Равница

Равница је облик рељефа, тј. мањи тип низије, која није морфолошки индивидуална и ограничена планинским странама. Према структури и настанку могу бити: „Струкурне“ (настале у хоризонталним или благо нагнутим слојевима и представљају плоче или табле — Патагонија), затим „ерозивне“ (настале ерозивним радом у процесу апланације) и „акумулативне“ (настале акумулацијом и таложењем материјала на ушћу река, око корита, на обалама мора, језера, океана и сл).

Autódromo Eusebio Marcilla
Пампаси, познате равнице у Јужној Америци.

Види још

Литература

  • Петровић, Д, Манојловић, П. (2003): Геоморфологија, Географски факултет, Београд.
Јужна Алберта

Јужна Алберта (енгл. Southern Alberta) је географско-политичка регија која обухвата крајњи југ и југоисток канадске провинције Алберта.

На северу се граничи са регијом Централна Алберта, на западу су подручја Великог Калгарија и Стеновитих планина Алберте, на југозападу је Британска Колумбија, на истоку провинција Саскачеван, а на југу граничи са америчком савезном државом Монтаном.

Регија обухвата северне делове подручја великих равница Северне Америке који су на западу оивичени источним обронцима Стеновитих планина. Најважнији водотоци у овом делу Алберте су Олдмен, Боу, Ред Дир и Јужни Саскачеван чије воде се интензивно користе у наводњавању плодног преријског тла. У оквиру ове регије постоје две географске подрегије Палисеров троугао и Сајпрес Хилс.

Регија има површину од око 75.500 км² и ту живи око 280.000 становника.

Алувијална раван

Алувијалне равни су широке равнице поред река. Настале су акумулационим деловањема река. Састоје се од речних наноса (глине измешане са ситним песком) и леса. У њима су речна корита плитко усечена, па се и при малом порасту водостаја реке изливају и плаве околни терен. Због тога су радови на њиховој регулацији, као и изградњи одбрамбених насипа започети још у XVIII веку. Уређење њихових токова добива нарочит интензитет након Другог светског рата. Данас је највећи део алувијалних равни заштићен од поплава и претворен у обрадиве површи.

Велике равнице

Велике равнице (енгл. Great Plains) представљају континуирано равничарско подручје у централним деловима Северне Америке састављено од бројних прерија, степа и других облика травнатих подручја. Обухватају подручје између реке Мисисипи на истоку и Стеновитих планина на западу, укупне површине око 1,3 милиона километара квадратних. На југу се протежу до леве обале реке Рио Гранде.

На територији Канаде Велике равнице се протежу дуж све три преријске провинције, Саскачеван, Алберту и Манитобу, док се на подручју Сједињених Држава протежу преко савезних држава Северна и Јужна Дакота, Колорадо, Канзас, Монтана, Небраска, Оклахома, Тексас, Вајоминг и Нови Мексико.

Са надморским висинама до максималних 1.000 метара подручје је познато и као највећа континуирана пољопривредна површина на свету.

Винипег

Винипег (енгл. Winnipeg) административни је центар и највећи град канадске провинције Манитобе. Смештен на источном крају великих равница Западне Канаде, Винипег има велики значај у саобраћају, финансијама, занатству, пољопривреди и образовању. Пошто сви железнички и друмски путеви који повезују источну и западну Канаду морају да пролазе кроз или поред града, Винипег се често назива „капија Запада”.

Град се налази близу географског центра Северне Америке, Асинибојна у Ред ривер. Са 633.451 становника далеко је највећи град Манитобе.

Винипег пружа обиље могућности за рекреацију пошто у његовој близини лежи на стотине језера, укључујући језеро Винипег, пето највеће језеро у Канади и 11. у свету, језеро Манитоба, као и Шумско језеро.

Град је један од најважнијих културних центара Канаде и дом је познатог Краљевског винипешког балета. Одликује се старинском архитектуром, пловним каналима, бројним парковима и упечатљивим квартовима. Винипег је био домаћин Панамеричких игара 1967. и 1999. и поред Мексика је једини град који је два пута био домаћин тог догађаја.

