Пунски ратови

Пунски ратови су серија ратова вођених између Картагине и Римске републике.[1] Серија ратова између Рима и Картагине позната је под називом пунски ратови, због латинског назива за становнике Картагине — Puni.[2]

Основни узрок пунских ратова је био сукоб интереса две силе које су се шириле медитеранским простором: Картагине и Римске републике. Римљани су били посебно заинтересовани за ширење на Сицилију, која је била главни извор жита на Средоземљу и била под контролом Картагине. Моћ Картагине се заснивала на трговини. На почетку ратова Картагина је била доминантна сила западног Медитерана са огромним поморским искуством и територијама углавном уз море. Имала је велике поседе на острвима у западном Медитерану и дуж обала Шпаније. Рим је био сила ограничена на Апенинско полуострво.

На крају пунских ратова, после погибије стотина хиљада војника са обе стране, Рим осваја Картагину и потпуно уништава град и постаје најјача сила западног Медитерана. Област којом је владала Катаргина претворено је у провинцију Африку. Завршетком македонских ратова (који су били у време пунских ратова) и победом над Антиохом III 188. п. н. е. на истоку, Рим постаје доминантна медитеранска сила.

Пунски ратови
Domain changes during the Punic Wars

Западно Средоземље за вријеме Пунских ратова
Време:264. п. н. е.146. п. н. е.
Место:Италија, Сардинија, Сицилија, Северна Африка, Хиспанија, Алпи
Узрок:Сукоб интереса две силе које су се шириле медитеранским простором: Картагине и Римске републике.
Резултат: Римска победа. Картагина освојена од стране Римљана.
Сукобљене стране
Римска република Картагина
Команданти и вође
Марко Атилије Регул
Публије Корнелије Сципион
Публије Корнелије Сципион Емилијан
Хамилкар Барка
Ханибал
Хаздрубал Беотарх

Први пунски рат

Carthage
Рушевине Картагине

Брзи успон Рима у првој половини 3. века п. н. е., те ширење његове сфере утицаја, што је завршило освајањем целе Италије, довело је Рим готово одмах у сукоб са медитеранским силама ван Италије. На југу је главни противник била Картагина. Кршећи споразум из 306. године п. н. е., који је (како претпостављају историчари на основу Полибијевих података) Сицилију препустио картагинској утицајној сфери, Римљани су прешли Месински мореуз, који је Италију раздвајао од Сицилије, и тако започели рат.

CarthageMapDe
Kartagina pre 264. pne

Непосредан је повод за избијање првог рата била је криза у граду Месани (данасња Месина). Група кампанских плаћеника, названих Мамертинци, која се силом учврстила у том граду и које је 264. п. н. е. снажно притискао Хијерон II из Сиракузе, обратили су се за помоћ истовремено и Риму и Картагини. Картагињани су стигли први, заузели Месану и успословали мир. Ипак, римски војсковођа, који је упорно настојао да са својом војском уђе у град, успео је да током преговора зароби картагинског заповедника и натера га на повлачење. Тај је рат увео Рим у рат с Картагином и Сиракузом.

Ратне су операције почеле заједничким картагинско-сиракушким нападом на Месану, који су Римљани лако одбили. Затим су Римљани 263. године п. н. е. с великом војском продрли на Хијеронову територију и приморали га да тражи мир и с њима склопи савез. Године 262. п. н. е. опсели су и заузели картагинску базу у Агриђенту на јужној обали острва. Прве године рата нису нимало остављале сумње о томе да римске намере сежу много даље од заштите Месане.

