио текст који говори о медитацији, који је Којић оценио као јако добар и објавио га у виду фељтона у свом часопису. Иако је планирао да га задржи као стручног сарадника, јер је био одушевљен његовим знањем, Којић додаје да му није у потпуности веровао јер није могао да докаже основне тврдње о свом идентитету.[19]

Тај утисак да је био елоквентан, да је био упознат с нашом облашћу, алтернативом, да је зрачио с једне стране ведрином, позитивном енергијом, али с друге стране да је имао једну дубину у себи, која је карактеристична за психотерапеуте, како се представио. Дакле, он се представио као неуропсихијатар. Изгледао је врло необично, дуге седе косе, коју је везивао на неки чудан начин. Ја сам га питао ’Откуд ти то’, било ми је интересантно. Он је рекао ’То ти је нешто лично моје, приватно’. С једне стране то, с друге стране брада, с треће стране неки имиџ, онако, као неки боем.[19]

— Горан Којић, главни уредник часописа Здрав живот, за који је Караџић писао под именом Драган Давид Дабић

Драган Давид Дабић је чак имао и свој веб-сајт регистрован на адреси www.psy-help-energy.com.

Јавни наступи

Караџић је под именом Драган Давид Дабић учествовао на више јавних предавања. На Трећем фестивалу здравог живота, одржаног у мају 2008. на Ади Циганлији, држао је предавање на тему Како неговати сопствене енергије. Саговорница Б92, која је хтела да остане анонимна, каже да није имао босански нагласак, причао је као да је из Београда. По њеним речима, држао је јако добра предавања на којима је углавном било 200 до можда 400 људи.[19]

Ђерђи Сарић, председница Друштва за борбу против рака из Сомбора потврдила је да је Драган Дабић, 12. априла 2008. године одржао предавање у Културном центру Орфеус у Новом Саду, на тему Истости и тиховања медитације.[19]

У кикиндском Дому омладине је 28. јануара 2008. године био гост на трибини као неуропсихијатар специјализован за алтернативну медицину. Татјана Ножица, директорка Дома омладине, изјавила је да је Дабић био веома необичан као појава, имао је шешир, црну ролку и бројаницу у руци коју је непрестано окретао. Трибина је прошла врло успешно, а један њен део је забележила и локална Телевизија ВК.[19]

Хашки процес

Radovan Karadzic Haski sud
Прво појављивање Караџића пред Судским већем (31. јул 2008)

Након што је министарка правде Владе Србије Снежана Маловић потписала одлуку о изручењу, у складу са Законом о сарадњи са Хашким трибуналом, Караџић је 30. јула 2008. године у 3.45 изведен из зграде Окружног суда у Београду и пребачен на београдски аеродром Никола Тесла. Прво је пребачен авионом Владе Србије из Београда у Ротердам где је стигао око 6.30 ујутру, а потом је хеликоптером пребачен у затвор у Схевенинген.[20][21]

Караџић је 31. јула 2008. први пут изведен пред Судско веће Хашког трибунала којим је председавао судија Алфонс Ори из Холандије. Оптуженик је објавио да жели да се брани сам, а затим му је прочитана оптужница за коју је главни тужилац Серж Брамерц најавио да ће бити ревидирана. Судија Ори је прихватио да се Караџић изјасни о кривици у законском року од 30 дана и следећу седницу је заказао за петак 29. августа 2008. године.

