Пустиња

Пустиња је подручје (биом) које услед велике оскудице влаге има слабо развијену вегетацију.[5][6] Иако су пустиње најпознатије по одржавању веома мало живота, оне у ствари пружају уточиште многим живим бићима која обично остају сакривена (посебно током дневног светла) како би сачувала влагу. Приближно једну трећину Земљиног копна чине пустиње.[5][7]

Пустињски крајолици имају заједничка обележја. Пустињско тло је често састављено већином од песка, а у таквим пустињама постоје пешчане дине. Изглед стеновитог терена је типичан и одражава минималан развој тла и разасутост вегетације. Најнижи делови земље могу бити равнице покривене сољу. Еолски процес (деловање ветра) је главни фактор у обликовању пустињских крајолика.[8]

Пустиње понекад садрже вредна лежишта минерала која су се обликовала у аридној околини или су била изложена ерозији. Будући да су пустиње сува подручја, оне су идеална места за очување фосила и људских рукотворина.

У Кепеновој класификацији климе пустиње су означене са (BW).[9][10][11][12]

Sossusvlei2
Пустиња у Намибији
Fachi-Bilma-Dünen
Дина у Сахари
AtacamaDesertByFrode
Вали де ла Луна (Долина месеца) у Атакама пустињи Чилеа, најсувљој врућој пустињи на свету[1][2][3][4]

Врсте пустиња

Већина класификација пустиња темељи се на комбинацији броја кишовитих дана, укупне количине годишњих падавина, температуре, влажности или осталих фактора.[13] Певерил Мигс је 1953. године поделио пустињска подручја на Земљи у три категорије према количини примљених падавина. У том сада широко прихваћеном саставу екстремно аридне земље имају најмање 12 узастопних месеци без падавина, аридне земље имају мање од 250 милиметара годишње, а полуаридне земље имају средњу годишњу количину падавина између 250 и 500 милиметара.[13] Аридне и екстремно аридне земље чине пустиње, док се полуаридни травњаци уопштено односе на степе.[14][5]

Ипак, сама аридност не може омогућити поуздан опис шта је то пустиња. На пример, Финикс у Аризони прими мање од 250 милиметара падавина годишње, па се одмах види да је смештен у пустињи.[15] Џорџ Брукс на Аљасци такође прими мање од 250 милиметара падавина годишње, али се ипак не препознаје као пустињско подручје.

Разлика лежи у нечему названом „потенцијална евапотранспирација“, тако да би једноставна дефиниција пустиње била: место где је количина испарења већа од количине падавина.

Постоје различити облици пустиња. Хладне пустиње могу бити покривене снегом; таква места не примају много падавина, а оно што падне остаје смрзнуто у снежном покривачу; такве се пустиње обично односе на подручја прекривена тундром ако постоји кратко раздобље с температурама изнад смрзавања, или на ледену капу ако температура остаје испод тачке смрзавања током целе године, остављајући тако земљу готово потпуно беживотном.

Већина неполарних пустиња су врућа подручја због малих количина воде. Вода има расхлађујући или барем ублажавајући учинак у околинама где је има у изобиљу. У неким деловима света пустиње су настале ефектом кишне сене, у којој ваздушне масе губе већину своје влаге док се крећу преко планинског ланца. Остала су подручја аридна због великих удаљености од најближих доступних извора влаге (у неким деловима у унутрашњости континената на умереним ширинама, посебно у Азији).

Пустиње се такође сврставају по свом географском положају и преовладавајућем временском поднебљу на:

Некадашње пустиње које се данас налазе у неаридним околинама називају се палеопустиње, док се екстратерестричке пустиње налазе на другим планетама.

Класификација пустиња

У морфогенетској класификацији пустиња, према типу подлоге, издвајају се следеће:

Пустиње пасатних ветрова

Пустиње пасатних ветрова или пустиње суптропских ширина налазе се у два појаса с обе стране екватора. У том подручју дувају пасати који се загреју док се крећу од према екватору. Ти суви ветрови распршују облачни покривач допуштајући све већој количини сунчевог светла да загреје земљу. Већина главних светских пустиња лежи управо у подручјима које прелазе пасати. Највећа и најтоплија (57° C) пустиња на свету, Сахара у северној Африци, типична је пустиња пасатних ветрова.

Пустиње умерених ширина

Пустиње умерених ширина се налазе између 30° и 50° с.г.ш и ј.г.ш. у смеру полова суптропских подручја вишег притиска ваздуха. Те су пустиње у унутрашњим развођима далеко од океана па имају широк распон годишњих температура. Сонорска пустиња на југозападу Северне Америке је типична пустиња умерених ширина. Пустиња Тенгер у Кини је још један пример.

Пустиње кишне сене

Пустиње кишне сене настају због високих планинских ланаца који спречавају влагом богате облаке да досегну подручја у заветрини или заштићену страну планинског ланца. Док се ваздух диже уз планину, вода се из облака нагло обори па ваздух губи свој садржај влаге. Пустиња настаје у заветринској „сени“ планинског ланца. Примери таквих пустиња су Јудејска пустиња у Израелу и Палестини, Велика завала на западу Седињених Држава и део долине Антелопе у пустињи Мохаве, познатој и под именом Висока пустиња, на југу Калифорније.

