Псковска област

Псковска област (рус. Псковская область) конститутивни је субјект Руске Федерације[1] са статусом области на простору Северозападног федералног округа, на северозападу европског дела Русије.

Псковска област ограничена је са севера територијом Лењинградске области, на истоку је територија Новгородске и Тверске области, док је на југоистоку Смоленска област. Југозападне и западне границе области уједно представљају и западне границе Русије према Белорусији, Летонији и Естонији. Са површином од 55.399 км² налази се на 48. месту међу субјектима Руске Федерације. Према проценама националне статистичке службе за 2016. на подручју области је живело укупно 646.633 становника или у просеку 11,67 ст/км², и по том параметру област се налази тек на 68. месту у Русији. Псковска област је позната као једно од подручја са највећом стопом депопулације у Русији и карактерише је константан пад броја становника. Више од две трећине популације живи у градским срединама. Главни и највећи град области је Псков, један од најстаријих руских градова који се у писаним изворима први пут помиње у хроникама из 903. године. Други важан градски центар у области је град Великије Луки.

Иако је савремена област успостављена 23. августа 1944. године, још у средњем веку на том подручју постојала је моћна словенска држава Псковска република (8621510) која је врхунац своје моћи доживела за владавине књаза Довмонда Псковског (владао од 1266. до 1299. године). Према легенди, велика кнегиња Олга Кијевска рођена је у селу Вибути, на Псковскј земљи, негде око 890. године.

Административно, Псковска област је подељена на 24 општинска рејона и на два градска округа. На територији области постоји укупно 28 градских насеља, од чега је њих 14 са статусом града, а преосталих 14 са статусом варошица. Основу популације чине Руси чији процентуални удео у укупној популацији износи око 95%, док су најбројније мањинске етничке заједнице Украјинци, Белоруси и Роми.

Псковска област
Псковская область
Застава Псковске области
Застава
Грб Псковске области
Грб
Pskov asv07-2018 Kremlin aerial7
Држава Русија
Федерални округСеверозападни
Главни градПсков
Службени језикруски
Површина55.399 km2
Становништво2016.
 — број ст.646.633
 — густина ст.11,67 ст./km2
Валутаруска рубља
 — ISO 3166-2RU-PSK
Временска зонаUTC+3 (Московско време)
Регистарске таблице60

Етимологија

Област носи име по административном центру, граду Пскову. Град лежи на реци Пскова, по којој је и добио име, а први пут се званично спомиње давне 903. године.

Постоји неколико теорија о хидрониму реке Пскове. Неки порекло имена виде у прасловенским речима: плес, песак или поскакивање (за воду), или балтичкој речи писва -смола.[2][3] Једна од теорија, комбинује готске, балтичке и словенске речи Пал-еск-ава,[4] што значи „блатњава вода“, а што би могло бити најизвесније значење.

Географија

Relief Map of Pskov Oblast
Топографска мапа Псковске области

Псковска област заузима подручје на западу, и делом на северозападу, европског дела Руске Федерације, односно обухвата крајњи запад Северозападног федералног округа. Уз изузетак Калињинградске ексклаве која је територијално одвојена од осталих субјеката Федерације, Псковска област је самим тим најзападнији део Руске Федерације. Територија области је издужена у мсеру север-југ у дужини до 380 километара, док је максимално растојање од западне до источне границе области око 260 километара. Псковска област обухвата територију површине 55.399 км², што чини свега 0,32% од укупне површине Федерације (област се налаз на 48. месту међу 85 субјеката Федерације).[5] Област се на северу граничи са територијом Лењинградске области, на истоку су Новгородска и Тверска, а на југоистоку Смоленска област. Преостале границе имају уједно и међународни карактер, па је тако на северозападу граница са Естонијом (дужина граничне линије је 270 километара), на западу са Летонијом (214 км), док је на југозападу и југу граница са Белорусијом (односно са њеном Витепском облашћу, у дужини од 305 км). Псковска област је један од тек два субјекта Федерације који се директно граничи са три друге државе (овакве границе има још једино Република Алтај у источном Сибиру).