Римљани су 260. п. н. е. изградили своју прву већу флоту стандардних ратних бродова. У бици код Мила (Mylae), на северној обали Сицилије, њихов је војсковођа Гај Дуилије победио картагинску флотилу лако покретљивијих бродова тако што је достизао један по један брод и затим на њега искрцавао војнике који су се борили као пешадија против картагинских морнара. Та је победа омогућила Римљанима да се 259. године п. н. е. искрцају на Коризици и одатле протерају Картагињане, али она није била довољна да ослаби картагински притисак на саму Сиракузу. Велика римска флота испловила је 256. године п. н. е., потукла целу картагинску флоту код рта Екнома (близу данашње Ликате, итал. Licata) и подигла утврђени логор на афричкој територији код Клипеје (Clipea, данас Келибија у Тунису). Картагињани, чија је грађанска војска била крајње дезорганизована, нису могли да спрече пустошење својих поља нити побуне својих поданика. После само једне кампање били су спремни да затраже мир, али су услови које је понудио римски заповедник Марко Атилије Регул за њих били неподношљиво строги. Стога су опремили нову војску, у којој је главну улогу требало да имају коњица и слонови. Године 255. п. н. е. наметнули су битку Регулу, који је заузео положај близу града Туниса са неадекватном војном снагом, те су уништили већи део његове војске. Остале је војнике повукла друга римска флота, која је дошла до Африке, након што је код рта Хермеја потукла картагинску флоту.

Римљани су сада поново усмерили своју пажњу на Сицилију. Важно утврђење Панорм (данашњи Палермо) заузели су 254. п. н. е., али је поново наступило затишје када су Картагињани на острво довели појачања. Коначно је 251. или 250. п. н. е. римски војсковођа Цецилије Метел заподео битку близу Панерма, у којој је снага непријатеља била значајно ослабљена. Затим су Римљани почели да са копна и с мора опседају главну пунску базу у Лилибеју (Lilybaeum, данашња Марсала) и град Дрепанон (данас Трапани). Због снажног отпора Римљани су морали да 249. п. н. е. дигну опсаду. Покушавајући да изврши изненадан напад на Дрепанон римска је флота под командом Публија Клаудија Пулхера изгубила 93 брода, што је био једини поморски пораз Римљана током читавог рата. Њихова је флота, међутим, била озбљно ослабљена низом губитака у бурама, па је била тако смањена да је напад на Сицилију морао бити одложен. Истовремено су Картагињани, који су почели да осећају тежак финансијски терет овог отегнутог рата, смањили своје снаге и одустали од покушаја да покрену противнапад.

Римљани су 242. године п. н. е. обновили операције на мору. Флота од 200 бродова била је послата да обнови блокаду Лилибеја. Картагињани су ужурбано прикупили војску за одбрану, али је 10. марта 241. п. н. е. у бици код Егатских острва (Aegates insulae), западно од Дрепанона, њихова флота била ухваћена у клопку, па је већина бродова потопљена или заробљена. Ова победа, којом су Римљани осигурали своју доминацију на мору, учинила је неминовним коначни пад картагинских упоришта на Сицилији. Картагињани су стога ступили у преговоре и најзад капитулирали. По условима мировног споразума, Картагињани су морали да уступе Сицилију и Липарска острва Риму и да плате одштету од 3.200 талената. Дуго ратовање и чести губици бродова резултирали су великим људским и материјалним губицима на обе стране.

Период између два рата (241−218 п. н. е.)

Губитак превласти на мору лишио је Картагињане не само њиховог доминантног положаја у западном Медитерану, већ је њихову прекоморску империју изложио дезинтеграцији под обновљеним нападима Рима. Чак је и грчки историчар Полибије, који се дивио Риму, сматрао да су потоње акције Римљана против Картагине биле агресивне и неоправдане. Кршећи споразум са Картагином, римска је војска заузела Сардинију, након што је тамошњи картагински гарнизон предао Римљанима острво (238. године). На жалбе Картагине Римљани су одговорили објавом рата, а од њега су одустали тек пошто су им уступљене и Сардинија и Корзика те након што им је плаћена нова одштета.

