Пут свиле

Пут свиле је назив за мрежу караванских путева чији је главни циљ било повезивање средоземља с источном Азијом. Овај назив је први користио Фердинанд фон Рихтхофен, Немац који је живио у 19. веку, иако су још Византијци користили сличан назив.

Transasia trade routes 1stC CE gr2
Важни светски трговачки путеви у 1. веку (подебљане линије показују ток пута свиле)
Bactrian camel in Kazakhstan
Симбол Пута свиле-бактријска камила, у казахстанском Туркестану.
Caravasar de Sultanhani. Han
Каравансарај као овај у турском Аксарају служили су као сигуно одмаралиште за трговачке караване.
ForeignMerchant at the silk road
Европски трговац на Путу свиле виђен очима кинеског уметника (Династија Танг, 7. век)
Stamps of Azerbaijan, 2004-678
Поштанска марка Азербајџана посвећена Путу свиле.

Настанак и историја

Још у најстарија времена постојале су везе између Кине и Европе. Заснивале су се на размени трговинске робе, омогућавале дипломатске контакте и доприносиле спознајама о другим културама. Те везе нису биле сталне, одвијале су се углавном преко посредника и увек наново биле прекидане и на дуже време када су трговина, саобраћај и размена информација били ометани.

Одлучујућа политичка претпоставка за потпуно отварање источног краја пута свиле била је кинеска експанзија према западу. У време владавине цара Хан Вуа (Ву Ди) (141-87. п. н. е.) (династија Хан) царство се готово удвостручило. На опасности на границама реагирао је освајањем непријатељских подручја. Његове војске продирале су далеко на север, југ и запад, освајајући бројне суседне државе. Победа над Чинг-нуима донела му је коначну контролу над средњом Азијом. Вуова војска заузела је Памир и Фергану, и тиме су могли да буду отворени путеви између Кине и Запада. Трговина путем свиле је процвала, а у главни град царства Хан долазе луксузна роба и путници са Запада.

Док је сад источни део пута био релативно безбедан, дуги сукоби између Римљана и Парта претили су да западни дио пута свиле претворе у бојно поље. Аугуст успева да дипломатском спретношћу склопи на неко време мир с Партима, што чини и западни део цесте безбеднијим, па трговина с далеким Истоком поново оживљава.

Пут свиле доживљава нови процват у време династије Танг (618—907) када она одузима Персијанцима превласт на Путу свиле. Други цар династије Танг, Танг Таизонг, доводи под своју контролу велике делове средишње Азије као и таримски базен. Византијци успевају да врате делове својих ранијих посједа у Азији, и тиме си осигуравају приступ Путу свиле. Византија остаје главно трговиште за робу с истока. У раздобљу „пет династија“ унутрашња стабилност династије Танг није могла да се одржи, па суседни народи поново нападају караване.

Одлучујући допринос директном повезивању Азије и Европе дали су Монголи у 13. веку. Монголска освајања омогућила су период редовних и разноврсних контаката. Чим би у новоосвојеним подручјима осигурали ред и стабилност, Монголи су успостављали контакте са странцима. Упркос својој огромној жељи за освајањем и влашћу, били су гостољубиви према страним путницима, па и у случајима кад су путници били из земаља чији владари нису признавали монголску власт. У то време поново долази до интензивног пораста размена роба, људи и знања.

Монголско царство није било дугог века. Већ 1262. године почиње распадање тог дивовског царства, иако је источни део под владавином Кублај-кана остао стабилан дуже време. Кинески национализам је поново оживео. 1368. године се у Кини прекида владавина странаца инсталирањем династије Минг која је заступала агресивну политику против монголских племена. Упркос миру у време владавине Монгола тим подручјима, трговина дуж пута свиле никада више није досегла обим као у време Танг династије. Трајно опадање значења пута свиле почело је још у време династије Сунг, а потицај том паду дао је пораст кинеске поморске трговине, а следом тога настајање нових трговишних центара у југоисточној Азији, као и велике царинске дажбине које су захтевали Арапи.