Обалске пустиње

Обалске пустиње су уопштено смештене на западним крајевима континената. Оне су под утицајем хладних морских струја које се крећу паралелно уз обалу. Будући да пасати преовладавају у системима локалних ветрова, те су пустиње мање стабилне од осталих пустиња. Зимске магле, које настају због хладних морских струја, често прекрију обалске пустиње спречавајући сунчево зрачење. Обалске су пустиње релативно комплексне јер су под утицајем терестијалниих, океанских и атмосферских система. Једна од обалских пустиња, Атакама у Јужној Америци, најсувља је пустиња на Земљи. У Атаками се ретко може измерити 1 милиметар или више падавина једном у сваких 5-20 година. Остале обалске пустиње чине Сечура у Јужној Америци, пустиња Баја Калифорнија у Северној Америци, Атлантска обалска пустиња и Намиб у Африци.

Српасте су дине уобичајене у обалским пустињама као што је Намиб с превладавајућим копненим ветровима.

Монсунске пустиње

Реч монсун, потиче из арапске речи за годишње доба, а означава систем ветрова с израженом периодичном променом смера. Монсуни настају као последица температурне разлике између континената и океана. Југоисточни пасати у Индијском океану, на пример, стварају тешке летње кише у Индији док се крећу према обали. Док монсун прелази Индију, губи влагу на источним обронцима горја Аравали. Пустиња Тар (Велика индијска пустиња) и пустиња Чолистан у Пакистану су делови монсунске пустиње која се налази западно од тог ланца.

Планинске пустиње

Планинске су пустиње аридна места на великим висинама. Најистакнутији пример се налази северно од Хималаја, у деловима кунлунских планина и Тибетанске висоравни.[16] Многа се места у том подручју налазе на висинама које прелазе 3,000 метара па им термални режим може бити хемибореалан или чак бореалан. Таква места своју огромну аридност (просечна годишња количина падавина је често мања од 40 mm) дугују великој удаљености од најближих доступних извора влаге.[17]

Поларне пустиње

Поларне пустиње су простори с годишњом количином падавина мањом од 250 милиметара те средњом температуром најтоплијег месеца мањом од 10° C.[18] Поларне пустиње на Земљи покривају скоро 5 милиона km² и већином су равнице с каменом или шљунчаном подлогом. У тим пустињама истакнута обилежја нису пешчане него снежне дине које се обично јављају у подручјима где су падавине локално обилније. Температурне разлике у поларним пустињама често прелазе тачку смрзавања воде. Те „смрзавајуће-отапајуће“ алтернације обликују моделоване текстуре на тлу величине и до 5 метара у пречнику.[19][20]

Суве долине на Антарктику биле су без леда хиљадама година.[21]

Екстратерестријалне пустиње

Марс је једина планета на којој су пронађена ветром обликована (еолска) обилежја. Иако је атмосферски притисак на површини Марса једнак једној стотини Земљиног, глобална циркулација на Марсу је обликовала циркумполарно пешчано море површине више од пет милиона km² што одговара подручју већем од Руб ел Халија у Саудијској Арабији, највећем пешчаном мору на нашој планети. Марсовска пешчана мора се углавном састоје од српастих дина на равницама у близини вечне ледене капе на северном поларном подручју.

Дефинишући пустињу само недостатком падавина радије него такође захтевати и еолска обиљежја, сврстава суштински сва позната екстратерестријална тела као таква. Једино познато тело за које се сматра да има велику могућност падавина је Титан, Сатурнов месец. Он нема текућу воду већ уместо ње је могуће да има језера текућег метана и угљоводоника.

Пустињска обележја

Judean Desert Wadi Qelt
Јудејска пустиња

Песак покрива само око 20 процената Земљиних пустиња. Већина песка се налази у пешчаним покривачима и пешчаним морима.

Скоро 100 % пустињских површина су равнице где је еолска дефлација изложила слободан шљунак који се састоји од малих облутака с повременим крупнијим шљунком.

Преостале површине аридних земаља су састављене од изложених избијања камене подлоге, пустињских тала и флувијалних таложења које укључују алувијалне наносе, слане пустиње, пустињска језера и оазе. Избијања камене подлоге се обично јављају као малене планине окружене пространим ерозијским равнима.

Тла

Тла обликована у аридним поднебљима су претежно минерална (класификована као аридисоли) с малим органским садржајем попут соли. Узастопна акумулација воде у неким врстама тла узрокује стварање различитих сланих слојева. Калцијум карбонат који се таложи отапањем, може повезати песак и шљунак у тврде слојеве назване „калцрет“ који обликују слојеве дебеле и до 50 метара.

Калише је слој црвенкасто-смеђе до беле боје који се налази у многим врстама пустињског тла. Калише се обично појављује у облику груда или као превлака на минералним зрнима обликованим сложеним међусобним деловањем воде и угљеник-диоксида ког ослобађа корење биљака или распадајући органски материјал.