Закубањска равница

Закубањска равница (рус. Закубанская равнина), позната и као Прикубањска косина (рус. Прикубанская наклонная равнина) равничарско је подручје на југу Русије које се постепено спушта од северне подгорине Великог Кавказа ка левој обали реке Кубањ. Обухвата подручје на југу Краснодарске покрајине и на северу Републике Адигеје и миркроцелина је знатно пространије Прикубањске низије. Равница је благо нагнута у смеру север-југ и њена површина је испресецана бројним притокама Кубања које углавном теку у смеру севера. На северу се наставља на знатно пространију и равнију Кубањско-приазовску низију.

Закубањска равница је наплавна равница настала гомилањем моренских материјала са Кавказа (алувијалне глине, песак и шљунак) који су на површини прекривени млађим лесним наслагама. У вишим деловима неогени марински седименти прекривени су шљунковима. Надморске висине се крећу од 250 до 300 метара.

Северни део равнице који је природно био доста мочваран, градњом бројних канала и вештачких језера претворен је у обрадиве површине. Највећа вештачка језера су Краснодарско (420 km²), Шапсушко, Крјуковско и Варнавинско језеро. Међу бројним рекама које дисецирају ово подручје величином се истичу Лаба, Белаја, Псекупс, Пшиш, Апчас, Афипс и Адагум.

Кубањско-приазовска низија

Кубањско-приазовска низија или Азовско-кубањска равница (рус. Кубано-Приазовская низменность; Азово-Кубанская равнина) пространа је равница у западном делу Предкавказја, на југозападу европског дела Руске Федерације. Део је знатно пространије Прикубањске, односно велике Источноевропске равнице. Простире се од десне обале реке Кубањ на југу до обала Азовског мора на западу па све до Кумо-маничке удолине и западних обронака Ставропољског побрђа на истоку где је ограничава корито реке Јегорлик (у басену Дона).

Највећи део овог равничарског подручја налази се на територији Краснодарске покрајине, а обухвата и мање делове Ростовске области на северу и Ставропољске покрајине на истоку.

У основи ове равинце налази се Сарматски кратон који чине архаичке стене старости између 2,8 и 3,7 милијарди година. У горњим слојевима се налазе седиментне стене мезозојске старости прекривене моћним слојевима глина. Максималне надморске висине равнице крећу се између 100 и 150 метара. У северозападном делу равнице налазе се мања лежишта природног гаса.

Равница се налази у зони умереноконтиненталне климе са просечним количинама падавина између 400 и 600 милиметара. Иако је у вегетацијском смислу ово типична степска зона природни вегетациони појас је под утицајем човека у потпуности деградиран и претворен у обрадиве површине. Природна вегетација се задржала на релативно малим површинама, на подручјима која нису погодна за пољопривредну делатност. Приморски део Кубањско-приазовске равнице је доста низак, у знатној мери замочварен и препун лиманскихјезера која су од отвореног мора одељена уским и ниским пешчаним превлакама.

Реке Азовско-кубањске равнице теку готово паралелно једна са другом углавном у правцу југоисток-северозапад, а у Азовско море уливају се ниским лиманским ушћима. Највеће реке су Јеја (311 км), Челбас (288 км), Бејсуг (243 км), Кирпили (202 км), Сосика (159 км) и друге. Реке овог подручја нису богате водом и имају доста нестабилан хидролошки режим, а највиши водостај је у пролеће након топљења снега када су и честе поплаве у подручјима уз речна корита. Језера су бројна, али углавном мањих димензија, и њохова величина варира од 0,01 до 10 км². На подручју низије регистровано је укупно 1.256 ујезерених површина укупне површине 1.959 км².

Манчестер

Манчестер (енгл. Manchester) је метрополитанска област у Ширем Манчестеру, у Енглеској, са популацијом од 530.300 становника у 2015. години. Налази се у другом најнасељенијем градском подручју Уједињеног Краљевства, са популацијом од 2,8 милиона становника. Манчестер покрива Чеширска равница на југу, Пенинске планине на северу и истоку и лук градова са којима формира трајну конурбацију. Локална власт је Савет Манчестер Ситија.

Манчестер је историјски познат као први светски град који је индустријализован и по својој каснијој улози у индустријској револуцији. Град, често називан „главним градом северне Енглеске“ је уметничко, медијско, високошколско и трговинско средиште, а га неки га сматрају и „другим градом Уједињеног Краљевства“Град Манчестер је метролополитенско подручје (metropolitan borough) са статусом града. Метрополитенско подручје има популацију од 441.200, док шире урбано подручје Манчестера има 2.240.230 становника, што га чини трећим највећим конурбураним подручјем после шире области Лондона и западног Мидлендса.

