Пшеница

Пшеница (лат. Triticum spp.)[1][2] јесте врста житарице које се узгаја широм света. Глобално, она је најважнија зрнаста биљка која се користи за људску исхрану и друга је на лествици укупне производње приноса житарица, одмах иза кукуруза; док је трећа пиринач. Пшеница потиче из подручја Леванта и Блиског истока.

Пшенична зрна су главни прехрамбени производ који се користи за добијање брашна за хлеб, колаче, тестенине итд; и за ферментацију у производњи пива, алкохола, вотке и биогорива. Љуска жита која се одваја при изради брашна назива се мекиња. Пшеница се сеје на одређеном простору као крмно биље, а слама се користити као застирка у стајама и шталама, као грађевински материјал за израду кровова, или за зидање балама сламе.

У 2013. свјетска производња пшенице износила је 713 милиона тона, што је трећа по количини произвођена житарица, после кукуруза (1.016 милијарда тона) и риже (745 милиона тона).[3] Пшеница је 2009. године била друга житарица по количини производње, те године светска производња износила је 682 милиона тона (након кукуруза са 817 милиона тона), а испред риже (679 милиона тона).[4]

Пшеница се убраја у житарице које се узгајају на пољопривредној површини која је међу највећим од свих других врста хране. Светска трговина пшеницом је већа од трговине свим другим житарицама заједно.[5] Глобално, она је водећи извор биљних беланчевина у људској исхрани, јер има виши садржај беланчевина од других значајних житарица, кукуруза и риже.[6] У погледу постотка потрошње за храну од укупно произведене количине, она је тренутно друга главна пољопривредна култура послије риже, а испред кукуруза, што је временом дало могућност да се кукуруз далеко више користи за исхрану домаћих животиња. Археолошки налази наводе да се припитомљавање пшенице први пут десило у подручјима познатим као „Плодни полумесец“.

Пшеница
Wheat close-up
Triticum aestivum - Köhler–s Medizinal-Pflanzen-274
Научна класификација
Царство:
Дивизија:
Класа:
Ред:
Породица:
Потпородица:
Pooideae
Племе:
Triticeae
Род:
Triticum

Врсте
  • T. aestivum
  • T. aethiopicum
  • T. araraticum
  • T. boeoticum
  • T. carthlicum
  • T. compactum
  • T. dicoccoides
  • T. dicoccon
  • T. durum
  • T. ispahanicum
  • T. karamyschevii
  • T. macha
  • T. militinae
  • T. monococcum
  • T. polonicum
  • T. spelta
  • T. sphaerococcum
  • T. timopheevii
  • T. turanicum
  • T. turgidum
  • T. urartu
  • T. vavilovii
  • T. zhukovskyi

Референце:
Serial No. 42236 ITIS 2002-09-22

Историја

Узгој, наизменично сеање и жетва зрна дивљих трава довела је до настанка одомаћених сојева, као мутираних облика пшенице које су фармери циљано одабирали. Код домаће пшенице, зрна су знатно већа а семе (унутар класића) остаје приљубљено кољену путем очврслих класних вретена (франц. рацхис) током жетве. Код дивљих сојева, много више ломљива класна вретена омогућавају кољену да се лакше „расцвета“ и проспе класиће.[7] Фармери можда нису свесно бирали такве особине, али су се промене једноставно десиле а с њима је и олакшано прикупљање сјеменки. Осим тога, таква спонтана селекција била је врло важан део одомаћивања ових биљака. Као особине које су побољшале пшеницу као извор хране такође су укључивале и губитак природних механизама којим су дивље врсте пшенице распршавале своје семе, док врло „припитомљене“ врсте пшенице готово никако не могу опстати у дивљини.

Usdaeinkorn1 Triticum monococcum
Једнозрна пшеница (Triticum monococcum

Узгој пшенице се почео ширити изван „Плодног полумесеца“ тек након 8000 п. н. е. Џаред Дајмонд је проучавао ширење култивираних сорти двозрне пшенице започетих у „Плодном полумесецу“ приближно пре 8800 п. н. е. Археолошке анализе дивље двозрне пшенице показале су да је она први пут култивирана у јужним подручјима Леванта, где су њени остаци датирани у период око 9600 п. н. е.[8][9] Генетске анализе дивље једнозрне пшенице сугеришу да је она први пут узгојена у планинама Караџа у југоисточној Турској. Датирани археолошки остаци једнозрне пшенице у ископинама насеља у близини тог подручја, укључујући и она код Тел Абу Хурејра у Сирији, указују да се припитомљавање једнозрне пшенице десило у близини планинског ланца Караџа.[10] Уз необичан изузетак два зрна пронађена код Ирак ед-Даба, најранији налаз доказан методом 14C за једнозрну пшеницу остаје код Абу Хурејра око 7800 до 7500. п. н. е.[11]

Остаци пожњевене двозрне пшенице са неколико места у близини ланца Караџа датирани су у период између 8600. п. н. е. (код Чајонја) и 8400. п. н. е. (Тел Абу Хурејра), а то је периоду млађег каменог доба. Уз изузетак Ирак ед-Даба, најраније радиоугљенично датирање припитомљене двозрне пшенице остаје пронађено у најдубљим слојевима Тел Асвада у базену Дамаска, у близини планине Хермон у Сирији. Те остатке су Вилем ван Зајст и његов помоћник датирали око 8800 п. н. е. Такође су закључили да насељеници из Тел Асвада нису сами развили овај облик пшенице, него су је припитомљену донели са собом из још неутврђеног подручја.[12]