Рељеф

Словенские ключи под заходящим солнцем
Извор на подручју Печорског рејона
Устье Черёхи
Ушће реке Черјохе у Великају

У географском погледу Псковска обаст обухвата северозападне делове простране Источноевропске равнице и њеним рељефом доминирају простране низије са којих се местимично издижу благо заталасана узвишења у виду побрђа. Надморске висине постепено расту идући од низијских подручја на северу ка побрђима на југу. најнижа тачка је обала Чудско-псковског језера на северу, која лежи на надморској висини од свега 30 метара, док је просечна висина области 110 метара. Валдајска глацијација, која је ледом оковала ово подручје пре око 12.000 година, умногоме је утицала на настанак савремених форми рељефа на подручју данашње Псковске области.[6]

У рељефу Псковске области јасно се издвајају три брежуљкаста подручја моренског порекла: Лушко побрђе на северу, Судомско (293 метра) у централном делу и Бежаничко на југу. Побрђа су међусобно раздвојена низијскм подручјима. Најниже је Лушко побрђе са максималних 204 метра висине (гора Кочебуж), док је највиша тачка гора Липницкаја на Беженичком побрђу са максималном висином од 339,1 метара.[7]

Најпространије низијско подручје је Псковска низија која се протеже западним делом области, обухвата подручје површине око 17.000 км², са просечним надморским висинама од око 65 метара. Псковском низијом протиче најважнија река у области Великаја. Псковска низија се на истоку наставља на Хиловску низију која је на северу ограничена брежуљцима Лушког побрђа, а на југу Судомским побрђем. Источни део области обухвата рубна подручја Прииљмењске низије, низијског подручја уз долину реке Ловат које се на истоку постепено спушта ка депресији Иљмењског језера. На крајњем северу је низијско подручје уз долине Пљусе и Луге, док је на југу између Судомског и Бежаничког побрђа Соротска низија. На подручју Печорског рејона на крајњем западу области налази се узак појас благо заталасаног земљишта који се лагано спушта ка западним обалама Псковског језера, и представља источне делове естонског побрђа Ханја. На крајњем југоистоку области, уз границу са Тверском облашћу, налазе се делови Валдајског побрђа. На крајњем југу између државне границе са Белорусијом и Бежаничког побрђа налази се до 268 метара високо Вјазевско побрђе.

Хидрографске карактеристике

Карта бассейна Нарвы
Мапа басена реке Нарве којем припада највећи део територије Псковске области

Територија Псковске области карактеристична је по доста густој речној мрежи и бројним језерима. Савремена речна мрежа је геолошки гледано доста млада и формирала се пре око 12.000 година након топљења леденог покривача Валдајског ледника, а последице глацијације нарочито су изражене у јужним, брежуљкастим деловима области где се налазе бројна мања ледничка језера.[6]

Цела територија области припада сливу Балтичког мора, односно сливовима реке Нарве, Неве и Западне Двине. Најважнија река у басену Нарве, и уједно највећа река у области, је река Великаја, која целом дужином свога тока (од 430 км) тече преко западних делова области у смеру север-југ. Великаја је са басеном Нарве повезана преко Чудско-псковског језерског система на северу области. Њене најважније притоке на овом подручју су Сињаја (195 км), Утроја (176 км), Иса (174 км), Веда (83 км) и Кудеб (82 км) са леве, те Черјоха (145), Алоља (105 км), Пскова (102 км), Сорот (80 км) и Кудка (55 км) са десне стране. У басену реке Нарве налазе се и реке Желча (107 км), Чјорнаја (57 км), Черма (48 км), Толба (36 км) и Гдовка (23 км) које се директно уливају у Чудско-псковско језеро. На крајњем северу области свој ток започиње река Пљуса (280 км, од чега на преко територије области 247 км), највећа притока Нарве.

Други по важности је слив реке Неве према којој се одводњавају подручја на истоку и југоистоку области. Најважније реке овог слива су Шелоњ (од његових укупно 248 км тока 171 км је на подручју Псковске области), са својим најважнијим притокама Ситњом (117 км) и Узом (98 км), те Ловат (преко територије области тече дужином од 250 км) са Полистом, Локњом и Куњом.