На поморским путовањима није било опасности дугих путовања и трошкова за посреднике. С порастом експанзије европских поморских сила на почетку новог доба Пут свиле коначно губи значење. Трговину Путем свиле замјењују бродови, а кинески трговци џункама долазе до Индије и Арабије. Од времена династије Сунг Европљани су били јако ограничени у трговању с Кином. У време поморске експанзије један од главних циљева био је поново открити морски пут до бајковитог Китаја (Кина). Тек 1514. Португалци стижу до Кине и брзо успостављају живу трговину, коју касније преузима Шпанија. Од средине 16. века Кина извлачи највећу добит од европских колонија у новом свету (Америка). Око 70% тамо добивених племенитих метала пребацивало се у Кину, како би се у Кини купила роба за Европу. С временом, бродови трговинских компанија замењују Пут свиле као везу с источном Азијом за набаву луксузне робе и уметничких предмета за племство у Европи.

У најновије време пут свиле поново добива на значењу. Градња путева, потакнута открићем великих налазишта нафте у тим подручјима, олакшала је приступ тим непријазним, дивљим подручјима које се индустријализирају. Поново се отварају трговачки путови, а постају значајни и за туризам.

Међуконтинентална размена путем свиле

Путем свиле нису се кретале само робе, зачини, свила, стакло и порцулан. С трговином су путовале и религије и културе. Тако је путем свиле у Кину и Јапан дошао и будизам и ту постао превладавајућа религија. И хришћанство је тим путем дошло до тадашњег главног града, како је документирано на једној каменој плочи у данашњем Си'ану. Дуж Пута свиле су до Арапа, а од њих касније и у Европу стигли знање о папиру и баруту.

Трговина

За Запад је свила била најважнија трговачка роба која је пролазила Путем свиле. Цели пут је управо и добио име по том производу. Но, то име искривљује стварност трговине, јер су осим свиле тим трговачким путем размењиване и друге робе. Каравани који су ишли према Кини носили су, између осталог, злато, слоновачу, драго камење и стакло. Из Кине према Европи превожени су прије свега крзно, керамика, жад, бронза, лак и гвожђе. Уз пут, део тих добара замењиван је, и мењао је више пута власнике прије него би стигао на финално одредиште. Поред свиле, све до новијег времена врло важна роба за размену с југоисточном Азијом били су зачини. Користило их се не само као зачине, него и као лекове, анестетике, афродизијаке, парфеме али и за припрему „чаробних напитака“.

Но, свила је ипак била најважнији кинески производ. Развој ткања свиле може се пратити унатраг све до 2. миленија п. н. е.. Производња свиле у количинама достатним и за извоз, развила се тек завршетком „времена посвађаних царства“ у 3. веку п. н. е.. У то време је свила била изузетно редак материјал на Западу, као пурпур и стакло убрајала се у луксузну робу Римског царства. Скромну количину овог скупоценог материјала могли су си приуштити тек најбогатији. У време Аугустовог мира, кад је и западни део Пута свиле био сигуран, римски горњи слој изражавао је повећану „глад“ за свилом, зачинима и драгуљима, хтело се опонашати богати стил живота далеког Истока.

Организација трговине

Велики проблем је била сигурност трговачких путева. Од Кине до Египта разбојници су нападали караване на најужим местима пута, отимајући робу. Због тога је царство Хан додељивало караванама посебну војну пратњу, а и продужили су Кинески зид уз каравански пут.

Организација међуконтиненталне трговине је била веома захтевна. Требало се на једном месту да окупи хиљаде животиња, велики број гонича и тоне трговачке робе, а онда све то покренути. Уз то, требало је да се брине о очувању живота људи и животиња на дугом путу уз тешке климатске и географске услове. Трговци обично нису путовали целим путем да би продали робу. Трговина се одвијала преко више посредника. Док су западни део пута свиле дуго контролисали Парти, а касније Сасаниди, у средишњим деловима Азије су разменом доминирала пре свега номадска племена. Као превозно „средство“ велики, вероватно и највећи, значај имале су двогрбе камиле пореклом из средишње Азије. Њихова предност над једногрбим је та што су мање осетљиве на температуру а имају и зимско крзно. Тим особинама су добро прилагођене обележјима континенталне климе која влада степама и брдским подручјима с великим висинским разликама. Због тих особина двогрбе камиле се користе од почетка трговинских односа.