Узгајање двозрне пшенице досегло је до данашње Грчке, Кипра и Индије до 6500. п. н. е, до Египта након 6000. п. н. е. те Немачке и Шпаније око 5000. п. н. е.[13] „Стари Египћани су заправо стекли знање справљања хљеба и кориштења пећи, те су његово печење развили у прве индустрије производње хране у великом обиму“.[14] Око 3000. п. н. е. пшеница је досегла Енглеску и Скандинавију. Око хиљаду година касније дошла је и до Кине. Пшеница која се употребљавања за првобитни хлеб била је Triticum aestivum са довољним количинама глутена за хлеб с квасцем, а она је идентифицирана кориштењем ДНК анализе у узорцима из древних силоса, датираних око 1350. п. н. е. у околини Асироса у грчкој провинцији Македонији.[15] Из Азије, пшеница се проширила целом Европом. У Енглеској, слама од пшенице се користила за покривање кровова у бронзаном добу, па све до краја 19. века.[16]

Генетика

Генетика пшенице је сложенија од већине других одомаћених врста. Неке врсте пшенице су диплоидне, са два сета хромозома, али су многе и стабилни полиплоиди са четири сета хромозома (тетраплоиди) или шест (хексаплоиди).[17]

  • Једнозрна пшеница (T. monococcum) је диплоидна (АА, два комплемента са седам хромозома, 2n=14).[1]
  • Већина тетраплоидних врста пшенице (нпр. двозрна и тврда (дурум)) су изведене из дивље двозрне пшенице, T. dicoccoides. Сама дивља двозрна је резултат хибридизације између две диплоидне дивље траве T. urartu и дивље јарчеве траве попут Aegilops searsii или Ae. speltoides. Непозната врста траве никад није откривена међу данашњим дивљим врстама траве, али најближи живи сродник јој је Aegilops speltoides. Хибридизација којом је настала дивља двозрна пшеница (ААББ) десила се у дивљини, давно пре њеног припитомљавања,[17] а одвијала се природним одабиром.
  • Хексаплоидна пшеница је еволуирала на фармама и пољима. Могуће је да је припитомљена двозрна или тврда пшеница хибридизирана са неком другом дивљом диплоидном травом (Aegilops tauschii) čиме су настале хексаплоидне пшенице, динкел (крупник, Triticum spelta) и обична пшеница (мека пшеница, Triticum aestivum).[17] Оне имају три сета упарених хромосома, три пута више него код диплоидне пшенице.

Присуство одређених верзија гена пшенице важна је за принос ове житарице. Поред мутантних везија гена давно одабраних током одомаћења врсте, постоје и много новије свесне селекције алела који утичу на особине раста. Гени за патуљасти сој, који су први пут кориштени за узгој јапанске сорте Norin 100, дали су пшеницу ниског раста, а која је имала огроман ефекат на њене приносе широм света, постајући један од главних фактора успеха такозване „Зелене револуције“ у Мексику и Азији као иницијативе професора Нормана Борлауга. Гени за патуљасту пшеницу омогућили су да угљеник фиксиран у биљци фотосинтезом буде преусмерен према производњи семена, а такође је дошло до умањења проблема „полегле пшенице“. Легање пшенице се дешава када њена стабљика пада на земљу због ветра те труне, док обилна нитратима богата прехрана пшенице даје виши раст и већу отпорност на овај проблем. До 1997. око 81% подручја под пшеницом у земљама у развоју било је засејано патуљастим сортама пшенице, што је дало повећане приносе и бољи одговор на нитратна ђубрива.

Хибриди

USDA wheat
Пшеница се користи у широком распону прехрамбених намирница

Пошто је пшеница самоопрашујућа биљка, креирање хибридних варијетета захтева знатни напор. Веома високи трошкови добијања хибридних семенки пшенице у односу на њихове просечне користи одвратили су фармере од широке примене хибрида[18][19] иако развој хибрида траје већ деценијама.[20] Сорте Ф1 хибрида не треба мешати са сортама изведеним помоћу стандардног укрштања биљака. Хетероза односно хибридна снага (раширена код Ф1 хибрида кукуруза) дешава се у обичној (хексаплоидној) пшеници, али је врло тешко добити семе хибридних сорти у комерцијалном обиму као што се то ради код кукуруза, јер су у ботаничком смислу цветови пшенице савршени (тј. прави цветови) што значи да имају и мушке и женске делове цвета (и тучак и прашнике), те се обично самоопрашују.[21] Семе комерцијалне хибридне пшенице се производи користећи хемијска хибридизацијска средства, регулаторе раста биљака (биљне хормоне) који селективно утичу на развој полена или природне системе цитоплазматско-мушке стерилности. Хибридна пшеница имала је ограничен успех на тржиштима Европе (нарочито Француске), САД-а и Јужноафричке Републике.[22]