Најмањи део територије припада басену Западне Двине која на крајњем југоистоку представља пограничну реку према Тверској области (најважније притоке Усвјача и Дриса).

На територији Псковске области постоји више од 3.700 језера укупне површине 3.260 км². Углавном је реч о мањим глацијалним језерима површине изнад 0,25 хектара, а на која отпадају укупно 3.432 језерске акваторије.[8] Највећа су језера из групе Чудско-псковских језера која се налазе на северу области. Иако је реч о пограничним језерима, око 2/3 ове језерске акваторије (или 2.100 км² од 3.558 км²) админстративно припада Псковској области.[8][9][10][11] Ову групацију језера чине Чудско, Псковско и Топло језеро. Већина мањих језера налази се у побрђима на југу области, а међу њима величином се издвајају Жижичко (58,6 км²), Двињ-велинско (52,6 км²), Полисто (30,6 км²) и Иван (23,6 км²). Најдубље међу њима је Глубокоје са дубином од 36 метара.[12]

Мочваре и тресетишта заузимају око 10—16% обласне територије, а на подручју области налазе се 164 мочваре укупне површине 4625,5 км². Највећи део замочвареног земљишта налази се на северу области, у ниским подручјима уз велике реке и велика северна језера.[13]

Река Великая впадает в Псковское озеро
Поглед на ушће реке Великаје

Живи свет и екологија

Под шумама је покривено око 38% обласне територије или 20.685 км², најраширеније су листопадне шуме на које отпада 12.135 км², док четинарске шуме покривају 8.550 км².[14]

На крајњем југозападу области налази се Себешки национални парк, заштићено подручје површине 50.021 ха (основан 1996. године), а значајнија заштићена подручја су још и Полистовски резерват природе површине 37.983 ха (основан 1994) на крајњем истоку и Снетогорско-муровички споменик природе површине 46,93 ха (основан 1976) на ушћу реке Великаје.

Демографија

Према подацима националне статистичке службе Русије, на територији псковске области је 2016. живело 646.633 становника, или у просеку 11,67 ст/км². Од тог броја чак 70,9% је живело у градским срединама.[15] По том параметру Псковска област се налазила на 68. месту међу 85 субјеката Федерације. Према подацима са пописа становништва из 2010. на подручју области је живело 673.423 становника, или свега око 0,5% од целокупне популације Руске Федерације.[16] У односу на попис становништва из 2002. када је ту живело 760.810 становника, број становника области је опао за чак 87.387 особа.

Псковска област је један од руских административних јединица са најизраженијом стопом депопулације, и број становника се константно смањује у последњих сто година. Псковска област је тако у периоду 19262016. изгубила 1.141.785 становника, односно више од две трећине свог становништва. Најдрастичнији пад у популацији десио се у периоду 19391945. током Другог светског рата, када се за свега неколико година број становника смањио за готово пола милиона. Током 1990-их година Псковска област је називана „престоницом руске депоулације”. Поред изразито негативног природног прираштаја, главни разлози губитка становништва су и миграције становништва, посебно млађе популације која се највише исељава ка већим градским центрима у унутрашњости земље (нарочито према Москви и Санкт Петербургу). Године 2009. број умрлих је био 60% већи од броја рођених на нивоу области.

Кретање броја становника
1939.1959.1970.1979.1989.1999.2002.2010.2016.
1.549.800951.856875.293850.035840.449[17]804.632760.810[18]673.423[16]646.633[15]

У етничком погледу Псковска област је доста хомогена, а најбројнија етничка заједница 2010. били су Руси са 616.432 становника или 95,01%. Најбројније мањинске заједнице су Украјинци са 8.636 становника (1,33%), Белоруси са 6.772 (1,04%), Роми са 3.231 (0,50%), Јермени са 2.379 (0,37%), Азери са 1.272 (0,20%) и Татари са 1.233 (0,19%). На подручју Печорског рејона живи мања заједница аутохнотних угро-финских Сета тог подручја, њих свега 123 или 0,02% популације области.