Из те је епизоде било јасно да Рим намерава да у потпуности искористи своју победу. Да би избегла даље опадање своје хегемоније, Картагина није имала другог излаза него да одговори силом. Недавне компликације, како спољашње тако и унутрашње, тако су ослабиле пунску моћ да је тренутак обнављања рата с Римљанима под било каквим повољним условима изгледао веома далеко. Ипак, картагински војсковођа Хамилкар Барка трудио се да обнови картагинску моћ учвршћивањем положаја у Хиспанији, где је Картагина могла да бавити нове материјалне ресурсе и нове војнике. Пошто су му била дата неограничена овлашћења у спољним пословима, он је остатак свог живота провео учвршћујући позиције у Хиспанији (237–228). Тај су рад наставили његов зет Хаздрубал и син Ханибал, који је 221. п. н. е. био постављен на чело картагинске војске. Ова освајања у Хиспанији изазвала су подозрење Рима, који је уговором са Хаздрубалом ограничио Картагињане на област јужно од реке Ебра (Iberus). У једном је тренутку, такође, Рим успоставио односе са Сагунтом, градом на источној обали Пиринејског полуострва, јужно од Ебра. Картагињанима се чинило да Рим поново шири своје интересе у сферу њихове хегемоније. Ханибал је 219. п. н. е. започео опсаду Сагунта и освојио га, упркос упорној одбрани града. Према (мало вероватној) традицији, град је освојен у светлу доготрајних већања римског сената о томе треба ли Сагунту пружити помоћ или не. Чини се, међутим, да је одбрана Сагунта у том тренутку била немогућа. У сваком случају, на тај су чин Римљани одговорили ултиматумом, затраживши од Картагињана да им предају Ханибала или да уђу у рат. Картагинска је влада подржала Ханибала и прихватила рат.

Други пунски рат

Izgledalo je da bi prevlast Rimljana na moru trebalo da im omogući da biraju bojno polje. Odlučili su da jednu vojsku pošalju u Hispaniju, a drugu na Siciliju i u Afriku. Ali, pre no što su njihove pripreme bile završene, Hanibal je započeo niz operacija koje su diktirale tok rata tokom većeg njegovog dela. On je shvatio da, dok god Rimljani uživaju resurse nepodeljene Italske konfederacije, nijedan napad im ne može toliko naštetiti da bi sprečio oporavak Rimljana. Stoga je smislio plan da saseče njihov izvor snage tako što će rat preneti u Italiju i tamo izazvati raspad Italske konfederacije. Njegove su šanse da ikada dođe do Italije izgledale male, jer su more čuvale rimske flote, a kopneni je put bio dugačak i naporan.

Ali, sama smelost njegovog poduhvata doprinela je da on uspe. Nakon šestomesečog marša preko Hispanije, Galije i Alpa, kojem se Rimljani nisu mogli na vreme suprotstaviti, Hanibal je u jesen 218. pne. stigao u dolinu reke Po sa 20.000 vojnika i 6.000 konja, pri čemu mu je najbolji deo vojske bio regrutovan u Africi i Hispaniji. Krajem te godine Hanibal je nadmoćnom taktikom odbacio rimsku vojsku na obalama reke Trebije, nanoseći joj teške gubitke, te je tako osigurao svoj položaj u severnoj Italiji.

Godine 217. pne. vojne operacije su zahvatile Etruriju, u koju je osvajačka vojska, značajno osnažena Galima, prodrla kroz jedan nezaštićen prolaz. Rimska je vojska krenula u poteru za neprijateljem, ali je upala u klopku na obali Trazimenskog jezera i tu bila uništena, izgubivši najmanje 15.000 vojnika. Ova je katastrofa ostavila Rim potpuno nezaštićenim. Ali Hanibal se, odlučivši da ne napada Rim pre no što sakupi snažniju vojsku, uputio prema jugu Italije, nadajući se da će tamo pobuniti narode koji su ranije bili najuporniji neprijatelji Rima. Italci su se svuda, međutim, sporo priključivali Kartaginjanima. Nova je rimska vojska pod komandom diktatora Kvinta Fabija Maksima (nazvan Cunctator = „Oklevalo”) u stopu pratila Hanibala na njegovom putu kroz Apuliju i Kampaniju, te ga je sprečavala da uspostavi stalnu bazu za vojne operacije.