У исхрани

Пшеница, тврда црвена озима
Нутритивна вредност на 100 g (3,5 oz)
Енергија1.368 kJ (327 kcal)
71,18 g
Шећери0,41
Прехрамбена влакна12,2 g
1,54 g
12,61 g
Витамини
Тиамин 1)
(33%)
0,383 mg
Рибофлавин 2)
(10%)
0,115 mg
Ниацин 3)
(36%)
5,464 mg
Витамин Б5
(19%)
0,954 mg
Витамин Б6
(23%)
0,3 mg
Фолат 9)
(10%)
38 μg
Холин
(6%)
31,2 mg
Витамин Е
(7%)
1,01 mg
Витамин К
(2%)
1,9 μg
Минерали
Калцијум
(3%)
29 mg
Гвожђе
(25%)
3,19 mg
Магнезијум
(35%)
126 mg
Манган
(190%)
3,985 mg
Фосфор
(41%)
288 mg
Калијум
(8%)
363 mg
Натријум
(0%)
2 mg
Цинк
(28%)
2,65 mg
Остали конституенти
Вода13,1 g
Selenium70.7 µg

Проценти су грубе процене засноване на америчким препорукама за одрасле.
Извор: NDb USDA

Сирова обична пшеница се може млети у брашно, док се млевењем тврде пшенице може добити гриз. Осушена и проклијала пшеница даје слад, а такође се и мрви, реже у ломљену пшеницу, кува на пари, суши у бунгур познат и као крупица. Ако се сирова пшеница изломи на комадиће у млину, како се то обично ради, вањска опна се може користити у разне сврхе, попут мекиња. Пшеница је основни састојак за бројна јела и намирнице, попут разних врста хлеба, каше, крекера, бисквита, палачинки, пита, пасте, колача, торти, мафина, ролата, крофни, бозе (алкохолно пиће), пахуљица и слично.

Порција од 100 грама пшенице даје 327 калорија те је изврстан извор великог броја незамењивих прехрамбених састојака попут беланчевина, дијететских влакана, мангана, фосфора и ниацина (витамин Б3). Такођер присутни су и бројни други витамини из Б групе као и многи минерали. У пшеници је просечно 13% воде, 71% угљених хидрата, 1,5% масноћа и 13% беланчевина.

Свјетска потрошња

WheatYield
Просечни приноси пшенице 2000. године у свету

Пшеница се у свету узгаја на више од 218 милиона хектара,[3] што је више од било које друге биљке. Светска трговина пшеницом је већа него трговина свим другим житарицама заједно. Заједно с рижом, пшеница је најосновнија светска прехрамбена намирница. Она се сматра основном компонентом исхране због тога што има изузетно добру агрономску прилагодљивост са могућношћу да расте од готово субарктичких подручја до екватора, те од нивоа мора до висоравни на Тибету, на око 4.000 м изнад нивоа мора.

Осим агрономске прилагодљивости, пшеница нуди и лакоћу и једноставност складиштења зрна и лакоћу његовог претварања у брашно, које је јестива и занимљива намирница са бројним могућностима припреме. Пшеница је један од најважнијих извора угљених хидрата у већини земља света. Беланчевине из пшенице врло лако може да пробави готово 99% светског становништва (заправо сви осим особа са поремећајима повезаним с глутеном), као и њен скроб. Мале количине животињских и легуминозних протеина се додају пшеници како би храна заснована на њој била изузетно храњива.[23]

Здравствени ризик

Целијачна болест погађа 1% до 2% опште популације,[24] али већина случајева остаје непрепозната, недијагнозирана и нелечена.[25][26] И док је целијачна болест узрокована реакцијом организма на беланчевине из пшенице, она није исто што и алергија на пшеницу.[27] Друге болести које изазива конзумирање глутена су нецелијачна осетљивост на глутен,[28] глутенска атаксија и dermatitis herpetiformis.[28]

Врсте

Хексаплоидне врсте
  • Обична пшеница, крушна пшеница, понегде и мека пшеница (T. aestivum) – хексаплоидна врста која се и највише узгаја у свету.
  • Динкел или крупник (T. spelta) – друга хексаплоидна врста култивирана у ограниченим количинама. Динкел се понекад сматра и подврстом врсте обичне пшенице (T. aestivum) с којом је у блиском сродству, а тада би његово научно ботаничко име било Triticum aestivum subsp. spelta.
Тетраплоидне врсте
  • Тврда пшеница или дурум (T. durum) – јесте једина тетраплоидна форма пшенице која се данас употребљава у значајнијем обиму, те је друга највише узгајана врста пшенице у свету.
  • Двозрна пшеница или емер (T. dicoccon) – јесте тетраплоидна врста која се у античко време знатно више узгајала него данас.
  • Хорасанска пшеница (Triticum turgidum ssp. turanicum или Triticum turanicum) јесте тетраплоидна врста пшенице. Она је такође античка врста житарица. Често се под појмом Хорасан мисли на историјско подручје у данашњем Авганистану и североисточном Ирану. Ова житарица је двоструко већа од данашње пшенице, а позната је по свом богатом, донекле орашастом окусу.
Диплоидне врсте
  • Једнозрна пшеница (T. monococcum) – јесте диплоидна врста пшенице са дивљим и култивираним варијантама. Ова врста је одомаћена у исто време као и двозрна, али никад није досегла исту важност у људској исхрани.