Национальност 1989.[17] % 1989. 2002.[18] % 2002. 2010.[16] % 2010.
Руси 797.436 94,21% 717.101 94,25% 616.432 95,01%
Украјинци 15.352 1,81% 12.471 1,64% 8.636 1,33%
Белоруси 12.496 1,48% 9.664 1,27% 6.772 1,04%
Роми 3.319 0,39% 3.220 0,42% 3.231 0,50%
Јермени 552 0,07% 2.270 0,30% 2.379 0,37%
Татари 1.010 0,12% 1.499 0,20% 1.233 0,19%
Азери 890 0,11% 1.319 0,17% 1.272 0,20%
Естонци 2.259 0,27% 1.122 0,15% 625 0,10%
Молдавци 1.049 0,12% 797 0,10% 721 0,11%
Летонци 893 0,11% 690 0,09% 442 0,07%
Немци 825 0,10% 685 0,09% 445 0,07%
Чуваши 806 0,10% 658 0,09% 444 0,07%
Јевреји 1.339 0,16% 637 0,08% 369 0,06%
Пољаци 772 0,09% 588 0,08% 359 0,06%
Чечени 340 0,04% 557 0,07% 300 0,05%
Финци 658 0,08% 356 0,05% 212 0,03%
Литванци 528 0,06% 347 0,05% 221 0,03%
Сети 172 0,02% 123 0,02%
остали 5.925 0,70% 6.657 0,87% 2.878 1,65%

На подручју Псковске области налази се укупно 28 насеља градског типа, од чега њих 14 има административни статус града, а преосталих 14 је са административним статусом варошице (рус. посёлки городского типа). Према подацима за 2015. годину, у градским срединама живело је 458.462 становника или 70,04% од укупне обласне популације. Највећи градски центри су Псков који је уједно и главни град области (207.571 становнка) и Великије Луки (95.606 становника). У два највећа градска центра живи чак 67% становника области.

Псковски кремљ

Псков
Хотел Великије Луки

Великије Луки
Поредак Град Популација
Улица 25. октобра у Острову

Остров
Црква Свете Тројице у Невељу

Невељ
1. Псков 207.571
2. Великије Луки 95.606
3. Остров 20.773
4. Невељ 15.252
5. Опочка 10.488
6. Печори 10.205
7. Порхов 9.336
8. Дно 8.089
9. Дедовичи 7.974
10. Новосокољники 7.557

Административна подела

Псковска област административно је подељена на 24 општинских рејона и на два града обласне субординације (градски окрузи). Рејони су подељени на 24 градске и 89 сеоских општина и на једну међунасељенску територију.[19][20]

Numbered Map of Pskov Oblast
Рејони Псковске области
Рејон Административни центар
Р Псковски градски округ Псков
V Великолушки градски округ Великије Луки
1 Гдовски рејон Гдов
2 Пљушки рејон Пљуса
3 Стругокрасњенски рејон Струги Красније
4 Печорски рејон Печори
5 Псковски рејон Псков
6 Порховски рејон Порхов
7 Дновски рејон Дно
8 Палкински рејон Палкино
9 Островски рејон Остров
10 Дедовички рејон Дедовичи
11 Питаловски рејон Питалово
12 Красногородски рејон Красногородск
13 Пушкиногорски рејон Пушкинскије Гори
14 Новоржевски рејон Новоржев
15 Бежанички рејон Бежаници
16 Опочки рејон Опочка
17 Локњански рејон Локња
18 Себешки рејон Себеж
19 Пустошки рејон Пустошка
20 Новосокољнички рејон Новосокољники
21 Великолушки рејон Великије Луки
22 Куњски рејон Куња
23 Невељски рејон Невељ
24 Усвјатски рејон Усвјати

Занимљивости

  • Псковска област је тек један од два субјекта Руске Федерације који се граничи са три државе (Белорусија, Естонија и Летонија), а друга је Алтајска република кја се граничи са Кином, Монголијом и Казахстаном.
  • Псковска област је јединии субјект Руске Федерације који нема властиту заставу, већ користи искључиво грб.