Живи свет

Пустињске биљке су ксерофите, односно адаптиране су на сушно, аридно станиште или заслањено земљиште. Неке биљке похрањују воду у својим листовима, корењу и стаблима (Aloe, Crassula). Друге пустињске биљке имају дугачке цевасте коренове које продире кроз водену плочу, учвршћује тло и контролише ерозију. Корење акације достиже дужину до 15 m, а жбунаста врста Atriplex halimus има корен који достиже 21 m. Корење других врста је такође дугачко и разгранато, али веома плитко како би брзо упило воду након кише, а може да достигне дужину и до једног километра. Стабљике и листови неких биљака смањују брзину пешчаних ветрова те штите тло од ерозије.

За пустиње је типично да имају биљни покривач који је разасут и веома различит. Међутим и поред негостољубивих услова, пустиње могу имати веома богату флору. Сонорска пустиња на америчком југозападу има најсложенију пустињску вегетацију на Земљи. Велики сагуаро кактуси пружају уточиште за пустињске птице те имају улогу пустињских „стабала“. Кактуси могу расти све до 15 m, а неке врсте клијају чак и у сувом песку.

Кактуси, који представљају групу биљака прилагођену управо оваквим условима живота, имају ваљкаст или лоптаст облик што смањује површину испаравања. Неки од њих, попут родова Erlocactus, Astrophytum и Lobivia имају бодље уместо лишћа, што осим што доприноси смањеној транспирацији, такође штити и од биљоједа. Међутим, кактуси нису једине биљке у пустињи. Присутне су и породице Crassulaceae, Stapeliaceae, Liliaceae и Aizoaceae чији пустињски представници имају сличан облик тела као и кактуси, али им је лишће сочно, сукулентно или ситно љуспасто. Хладне пустиње као преовлађујућу вегетацију имају траве и грмље.

У пустињи се разликују више типова биљака. Ефемероиде имају кратак вегетативни циклус који траје онолико колико траје и испаравање воде након кише. Вишегодишње и дуговечне су прилагођене животу у сушним условима, значи и када воде нема. Неке од дуговечних биљака подносе дуготрајну дехидрацију. Старо лишће се осуши и опадне, али младо наставља да расте чим падне киша, иако је пре тога било смежурано и мрко. Једногодишње имају подземне органе снабдевене резервним супстанцама које ће дати пупољак у време кише. Све ове биљке су тако прилагођене да су или отпорне према суши или је избегавају. Углавном то раде тако што се размножавају семеном које се одликује чак дугогодишњом клијавошћу. Калифорнијски лоптасти кактус веома брзо цвета и семе му сазрева током месеци када је суша највећа. Семе остаје у земљи у стању мировања. Проклијаће када падне киша. Код других врста, тек део семена проклија након кише, док је за већину неопходно да се овлаже више пута како би проклијали. Код Aloe надземни делови увену, али кртоле, односно подземни органи и даље живе.[22]

Од животиња треба поменути инсекте, који су чести становници пустиња и важан део ланца исхране. Такозвани медоносни мрави у својим растегљивим трбусима сакупљају и чувају мед који ће помоћи осталим члановима колоније да опстану у време суше. Мравињаке граде испод земље, где су температурна колебања мања. Велики број инсеката је активан ноћу. Дневне врсте имају дугачке ноге које одижу од тла када се песак веома загреје. Инсекти који лете ће одлетети у вегетацију како би се заштитили. Већина врста преко тегумента има воштану превлаку непропусну за кисеоник, угљен-диоксид и воду. На тај начин су заштићени од исушивања. У већини пустиња најчешћи су тврдокрилци из породице Tenebrionidae. У случају опасности укопавају се у песак. Од других зглавкара, честе су шкорпије које се хране пауцима, инсектима, па и другим шкорпијама и добро подносе високу температуру и солифуге које су сродне пауцима.

Од кичмењака, у пустињама се срећу представници свих пет класа, али су изгледа најбоље прилагођени гмизавци. Ипак, када и за њих температура постане превелика, избегавају директно излагање. Дању су више уочљиви гуштери, који ноћу склониште траже тамо где мање продире хладни ноћни ваздух. Постоје и такви, попут пругастог гекона који ноћу лови инсекте, а дању се крије испод камења. Ноћу су активне и змије, које су иначе у пустињама бројније од других гмизаваца. Пустињу такође насељава и пустињска корњача, чији је оклоп штити од дневне врелине, ноћне хладноће и грабљивица. У свом оклопу она има и два мехура са водом.[22]

Вода

Rainbow Basin 0021
Пустиња Мохаве

Киша у пустињама пада повремено, док су олује у пустињи често силовите. У Сахари је измерено да је једном пало 44 милиметара кише у времену од 3 сата. Велике олује у Сахари могу донети 1 милиметар у минуту. Обично се суви речни токови, названи вади, могу брзо напунити након обилних киша, па настале бујице чине та корита опаснима.