Привреда

Пшенична зрна се класификују према особинама зрна за намену на тржишту производа. Купци пшенице употребљавају класификације да им помогну при одлуци коју пшеницу купити, јер свака класа има своју употребу. Произвођачи пшенице одређују које класе су најпрофитабилније за производњу у одређеном систему производње. Пшеница је широко узгајана јер даје добар принос по јединици површине, добро расте и у умерено кратким сезонама и даје високо квалитетно брашно које се користи у пекарству. Хлеб се углавном прави од пшеничног брашна, али и од других житарица као што су раж и зоб. И многе друге врсте хране се израђују од пшеничног брашна, што резултује великом потражњом за житарицама чак и у земљама са знатнијим вишком хране.

Фотогалерија

Пшенична поља у Србији

Пшеница7
Пшеница10
Пшеница1
Пшеница0

Види још

Референце

  1. 1,0 1,1 Robert, Belderok; Mesdag, Hans; Donner, Dingena A. (2000). Bread-Making Quality of Wheat. Springer. стр. 3. ISBN 978-0-7923-6383-5.
  2. ^ Shewry, Peter R. (2009), „Wheat”, Journal of Experimental Botany, 60 (6): 1537—1553, doi:10.1093/jxb/erp058
  3. 3,0 3,1 „FAOStat”. Приступљено 27. 1. 2015.
  4. ^ „World Wheat, Corn and Rice”. Oklahoma State University, FAO Stat. Архивирано из оригинала на датум 10. 6. 2015. Приступљено 23. 7. 2017.
  5. ^ Curtis; Rajaraman; MacPherson (2002). „Bread Wheat”. Food and Agriculture Organization of the United Nations.
  6. ^ "Nutrient data laboratory". Američko ministarstvo poljoprivrede.
  7. ^ Willcox, G.; Willcox (2006). „How fast was wild wheat domesticated?”. Science. 311 (5769): 1886. PMID 16574859. doi:10.1126/science.1124635.
  8. ^ Colledge 2007, стр. 40
  9. ^ Feldman, Moshe, Kislev, Mordechai E.: Domestication of emmer wheat and evolution of free-threshing tetraploid wheat Архивирано на сајту Wayback Machine (децембар 6, 2013) (на језику: енглески) u: "A Century of Wheat Research-From Wild Emmer Discovery to Genome Analysis", Israel Journal of Plant Sciences, Volume 55, Number 3 - 4 / (2007). p. 207—221, objavljeno na internetu 3. novembra 2008.
  10. ^ C. Michael Hogan. 2013. Wheat. Encyclopedia of Earth. National Council of Science and the Environment. ur. Lakhdar Boukerrou
  11. ^ Heun, M. R.; et al. (1997). „Site of Einkorn Wheat Domestication Identified by DNA Fingerprinting”. Science. 278: 1312—4. doi:10.1126/science.278.5341.1312.
  12. ^ Ozkan H, Brandolini A, Schäfer-Pregl R, Salamini F (1. 10. 2002). „AFLP analysis of a collection of tetraploid wheats indicates the origin of emmer and hard wheat domestication in southeast Turkey”. Molecular Biology and Evolution. 19 (10): 1797—801. PMID 12270906. doi:10.1093/oxfordjournals.molbev.a004002.
  13. ^ Diamond J : Guns, Germs and Steel, A short history of everybody for the last 13,000 years. Viking UK Random House. 1997. ISBN 978-0-09-930278-0.
  14. ^ Grundas ST: Chapter: Wheat: The Crop, u: Encyclopedia of Food Sciences and Nutrition pp. 6130, 2003; Elsevier Science Ltd
  15. ^ „the science in detail – Wheats DNA – Research – Archaeology – The University of Sheffield”. Sheffield.ac.uk. 19. 7. 2011. Приступљено 27. 5. 2012.
  16. ^ Belderok B et al. : Bread-Making Quality of Wheat Axel Springer AG. 2000. ISBN 978-0-7923-6383-5. стр. 3.
  17. 17,0 17,1 17,2 Hancock, James F. Plant Evolution and the Origin of Crop Species. CABI Publishing.2004. ISBN 978-0-85199-685-1.
  18. ^ Mike Abram za Farmers' Weekly. 17. maj 2011. Hybrid wheat to make a return
  19. ^ Bill Spiegel za agriculture.com, 11. mart 2013. Hybrid wheat's comeback
  20. ^ „History of hybrid wheat”. Архивирано из оригинала на датум 18. 12. 2013. Приступљено 23. 7. 2017.
  21. ^ Bajaj, Y. P. S. Wheat. Springer.1990. ISBN 978-3-540-51809-9. стр. 161-63.
  22. ^ Basra, Amarjit S. Heterosis and Hybrid Seed Production in Agronomic Crops. Haworth Press.1999. ISBN 978-1-56022-876-9. стр. 81-82.
  23. ^ „USA: U.S., Australia, India partnership to develop climate-resilient varieties of rice and wheat”. Bs-agro.com. 24. 5. 2013. Архивирано из оригинала на датум 3. 12. 2013. Приступљено 23. 7. 2017.
  24. ^ Lundin KE, Wijmenga C (1. 9. 2015). „Coeliac disease and autoimmune disease-genetic overlap and screening”. Nat Rev Gastroenterol Hepatol. 12 (9): 507—15. PMID 26303674. doi:10.1038/nrgastro.2015.136.
  25. ^ Fasano, A. (1. 4. 2005). „Clinical presentation of celiac disease in the pediatric population”. Gastroenterology. 128 (4 dod. 1): S68—73. PMID 15825129. doi:10.1053/j.gastro.2005.02.015.
  26. ^ Elli L, Branchi F, Tomba C, Villalta D, et al. (1. 6. 2015). „Diagnosis of gluten related disorders: Celiac disease, wheat allergy and non-celiac gluten sensitivity”. World J Gastroenterol. 21 (23): 7110—9. PMC 4476872Слободан приступ. PMID 26109797. doi:10.3748/wjg.v21.i23.7110.
  27. ^ Catassi C, Bai J, Bonaz B, Bouma G, et al. (2013). „Non-celiac gluten sensitivity: the new frontier of gluten related disorders”. Nutrients. 5 (10): 3839—3853. ISSN 2072-6643. PMID 24077239. doi:10.3390/nu5103839.
  28. 28,0 28,1 Ludvigsson JF, Leffler DA, Bai JC, Biagi F, et al. (1. 1. 2013). „The Oslo definitions for coeliac disease and related terms”. Gut. 62 (1): 43—52. PMC 3440559Слободан приступ. PMID 22345659. doi:10.1136/gutjnl-2011-301346.