Размена култура и техничких новости

Размена техничких достигнућа, културних добара и идеологија догађала се мање смишљено и спорије од размене роба. Далека путовања свих врста, било из комерцијалних, политичких, дипломатских или мисионарских разлога, потицали су културну размену између различитих друштава. Песме, приче, религиозне идеје, филозофски назори као и научне спознаје размењивале су се између путника. Значајне технике, као производња хартије и штампање књига, хемијски процеси као дестилација и ефикаснија коњска опрема и јахаћи стремен проширили су се Азијом.

Ширење вероисповести путем свиле

Нарочито дуготрајно добро које се ширило путем свиле биле су вероисповести. Тако је северним путем будизам стигао из Индије у Кину и Јапан, углавном у време Северне Веи династије у 4. и 5. веку. Ширење хришћанства источно од Мале Азије - с мањим изузецима - било је могуће тек са почетком Сасанидског краљевства у 3. веку. Иако хришћанство није никада постало превладавајућа вероисповест у средишњој и источној Азији, Пут свиле кориштен је за продирање до кинеских граница. У време Монголског царства несторијанско хришћанство, потекло од грчког теолога Несторија, било је културно оружје с којим се морало да калкулише.

Ширење хришћанства било је много скромније у поређењу с исламом који је далеко надмашио све друге религије.

Након Мухамедове смрти 632. године ислам се брзо шири Арабијом, а у следећих сто година осваја једну по једну старе римске провинције: прво Сирију, затим Египат па целу северну Африку. Ускоро западни крај пута свиле, а тиме и контрола укупне трансазијске трговине, долази под исламску контролу. Након освајања Персијског царства наставља се продирање ислама према истоку. У почетку се шири градовима на Путу свиле, а касније и у њихову ширу околину. И у средишњој Азији, Кини и Бенгалу а касније и у Индонезији настају муслиманске заједнице, али без војног освајања или политичке апсорпције.

Путем свиле ширили су се и зороастризам и манихејство, обоје персијског порекла.

Ширење болести

Попут религиозних идеја или културних добара, путем свиле су се шириле су се и болести и инфекције. Путници су помагали узрочницима ширење у популације које нису имале ни наслеђен ни стечени имунитет на болести које изазивају. Тако је долазило до епидемија које су могле имати драматичне последице.

Најпознатији такав случај ширења болести путем свиле с врло озбиљним посљедицама било је избијање куге у 14. веку: У Кини куга избија 1330. године. Ова смртоносна болест која напада глодаре, а са животиња на људе ју преносе буве, и веома је заразна. Дуго времена се куга појављивала само у јужнокинеској покрајини Јунан. Почетком 14. века монголске јединице разносе заражене буве великим деловима Кине. Даље се куга брзо шири дуж пута свиле и стиже трговачким бродовима из Кафе на полуострво Крим 1348. и затим у средњу Европу. Овако брзо ширење куге посебно је било потпомогнуто преносом крзна.

Значење пута свиле данас

Пут свиле данас има још само романтично, пустоловно значење. Путовања „трагом Марка Пола" привлаче све већи број туриста у ова забачена подручја. Кина је веома брзо спознала велики туристички потенцијал тих подручја, што је резултовало рестаурисањем разних објеката и споменика културе дуж Пута свиле, а бригу о тим објектима воде званичне инстанце. Поред тога, археолошким искапањима покушава да се уђе у траг начину живота ових подручја у том периоду. Путници дуж Такла-макан пустиње срећу пре свега рушевине градова и остатке шпиља. Но, најважнија занимљивост је становништво и њихов до данас сачуван исти начин живота.

Спољашње везе

Афрички егзархат

Афрички егзархат или Картагински егзархат (латински: Exarchatus Africae) је била полуаутономна афричка провинција Византијског царства основана током владавине цара Маврикија (582-602). Постојао је у периоду од 585. до 698. године.