Иако у пустињама падне мало кише, оне примају воду коју земља не може упити из једнодневних или краткотрајних корита која се пуне кишом и снегом с оближњих планина. Ти токови пуне корита густим блатним муљем те обично преносе поприличну количину седимента на дан или два. Иако се већина пустиња налази у увалама са затвореним или унутрашњим отицањем, кроз неколико пустиња пролазе 'егзотичне' реке које одводе властиту воду изван пустиње. Такве реке продиру кроз тла и испаравају огромне количине воде на свом проласку кроз пустиње, али ипак њихови токови задржавају свој континуитет. Реке Нил, Колорадо и Жута река јесу 'егзотичне' реке које теку кроз пустиње да доставе своје седименте до мора.

Језера настају тамо где има довољно кише или отопљене воде у унутрашњим сливовима. Пустињска језера су обично плитка, привремена и слана. С обзиром да су та језера плитка те имају малени нагиб дна, жестина ветра може узроковати да се језерске воде крећу преко много km². Када се језера осуше после њих остаје слана кора или хардпан. Равна површина састављена од глине, блата или песка обавијеног кором соли назива се сланиште.

Минерална богатства

У аридним земљама се као последица утицаја климе јављају геолошки процеси који су обликовали, побољшали или сачували нека минерална лежишта. Подземна вода испире минералне руде и поновно их таложи у подручјима близу нивоа подземне воде. Тај процес испирања концентрише минерале у руду која се може ископавати.

Sahara satellite hires
Сателитски снимак Сахаре

Испаравање у аридним земљама повећава минералну акумулацију у пустињским језерима. Сланишта такође могу бити извори минералних лежишта насталих испаравањем. Испаравање воде у затвореним сливовима таложи минерале попут гипса, различитих соли (укључујући натријум нитрат и натријум хлорид) и бората. Минерали који се обликују у испаравајућим лежиштима зависе од састава и температуре сланих вода у време таложења.

Значајни извори испаравања јављају се у пустињама Великог басена у САД. Минерална лежишта су се прославила захваљујући „тимовима с 20 мула" који су некад од Долине смрти до железнице вукли вагоне натоварене бораксом из кога се добија бор. Укупна вредност хемикалија произведених из језера Сирлес прелази вредност од 1 милијарде америчких долара ($).

Пустиња Атакама у Јужној Америци јединствена је међу светским пустињама по свом великом изобиљу минералних соли. Од средине XIX века у Атаками се ископава натријум нитрат који служи за производњу експлозива и ђубрива. За време Првог светског рата ископано је скоро 3 милиона тона натријум нитрата.

Baja California Desert
Флора у калифорнијској пустињи

Вредни минерали смештени у аридним земљама укључују бакар у Сједињеним Државама, Чилеу, Перуу и Ирану; гвожђе, олово и цинк у Аустралији; Хромит у Турској; злато, сребро и лежишта урана у Аустралији и Сједињеним Државама. Неметални минерални извори и стене као што су берилијум, тињац, литијум, глина, плавућац и троска такође се јављају у аридним подручјима. Натријум карбонат, сулфат, борат, нитрат, литијум, бром, јод, калцијум и једињења стронцијума се налазе у седиментима и сланим водама близу површине које су обликоване испаравањем унутрашњих водених површина, често за време недавних геолошких времена.

Састав реке Грин у Колораду, Вајомингу и Јути садржи лежишта у алувијалним наносима и испареним слаништима створених у огромном језеру чији се ниво мењао милионима година. Светски значајна лежишта троне, главног извора натријумових једињења и танких слојева нафтног шкриљца били су створени у аридној средини.

Нека од најбогатијих подручја нафтом на Земљи налазе се у аридним и семиаридним подручјима Африке и Блиског истока, иако су се нафтна поља прво развила у плитким морским водама. Недавна климатска промена сместила је те резерве у аридну околину.

Ипак се претпоставља да су остале нафтне резерве еолског постанка па се и данас налазе у влажним подручјима. Ротлигендс, резервоар угљоводоника у Северном мору, повезан је са важним лежиштима насталим испаравањем. Већина главних америчких извора угљоводоника вероватно долазе из еолских песака. Стари слојеви алувијалног наноса такође могу бити резервоари угљоводоника.