Ratne operacije u 216. godini započele su novim, agresivnim potezom sa strane Rima. Izuzetno snažna kopnena vojska, čija se veličina procenjuje u rasponu od 48.000 do 85.000 ljudi, poslata je da se s Kartaginjanima sukobi u otvorenoj bici. U ravnoj dolini blizu Kane (Canae, u Apuliji). Hanibal je namerno dozvolio da centar njegove vojske probiju brojno nadmoćni Rimljani, dok je Hazdrubalova konjica opkoljavala neprijatelja s bočne i zadnje strane. Rimljani, našavši se sa svih strana opkoljeni kao u unutrašnjosti potkovice, bili su praktično uništeni, a ljudski su gubici bili možda veći nego u bilo kom drugom porazu za vreme rimske republike.

Bitka je imala važne posledice i na moral. Južnoitalski narodi odvojili su se od Rima, pri čemu su taj pokret predvodili građani Kapue, koja je u to vreme bila drugi po veličini grad u Italiji. Iz Kartagine su poslata dodatna pojačanja, a nekoliko neutralnih država spremalo se da uđe u rat na strani Kartaginjana. Ali veliki resursi Rima, iako značajno smanjeni kako u pogledu ljudstva tako i u pogledu novca, još nisu bili iscrpljeni. U severnoj i srednjoj Italiji pobuna nije uhvatila većeg maha i mogla se kontrolisati manjim vojnim odredima. Na jugu, grčki obalski gradovi ostali su lojalni Rimu, a brojne latinske kolonije imale su važnu funkciju da sprečavaju komunikaciju između pobunjenika i da zadržavaju delove njihovih snaga.

Južna Italija

U samom Rimu ova je kriza proizvela jedinstvo kakvo se nikada kasnije tokom republike nije ponovilo. Vođstvo u ratu bilo je od tada prepušteno senatu, koji je stekao veliku slavu svojom konzistentnom politikom sve dok rat nije bio uspešno okončan. Ali, kriza je proizvela i nešto čega su se kasniji rimski pisci stideli: porazi su bili smatrani dokazom božanskog gneva zbog rimske bezbožnosti, koji je trebalo otkloniti tako što će se žive sahraniti dve Vestalke i tako što će se prineti na žrtvu jedan Gal i jedna Galkinja te jedan Grk i jedna Grkinja.

Potonje vojne operacije u Italiji poprimile su nov karakter. Mada su Rimljani povremeno uspevali da prikupe i do 20.000 vojnika, za terenske su operacije mogli odvojiti samo skromne odrede. Njihove vojskovođe, među kojima su veterani Fabije i Marko Klaudije Marcel često bili na najvažnijim položajima, retko su se upuštali u otvorene bitke sa Hanibalom, te su se zadovoljavali time da ga samo nadziru i da napadaju njegove pomoćne čete. Hanibal, čiji su nedavni uspesi bili dovedeni u pitanje potrebom da odvoji vojne snage za zaštitu svojih novih saveznika ili za osiguranje njihove kolebljive lojalnosti, još uvek je bio suviše slab da bi preduzeo odlučujuću ofanzivu. U narednim se godinama rat nastavio u vidu niza manjih okršaja. Tokom 216. i 215. god. pne. glavno je poprište rata bila Kampanija, gde je Hanibal, uzalud pokušavajući da se učvrsti na obali, pretrpeo značajan poraz kod grada Nole.

Godine 214. pne. glavne su kartaginske snage bile prebačene iz Apulije, u nadi da će se zauzeti Tarent, pogodnu luku preko koje bi Hanibal uspeo da osigura veze s Kartaginom. Tokom 213. i 212. godine pne. veći deo Tarenta i drugi gradovi na južnoj obali konačno su prešli u Hanibalove ruke, ali su u međuvremenu Rimljani uspeđno gušili pobunu u Kampaniji, a 212. godine bili su dovoljno jaki da otpočnu s opsadom Kapue. Naneli su težak poraz kartaginskoj vojsci poslatoj u pomoć Kapui, a nisu odustali od opsade ni kada se pojavio sam Hanibal. Godine 211. pne. Hanibal je poslednji put pokušao da pomogne svojim saveznicima tako što je inscenirao lažni napad na sam Rim, ali su opsađivači odbili da se povuku iz svojih rovova i Kapua je postepeno glađu naterana na predaju. Rimljani su 209. godine zauzimanjem Tarenta postigli još jedan važan uspeh. Mada je Hanibal još uvek pobeđivao u pojedinim okršajima, bio je polako potiskivan ka krajnjem jugu poluostrva.