Литература

  • Robert, Belderok; Mesdag, Hans; Donner, Dingena A. (2000). Bread-Making Quality of Wheat. Springer. стр. 3. ISBN 978-0-7923-6383-5.
  • Colledge, Sue (2007). The origins and spread of domestic plants in southwest Asia and Europe. Univerzitet College, London. Institut za arheologiju: Left Coast Press. стр. 40. ISBN 978-1-59874-988-5. Приступљено 5. 7. 2011.
  • Bonjean, Alain P. (2001). The World Wheat Book: A History of Wheat Breeding. Intercept Limited. ISBN 978-1-898298-72-4.
  • Maarten Angus, William; Bonjean, Alain P.; van Ginkel, Maarten (2011). The World Wheat Book: A History of Wheat Breeding. Lavoisier. ISBN 978-2-7430-1102-4.
  • Ears of plenty: The story of wheat, The Economist, Dec 24th (2005). p. 28-30
  • Blaženčić Ž. Danon J. 1989. Hranljivo, lekovito, otrovno i začinsko bilje. Beograd: Naučna knjiga.
  • Bray N. Trump D. 1982. Dictionary of Archaeology. Haruondsworth: Penguin.
  • Curtis H. Evert R. Raven P. 1981. Biology of plants. New York: Worth Publishers.
  • Domol R. Urban S. 1948. Botanika za V razred gimnazije. Zagreb: Nankladni zavod Hrvatske.
  • Joanović M. 1985. Privreda praistorije, katalog za izložbu. Vršac: Narodni muzej u Vršcu.
  • Josifović M. at all. 1976. Red: Poales. Flora SR Srbije. VIII: 259.
  • Kojić M. 1991. Botanika. Beograd: Nauka.
  • Srejović D. 1997. Arheološki leksikon. Beograd: Savremena administracija.
  • Bonjean, A.P., and W.J. Angus. editors) The World Wheat Book: a history of wheat breeding Lavoisier Publ, Paris 1131 pp (2001.ISBN 978-2-7430-0402-6.
  • Christen, Olaf, ур. (2009), Winterweizen. Das Handbuch für Profis (на језику: German), DLG-Verlags-GmbH, ISBN 978-3-7690-0719-0
  • Garnsey Peter, Grain for Rome, in Garnsey P., Hopkins K., Whittaker C. R. (editors), Trade in the Ancient Economy, Chatto & Windus, London 1983
  • Head L., Atchison J., and Gates A. Ingrained: A Human Bio-geography of Wheat. Ashgate Publ., Burlington. 246 pp. 2012. ISBN 9781-4094-3787-1.
  • Jasny Naum, The daily bread of ancient Greeks and Romans, Ex Officina Templi, Brugis 1950
  • Jasny Naum, The Wheats of Classical Antiquity, J. Hopkins Press, Baltimore 1944
  • Heiser Charles B., Seed to civilisation. The story of food, (Harvard University Press,) 1990
  • Harlan Jack R., Crops and man, American Society of Agronomy, Madison 1975
  • Padulosi, S.; Hammer, K.; Heller, J., ур. (1996). Hulled wheats. Promoting the conservation and use of underutilized and neglected crops. 4. International Plant Genetic Resources Institute, Rome, Italy. Архивирано из оригинала на датум 4. 12. 2007.
  • Saltini Antonio, I semi della civiltà. Grano, riso e mais nella storia delle società umane, Prefazione di Luigi Bernabò Brea, Avenue Media, Bologna 1996
  • Sauer Jonathan D., Geography of Crop Plants. A Select Roster, CRC Press, Boca Raton

Спољашње везе

Poaceae

Poaceae, или породица правих трава, јесте велика група монокотиледоних биљака из реда Poales. Са око 8700 врста обједињених у близу 650 родова, породица трава (Poaceae) је једна од најобимнијих и најзначајнијих фамилија биљака.

Распрострањене су широм света (космополитске), од пустиња до мочварних предела, и све до највећих надморских висина где успева зељаста вегетација. Највећи број представника се среће у тропима. У умереној зони изграђују зељасту вегетацију ливада, степа и прерија.