Списак пустиња

Aavikko
Пустиње

Европа

Америка

Африка

Азија-Пацифик

Референце

  1. ^ Vesilind, Priit J. (2003). „The Driest Place on Earth”. National Geographic Magazine. Приступљено 02. 04. 2013. (Excerpt)
  2. ^ „Even the Driest Place on Earth Has Water”. Extreme Science. Приступљено 02. 04. 2013.
  3. ^ Mckay, Christopher P. (2002). „Two dry for life: the Atacama Desert and Mars” (PDF). AdAstra: 30—33.
  4. ^ Amos, Jonathan (08. 12. 2005). „Chile desert's super-dry history”. BBC News. Приступљено 29. 12. 2009.
  5. 5,0 5,1 5,2 „What is a desert?”. United States Geological Survey. Приступљено 23. 05. 2013.
  6. ^ Према Шта је пустиња?,
  7. ^ Marshak 2009, стр. 452
  8. ^ Meinig 1993, стр. 76.
  9. ^ Fredlund & Hess 2000
  10. ^ Метеролошки речник. Megathermal climate
  11. ^ Peel, M. C.; Finlayson, B. L.; McMahon, T. A. (2007). „Updated world map of the Köppen–Geiger climate classification”. Hydrol. Earth Syst. Sci. 11: 1633—1644. ISSN 1027-5606. doi:10.5194/hess-11-1633-2007. (direct: Final Revised Paper)
  12. ^ McKnight & Hess 2000
  13. 13,0 13,1 Laity 2009, стр. 2–7,49
  14. ^ Smith, Jeremy M. B. (2013). „Desert”. Encyclopædia Britannica online. Текст „access” игнорисан (помоћ)
  15. ^ Buel, S. W. (1964). „Calculated actual and potential evapotranspiration in Arizona”. Tucson, Arizona University Agricultural Experiment Station Technical Bulletin. 162: 48.
  16. ^ Negi 2002, стр. 9
  17. ^ Rohli 2008, стр. 207
  18. ^ „Desert”. 1911 Encyclopædia Britannica, Volume 8. 1911. стр. 93. Архивирано из оригинала на датум 29. 05. 2013. Приступљено 24. 09. 2013.
  19. ^ Thomas, David Neville; et al. (2008). The biology of polar regions. Oxford University Press. стр. 64. ISBN 978-0-19-929813-6.
  20. ^ Lyons, W. Berry; Howard-Williams, C.; Hawes, Ian (1997). Ecosystem processes in Antarctic ice-free landscapes: proceedings of an International Workshop on Polar Desert Ecosystems : Christchurch, New Zealand, 1–4 July 1996. Taylor & Francis. стр. 3—10. ISBN 978-90-5410-925-9.
  21. ^ Mendez, J.; Hinzman, L. D.; Kane, D. L. (1998). „Evapotranspiration from a wetland complex on the Arctic coastal plain of Alaska”. Nordic Hydrology. 29 (4–5): 303—330. ISSN 0029-1277.
  22. 22,0 22,1 Група аутора. 1982. Илустрована енциклопедија Природа. Вук Караџић. Београд.

Литература

  • Fredlund, D.G.; Rahardjo, H. (1993). Soil Mechanics for Unsaturated Soils (pdf). Wiley-Interscience. ISBN 978-0-471-85008-3. Приступљено 21. 05. 2008.
  • Lyons, W. Berry; Howard-Williams, C.; Hawes, Ian (1997). Ecosystem processes in Antarctic ice-free landscapes: proceedings of an International Workshop on Polar Desert Ecosystems : Christchurch, New Zealand, 1–4 July 1996. Taylor & Francis. стр. 3—10. ISBN 978-90-5410-925-9.
  • Rohli, Robert V.; Vega, Anthony J. (2008). Climatology. Jones & Bartlett Learning. стр. 207. ISBN 978-0-7637-3828-0.
  • Thomas, David Neville; et al. (2008). The biology of polar regions. Oxford University Press. стр. 64. ISBN 978-0-19-929813-6.
  • Negi, S.S. (2002). Cold Deserts of India. Indus Publishing. стр. 9. ISBN 978-81-7387-127-6.
  • Laity, Julie J. (2009). Deserts and Desert Environments: Volume 3 of Environmental Systems and Global Change Series. John Wiley & Sons. стр. 2—7,49. ISBN 9781444300741.
  • McKnight, Tom L.; Hess, Darrel (2000). „Climate Zones and Types”. Physical Geography: A Landscape Appreciation. Upper Saddle River, NJ: Prentice Hall. ISBN 978-0-13-020263-5.
  • Meinig, Donald W. (1993). The Shaping of America: A Geographical Perspective on 500 Years of History, Volume 2: Continental America, 1800–1867. Yale University Press. стр. 76. ISBN 978-0-300-05658-7.
  • Marshak (2009). Essentials of Geology, 3rd ed. W. W. Norton & Co. стр. 452. ISBN 978-0-393-19656-6.
  • Fredlund, D.G.; Rahardjo, H. (1993). Soil Mechanics for Unsaturated Soils (pdf). Wiley-Interscience. ISBN 978-0-471-85008-3.
  • George, Uwe (1978). In the Deserts of this Earth. Hamish Hamilton. ISBN 978-0-241-89777-5.
  • Pye, Kenneth; Tsoar, Haim (2009). Aeolian Sand and Sand Dunes. Springer. ISBN 978-3-540-85910-9.
  • Bagnold, Ralph A. (1941). The physics of blown sand and desert dunes. Methuen.
  • Macmahon, James (1988). Deserts. National Audubon Society nature guides. Random House / Chanticleer Press. ISBN 978-0-394-73139-1.
  • Blümel, Wolf Dieter (2013). Wüsten. Stuttgart: UTB. ISBN 978-3-8252-3882-7.
  • Lindemann, Uwe (2000). Die Wüste. Terra incognita – Erlebnis – Symbol. Eine Genealogie der abendländischen Wüstenvorstellungen in der Literatur von der Antike bis zur Gegenwart. Heidelberg. ISBN 978-3-8253-1006-6.
  • Martin, Michael (2004). Die Wüsten der Erde. München: Frederking & Thaler. ISBN 978-3-89405-435-9. Dieses Buch bietet einen Überblick über sämtliche Wüsten der Erde
  • Jäkel, Dieter (2006). Dünenwüsten und Löss in China. Naturwissenschaftliche Rundschau (Bd. 59 изд.). стр. 594—601. ISSN 0028-1050.
  • Bursche, Detlef (2005). Landschaftsformen der Erde. Darmstadt: Wissenschaftliche Buchgesellschaft.
  • Hornetz, Berthold (2003). Savannen-, Steppen- und Wüstenzonen. Braunschweig: Westermann.
  • Mensching, Horst (1982). Physische Geographie der Trockengebiete. Darmstadt: Wissenschaftliche Buchgesellschaft.
  • Thomas, David (1997). Arid zone geomorphology. Chichester: Wiley.
  • Besler, Helga (1983) Der Wind als Erzeuger von Wüsten. Geowissenschaften in unserer Zeit; 1, 4; 109-114; doi:10.2312/geowissenschaften.1983.1.109.
  • Doucey, Bruno; Morel, Alain; Boudier, Catherine; Conan, Gilbert; Montigny, Charlotte de. Le livre des déserts : Itinéraires scientifiques, littéraires et spirituels. Robert Laffont, 2006, Collection: Bouquins. ISBN 978-2-221-09966-7.
  • Martin, Michaël; Asher, Michael (2004). Les plus beaux déserts de la terre. Éditions du Chêne. ISBN 978-2-84277-576-6.
  • Collectif (2002). Les Déserts du monde par GEO. Solar. ISBN 978-2-263-03324-7.
  • Théodore Monod, Déserts, Agep, 2005, ASIN 2902634412
  • Jacques Verdiel, Les Déserts, Amalthee, 2005, ASIN 2350270238
  • Emmanuel-Yves Monin, Le Son du Désert 1983 (3e édition 1989, Le Point d'Eau.
  • Jean-Loïc Le Quellec; Barthèlemy, Guy (1999). L’ABCdaire des déserts. Flammarion. ISBN 978-2-08-012470-8.
  • -{Huguette Genest, Francis Pelter, Vie dans les déserts, dans Encyclopædia Universalis, 2002, corpus 7, pages 177-183.
  • Jean Demangeot, Les milieux naturels désertiques, Paris, Centre de documentation universitaire, 1973.
  • Monique Mainguet, L’Homme et la sécheresse, Paris, Masson géographie, 1995.
  • Benoît Desombres, Sagesse du Désert Calmann-Lévy 2003
  • Manuel Observatoire, l'environnement Sciences et hechnologies de l'environnement secondaire 4. Page 270, Biomes terrestres, les déserts, chapitre 8