Godine 207. pne. dolazak svežih kartaginskih snaga izazvao je novu krizu. Hazdrubal, koji je tokom 208. i 207. pne. išao kopnenim putem iz Hispanije, pojavio se u severnoj Italiji sa vojskom koja je jedva bila manja od vojske koju je Hanibal doveo 218. godine. Pošto je dopunio svoje trupe galskim i ligurskim kontingentima, krenuo je duž istočne obale sa ciljem da se priključi svom bratu u srednjoj Italiji, kako bi zajednički napali Rim. Do tog su vremena ljudski i materijalni gubici već toliko pritisli Italiju, da su i neki od najodanijih rimskih saveznika protestovali izjavljujući da ne mogu pružiti dalju pomoć. Ipak, uz krajnje napore, Rimljani su opremili dve jake vojske i poslali ih protiv Hazdrubala i Hanibala. Hazdrubala je, pre nego što je stigao do Hanibala, kod reke Metaura u severnoj Italiji potukla vojska pod komandom Marka Livija Salinatora, delimično pojačana vojskom Gaja Klaudija Nerona. Veći deo Hazdrubalove vojske je bio uništen, a on sam ubijen. Njegova je glava zatim bila bačena u bratovljev logor, kao objava njegovog poraza.

Ratne operacije 207. godine odlučile su ishod rata u Italiji. Mada se Hanibal još nekoliko godina zadržao u južnoj Italiji, to mu je pre svega pošlo za rukom zbog iscrpljenosti Rima. Godine 203. pne, Hanibal je, u skladu s naređenjima koja je primio iz Kartagine, otplovio nazad za Afriku. Druga ekspedicija pod komandom njegovog brata Magoa, koja se iskrcala u Liguriji 205. pne. i pokušala da izazove pobunu u cisalpijskoj Galiji i u Etruriji, bila je naterana na povlačenje.

Трећи пунски рат

Karthago
Остаци Картагине

Трећи пунски рат је представљао опсаду Картагине од 149. п. н. е. до пролећа 146. п. н. е.. Римљани су стрепили од Картагине, иако је она после Другог пунског рата остала потпуно немоћна. То нам доказује и чињеница да је писац Катон Старији свако своје излагање у Сенату завршавао реченицом: „Уосталом, сматрам да Картагину треба разорити“. На крају Трећег пунског рата, Римљани су то и учинили, и самим тим постали водећа сила западног Средоземља.

Види још

Референце

  1. ^ Chris Scarre, "The Wars with Carthage," The Penguin Historical Atlas of Ancient Rome (London: Penguin Books, 1995), 24–25.
  2. ^ Sidwell, Keith C; Jones, Peter V (1997). The world of Rome: an introduction to Roman culture. Cambridge University Press. стр. 16. ISBN 978-0-521-38600-5.

Литература

  • Bagnall, Nige (1990). The Punic Wars. London: Hutchinson.
  • ––– (2003). The Punic Wars 264–146 BC. New York: Routledge.
  • Hoyos, B.D. (2011). A Companion to the Punic Wars. Malden, MA: Wiley-Blackwell.
  • Miles, Richard (2011). Carthage must be destroyed: The rise and fall of an ancient superpower. New York: Viking.
Античка Картагина

Античка Картагина је била античка цивилизација која је настала од феничанског полиса Картагине, близу данашњег града Туниса. Првобитно је била колонија Тира, али је стекла независност око 650. п. н. е. и успоставила доминацију над другим феничанским колонијама у данашњој Шпанији, Италији и северној Африци која је трајала до 146. п. н. е. На врхунцу своје моћи, Картагина је доминирала највећим делом западног Средоземља.