Види још

Референце

  1. ^ „Конституция Российской Федерации .
  2. ^ см.: Седов В. В. О происхождении топонима Псков // Древности Пскова: Археология. История. Архитектура. — Псков. — 1999. — pp. 16-22
  3. ^ „Белецкий С. В. История изучения псковского городища”. Архивирано из оригинала на датум 20. 11. 2012. Приступљено 13. 06. 2014.
  4. ^ Манаков А. Г., Псковско-новгородская топонимия в свете теории формантов, Псковский регионологический журнал, год. 2006, номер 9, страница 129
  5. ^ Все регионы Федерации – информационно-деловой портал. "НВ-ПАРТНЕР" География Псковской области Архивирано на сајту Wayback Machine (фебруар 1, 2016) (на језику: енглески)
  6. 6,0 6,1 Озёра Псковской области // Из: Лесненко В.К., Абросов В.Н. Озера Псковской области. — Псков, 1973
  7. ^ Карта O-35-119-B Масштаб: в 1 см 500 м
  8. 8,0 8,1 Фонд водоёмов Псковской области (Excell) (Сайт Государственного комитета Псковской области по природопользованию и окружающей среде. Рыбный промысел / водные биоресурсы Архивирано на сајту Wayback Machine (мај 22, 2014) (на језику: енглески))
  9. ^ Государственный комитет Псковской области по природопользованию и охране окружающей среды. Поверхностные водные объекты: Гидрографическое описание Архивирано на сајту Wayback Machine (децембар 15, 2013) (на језику: енглески)
  10. ^ Государственный комитет Псковской области по природопользованию и охране окружающей среды. Рыбный промысел / Водные биоресурсы Архивирано на сајту Wayback Machine (мај 22, 2014) (на језику: енглески)
  11. ^ Государственный комитет Псковской области по природопользованию и охране окружающей среды. Водопользование Архивирано на сајту Wayback Machine (септембар 26, 2015) (на језику: енглески)
  12. ^ Озера Опочецкого района // из Лесненко В.К., Абросов В.Н. Озера Псковской области. — Псков, 1973
  13. ^ Поверхностные водные объекты Псковской области.doc (Сайт Государственного комитета Псковской области по природопользованию и окружающей среде. Поверхностные водные объекты Архивирано на сајту Wayback Machine (децембар 15, 2013) (на језику: енглески))
  14. ^ Лесной фонд России. Псковская область
  15. 15,0 15,1 „Предварительная оценка численности населения на 1 января 2016 года и в среднем за 2015 год”. Федеральная служба государственной статистики Росии. Приступљено 26. 01. 2016.
  16. 16,0 16,1 16,2 Федеральная служба государственной статистики (Федерални завод за статистику) (2011). „Всероссийская перепись населения 2010 года. Том 1 (Национални попис становништва 2010, 1. свезак)”. Всероссийская перепись населения 2010 года (Национални попис становништва 2010) (на језику: руски). Федерални завод за статистику. Приступљено 4. 9. 2012.
  17. 17,0 17,1 „Всесоюзная перепись населения 1989 г. Численность наличного населения союзных и автономных республик, автономных областей и округов, краёв, областей, районов, городских поселений и сёл-райцентров.”. Всесоюзная перепись населения 1989 года (на језику: руски). Demoscope Weekly. 1989. Приступљено 4. 9. 2012.
  18. 18,0 18,1 Федеральная служба государственной статистики (21. 5. 2004). „Численность населения России, субъектов Российской Федерации в составе федеральных округов, районов, городских поселений, сельских населённых пунктов – районных центров и сельских населённых пунктов с населением 3 тысячи и более человек”. Всероссийская перепись населения 2002 года (на језику: руски). Федерални завод за статистику. Приступљено 4. 9. 2012.
  19. ^ Закон Псковской области от 30.03.2015 N 1508-ОЗ "О преобразовании муниципальных образований" ("Псковская правда", N 32, 31.03.2015, Официальный интернет-портал правовой информации [1], 02.04.2015) Вступает в силу по истечении 10 дней со дня официального опубликования.
  20. ^ Депутаты Псковского областного Собрания приняли закон «О преобразовании муниципальных образований» ПЛН, 26.03.2015

Спољашње везе

Великаја (река)

Великаја (рус. Великая) река је на крајњем западу европског дела Руске Федерације. Протиче преко централних и западних делова Псковске области и са дужином од 430 km најдужа је река у целој области. Притока је Псковског језера и део сливног подручја реке Нарве и Финског залива Балтичког мора.