Аји Чаи мост

Аји Чаи је мост од историјског значаја који премошћује реку Аји Чи северозападно од Табриза. Мост је некада повезивао Табриз са сјеверозападним деловима иранског Азербејџана и био је главна веза остатка државе са Турском и Русијом. Био је главна веза Пута свиле између истока и запада. Рушен је и обнављан више пута, најчешће због природних непогода или ратова. Последња већа реконструкција моста била је у деветнаестом вијеку током владавине гувернера Абаса Мирзе, док је архитекта био Хађ-Сеид-Хусеин. Мост је дугачак 105, а широк 5 m и састоји се од 16 лукова. Због великог броја рестаурација мост не припада одређеном архитектонском правцу. Три од укупно шеснаест лукова су полукружног облика, док су остали у цик-цак облику. Скорашња рестаурација моста је обављена од стране Иранске Организације за Културно Наслеђе(ИОЦХ), такође, мост је регистрован као иранско национално наслеђе под бројем 261.У другој половини прошлог века, нови мост је саграђен до старог саобраћајног и транспортног моста. Данас је преко старог моста дозвољен само пешачки саобраћај.

Византијска војска

Византијска војска прошла је неколико етапа у свом развоју:

Рани период (330—717) карактерише војска наслеђена од позног Римског царства: професионални легионари, елитне јединице тешке коњице и помоћне трупе савезничких вараварских народа (Хуна, Херула, Гота).

Средњи период (717—1204) одликовао се тематским системом, са територијалном одбраном састављеном од слободних сељака и ситних земљопоседника, док је царска гарда била састављена од страних најамника ( Скандинаваца, Енглеза, Руса).

Касни период (1204—1453) одликовала је војска састављена од феудалних одреда крупних земљопоседника (пронијара) и страних најамника (Турака, Италијана, Шпанаца).

Гансу

Гансу (кин. 甘肅, Gānsù) је провинција ( од 1911.) у северном делу средишње Кине површине 425.800 км². Број становника преко 25 милиона. На крајњем северу се граничи са Монголијом. Аутономне области Унутрашња Монголија на североистоку, Нингсја и покрајина Шенси на истоку, покрајине Сичуан и Ћингхај јужно и југозападно и Аутономна област Синкјанг западно. Главни град покрајине Гансу је Ланџоу; већи градови Јумен, Јинсинг, Линсја, Тјаншуј и Пинглијанг. Налази се на важном коридору - стари Пут свиле између источне Кине и Средње Азије. Дуж северне границе су остаци западног дела Кинеског зида.

Династија Западни Хан

Како се династија Ћин урушила под притиском војних побуна и устанака сељака, човек скромног порекла Лију Банг постао је вођа мале групе војника и постепено освајао подручја. С временом, његове снаге су прерасле у војску и следиле су нове победе. Занимљиво је како је Лију презирао учене конфучијанце, који су носили карактеристичне шиљасте шешире. Тако је једном приликом, кад је срео једног од тих угледника, истог тренутка дохватио шешир с главе посетиоца, и попишао се у њега.

Године 206. п. н. е., Лију се назвао краљем (ванг) Хана, једне од држава у Ћин царству. До 202. године п. н. е. елиминисао је све ривале и сви припадници династије Ћин били су мртви. Позната је његова изјава; „Цео свет је мој!“, иако је тадашње царство имало тек пола граница данашње Кине. Затим се прогласио царем и присвојио царску титулу Гао-цу. Његова супруга је била Царица Ли Ши. Лију је покорио високо централизовано царство, мало је олабавио састав, и поделио је царство на принципате, којима су владали чланови његове породице или војни заповедници који су му били изузетно привржени. Тако су постављени услови за повратак на феудализам, али Лију, и владари који су га следили, помоћу саветника који су били искључиво подређени цару, проверавали су сваку провинцију и управник. Тако се очувала централна власт током династије. Престоница му је била на реци Веј, Чанг'ан (данашњи Си'ан) који у преводу значи „вечни мир“. Гаоцу је прихватио начела конфучионизма, а та су, да је сврха власти служити онима којима се влада, и да цар пружа добар, позитиван пример, уместо страшан и строг.