Картагина је од 3. века п. н. е. била у константном сукобу са Римском републиком, што је довело до низа ратова који се називају Пунски ратови. После трећег и последњег пунског рата, Картагину су заузеле и разориле римске легије.

Антички Рим

Антички Рим (често називан и као стари или древни Рим) је била цивилизација која је настала од града-државе основаног на Апенинском полуострву по традицији коју нам преноси Тит Ливије 753. п. н. е. до огромног царства које је окруживало Средоземно море. Током свог постојања, римска цивилизација је прешла пут од монархије, републике са комбинацијом олигархије и демократије, до аутократског царства. Римска цивилизација је доминирала западном Европом и подручјима око Средоземног мора путем освајања и асимилације.

Западни део царства, укључујући Хиспанију, Галију и Италију, се у 5. веку распало после сеобе народа у независне краљевине. Источно римско царство, чији је центар био Константинопољ, се обично назива Византијско царство након 476, традиционалног датума пада Рима и потоњег почетка раног средњег века, такође знаног као мрачни век.

Римска цивилизација се често сврстава у „класичну антику“, са античком Грчком, цивилизацијом која је инспирисала велики део културе античког Рима. Антички Рим је значајно допринео развоју права, ратне вештине, уметности, књижевности, архитектуре, технологије и језика у западном свету, а његова историја још увек има утицај на данашњи свет.

Ахајски савез

Ахајски савез, или Ахајска лига, био је конфедерација грчких градова у Ахаји, територији на северној обали Пелопонеза. Првобитни савез постојао је током 5. и 4. века пре нове ере.

Гај Лелије

Гај Лелије (лат. Gaius Laelius, око 235. п. н. е.-?) је био римски државник и војсковођа и конзул 190. п. н. е. Као пријатељ Сципиона Африканца пратио га је током његовога иберскога похода (210. п. н. е. до 206. п. н. е.) Командовао је римском флотом приликом освајања Нове Картагине 209. п. н. е. Учествовао је у Сципионовој инвазији северне Африке 204. п. н. е. Командовао је римском и нумиђанском коњицом током битке код Заме 202. п. н. е. Гај Лелије је историчару Полибију испричао многе детаље свога живота и Другога пунскога рата.

Други пунски рат

Други пунски рат (Римљани су га називали Рат против Ханибала) био је рат између Картагине и Римске републике, а водио се од 218. п. н. е. до 202. п. н. е. То је био други од три велика рата, који су се називали Пунски ратови, због латинског имена за Картагињане Punici или Poenici (од имена њихових предака Феничана).

Рат је обележио изненађујући Ханибалов прелазак преко Алпа, приликом ког је изгубио доста војника, савез са Галима, велика победа у бици код Требије и велика заседа код Тразименског језера. Након ових пораза, Римљани су против Ханибала употребили тактику избегавања борбе, али због непопуларности оваквог приступа, Римљани су ипак поново морали прибећи биткама на отворенима. Исход тога је био тешки римски пораз код Кане, што је за последицу имало прелазак многих римских савезника на страну Картагине, што је продужило рат у Италији за више од 10 година, током којих је још римских војски било уништено. Ипак, Римљани су били успешнији у опседању градова и освојили су све важније градове који су се придружили непријатељима, а такође су успели да спрече картагињански покушај да Ханибалу пошаљу појачање у бици код Метаура. У међувремену на Иберијском полуострву, која је била главни извор људства за Ханибалову војску, друга римска експедиција на челу са Сципионом Африканцем Старијим је заузела Нову Картагину и окончалу картагињанску владавину над Иберијом у бици код Илипа. Коначан окршај је била битка код Заме између Сципиона Африканца и Ханибала, окончана Ханибаловим поразом и наметањем ташких мировних услова Картагини, која је престала да буде велика сила и постала је римски поданик.