Сам Караџић је своје време за обраћање суду искористио да подвуче нерегуларности приликом хапшења у Београду потврђујући да је ухапшен три дана пре него што је његово хапшење обелодањено. Поред тога, изјавио је и да је намеравао да се преда Хашком трибуналу у периоду 1996—1998. али да то није учинио из страха за сопствену безбедност након споразума склопљеног са тадашњим америчким послаником за Балкан Ричардом Холбруком.[22][23] Као и у ранијим приликама Холбрук је демантовао да је било каквог политичког споразума са Караџићем било, а деманте је изнео и портпарол Стејт дипертмента. Такође, портпаролка Трибунала Нерма Јелачић је изјавила да је Караџић у надлежности суда и да „нема бојазни за његову безбедност“.[9][24]

Библиографија

  • 1968: Лудо Копље
  • 1971: Памтивек
  • 1982: Има чуда — нема чуда
  • 1990: Црна бајка (Свјетлост, Сарајево)
  • 1992: Рат у Босни: како је почело
  • 1992: Словенски гост. ISBN 978-86-379-0370-3
  • 1994: Има чуда, нема чуда
  • 2001: Од Лудог копља до Црне бајке (Добрица књига. Нови Сад: ISBN 978-86-83587-10-0.)
  • 2004: Чудесна хроника ноћи (ИГАМ. Београд: ISBN 978-86-83927-13-5.)
  • 2005: Под леву сису века (Књижевна заједница „Вељко Видаковић”, Ниш)

Признања

Види још

Референце

  1. ^ „Караџић изручен Хашком трибуналу”. BBC News. 30. 7. 2008. Приступљено 11. 3. 2013.
  2. ^ „Караџићу 40 година затвора”. Блиц. 24. 3. 2016. Приступљено 25. 3. 2016.
  3. ^ „Караџић осуђен на казну доживотног затвора”. РТРС. 20. 3. 2019. Приступљено 20. 3. 2019.
  4. ^ „Radovan Karadžić, case information sheet” (PDF). Међународни резидуални механизам за кривичне трибунале. Приступљено 17. 7. 2019.
  5. ^ „Додик: Караџић је украо 36 милиона марака”. Архивирано из оригинала на датум 25. 7. 2008. Приступљено 25. 7. 2008.
  6. 6,0 6,1 „Др. Драган Ђокановић, званична интернет презентација”. Dragandjokanovic.com. Приступљено 11. 3. 2013.
  7. ^ Шаринић и Виро су своје изјаве дали у документарној емисији Пад крајине. (тај део емисије на Јутјубу) (текст о томе и видео-исечак из емисије)
  8. ^ „Супругин позив на предају”. Setimes.com. 29. 7. 2005. Приступљено 11. 3. 2013.
  9. 9,0 9,1 „Tema Dana: Milošević izigrao Karadžića”. Blic.rs. Приступљено 11. 3. 2013.
  10. ^ СРС: „О хапшењу Радована Караџића“, 26. јул 2008, приступ 16. јун 2013
  11. 11,0 11,1 „Блиц: „Караџић ухапшен у аутобусу ГСП-а. Blic.rs. Приступљено 11. 3. 2013.
  12. 12,0 12,1 12,2 екипа, Дежурна. „Хроника: Ухапшен Радован Караџић”. Politika.rs. Приступљено 11. 3. 2013.
  13. ^ „Политика: Изручење од понедељка”. Politika.rs. Приступљено 11. 3. 2013.
  14. ^ „Blic Online | Karadžić živeo pod imenom Dragan Dabić”. Blic.rs. Архивирано из оригинала на датум 8. 12. 2008. Приступљено 24. 6. 2010.
  15. ^ „Vesti – Karadžić radio kao lekar – Internet, Radio i TV stanica; najnovije vesti iz Srbije”. B92. Приступљено 24. 6. 2010.
  16. ^ РТРС: Караџић: Србија нема користи од мог изручења 20. фебруара 2011. (на језику: српски)
  17. 17,0 17,1 „Б92 - Ко је (био) Драган дабић”. B92.net. 24. 7. 2008. Приступљено 11. 3. 2013.
  18. ^ Невоље правих Драгана Дабића после хапшења хашког бегунца, Блиц, 25. јул 2008
  19. 19,0 19,1 19,2 19,3 19,4 19,5 „Б92 — Караџић Радио као лекар”. B92.net. 22. 7. 2008. Приступљено 11. 3. 2013.
  20. ^ „Blic Online | Karadžić u Hagu”. Blic.rs. Приступљено 24. 6. 2010.
  21. ^ „Политика : Караџић у Схевенингену : ПОЛИТИКА”. Politika.rs. Приступљено 24. 6. 2010.
  22. ^ „Blic Online | Radovan Karadžić: Braniću se sam”. Blic.rs. Архивирано из оригинала на датум 6. 12. 2009. Приступљено 24. 6. 2010.
  23. ^ „Свет : Караџић: Имао сам споразум са Холбруком : ПОЛИТИКА”. Politika.rs. Приступљено 24. 6. 2010.
  24. ^ „Vesti – Holbruk negira navode Karadžića – Internet, Radio i TV stanica; najnovije vesti iz Srbije”. B92. Приступљено 24. 6. 2010.
  25. ^ „Montenegrin P.E.N. Center”. Montenegro.org. 6. 5. 1997. Архивирано из оригинала на датум 2. 7. 1998. Приступљено 11. 3. 2013.
  26. ^ „Www.Antic.Org Moscow: Sholohov Prize To Milosevic”. Mail-archive.com. 24. 5. 2002. Приступљено 11. 3. 2013.