Након Гаоцуа било је пет владара док на престо није дошао Цар Ву из династије Хан (Ву-ти) који је владао од 141. до 87. п. н. е. Његова владавина је једна од најславнијих у кинеској историји. Посебну је пажњу полагао у уметности владања. Моћ локалних управитеља расла је током година, али Ву Ти је радио на рецентрализацији власти. Тако је уместо чиновника наслеђених из Ћин династије, који су постављани на положаје по рођењу, следећи Конфучионизам, чиновници су бирани по њиховим способностима, тј. квалификацијама. Писмени испити су били усвојени као мерило одређивања најквалификованих особа. У главом граду је основана школа за обуку владиних часника, а административна бирократија је била систематизована.

Иако је особно био заинтересован за магичну страну таоизма, Ву Ти је Конфучионизам одлучио и даље оставити за главну религију и филозофију, тако што је подстакао на проучавање пет класика Конфучионизма (Шујинг - књига историје, Шијинг - књига поезије, Јиџинг - књига промена, Лиџи - књига одрживости, и Чунксу - пролећетни и јесењи анали) на којима се темељило учење Конфучионизма. У покушају да спроведу једну идеологију за цело царство, Ханови су преузели идеје многих идеолошких школа и уклопили их у Конфучионизам.

Трговина је цвала у време Ву Тија. Унутрашња трговина се проширила у дуготрајном миру који је владао у земљи, нижи порези и смањење моћи локалних моћника. Ву Тиови министри су одржавали цене константним, тако да су куповали пшеницу и кухињско уље када су цене биле ниске и затим их пласирали на тржиште кад би понестало тих намирница за време суше, или слабог рода. Канали су се копали и градиле су се путеви. Земља је била богатија и снажнија, фарме су биле просперитетне, а градови су расли у величини и броју становника.

Већ почетком своје владавине, Ву Ти је хтео проширити границе царства. На северозападу, номадско племе планинских ратника је дуже време терорисало северозападну Кину. Ву Ти је послао неколико војних експедиција у то подручје, формирао је савез с средњо-азијским племенима, и сломио моћ Xионгну. Кад је северозапад био осигуран, Ву Ти се почео ширити на североисток, покоривши Манџурију и већи део данашње Кореје. Припојио је територије јужно од реке Јангцекјанг, као и Анам, у северном Вијетнаму. Покоривши оно што је данас провинција Јунан, отворио је пут за Бурму и Индију. Најзанимљивија Ву Тиова освајања су она у централној Азији. Ставивши под контролу територије у Фергхани (данашњи Узбекистан) и долину реке Џаxерт (звану Сyр Дарја река, данашњи Казахстан), толико даље од данашњих граница Кине, Ву Тиове трупе су отвориле Пут свиле, дугачак 6500 км, повезујући Чанг'ан и Рим. Пут свиле је омогућио Кини да тргује с државама Персијског залива, и источним Медитераном.

До његове смрти, 87. п. н. е., Ву Тиово царство је било велико попут Римског царства које ће настати неколико деценија касније под Јулијем Цезаром. Међутим, Ву Тиова освајања имала су и ефекат пражњења државне касе, оштрог повећања пореза и повећана државна контрола економије. Иако су ове мере биле накратко делотворне, на дуге стазе су слабиле династију.

Ву Тиови наследници су неко време успели очувати царство, али три слаба владара су на крају омогућила царском регенту Ванг Мангу (8.-23. год.) (Династија Сјин)да концентрише сву моћ у своје руке.

Династија Танг

Династија Танг или Династија Тан (кин. 唐朝, 18. јун 618 — 4. јун 907.) је била кинеска царска династија која је наследила династију Суи и након које Кина улази у раздобље Пет династија и десет краљевстава. Основала ју је породица Ли (李), која је дошла на власт током зенита и распада Суи Царства. Династија је делимично била прекинута за време Друге Џоу династије (16. септембар 690 — 3. март 705.) када је царица Ву Цетјен преузела престо, поставши тако једина кинеска царица која је самостално владала.