Споредан сукоб током овог рата је био неодлучени Први македонски рат у источном Средоземљу и Јонском мору.

Европски ратови

Следи списак ратова вођених на територији Европе.

Историја Италије

Апенинско полуострво било је настањено људима још пре 43.000 година. Период Неолита започиње око 6000. године п. н. е, а бронзано доба око 1500. године п. н. е. Период бронзаног доба поклапа се са доласком Индо-европских народа на Полуострво. Прву велику цивилизацију на Апенинском полуострву створили су Етрурци чија ће цивилизација врхунац достићи у 6. веку п. н. е. Од 3. века п. н. е. Италија је у саставу Римске републике. Римска република постојала је до 27. године п. н. е. када је успостављено Римско царство. Од 395. године Италија је у саставу Западног римског царства. Након пада Западног римског царства, Италија је у рукама Германа, најпре Одоакара, а касније Острогота. Након краткотрајног успостављања византијске власти, Италија се од 568. до 774. године налази у саставу Лангобардског краљевства. Године 774. осваја је франачки краљ Карло Велики. Неколико година касније формирана је Краљевина Италија. Она ће Верденским споразумом из 843. године припасти Лотару I, Карловом унуку. Од 951. године Италија је у саставу Светог римског царства. Позни средњи век у Италији обележен је борбом папа и царева Светог римског царства за контролу над Италијом.

Почетком новог века Италија је поприште борбе великих сила за контролу над Апенинским полуострвом у Италијанским ратовима. По завршетку Италијанских ратова, италијанским државама наметнута је хегемонија Шпанске империје. Након Рата за шпанско наслеђе, хегемонију успоставља Аустрија. Током Француских револуционарних ратова, Италију ослобађају Французи. Године 1800. успостављена је Краљевина Италија. По завршетку Наполеонових ратова, Италија је поново под хегемонијом Аустрије. Италијанске државе покрећу борбу за ослобођење и уједињење. Италија је уједињена до 1870. године када је проглашена Краљевина. У Првом светском рату Италија учествује на страни Савезника. По завршетку рата долази до економске кризе услед чега настаје фашистички покрет. У Другом светском рату Италија је на страни сила Осовине. По завршетку рата Италија је проглашена Републиком.

Масиниса

Масиниса (241. п. н. е. до око 148. п. н. е.) је био први краљ Нумидије, који је ујединио сва нумидијска племена. Познат је по улози у Другом пунском рату, у коме је ратовао најпре на страни Картагињана, а онда на страни Римљана, којима је помогао у кључној бици код Заме, којом је 202. п. н. е. окончан Други пунски рат. Након Другога пунскога рата користио је наклоност Римљана, па је отимао картагињанске територије. Римљани су забрањивали Картгињанима да му узврате ратом. Када су 152/151. п. н. е. протерани главни чланови фракције, коју је он подржавао у Картагини тада је започео инвазију на Картагину, која се окончала његовом победом. Тај сукоб искористили су и Римљани да би 149. п. н. е. започели Трећи пунски рат против Картагине.

Мир на реци Ебро

Мир на реци Ебро потписан је 226. године п. н. е. између Римске републике и Картагине.

Опсада Картагине

Опсаду Картагине од 149. до 146. године извршили су Римљани. Део је Трећег пунског рата, а завршена је освајањем и разарањем града што је означило крај Пунских ратова и постојања античке Картагине.

Први пунски рат

Први пунски рат (264. п. н. е. — 241. п. н. е.) био је први од три велика рата између Картагине и Римске републике.

Две силе су се 23 године бориле за превласт у западном Медитерану. Римљани на крају побеђују, намећући тешке мировне услове и велике финансијске репарације против Картагине. Сицилија постаје провинција Рима. Картагина престаје бити главна поморска сила. Рим преузима контролу западног Медитерана. Први Пунски Рат је означавао почетак периода ширења Рима, током кога добијају контролу над већином Медитерана. Серија ратова између Рима и Картагине позната је под називом пунски ратови, због латинског назива за становнике Картагине: Puni.