Манчерстер је такође познат по својим спортским везама, будући да је дом Манчестер јунајтеда и Манчестер ситија, као и да је 2002. године био домаћин XVII игара Комонвелта.

Матера (округ)

Округ Матера (итал. Provincia di Matera) је округ у оквиру покрајине Базиликата у средишњој Италији. Седиште округа и покрајине и највеће градско насеље је истоимени град Матера.

Површина округа је 3.446 км², а број становника 203.673 (2008. године).

Међимурска жупанија

Међимурска жупанија је жупанија на крајњем северу Хрватске. Западни део дотиче обронке Алпа, док централни и источни део равница (Панонска низија). Жупаније граничи са Мађарском и Словенијом, док је веома близу и граница Аустрије.

Жупаније се налази између две реке, Драве на југу и Муре на северу и истоку, до ушћа у Драву (према граници са Мађарском).

Мозамбик

Мозамбик (порт. Moçambique), званично Република Мозамбик (порт. República de Moçambique) суверена је унитарна полупредседничка уставна република смештена у југоисточном делу афричког континента. Са површином од 801.590 km² 35. је држава по величини територије у свету, односно 15. највећа држава у Африци. Граничи се са Танзанијом, Малавијем, Замбијом, Зимбабвеом, Јужноафричком Републиком и Есватинијем на северу, западу и југу, док на истоку излази на обале Индијског океана, односно његовог дела Мозамбичког канала који га раздваја од Мадагаскара.

Земља се простире између реке Рувуме на северу и вулканског масива Лебомбо на југу. Централним делом протиче река Замбези чија долина представља географско средиште земље, а која се у Индијски океан улива пространом делтом површине прко 8.000 km². Северни део земље је знатно виши и ту се налазе бројна ниска побрђа, док је на југу пространа равница. Северни део обале је нешто виши и каменитији, док је остатак доста нижи и песковит, а уз обалу се налазе бројни корални гребени. Мозамбик се налази у зони тропске климе са јасно издвојеним влажним и сушним периодом године. Уз обалу пролази крак топле Мозамбичке струје која носи воде из екваторијалног подручја ка југу., а због чијег утицаја је релативна влажност ваздуха изразито висока током целе године (и преко 75%).

Први становници на подручју савременог Мозамбика били су разни мањи народи из породице банту црнаца који су се на то подручје доселили још у петом веку пре нове ере из унутрашњих делова континента. Почетком XI века на мозамбичку обалу почињу да долазе арапски, персијски и сомалијски трговци који на том подручју оснивају и прва стална насеља. Португалски колонизатори почињу постепену колонизацију Мозамбика почетком XVI века, и остају на том подручју наредна четири века, све до 1975. и оснивања независне социјалистичке Народне Реублике Мозамбик. Непосредно након проглашења независности у земљи долази до крвавог грађанског рата у ком је за 15 година страдало више од милион људи. Први демократски и вишестраначки избори одржани су тек 1994. године.

Према статистичким подацима из 2017. у Мозамбику је живело 28.861.863 становника, или у просеку 36,01 ст./км2. Главни град земље је Мапуто, највећи град је Матола, а већи градови су још и Нампула, Беира, Шимојо, Келимане и Тете. Најгушће су насељена приобална подручја уз велике градове, док је централни део земље уз долину замбезија због нездраве климе најређе насељеено подручје земље. највећи део популације припада групи Банту црнаца, а бројчане највеће етничке групе су Макуа, Јао, Сена, Шона, Маконде, Свахили и други. Иако је португалски једини званични језик на територији целе земље, њега говори тек нешто око половине укупне популације, и то као други језик. Најдоминантнији говорни језици су макува, сена и свахили.

Иако је држава доста богата у природним ресурсима, најважнија привредна делатност је и даље пољопривреда, а у последње време све више се развијају индустријски и туристички сектор. Најважнији трговачки партнер Мозамбика је Јужноафричка Република, која је уједно и највећи улагач у мозамбичку привреду. Иако мозамбичка привреда доживљава константан раст у XXI веку, Мозамбик је и даље једна од најсиромашнијих светских и афричких држава.