Породица се дели на 5 потпородица: Bambusoideae, Orizoideae, Panicoideae, Pooideae и Chloridoideae и 60 трибуса.

Животне форме правих трава су разноврсне – могу бити од ситних једногодишњих до вишегодишњих биљака, од стаблимичних до бусенастих и жбунастих форми, те од зељастих до одрвенелих биљака. Породица Poaceae се често назива најважнијом биљном породицом за човека: велики број врста узгаја се ради исхране (житарице) и прихране домаћих биљоједа (крмно биље), а поједине су и важан грађевински материјал (трска, бамбуси).

Балеарска Острва

Балеарска Острва или Балеари (шп. Islas Baleares/Baleares; кат. Illes Balears/Balears) је аутономна заједница Шпаније која се налази на острвима архипелага у Средоземном мору. Архипелаг се састоји од две групе острва:

Острва Химнесијас (шп. Islas Gimnesias): Мајорка (шп. Mallorca), Менорка, (шп. Menorca), Кабрера (шп. Cabrera) и још неколико омањих острва

Острва Питијусас (шп. Islas Pitiusas): Ибиза (шп. Ibiza) и Форментера (шп. Formentera) поред неколико омањих острва.Главни град је Палма де Мајорка (шп. Palma de Mallorca) који се налази на највећем острву, Мајорци. Званични језици су каталонски и шпански.

Рибарство, пољопривреда и туризам су главна извор прихода на острвима. Узгајају се тропско воће, грожђе, маслине, пшеница, смоква, поврће, и бадеми. Воће, вино, маслиново уље и свиње се извозе. Главне индустрије су производња ципела и мајолика лонаца.

Острва су позната као одмаралишта. Први становници су били Ибери. Касније ће на острва долазити Феничани и Грци, а нешто касније освојиће их Картагињани и на крају, Римљани. У 8. веку претрпеће освајачке походе Мавара и постали су база пиратима. Ђауме I, краљ Арагона, истерао је Маваре 1229. године.

Брашно

Брашно је ситно самлевена и просејана пшеница (жито). Али брашно се прави (мељавом) и од кукуруза, ражи, соје, јечма. Постоји и цементно брашно. Но у даљем тексту ће бити речи о већ поменутом брашну од пшенице.

Валкан (Алберта)

Валкан (енгл. Vulcan) је мала варош у јужном делу канадске провинције Алберта, и део је статистичке регије Јужна Алберта. Налази се на деоници локалног друма 23, на половини пута између градова Калгари и Летбриџ.

Насеље је име добило по римског богу ватре Вулкану, а занимљиво је да су све улице у насељу носиле имена по древним митолошким божанствима. Средином прошлог века варош је била позната по бројним силосима за жито од којих је до данас опстао само један.

Према резултатима пописа становништва из 2011. у варошици је живело 1.836 становника у 865 домаћинстава,

што је за 5,4% мање у односу на попис из 2006. када је регистровано 1.940 становника.Привреда вароши данас почива на пољопривреди и туризму. Главне културе су пшеница, јечам и уљана репица.

Валкан је доспео на туристичку мапу захваљујући свом имену и чињеници да дели име са замишљеном планетом Вулкан која се спомиње у научнофантастичном серијалу Звездане стазе. Са тим у вези у вароши је подигнут и туристички инфо центар посвећен том серијалу, а постављена је и реплика свемирског брода Ентерпрајз који се помиње у серијалу.

Грб Пакистана

Грб Пакистана је званични хералдички симбол Исламске Републике Пакистан. Грб је усвојен 1954. године.

Цели грб је зелене боје. На врху грба се налази полумесец и звезда, симбол ислама. У центру грба се налази штит на којем се налазе памук, јута, чај и пшеница. Око грба је цветни венац, а испод трака са натписом "ایمان ، اتحاد ، نظم" (Вера, Јединство, Дисциплина).

Грб општине Кнић

Велики грб општине Кнић је ликовно изражен у четири кавадрата, које у доњем делу обједињује лента црвене боје са натписом Општина Кнић, која својом валовитошћу симболизује отменост и напредак, а са десне стране се налази копље које при врху носи барјак са четири стилизована слова С, који упућује на државу у којој се општина налази.

У горњем левом квадрату налази се стилизован приказ манастира Каменац, као духовно и културно- историјско обележје општине, и порука о претежној верској припадности грађана општине Кнић.

У горњем десном квадрату налази се стилизован приказ Борачког крша и средњевековног града Борач, као специфично природно обележје општине, природни феномен, који је као историјски споменик од изузетног значаја за културну баштину и представља својеврсну туристичку атракцију овог краја.

У доњем левом квадрату налази се приказ Гружанског језера, као географске и привредне посебности и потенцијала општине Кнић.

У доњем десном квадрату налази се сведен приказ свега садржаног у претходна три квадрата обједињен речју Кнић.

Зелени кругови који се преклапају у низу и који су садржани у квадратним пољима дају јасну асоцијацију на крошње дрвећа које се налазе у окружењу и шумовите пределе.

Таласасте линије зелене боје указују на ливаде и пашњаке који се налазе између сеоских домаћинстава, а валовите линије земљаних тонова на њиве, оранице и житна поља. Валовите, светло и тамно плаве линије које су присутне у горњем левом и десном квадрату и у доњем десном квадрату представљају небо, као симбол слободе и слободарског духа као карактеристике људи са овог подручја. Површина у доњем десном квадрату настала од жуто црних линија представља житна поља и асоцијацију на препознатљиве културе које мештани узгајају у овим крајевима: кукуруз, пшеница, јечам и сл.