Римска република

Римска република означава раздобље државног уређења римске државе у времену између Римског краљевства (509. п. н. е.) и успостављања Царства 13. јануара 27. п. н. е.

Тешко је одредити тачан датум настанка Римске републике. Тит Ливије наводи да је последњи римски краљ, Тарквиније Охоли, 509. п. н. е. протеран из Рима, Луције Јуније Брут и Луције Тарквиније Колатин изабрани за римске конзуле, док је 508. п. н. е. изабран и први првосвештеник, тј. понтифекс максимус (лат. Pontifex maximum).

Сицилијански ратови

Сицилијански или грчко-пунски ратови је назив за оружане сукобе између Картагине с једне и старогрчких колонија Велике Грчке који су се између 600. и 265. п. н. е. водили око доминације над западним Медитераном, односно контроле над Сицилијом. Представљају један од најдужих оружаних сукоба у античкој историји, а завршили су без јасног побједника, створивши предуслове за Пунске ратове.

Трећи пунски рат

Трећи пунски рат (149. п. н. е. — 146. п. н. е.) био је трећи и последњи од пунских ратова између Картагине и Римске републике. Рат завршава потпуним уништењем града Картагине. Све те територије окупира Рим, а становништво убија или поробљава.

Тунис

Тунис (раније Тунизија, од франц. Tunisie; арап. تونس‎ [ Tūnis], берберски: ⵜⵓⵏⵙ [Tunes]), званично Туниска Република (арап. الجمهورية التونسية‎ [ al-Jumhūrīya at-Tūnisīya]), магребска је држава у северној Африци, која се на северу и на истоку граничи са Средоземним морем. На западу има границу с Алжиром (965 km) и на југоистоку с Либијом (459 km). Име државе долази од имена главног града Туниса, који се налази на северу земље.

Око 40% територије земље покрива сахарска пустиња, док је остатак земље веома плодан. Овај простор је колевка картагинске цивилизације и житница Римског царства.

Од 1957. Тунис је председничка република. Данас је члан бројних светских и регионалних организација укључујући Арапску лигу, Афричку унију и Заједницу сахело-сахарских држава.

Ханибал

Ханибал Барка (247. п. н. е. – 182. п. н. е.) је војни командант древне Картагине, најчувенији по достигнућима у Другом пунском рату у вођењу армије од Хиспаније преко Пиринеја и Алпа у сјеверну Италију и побједом над Римљанима у бици код Требије (218. п. н. е.), бици код Тразименског језера и бици код Кане. Након Кане, многи градови су се побунили против Рима. Међутим, Римљани су избјегавали да се боре са њим у великим биткама и постепено су освојили сва његова утврђења у јужној Италији. У инвазији на Африку 204. п. н. е., Римљани су постигли велике успјехе и натјерали Ханибала да се врати у Африку, гдје га је римски командант Сципион поразио у бици код Заме (202. п. н. е.).

Након овог рата, Ханибал је водио Картагињане неколико година, помажући да се опораве од ратних разарања, док га Римљани нису протјерали у егзил 195. п. н. е.. Отишао је да живи на двор селукидског краља Антиоха III. Године 189. п. н. е. Римљани су поразили Антиоха у рату и захтијевали су од њега да им изручи Ханибала. Тада је Ханибал побјегао на двор краља Прусије I у Битинију. Када су Римљани затражили од Прусе да изручи Ханибала, Ханибал је извршио самоубиство јер није желио да падне у руке Римљанима.

Ханибал се сматра једним од највећих војних команданата свих времена, раме уз раме са Александром Великим, Јулијем Цезаром и Наполеоном Бонапартом.

Хијемпсал II

Хијемпсал II (лат. Hiempsal II) био је краљ Нумидије од 88. п. н. е. до 60. п. н. е., савезник Гнеја Помпеја Великог и отац Јубе I. Проширио је Нумидију на територије Гетула, пустињска подручја јужно од Атласа.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.