Република Мозамбик је чланица бројних међународних привредних, политичких и културних организација, попут Уједињених нација, Афричке уније, Комонвелта, Покрета несврстаних, Франкофоније, Лузофоније, Организације исламске сарадње и других.

Небраска

Небраска (енгл. Nebraska), савезна је држава САД смештена у области Великих равница и америчког Средњег запада. Главни град је Линколн, а највећи је Омаха. Савезна држава постала је 1867. године. Небраска се према северу граничи са Јужном Дакотом, према истоку са Ајовом и Мисуријем, према југу са Канзасом и према западу са Колорадом и Вајомингом.

Небраску карактеришу велике варијације између зимских и летњим температура, и снажне олује и торнада. За Небраску су карактеристичне прерије на којима нема дрвећа, што погодује развоју сточарства. Претежно је рурална савезна држава.

Највећи број становника је немачког порекла а поред њих има и највећи број људи чешког порекла по становнику.

Неготинска Крајина

Неготинска Крајина је крај у североисточном делу Србије између Дунава, српско-бугарске границе, планина Дели Јован и Велики Гребен и Вратњанске реке. Део је Влашко-понтијског басена са најнижом надморском висином у Србији на ушћу Тимока у Дунав (28 m). Чини је плодна равница поред Дунава и Тимока и побрђе и брежуљкасто земљиште, са развијеним ратарством, воћарством и виноградарством.

Околне планине погодују развоју сточарства. Хемијска индустрија развијена је у Прахову (производња вештачких ђубрива), где се налази и речно пристаниште. На Дунаву, код Кусјака, заједно са Румунијом, изграђена је хидроелектрана „Ђердап 2“. Остала индустрија, трговина, угоститељство и занатске делатности развијене су у Неготину и другим местима.

Богата историјска прошлост, културно наслеђе и занимљива и живописна околина Неготина, утицали су на развој туризма у овом крају.

Историјски, појам „Неготинска Крајина“ обухвата територију далеко већу од данашње Општине Неготин, тј. више од трећине подручја града Зајечара, већи део Општине Кладово и мали део Општине Мајданпек.

Нуоро (округ)

Округ Нуоро (итал. Provincia di Nuoro, на месном говору, Provìntzia de Nùgoro) је округ у оквиру покрајине Сардинија у западној Италији. Седиште округа и највеће градско насеље је истоимени град Нуоро.

Површина округа је 5.638 км², а број становника 208.550 (2019. године).

Падска низија

Падска низија или Долина реке По (итал. Pianura Padana) је равница у северној Италији, коју образује река По у средњем и јужном делу свог тока. То је једна од „жила-куцавица“ Италије и њена главна житница, а њена највећа насеља, попут Милана, Торина, Болоње и Венеције, спадају у веома познате градове света. Такође, Падска низија је једна од већих низија у јужној Европи. На крају, то је једна од најгушће насељених и најразвнијенијих области у целој Европи.

Панонска низија

Панонска низија, ређе Панонски басен (мађ. Kárpát-medence, нем. Pannonische Tiefebene, рум. Câmpia Panonică, свк. Panónska panva, словен. Panonska nižina, укр. Тисо-Дунайська низовина, хрв. Panonska nizina), је равница у источном делу средње Европе, коју образује река Дунав у средњем делу свог тока. То је једна од „жила-куцавица“ Европе и њена велика житница, а њена највећа насеља, попут Беча, Будимпеште, Београда и Загреба, спадају у веома значајне европске градове.

Региони Мађарске

Поред жупанија, у Мађарској постоји и званична подела на регионе. Мађарска је подељена на седам региона и то по географској основи. Свака од ових регија је на неки начин различита по културној и демографској историји.

Ових седам региона су створени 1999. године, по законском акту 1999/XCII, који је заменио претходни из 1996. године 1996/XXI. Ове регионалне дивизије, очекује се, ће заменити садашњих двадесет административних јединица у деветнест и главни град. Садашњи региони ће бити груписани у ове нове административне јединице.

Списак региона:

Северна Мађарска којој припадају жупаније Боршод-Абауј-Земплен, Хевеш и Ноград.

Северна велика равница којој припадају жупаније Хајду-Бихар, Јас-Нађкун-Солнок и Саболч-Сатмар-Берег.

Јужна велика равница којој припадају жупаније Бач-Кишкун, Бекеш и Чонград.