Грб општине Лапово

На средини штита је приказана Света Параскева, заштитник Лапова. Крст Светог Андрије указује на чињеницу да је Лапово било једна од најважнијих раскрсница путева и железничких пруга у Србији. Пшеница на штиту представља земљорадњу, лист храста шуме, а поље реку Мораву.

Рањени дивљи вепар је апокрифни грб Србије, касније додељен Шумадији (шумовитој земљи), где се Лапово налази. Плава боја коња, држача штита, поново симболише име реке Мораве (стара реч морав значи тамно плав).

Жетва

Жетва је, у пољопривреди, процес убирања плодова са жетвених поља житарица(пшеница, раж, овас...). Жетва такође означава крај циклуса раста и сазревања жита у природи.

Житарице

Житарице су једногодишње биљке из породице трава (Gramineae), чији зрнасти плодови (жита) служе за исхрану људи и животиња и као сировина у прехрамбеној индустрији. Називају се и хлебна жита или цереалије. Она су врста траве која се узгаја из јестивог зрна које се зове caryopsis, а у себи садржи клице и мекиње. Житарице у зрну узгајају се у већим количинама и пружају више енергије од било које друге врсте усева. Оне су сортирани усеви. Неке биљке се називају житарицама иако нису трава. Житарице имају врло важну улогу у прехрани људи, а посебно код деце.Плодови житарица су богати угљеним хидратима, беланчевинама, целулозом, минералним материјама и витаминима.

Реч житарица потиче од Церере, што је име римске божице жетве и пољопривреде. У Енглеској се реч corn (што значи кукуруз) користи када се мисли на било коју врсту житарице, док се у САД назив corn користи само се кад се мисли на кукуруз. Пшеница, кукуруз и пиринач су највише узгајане житарице. Пшеница је најважнија житарица, а од житарица се за прехрану људи највише користи пиринач, која је основна храна Азије, посебно у Кини и Јапану. Кукуруз је житарица која се највише прерађује.

Зељаста биљка

Зељаста биљка је животна форма биљака, која не образује секундарно ткиво (камбијум и фелоген) услед чега не долази до дебљања. Њихово стабло је меко, сочно и код већине зелено (има улогу у фотосинтези). Надземни изданци ових биљака, у пределима са неповољним делом године, изумиру на крају вегетационог периода.

На основу дужине живота, зељасте биљке подељене су на:

једногодишње, које почињу и завршавају животни циклус у једном вегетационом периоду (нпр. грашак, тиква, кукуруз, пшеница);

двогодишње, у првој години образују листове, расту и стварају резерве хране, да би у другој години цветале, донеле плод и семе и умрле (нпр. мрква, першун, шећерна репа, цвекла);

вишегодишње или перене, којима на крају сваке вегетационе сезоне изданци умиру, а биљке неповољни период године преживљавају у виду пупољака из којих се на почетку следеће вегетационе сезоне образују нови изданци (нпр. маслачак, детелина, перуника).

Кољиво

Кољиво или панаија (ријечи грчког поријекла), кувана пшеница — бјелија, заслађена и с додацима ароматничних зачина. За умрлу дјецу кува се пиринач. Служи се у склопу и српског народног обичаја приликом слава, сахрана и даћа — помена покојника.

Лорена

Лорена (франц. Lorraine, локални франц. назив: Louréne), позната и као Лотаргија, Лотарингија или Лотринген (нем. Lothringen), је бивши регион у источној Француској. Регион је обухватао западне падине Вогеза и источни део Париског басена.

Регион су карактерисали оштра клима, те разнолик терен прекривен шумама, пешчарама и барама. Значајно учешће земљорадње (пшеница) и сточарства у економији региона. Експлоатација шуме. Угаљ, гвожђе, рудници соли. Топионице; тешка и текстилна инд. Гл. градови: Нанси, Мец, Верден, Линевил.

Минесота

Минесота (енгл. Minnesota, IPA изговор: /mɪnɨˈsoʊtə/), савезна је држава на средњем западу САД.Клима континентална, умерена са јачим зимама. Главни град је Сент Пол који има 287.151 становника. Минесота има око 5 милиона становника. Земљиште је прерија. Индустрија и пољопривреда веома развијена. Основне гране индустрије су машиноградња, прехрамбена, хемијска, металургија, графичка. Руде су манган, гвоздена руда. Главни пољопривредни артикли; пшеница, кукуруз, сунцокрет, кромпир. Савезна држава је од 1858. године.

Ојен (Алберта)

Ојен (енгл. Oyen) је малена варошица на крајњем југоистоку канадске провинције Алберта, у оквиру статистичке регије Јужна Алберта. Варош се налази у близини провинцијске границе са Саскачеваном, на 187 км северно од града Медисин Хат.

Насеље је добило име по насељенику норвешког порекла, Ендру Ојену који је први 1908. провео зиму на месту данашње варошице. Ојен је своју земљу касније продао железничкој компанији која је заједно са железницом која је туда прошла у јесен 1912. подигла и насеље које је добило статус села у јануару 1913. године.Према резултатима пописа становништва из 2011. у варошици су живела 973 становника у 418 домаћинстава,

што је за 4,1% мање у односу на попис из 2006. када је регистровано 1.015 житеља варошице.Ојен је важан пољопривредни центар. Најважније културе су пшеница, јечам и уљана репица, те узгој говеда.