Династија Танг се сматра врхунцем кинеске цивилизације и златним добом космополитске кинеске културе. Територија Кине је за време династије Танг, у бројним војним походима раних владара, нарасла више него за време династије Хан, а популација је прешла 50 милиона становника.

Династија Танг са својим главним градом у Чангану (данашњем Си'ану), најмногољуднијем граду на свету у то време, је опћеприхваћена као највиша тачка у развоју кинеске цивилизације, једнаке (или чак и веће важности) од раније Династије Хан — златног доба градске културе. Њена територија, прибављена током ратова њених раних владара, је била већи него територија Династије Хан, а била је подједнака с територијем каснијих династија Јуан i Ћинг. У два пописа становништва у 7. и 8. веку Танг записи процењују број становника (према броју забележених домаћинстава) на око 50 милиона људи. Чак и кад је средишња власт постепено ослабила током 9. века и није била у могућности да направи тачан попис становништва, ипак су проценили да је број становника до тада нарастао на отприлике 80 милиона људи.Захваљујући тако великом броју становника, династија је могла подизати професионалне и регрутоване војске од стотина хиљада војника да би се надметала с номадским народима за доминацију над средишњом Азијом и уносним трговачким путевима уздуж Пута Свиле. Многе државе и краљевства су плаћале данак Танг двору, а Танг је уједно и покорио неколико покрајина којима је посредно управљано кроз систем протектората. Изузев политичког, Династија Танг је имала и снажан културолошки утицај на суседне државе попут оних на подручију данашње Кореје, Јапана и Вијетнама.

Династија Танг је била раздобље напретка и стабилности, изузев током побуне Ана Лушана и током слабљења средишње власти у каснијој половини династијске власти. Попут претходне Династије Суи, Династија Танг је имала систем државне службе који је запошљавао службенике на основу стандардизираних испита и препорука за службу. Овај друштвени поредак је нарушен јачањем покрајинских војних управитеља званих цзедуши током 9. века. Кинеска култура је цветала и дозревала током владавине Династије Танг, те се то раздобље сматра највећим у кинеској поезији. Два најпознатија кинеска песника: Ду Фу и Ли Бај су припадали овом раздобљу као и многи познати сликари попут: Хан Гана, Чжан Суана и Чжоу Фана. Многа књижевна и научна дела, енциклопедије и атласи настали током Династије Танг заузимају важно место у развоју кинеске књижевности.Многи важни изуми су из раздобља Династије Танг укључујући и развој дрвеног штампања. Будизам има значајан утицај на кинеску културу тог раздобља и разне кинеске секте добијају на важности. Будисти ће касније бити прогоњени од стране државе и тај утицај ће бити знатно умањен. Иако су династија и средишња власт слабили током 9. века, уметност и култура су и даље цветали. Ослабљена средишња власт се углавном повукла из управљања економијом, али упркос томе трговина и производња су углавном остали нетакнути и чак напредовали.

Династија Хан

Династија Хан (трад. кин. 漢朝, кин. 汉朝, пин. Hàn Cháo; 206. п. н. е. — 220. н. е.) пратила је династију Ћин и претходила три краљевства у Кини. Династију Хан је предводила истакнута породица позната као клан Лиу. Краљевина династије Хан, у трајању преко 400 година, обично се у Кини сматра као један од највећих периода у историји Кине. До дан данас, етничка већина Кине се и даље опредељује као „Хан народ“.

Током династије Хан Кина је званично постала конфучијанска држава и напредовала у пољопривреди, занатству и трговини, а становништво је достигнуло преко 55 милиона људи. У међувремену, царство је проширило свој политички и културни утицај и територију до Кореје, Монголије, Вијетнама, и средње Азије пре него што се коначно распало под комбинацијом домаћих и спољних притисака. Такође, имали су низ војних предстража у неким од тих подручја, укључујући и централну Азију, Монголију, и Персију (персијски краљ је дозволио да се оне поставе).

Династија Хан представља златно доба у кинеској уметности, политици и технологији. По моћи и величини била је око 100. године равна Римском царству.