Спољашње везе

Јудејска пустиња

Јудејска пустиња (хебр. מדבר יהודה је пустиња на Блиском истоку, у Израелу, на западној обали Мртвог мора. Назив потиче од 12 племена Израиља и јеврејског истоименог царстав Јудеје..Од давнина ово место служило је као уточиште за испоснике и побуњенике. Један од првих био је будући јеврејски краљ Давид, који се по сведочењу Старог завета овде крио од прогона краља Саула.

Према црквеним изворима, на северо-западној граници Јудејске пустиње, на ушћу реке Јордан, Јован Крститељ је крштавао људе и самога Исуса Христа. Чак и пре него што су рани хришћани одлазили у Јудејску пустињу у потрази за прочишћењем и просветљењм, у њој су обитавали Есени - јеврејска секта.

Бисер Јудејске пустиња - Мртво море, окружује пустињу са истока и са запада. У виду траке дуге 20 километара уздиже се на планинама Јуде и Јерусалима. У ретким данима када се са врха планина и из Јерусалима, крену јаке кише, пустиња се трансформише, и његовим клисурама у којима извиру бујице воде, она сва озелени.

Велика пешчана пустиња

Велика пешчана пустиња се налази у северозападном делу Аустралије у држави Западна Аустралија. Простире се на површини од 360.000 km² што је чини највећом у Аустралији. Према типу подлоге спада у пешчане пустиње. Захвата простор између реке Фицрој и јужног повратника. Надморска висина пустиње је од 500-700 метара, а на северу опада до 300 метара. Рељефом доминирају малобројна сува корита и језера Макај, Дисапоинтмент, Грегори и др.

Гоби

Гоби или Шамо (кин. 戈壁(沙漠; монг. Говь) је пустиња у средњој Азији и највећа пустињска област Азије. Обухвата територије у Кини и Монголији. Протеже се лучно дужином од 1609 километара а широка је између 500 и 1000 километара. Површина јој је 1.300.000 km². Већи део пустиње Гоби покривен је стенама а само мањи део је песковит. Басен Гоби на северу се граничи са Алтајским планинама и монголским степама, на југозападу се налази Тибетанска висораван а на југоистоку Северна кинеска равница.

Током историје Гоби је углавном била део Монголске империје а у њој се налазило неколико важних градова на Путу свиле.

Данакилска пустиња

Данакилска пустиња или пустиња Данакил се налази у Африци, односно североисточном делу Етиопије, јужној Еритреји и у већем делу Џибутија.

Смештена је у Афарској (Данакилској) депресији, где се налази и језеро Асал, најнижа тачка Африке (– 155 м). Позната је по активним вулканима и рудницима соли. Народ који живи у овој области су Афари (Данакили). Пустињом лутају крда афричког дивљег магарца, гревијеве зебре, орикса и других животиња.