Литература

Спољашње везе

14. децембар

14. децембар (14.12.) је 348. дан године по грегоријанском календару (349. у преступној години). До краја године има још 17 дана.

18. мај

18. мај (18.5.) је 138. дан године по грегоријанском календару (139. у преступној години). До краја године има још 227 дана.

19. јул

19. јул (19.7.) је 200. дан године по грегоријанском календару (201. у преступној години). До краја године има још 165 дана.

19. јун

19. јун (19.6.) је 170. дан године по грегоријанском календару (171. у преступној години). До краја године има још 195 дана.

2008

2008 је била преступна година.

21. јул

21. јул (21.7.) је 202. дан године по грегоријанском календару (203. у преступној години). До краја године има још 163 дана.

25. март

25. март (25.03) је 84. дан у години по грегоријанском календару (85. у преступној години). До краја године има још 281 дана.

25. јул

25. јул (25.7.) је 206. дан године по грегоријанском календару (207. у преступној години). До краја године има још 159 дана.

30. јун

30. јун (30. 6) јест 181. дан године по грегоријанском календару (182. у преступној години). До краја године има још 184 дана.

Договор у Грацу

Договор у Грацу био је договор о подели Босне и Херцеговине између Републике Српске коју је представљао Радован Караџић, и Херцег Босне коју је представљао Мате Бобан, потписан 6. маја 1992. у аустријском граду Грацу. Представници Муслимана, нису били позвани на састанак. Вести о договору у Грацу објавили су медији у средишњим информативним емисијама.Фрањо Туђман, у писму америчком сенатору Роберту Долу, представља овај договор као део конференције о Босни и Херцеговину којег спонзорише Европска заједница.

Дробњаци

Од шездесетих година 19. вијека па до уједињења Дробњак је био у границама Црне Горе. Дробњаци је име племена, племенско, а не географско. Дробњаци, расељавајући се, носили су то име са собом, и име Дробњак, Дробњачки налазимо: у Лици и на Гласинцу као презиме, у Бањанима као име мјеста (Дробњачка међа), у Рисну, у околини Београда, у Подрињу, у порјечју Западне Мораве, као презиме, у Скопској Црној Гори, (као име села), на Косову се читав крај између Штимља и Неродимља зове Дробњаци, у Кузмину и Вучитрну, као презиме, неколика села у Ибарском Колашину насељавају Дробњаци и тако се зову, око Новога Пазара, као презиме итд.

Дробњак се први пут помиње као презиме (Бран Дробњак) 1354. г., а као племе 1390. г. Дробњак је имао неку полу-аутономију и чувао је своју стару племенску организацију, која је била демократска и почивала на општем праву гласа, све до присаједињења Црној Гори. На челу племена је био насљедни кнез, а на челу војске војвода, кога су бирали племеници на сабору, а потврђивао га везир у Травнику. Сабору је предсједавао кнез, а право бирања имали су сви племеници, који су носили и који носе оружје. Одлуке су морале бити једногласне. Племе су основали: Вуловићи, Ђурђићи, Косорићи, Томићи и Церовићи, који су се у 17 вијеку доселили из Бањана у катуне у Дробњак.