У Псковско језеро улива се пространом делтом, а ушће се налази на неких 15 km низводно од града Пскова. У зони ушћа дуж њене десне обале налази се заштићено подручје Снетогорско-муровичког споменика природе.

Воронич

Воронич или Воронач (рус. Воронич, Воронач) село је и средњовековни археолошки локалитет у виду градине, настао током XIV века. Налази се на око 3 километра северозападно од варошице Пушкинскије Гори, на левој обали реке Сорот, недалеко од њеног ушћа у Великају. Административно припада Пушкиногорском рејону Псковске области Русије. Локалитет се налази на листи културног наслеђа Руске Федерације, где је заведен под бројем 6000000478.

Према подацима са пописа становништва из 2010. у селу је живело свега 45 становника.

Грб Псковске области

Грб Псковске области је званични симбол једног од субјеката Руске федерације са статусом области — Псковске области. Грб је званично усвојен 27. фебруара 1995. године.

Грбови рејона Псковске области

Грбови рејона Томске области обухвата галерију грбова административних јединица руске области — Псковске области, са статусом градских округа и рејона, те њихове историјске грбове (уколико их има).

Већина грбова настала је након успостављања Руске Федерације и Псковске области, као њеног саставног субјекта.

Красни Луч (Псковска област)

Красни Луч (рус. Красный Луч) насељено је место са административним статусом варошице (рус. посёлок городского типа) на западу европског дела Руске Федерације. Налази се у источном делу Псковске области и административно припада Бежаничком рејону.

Према проценама националне статистичке службе за 2016. у вароши је живело свега 866 становника.

Куња (Псковска област)

Куња (рус. Ку́нья) насељено је место са административним статусом варошице (рус. посёлок городского типа) на западу европског дела Руске Федерације. Налази се на крајњем југоистоку Псковске области и административно припада Куњском рејону чији је уједно и административни центар.

Према проценама националне статистичке службе за 2016. у вароши је живело свега 2.754 становника, или око трећина од укупне рејонске популације.

Ловат

Ловат (блр. Ловаць; рус. Ловать) белоруско—руска је река и притока језера Иљмењ преко којег је повезана са реком Волхов. Део је басена реке Неве и Балтичког мора. Протиче преко територија Витепске области Белорусије и Псковске и Новгородске области Русије.

Укупна дужина водотока је 530 km, а површина сливног подручја 21.900 km². Просечан проток у зони ушћа је 169 m³/s. Максималан проток је у рано пролеће, у другој половини марта када њеним коритом прође више од половине укупне годишње суме. Типична је равничарска река спорог тока и ниских замочварених обала. Пловна је на дужини од 70 km узводно од ушћа.

Река Ловат свој ток започиње у мочварном подручју Чистик на североистоку Гарадочког рејона Белорусије. У Иљмењ се улива у виду простране делте површине око 400 km² (заједно са реком Полом). Њене најважније притоке су Насва, Локња, Редја и Полист са леве и Куња са десне стране.

У горњем делу тока кроз Белорусију протиче преко територија благо заталасаног Гарадочког побрђа и у том делу тока протиче кроз неколико мањих језера. Ширина реке је до 10 до 15 метара. У средњем делу тока обала је нешто издигнутија, а у кориту се појављују бројни брзаци и стене. У том делу тока ширина реке је између 50 и 60 метара, а после ушћа Куње и преко 100 метара. У доњем делу тока тече преко Прииљмењске низије. На око 22 km узводно од ушћа спаја се са реком Полом са којом гради пространу делту.