Источна пустиња

Источна пустиња налази се на источном ободу Сахаре и протеже се од главног града Египта — Каира, преко Судана до Етиопије. Захават површину од 222.000 km². Обухвата простор између десне обале реке Нил и леве обале Црвеног мора. Према типу подлоге спада у песковите пустиње.

Калахари

Калахари пустиња је пустиња у јужној Африци. Површина пустиње је око 900.000 km² и простире се на већем делу Боцване и деловима Намибије и Јужнеафричке Републике. Басен око пустиње се простире на око 2,5 милиона km², захватајући и делове територија Анголе, Замбије и Зимбамбеа. Једина река која пролази пустињом је Окаванго, која тече са северозапада према југоистоку и нестаје у пустињи у виду мочварне унутрашње делте која је богата биљним и животињским светом.

Калахари пустиња је богата резервама угља, никла и уранијума. Један од највећих рудника дијаманата у свету налази се код града Орапа у Боцвани, у североисточном делу пустиње.

Либијска пустиња

Либијска пустиња је афричка пустиња која се налазу на северном и источном делу пустиње Сахара и обухвата југозападни Египат (где се назива Западна пустиња), источну Либију и северозападни Судан. Заузимајући површину од око 1.100.000 km², она је готово исте величине као Индијски потконтинент. Квадратног је облика и простире се око 1.100 км од истока на запад и 1.000 км од севера ка југу.

Намиб

Пустиња Намиб је велика пустиња у југозападној Африци. Име „Намиб“ на нама језику значи „огромно“ и заиста пустиња заузима подручје од око 50.000 km²), пружајући се неких 1.600 km дуж Атлантског океана обалом Намибије (држава Намибија је добила име по пустињи). Од истока на запад њена ширина варира између 50-160 km.

Ово подручје се сматра најстаријом пустињом на свету, која је овакве сушне и полу-сушне услове имала бар 80 милиона година. Њену неплодност изазива оштар суви ваздух кога расхлађује хладна Бенгуелска струја која тече дуж обале. Пустиња има мање од 10 mm кише годишње и готово је у потпуности неплодна.

Иако је пустиња готово ненастањена и неприступачна, постоје повремена насеља у Sesriem-у, близу познатог Sossusvlei-а и велике групе пешчаних дина које су, са висином до 340 m, највише пешчане дине на свету. Приступ пустињи могућ је лаганим авионима из Виндхука, (главног града Намибије, око 480 km источно од центра пустиње), из Свакопмунда и Валвис Беја, на северном крају пустиње, или копном макадам путевима.

Међусобно дејство влажног ваздуха с мора и сувог ваздуха из пустиње изазива огромне магле и јака струјања, која наводе морнаре да залутају. Заједно са Обалом скелета даље на север, Намиб је познат као место многих бродолома. Неки од потопљених бродова могу се наћи и по 50 m дубоко на обали, јер пустиња лагано клизи према мору, заузимајући лагано море.

Велики број необичних врста биљака и животиња може се наћи само у овој пустињи.

Намиб је важна локације за ископавања волфрама, соли и дијаманата.

Негев

Негев (хебрејски נֶגֶב, тиберијски хебрејски Néḡeḇ; арапски النقب an-Naqab) је пустињска регија у јужном Израелу. У библијском хебрејском, негев значи „југ“. Негев заузима већи део Јужног округа Израела.

Географски, преко 13.000 km² Негева формира обрнути троугао чија се западна страна додирује са пустињом полуострва Синај, а чија је источна граница Вади Арабах.

Централни град је Биршеба (око 200.000 становника), на северу. Јужни крај чини Еилатски залив и град Еилат. Међу Осталим градовима су Димона и Мицпе Рамон, више бедуинских градова, попут Рахата и Тел Шеве.

У Негеву се налази више интересантних културних и географских локација. Међу њима су три огромна ерозиона круга која личе на кратере (махтешим), који су јединствени у региону: ha-Machtesh ha-Gadol („Велики кратер“), ha-Machtesh ha-Katan („Мали кратер“) и кратер Рамон. Овај последњи је највећи - он је вероватно највећи природни кратер на Земљи (кратер који није настао ударом астероида).

Пустиња Монте

Пустиња Монте се налази у Јужној Америци у западном и централном делу Аргентине. Захвата површину од око 460.000 km². Према типу подлоге спада у песковите пустиње.

Пустиња Танами

Пустиња Танами се налази у северном делу Аустралије на простору Северне Територије. Захвата површину од 185.000 km². Према типу подлоге спада у камените пустиње.

Пустиња Тирари

Пустиња Тирари се налази у Аустралији у северном делу државе Јужна Аустралија. Захвата површину од 15.250 km². Према типу подлоге спада у песковите пустиње.