Еклога

Еклога (грчки: ἐκλογή - селекција) је назив за збирку закона византијског цара Лава III из 726. године.

Ибн Батута

Мухамед Абдала Ибн Батута (арап. أبو عبد الله محمد بن عبد الله اللواتي الطنجي بن بطوطة‎‎; 24. фебруар 1304 — могуће 1368. или 1377) је био берберски исламски истраживач, путник и исламски учењак. Током тридесет година прешао је 117.000 km на разним путовањима. Своја путовања је добро описао. Прешао је готово цели познати арапски свет, те земље од западне Африке до Пакистана, Индије, Малдива, Шри Ланке, Индокине и Кине.

Родио се у берберској породици у Тангеру, Мароко 703. године по исламском календару током владавине Меринидског Султаната. Био је сунитски учењак и правник из маликијског мезхеба (школа Фикха или сунитског закона), те повремено кадија или судија. Најпознатији је ипак као далекосежан путник и истраживач чији исказ документује путовања и споредне излете током раздобља од готово тридесет година који покривају око 117.000 km. Путовања су обухватила готово читав познати исламски свет, а проширивала су се и на данашњу Индију, Малдиве, Шри Ланку, Југоисточну Азију и Кину, удаљеност којом је лако надмашио свога претходника, блиског сувременика и путника Марка Пола.

Његово се име може пронаћи и као ибн Батута, ибн Батуда или ibn Battutah. Познат је такође по називу Шамс ад-Дин, тј. титули или речи поштовања која се своједобно давала именима учењака посебно на исламском Истоку, а значила је „Сунце религије“. Његов је пуни наслов и име гласио Шамс ад-Дин Абу Абдулах Мухамед ибн Абдулах ибн Мухамед ибн Ибрахим Ибн Баттута ал-Лаwати ал-Тањи.

Када се вратио са путовања султан од Марока га је наговорио да се његова путовања запишу, тако да је своја путовања диктирао учењаку Ибн Јузају, кога је срео у Гранади. Наслов првобитнога рукописа је био преведен као Дар онима који замишљају о чудесима градова и дивотама путовања, али обично се укратко назива Путовања (Рихла). Иако је рукопис на местима имао измишљене делове ипак је пружао слику и опис света у 14. веку. Тај исказ, којега је записао Ибн Јузаи и проткао властитим коментарима, примарни је извор информација Батутиних доживљаја.

Карависијанаци

Karabisianoi (Grčki: Καραβισιάνοι, Српски: морнари) била је прва стална морнарица Византијског царства, основана у другој половини 7. века као одговор на поморске нападе Арабљана. Организована слично војничким темама, ова флота била је под командом стратега, и била је задужена за одбрану читавог Царства. Превелика и неефикасна, у реформама 718-730. замењена је низом поморских тема.

Катепан

Катепан (грчки: κατεπάνω; врховни) је био чин византијских војних официра и службеника. Од латинизације ове речи настала је италијанска реч capitaneus и capitano од које потиче реч капетан која се проширила по другим језицима.

Кријумчарење свилене бубе у Византијско царство

Средином 6. века, два монаха су, уз подршку византијског цара Јустинијана I, успешно прокријумчаривала јаја свилене бубе у Византијско царство, што је довело до успостављања самосталне византијске индустрије свиле. Ова куповина свилених црва из Кине омогућила је византијцима да створе монопол свиле у Европи.

Марко Поло

Марко Поло (итал. Marco Polo; 1254 — 1324) је био венецијански трговац и истраживач, који је, са оцем и стрицем био један од првих Европљана са запада који су путовали Путем свиле до Кине. Своја путовања Поло је хронолошки изложио у књизи „II Milione“ (Путовања Марка Пола). Полови су у Кини живели 17 година пре него што су се вратили у Венецију. У поморској бици између Венеције и Ђенове, Марко је био ухваћен и одведен у затвор, где је своју књигу издиктирао Рустичелу да Пизи. Због свега овога, Марка Пола неки сматрају једним од највећих светских истраживача, док га неки скептичнији пре виде као највећег светског приповедача прича.