На њеним обалама су градови Великије Луки и Холм и варошица Парфино.

Локња (Псковска област)

Локња (рус. Локня) насељено је место са административним статусом варошице (рус. посёлок городского типа) на западу европског дела Руске Федерације. Налази се у источном делу Псковске области и административно припада Локњанском рејону чији је уједно и административни центар.

Према проценама националне статистичке службе за 2016. у вароши је живело 3.548 становника, или око 40 % од укупне рејонске популације.

Псковска митрополија

Псковска митрополија (рус. Псковская митрополия) митрополија је Руске православне цркве.

Образована је одлуком Светог синода од 25. децембра 2014, а налази се у оквиру граница Псковске области. У њеном саставу се налазе двије епархије: Псковска и Великолушка.

Псковска низија

Псковска низија (рус. Псковская низменность; лет. Mudavas zemiene) пространо је низијско подручје на западу европског дела Руске Федерације и на крајњем истоку Летоније, и представља микроцелину знатно пространије Источноевропске низије. Обухвата централне и западне делове Псковске области, подручје уз ток реке Великаје и њених најважнијих притока.

Надморске висине низије постепено се спуштају идећи ка северу, ка ушћу Великаје у Псковско језеро. Са надморском висином од 30 метара то је уједно и најнижа тачка целе Псковске области. Просечне надморске висине низије су око 65 метара, максималне до 120 метара на југу низије. Северни део Псковске низије наставља се на Чудско-псковску депресију. На западу је низија ограничена брежуљцима Латгалског побрђа, на североистоку је Лушко, на истоку Судомско, а на југоистоку Бежаничко побрђе. Од Полацке низије на југу Псковска низија је одвојена Себешком гредом. На истоку је преко Хиловске низије повезана са пространом Прииљмењском депресијом.

Псковска низија обухвата територију површине око 17.000 км² и протеже се дужином од 200 до 250 километара у смеру север-југ, односно ширином ос око 80 до 90 километара у смеру запад-исток.

најважнији градски центри у овом подручју су Псков, Остров, Опочка и Питалово.

Пјуза

Пиуза или Пимжа (рус. Пиуза, Пимжа; ест. Piusa jõgi) река је која протиче преко југоисточних делова Естоније и западних делова Псковске области (Печорски рејон) Русије. Највежа је западна притока Псковског језера и део басена реке Нарве, односно Финског залива Балтичког мора.

Укупна дужина водотока је 109 km, од чега је свега 13 km преко територије Русије. Површина сливног подручја је 796 km², од чега је 508 km² на тлу Естоније. Укупан пад речног корита је 214 метара, што Пиузу чини естонском реком са највећим падом.

Пљуса (Псковска област)

Пљуса (рус. Плю́сса) насељено је место са административним статусом варошице (рус. посёлок городского типа) на западу европског дела Руске Федерације. Налази се у северном делу Псковске области и административно припада Пљушком рејону чији је уједно и административни центар.

Према проценама националне статистичке службе за 2015. у вароши је живело 2.908 становника.

Статус насеља урбаног типа, односно варошице носи од 1971. године.

Себешки национални парк

Себешки национални парк (рус. Национальный парк «Себежский») заштићено је подручје са статусом националног парка на крајњем западу европскг дела Руске Федерације. Налази се на крајњем југозападу Псковске области, у јужном делу њеног Себешког рејона. Парк је званично основан 8. јануара 1996. и једино је заштићено подручје тог типа на подручју Псковске области. Парк је основан са циљем заштите богатог биљног и животињског екосистема и јединственог рељефа глацијалног порекла на том простору.

Територија националног парка Себешки обухвата подручје површине 50.021 хектара иу смештена је на водоразделном басену река Великаје на северу и Западне Двине (Даугаве) на југу, а готово све реке унутар парка налазе се у басену Западне Двине. Најважније реке које теку пеко територије парка су Чернеја, Нишча и Свољна. Од бројних глацијалних језера величином се издвајају Себешко, Ороно, Бело, Нечерица, Осино и Нишча.