Пустињска клима

Пустињска клима је клима која је заступљена у свим пустињским пределима на Земљи. Због различитих услова и области у којима се простиру, издвајају се три типа пустињске климе:

Клима тропских пустиња

Клима вантропских пустиња

Клима хладних пустиња

Сахара

Сахара (арап. الصحراء الكبرى‎, aṣ-ṣaḥrāʼ al-kubrá — „велика пустиња”) највећа је врућа пустиња и трећа највећа пустиња на свету после Антарктика и Арктика. Обухвата површину од 9.200.000 km2 (3.600.000 sq mi) и може се поредити са површином целе Кине или Америке.

Сахара обухвата већину северне Африке, изузев плодне регије на обали Средоземног мора, Атласких планина Магреба и долине Нила у Египту и Судану. Она се протеже од Црвеног мора на истоку и Медитерана на северу до Атлантског океана на западу, где се пејзаж постепено мења из пустиње на приобалне равнице. На југу је ограничена Сахелом, појасом полупустињске тропске саване око долине реке Нигер и регије Судан у подсахарској Африци.

Сахара се може поделити на неколико регија, укључујући: западну Сахару, централне ахагарске планине, планине Тибести, аирске планине, пустињу Тенере и Либијску пустињу.

Клима Сахаре није одувек била аридна. У прошлости се на основу пронађених фосила закључује да је овде владала изузетно влажна клима и вегетација је била бујна. Крајем последњег леденог доба, пре око 8.000 година, у пустињи су кише биле честе, данас је она једно од најсушнијих предела на свету. Просечне падавине у Сахари су мање од 20 mm годишње. Дневно колебање температуре ваздуха износи око 35 °C, док су сезонска колебања чак 56,5 °C. Температура песка у пустињи достиже 81 °C. Највиша температура на Земљи измерена је у оази Азизи, у Либијској пустињи и износила је 57,8 °C. У Сахари дувају снажни ветрови који формирају пешчане олује. Карактеристични локални ветрови су гибли, самум и сарат у Алжиру и Тунису, хамсин у Египту и шергуј у Мароку. У Сахари је пао снег јануара 2012. године, први после 1978. године.Назив „сахара” је настала од дијалектичне арапске речи за пустињу – ṣaḥra (صحرا).

Симпсонова пустиња

Симпсонова пустиња се налази у Аустралији на простору Северне територије и делом у државама Квинсленд и Јужна Аустралија. Простире се измешу планине Адам на северу, језера Ејр на југу, Великог артешког басена на истоку и реке Хамилтон на западу. Захвата површину од 176.500 km². Први истраживач који је прошао кроз пустињу био је Чарлс Стерт, 1845. године, описавши је притом као „паралелне дине налик линијама на песку које једна другу следе попут таласа“. Године 1939. истраживач Сесил Медиган је назвао пустињу према Алфреду Симпсону, председнику јужноаустралијског огранка Краљевског географског друштва. Абориџини је називају — „Арунта“. Према типу Симсонова пустиња је мешовита. На северу је каменита, у средишту песковита, на југоистоку шљунковита и уз обале Ејровог језера глиновита. У средишњем делу се налазе најдуже паралелне дине на свету правца север-југ, међусобно повезане вегетацијом и висине од три до 30 метара. Највиша од свих је „Напанерика“ (Велика црвена дина) висине чак 40 метара. Глиновити део настао је таложењем честица које су акумулирале реке. Кад је вода испарила остале су површи од глине. Ово је уједно и најариднији предео у Аустралији.

Сиријска пустиња

Сиријска пустиња (арап. بادية الشام‎, bādiyat ash-shām), позната још и као сиријско-арабијска пустиња, је комбинација степе и праве пустиње смјештена сјеверно од Арабијског полуострва, заузимајући површину од 500.000 km2 области Сирије. Пустиња је стјеновита и равна.

Сонорска пустиња

Сонорска пустиња или Сонора је пустиња умереног појаса која се налази на југозападу Северне Америке око Калифорнијског залива. Заузима простор од око 260.000 km2.

Средоземна клима

Средоземна или медитеранска клима је свака клима која наликује клими земаља медитеранског басена који чини половину површине с тим типом климе широм света.

Тар (пустиња)

Пустиња Тар (хинд. थार मरुस्थल) је пустиња која се простире преко северо-западног дела Индије и југо-источног дела државе Пакистан. Још се позната и под називима Марустхали или Велика индијска пустиња, као и пустиња Холистан у једном делу. Простире се на површини око 446.000 km², 850 km у дужину и 485 km у ширину.Већи део пустиње се простире преко индијске државе Раџастан (окрузи Биканер, Чуру, Шри-Ганганагар и Ханумангарх), а захвата и јужни део држава Харајана и Пенџаб, и северни део Гуџарата. У Пакистану, пустиња се простире на источном делу провенције Синд и југоисточном делу провинције Пенџаба, где се она назива пустиња Холистан.

Клима у пустињи Тар је тропска. Падавина има мање на западу око 90 mm, док на истоку нешто више, око 200 mm годишње, који пада у летњем периоду монсуна. Честе су пешчане олује. Подземних вода има у изобиљу, понегде сланих. Пустиња је већином стеновита, док је њен мали део на крајњем западу песковит.

Пустиње
Африка
Антарктик
Азија
Аустралија
Европа
Блиски исток
Северна Америка
Јужна Америка
Океанија

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.