Он је научио трговачку професију од оца и ујака, Никола и Мафеа, који су путовали кроз Азију и упознали Кублај-кана. Године 1269, они су се вратили у Венецију и срели са Марком по први пут. Њих троје су започели епско путовање кроз Азију, с кога су се вратили након 24 године. По повратку су затекли Венецију у рату са Ђеновом. Марко је био затворен и диктирао је своје приче особи са којом је делио затворску ћелију. Он је пуштен на слободу 1299, постао богат трговац, оженио се, и имао је троје деце. Он је умро 1324. и био је сахрањен у цркви Сан Лоренцо у Венецији.

Марко Поло није био први Европљанин који је доспео до Кине (погледајте европљани у средњовековној Кини), али је био први који је оставио детаљну хронику својих искустава. Његова књига је инспирисала Кристофера Колумба и многе друге путнике. Постоји знатна количина литературе базиране на Половим записима; он је исто тако имао утицаја на европску картографију, што је довело до увођења фра Маурове мапе.

Међународна трговина

Међународна трговина представља размену добара и услуга која том приликом прелазе међународно признате границе или територије.

У већини земаља она ствара значајан део БДПа. Иако се међународна трговина обављала током доброг дела историје човечанства (види пут свиле), она је током последњих неколико векова добила на економском, друштвеном и политичком значају. Индустријализација је унапредила превоз, глобализација, мултинационалне корпорације, и аутсорсинг такође имају значајан утицај. Раст обима међународне трговине је основ процеса глобализације.

Међународна трговина је такође и грана економије, и, заједно са међународним финансијама, чини ширу дисциплину познату као међународни економски односи.

Пут свиле (тржиште)

Пут Свиле (енгл. Silk Road) је онлајн црно тржиште и прво модерно тамно тржиште, најпознатије као платформа за продају илегалних дрога. Као део тамне мреже, радио је као Тор скривени сервис, тако да су онлајн корисници могли да га прегледају анонимно и сигурно без потенцијалног надзора промета. Веб-сајт је покренут у фебруару 2011. године; развој је почео шест месеци раније. На почетку је постојао ограничен број нових налога за проадају; нови продавци морали су да купе налог на аукцији. Касније је наплаћена фиксна накнада за сваки нови налог продавца.

У Октобру 2013, Федерални истражни биро (ФБИ) (енгл.Federal Bureau of Investigation, FBI) затворио је интернет страницу и ухапсио Роса Вилијама Улбрихта под оптужбом да је оснивач веб-сајта под псеудонимом "Страшни Пират Робертс". Дана 6. новембра 2013. године, Силк Роад 2.0 је почео са радом, којим управљају бивши администратори Силк Роада. Он је такође угашен, а наводни оператер је ухапшен 6. новембра 2014. године у склопу "Операције Онимоус".

Улбрихт је осуђен sa осам оптужби везаних за Пут свиле у Федералном суду САД na Менхетну и осуђен је на доживотни затвор без могућности условног отпуста.

Стратег

Стратег (грчки: στρατηγός, pl. στρατηγοί; војсковођа) био је гувернер у античкој Грчкој. У хеленистичкој ери и Византијском царству термин се користио и за војне гувернере.

Теодосијева династија

Теодосијева династија била је римска царска династија. Основао ју је цар Теодосије I Велики 379. године. Династија је владала Западним римским царством до 455. године, а Источним до 457. године.

Цариградски универзитет

Царски универзитет у Цариграду, познат и као Пандидактерион (грчки: Πανδιδακτήριον) је био универзитет византијске престонице који је постојао у периоду од 425. до 1453. године. Основао га је византијски цар Теодосије II, а по турском освајању Цариграда је претворен у Универзитет у Истамбулу.

Четврти крсташки рат

Четврти крсташки рат трајао је од 1202. до 1204. године и покренут је да би се освојио Египат. Крсташи су због недостатка новца пристали да прво за Млетачку републику заузму Задар, да би касније прво за Алексија Анђела, а потом за себе освојили Цариград и срушили Византију. На темељима овог похода настале су нове државе, а Млетачка република је постала највећа поморска сила у источном Средоземљу.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.