Најпознатија Дробњачка братства су Смоловићи, Медојевићи, Косорићи, Караџићи,Крстајићи (славе Никољ-дан ), Чупићи, Жугићи, Церовићи, Зарубице, Мемедовићи и Јауковићи. На Ивици и на Језерима су затекли Криче (Кричкове), побили се с њима и протјерали их преко Таре у Кричак, гдје их има и данас. На Језерима је погинуо чувени крички војвода Калока. Племенска слава Дробњака је Св. Ђорђије (23/4). Скоро све су цркве и манастири у Дробнацима посвећени Св. Ђурђу и сваки прави Дробњак мора славити Св. Ђурђа. Али да би могли ићи један другоме у посјету о слави, многи славе преславу, и о преслави сијеку колач, а о Ђурђеву-дану само шаљу Пуњапуње и свијећу у цркву. Тако једни Крстајићи, Јањићи и Томићи у Дробњацима славе Св. Николу, Караџићи Св. Аранђела, Абазовићи Савин-дан, Косорићи Никољ-дан итд.

Ђукићи су једно од ӊајстарих братстава.Не зна се тачно кад су неки одселили у Пиву,а из Пиве даље, у 17. веку у Џерову.

Дробњаци су на Ђурђевдан 1604. године добили Турке, када су се сви побратимили и узели да славе Ђурђевдан као главну славу и приславу.

Дробњаци у ширем смислу обухватају и племе Ускоци и племе Шаранци.

У Дробњацима је 1927. године. било 40 насеља до 2.200 кућа са 14.000 до 15.000 душа. Главна му је варошица Шавник. Дробњаци су најпознатије и најбројније племе у Црној Гори. Од свих племена у Црној Гори највише историјских, географских, социолошких и културолошких књига написано је о Дробњацима а међу најпознатијим ауторима су: Цвијић, Дучић и Станковић.

Дробњаци су дали многе знамените личности:

Јауковићи: Данило Јауковић , Вoјин Јауковић ,Ђурђина Јауковић, Јосиф Јауковић

Крстајићи: Драга Јонаш , Младен Крстајић , Живко Крстајић

Караџићи: Вук Караџић, Радован Караџић, Шујо Караџић,

Цвијићи: Јован Цвијић,

Церовићи: Новица Церовић, Стојан Церовић (новинар), Стојан Церовић (професор),

Каљевићи: Живојин Мишић,

Миловановићи: Младен Миловановић,

Вуксановићи: Миро Вуксановић.

Ђукићи

СмоловићиИз Ускока:

Алексићи: Мирко Алексић

Карингтон—Кутиљеров план

Карингтон—Кутиљеов план, познат и као Лисабонски споразум, мировни је план који су предложили Питер Карингтон (Peter Carington) и Хосе Кутиљеро (José Cutileiro), као резултат мировне конференције одржане у фебруару 1992. у покушају да се спријечи рат у БиХ. План је предлагао етничку консолидацију на свим административним нивоима и давање већих овлашћења локалним властима на штету централне власти. Међутим, сви окрузи би било класификовани као муслимански, српски и хрватски, чак и ако не би постојала одређена етничка већина.

Народна скупштина Српске Републике Босне и Херцеговине је 11. марта 1992. једногласно одбацила план, предлагајућу нови план по коме би Срби имали контролу на око двије трећине Босне и Херцеговине, стварајући тиме муслиманске и хрватске енклаве без територијалног јединства. Овај план је одбио Кутиљеро, али је изнио приједлог у коме је стајало да ће три националне јединице бити „засноване на национални принципима, узимајући у обзир економске, географске и друге критеријуме”.Дана 18. марта 1992. године, све три стране су потписале споразум, Алија Изетбеговић је за Муслимане, Радован Караџић за Србе и Мате Бобан за Хрвате.