Ратарство

Ратарство је грана земљорадње која се бави узгојем и производњом биљака на ораницама. Најразвијеније је у умереним ширинама и у аграрним областима.

Може се поделити на:

производњу жита (пшеница, јечам, овас, раж, кукуруз, хељда, пиринач, просо)

производњу индустријског биља (кикирики, уљана репица, конопља, соја, памук, сунцокрет, хмељ, лан, дуван)

производњу крмног биља (репа, кељ, вијук, љуљ, луцерка, детелина)

повртарствоОбрада земљшита је сваки механички захват у подсфери разним оруђима, а изводи се: ручно, запрежно и машински. Обрада земљишта има следеће циљеве и задатке:

Обрада земљишта се може поделити на:

Основна обрада (орање, риголовање, дубинско рахљање, специјални начини)

Допунска обрада (бранање, дрљање, култивирање, ваљање, фрезовање).

Сињско поље

Сињско поље је крашко поље у Далмацији у Хрватској. Захвата површину од око 60 км², у средњем току реке Цетине. На рељеф поља највећу утицај имала је ерозија. Периодично је плављено захваљујући Цетини и бројним врелима, најчешће зими. Дно је изграђено од глине и пешчара. Пољем теку и мање реке Руда и Граб.

У прошлости овде је било развијено сточарство, а данас се становништво бави пољопривредом, тачније гаје се кукуруз и пшеница. На ободу су се развила бројна насеља — Гала, Удовичић, Руда, Граб, затим Турјаци, Кошуте, Триљ и место Сињ, по коме поље и носи име.

Тејбер (Алберта)

Тејбер (енгл. Taber) је варошица у јужном делу канадске провинције Алберта, и налази се у оквирима статистичке регије Јужна Алберта. Налази се на раскршћу локалних путева 3 и 36, око 51 км источно од града Летбриџ, и кроз њега протиче река Олдмен.

Насеље Тејбер је основано крајем 19. века на обалама реке Олдмен као Танк 77, а 1907. мења име у Тавор које је вероватно изведено од имена планине Тавор у Светој земљи. У почетку насеље се развијало као рударски центар за вађење угља, а велики напредак доживљава током тридесетих година прошлог века захваљујући интензивним иригационим радовима који су унапредили пољопривредну производњу.

Привреда целе вароши и околине базира се на пољопривредној производњи. Највише се узгајају кукуруз и шећерна репа. Велика шећерана саграђена 1950. је најважнији привредни погон у варошици. Од пољопривредних култура значајније се узгајају још и кромпир, грашак, шаргарепа, пшеница, лан, јечам, пасуљ, зоб, лук, уљана репица и слачица. На бази крмног биља развијено је и сточарство (свиње, говеда, овце) и живинарство.

Према подацима пописа становништва из 2011. у варошици је живело 8.104 становника, што је за 6,8% више у односу на 7.591 житеља колико је регистровано приликом пописа 2006. године.Сваке године, крајем августа месеца у Тејберу се одржава велики сајам кукуруза.

Ханли (Саскачеван)

Ханли (енгл. Hanley) је малено урбано насеље са административним статусом варошице у централном делу канадске провинције Саскачеван. Насеље лежи на месту где се провинцијски магистрални друм 11 сече са локалним друмом 764 на око 56 км југоисточно од највећег града у провинцији Саскатуна.

Ханли је типично пољопривредно насеље карактеристично за преријска подручја Северне Америке. Најважније пољопривредне културе су пшеница, јечам, уљана репица, луцерка, лан, овас и раж. Развијено је и сточарство, а посебно млечно говедарство.

Црница (педологија)

Црница или чернозем (црнозем) је зонални тип земљишта који је развијен на лесној подлози. Настаје под утицајем степске и континенталне климе. Током јесени и оштре зиме, када је распадање органских материја сведено на минимум долази до нагомилавања хумуса. Из тог разлога је црница веома плодно тле. Током влажнијег пролећа на чернозему буја травната вегетација.

Црница је распрострањена у већем делу континенталне Европе — Хрватска, Мађарска, Србија, Русија, Украјина и др. Јавља се и у Канади. У Србији чернозем захвата велика пространства у Војводини у Срему, Бачкој и Банату. Једним делом јавља се и у Мачви и Стигу. Деградирани чернозем јавља се по ободима ових области и мање је плодности.

Моћност чернозема износи 50-60 сантиметара, ређе 1 метар, а максимално око 1.5 метара (Украјина). Боја му је тамно црна, због чега је и добио такво име. Структура је мрвичасто-орашаста. Црница спада у типска развијена земљишта и у њој је живот веома интензиван — глисте, микроорганизми, ровчице и др. Црница је погодна за гајење свих врста житарица (кукуруз, пшеница, раж и др).

Ово су хумусно-акумулативна земљишта са A-C профилом.

Лаксативи и катартици (А06)
Омекшивачи, овлаживачи
Контактни лаксативи
Формирачи обима
Lаксативи са осмотским дејством
Клистири
Антагонисти периферних oпиоидних рецептора
Простагландини
Други

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.