Централна Мађарска којој припадају жупаније Пешта и главни град Будимпешта.

Централна прекодунавска којој припадају жупаније Комаром-Естергом, Фејер and Веспрем.

Западна прекодунавска којој припадају жупаније Ђер-Мошон-Шопрон, Ваш и Зала.

Јужна прекодунавска којој припадају жупаније Барања, Шомођ и Толна.

Савана

Саване су травне заједнице тропског и суптропског поднебља, са ретким дрвећем и грмљем, које се биогеографски простиру између области тропских кишних шума и пустиња.Типичан пример су саване у источној Африци, са својим разноликим животињским светом и препознатљивом вегетацијом (нарочито по високим акацијама са пљоснатом крошњом). Савана би у дословном преводу значила „широка равница“.

Разграничења у односу на степе и сушне шуме се постављају на разне начине. У поређењу са травним стаништима умерених подручја, саване су изузетно разноврсне. У неким је дрвеће ретко и врло удаљено, док у другим ствара ретке шуме, које се постепено развијају у шумска подручја. Дрвеће снажно утиче на животиње саване, јер им пружа разноврсну исхрану која обухвата дрво, лишће, цвет и семе, а истовремено омогућава заклон и место за размножавање многим животињама које живе изнад тла.Равнотежа између дрвећа и трава је врло осетљива и најчешће зависи од животиња.На пример, слонови уништавају дрвеће тако што га савијају и руше како би допрли до лишћа. Са друге стране, они дрвећу помажу да се размножава, јер са храном уносе семење које пролази кроз цревни канал, и са изметом-идеалним медијумом за раст семена-бива избачено. Сисари који брсте често уништавају дрвеће откидајући младице пре него што се развију. И ватра контролише раст дрвећа,а њен утицај је још снажнији на местима где дрвеће расте густо.

Срезови Мађарске

Срезови или Котари (мађ. kistérség) су вештачки основане подручне јединице, у циљу развоја и статистичког праћења живота у Мађарској. Узевши у обзир величину, срез у Мађарској представља целину која је близу величине округа, али у управном погледу се не ограничава на постављене границе.

Сваки мађарски срез се састоји од више насељених места, која имају елементе локалне самоуправе (општине). Више срезова чини једну жупанију. Изузетак је главни град Будимпешта, који се дели на 22 среза, који су суштински изједначени са градским општинама.

У Мађарској од 2013. године постоји 198 срезова.

Хокаидо

Хокаидо, раније Језо, је друго по величини острво јапанског архипелага. Најсеверније је од четири највећа острва. Налази се између Пацифичког океана на истоку, Охотског мора на северу, те Јапанског мора на западу. Хокаидо је од највећег јапанског острва, Хоншуа одвојено на југу Цугару мореузом, од острва Сахалин на северу је одвојено Ла Перузовим мореузом (Соја-каикјо). Од Курилских острва на североистоку је одвојено Немуро мореузом. Облик острва Хокаидо је неправилан – дуго је 450 км, а широко 420 км. На острву преовлађују Ојаши (Курилске) струје због чега су лета хладна, а зиме дуге и оштре. Хокаидо карактеришу комплексни планински системи и вулканске масе које се дижу до висине од 2.290 м изнад нивоа мора на планини Асахи (Асахи Даке) у Националном парку Даисецуан. Главна лука је Хакодате а Сапоро је највећи град и престоница Хокаидо префектуре. Планине богате шумом се дижу изнад екстензивних равница у речним басенима Ишикари и Токачи. Од индустрије је развијена млекарска индустрија (90% путера и сира Јапана се производи на овом острву), а Ишикари поља производе 30% угља Јапана. Тамо се налазе и налазишта гвожђа и мангана. Богатства Хокаида укључују и рибом богате околне воде, а значајна је и дрвна индустрија. Хокаидо је најређе насељено од јапанских главних острва. Овде се између осталих налази Аину, абориџинска група непознатог порекла. Површина, укључујући нека мања околна острва износи 83.452 km², а становништво, према подацима из 2000. године, износи 5.682.827.

Облици рељефа
Падински процеси
Флувијални процес
Крашки процес
Појаве и облици крашког процеса
са хидрогеолошком функцијом
Глацијални процес
Марински процес
Еолски процес
Остали облици

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.