Дана 28. марта 1992. године, након састанка са америчким амбасадором у Југославији Вореном Цимерманом у Сарајеву, Изетбеговић је повукао свој потпис и исказао своје противљење било каквој подјели Босне и Херцеговине.

Медаља мајора Милана Тепића

Медаља мајора Милана Тепића установљена је одлуком Народне скупштине Републике Српске 25. априла 1993.

Ова медаља додјељује се само у једној класи. Медаља је кружног облика. На аверсу се налази портретно попрсје мајора Милана Тепића у униформи. На лијевој страни медаље полукружно је написан текст: „Херој Милан Тепић”. Медаља у реверсу садржи Грб Републике Српске (у централном дијелу) на стилизованој српској застави, док је у горњем дијелу полукружно исписано: „Слава, то је страшно сунце мученика”, а у доњем дијелу „Република Српска 1993”.

Додјељује се за исказану личну храброст у борби за слободу земље гдје је исказан висок степен самопожртвовања. Ово одликовање се може додијелити и мањој јединици снага Републике Српске највише до нивоа чете — одреда, за изузетну колективну храброст са елементима самопожртвовања, исказану на бојном пољу. Додјељује се припадницима оружаних снага без обзира на чин и функцију, те јединицама до јачине чете — одреда. Током рата у БиХ медаља је уручивана са дипломом коју је потписао председник Републике Српске Радован Караџић.

Мировни планови прије и током Рата у БиХ

Четири велика међународна мировна плана прије и током Рата у Босни и Херцеговини нуђена су од стране дипломата Европске економске заједнице и Организације уједињених нација, док је сам сукоб ријешен Дејтонским мировним споразумом 1995. године.

Било је такође муслиманских, српских и хрватским приједлога за реорганизацију Босне и Херцеговине.

Операција Паук

Операција Паук је била заједничка операција Републике Српске и Републике Српске Крајине да поново успоставе Аутономну Покрајину Западну Босну, која је била савезник Срба. Босанска влада је претходно поразила и загосподарила територијом. Операција се окончала српском побједом и Аутономна Покрајина Западна Босна је опстала све до пада Републике Српске Крајине и краја рата у Босни и Херцеговини.

Предсједник Републике Српске

Предсједник Републике Српске представља Републику Српску и изражава њено државно јединство.

Актуелна предсједница Републике је Жељка Цвијановић. Њено сједиште је у Палати Републике Српске у Бањој Луци.

Референдум о Венс—Овеновом плану

Референдум о Венс—Овеновом плану одржан је у Репубици Српској 15. и 17. маја 1993. године. Иако је предсједник Републике Српске Радован Караџић потписао план 30. априла, Народна скупштина Републике Српске одбила је план 6. маја, а затим је расписала референдум. План је одбило 96% гласача, иако су посредници референдум назвали „преваром”.

Референдум о плану Контакт групе

Референдум о плану Контакт групе одржан је у Републици Српској 27. и 28. августа 1994. године, након што је Народна скупштина Републике Српске одбила план на сједници 8. августа. Према плану босанскохерцеговачким Србима је требало припасти 49% територије Босне и Херцеговине, иако су они тада држали ​2⁄3 територије. Против плана је гласало 96,12% гласача. Након референдума, предсједник Републике Српске Радован Караџић је рекао ће тражити нову мапу, као и нове мировне преговоре. Међутим, Контакт група — Уједињено Краљевство, Француска, Немачка, Русија и Сједињене Америчке Државе — тврдила је да је референдум био превара.

Српска демократска странка

Српска демократска странка (СДС) је политичка партија која данас дјелује на политичкој сцени Републике Српске и Босне и Херцеговине. Њен председник је Мирко Шаровић.

7. април 1992 — 19. јул 1996.
Претходникфункција успостављена
НаследникБиљана Плавшић

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.