Град Себеж налази се на северној граници парка.

На подручју парка обитава 291 врста кичмењака, укључујући и две врсте паклара, 30 врста риба, 8 врста амфибија, 5 врста рептила, 202 врсте птица и 49 врста сисара. Од већих сисара на подручју парка обитавају мрки медвед, рис, вук, дивља свиња, лос и срна. Подручје је обрасло густим шумама, а најдоминантније врсте су бор, смрча и јова.

Сети

Сети (setokõsõq, setoq; ест. setud рус. сету) малобројна су етничка група из породице угро-финских народа. Углавном насељавају подручја на југоистоку Естоније (окрузи Пилва и Виру) и крајњем западу Псковске области (Печорски рејон) Русије и та територија се означава као историјска област Сетума. Према статистичким подацима из 2010. на свету данас живи око 15.000 Сета, највише у Естонији , око 10.000, те у Печорском рејону Русије где је регистровано 187 припадника ове етничке заједнице. У Русији имају званичан статус националне мањине на подручју Псковске области, док се у Естонији сматрају једном од етничких група Естонаца.

Сети говоре сетским дијалектом јужноестонског језика који припада финској групи уралских језика. За разлику од Естонаца Сети су по вероисповести православци, а доста су раширена и традиционална веровања.

Соснови Бор (Псковска област)

Соснови Бор (рус. Сосновый Бор) насељено је место са административним статусом варошице (рус. посёлок городского типа) на крајњем западу европског дела Руске Федерације. Налази се у југозападном делу Псковске области и административно припада Себешком рејону.

Према проценама националне статистичке службе за 2016. у вароши је живело 2.733 становника.

Статус насеља урбаног типа, односно варошице носи од 1998. године.

Чудско-псковско језеро

Чудско-псковско језеро (ест. Peipsi-Pihkva järv; рус. Чудско-Псковское озеро), понегде познато и као Пејпус (нем. Peipussee) језерска је акваторија у источној Европи, на граници између Естоније на западу и Русије на истоку (односно руских области Лењинградске и Псковске). Са површином од 3.555 km², то је четврта највећа језерска површина у Европи. Језера припадају басену Финског залива Балтичког мора са којим су повезана својом једином отоком, реком Нарвом.

Чудско-псковски језерски систем чине три међусобно повезана језера:

Чудско језеро на северу (рус. Чудско озеро, ест. Peipsi järv) чини 73 % акваторије;

Топло језеро у централном делу (рус. Тёплое озеро, ест. Lämmijärv) чини 7 % акваторије и

Псковско језеро у јужном делу (рус. Псковское озеро, ест. Pihkva järv) са 20 % акваторије.Године 1242. на овом језеру се одиграла „битка на леду” између тевтонских витезова са једне и Новгородске кнежевине предвођене Александром Невским са друге стране.

Чудско језеро

Чудско језеро (ест. Peipsi järv; рус. Чудско озеро), понегде познато и по немачком називу Пејпус (нем. Peipussee) слатководно је реликтно језеро у источној Европи, смештено на самој граници Естоније и Руске Федерације. Северни и западни део језера административно припада естонским окрузима Ида-Виру, Јигева и Тарту, док источни део језера административно припада Лењинградској и Псковској области Русије. Граница између две државе иде средином језера.

Чудско језеро је најсеверније и највеће језеро Чудско-псковског језерског система и са површином од 2.613 км² (што чини 73 % акваторије Чудско-псковског језера), на петом је месту међу европским језерима. Максимална дужина језера је 96 км, ширина до 50 км, а просечна дубина око 7,5 метара (максимална дубина је 12,9 метара). Површина језера при просечном водостају лежи на надморској висини од 30 метара.

У језеро се улива неколико река, а највеће међу њима су Емајиги и Желча. Једина отока језера је река Нарва која језеро повезује са Финским заливом Балтичког мора.

Његове обале су доста равне и ниске, а нешто већи степен разуђености карактеристичан је за југозападну и југоисточну обалу. Обале су углавном пешчане, неретко са пешчаним динама, док је дно углавном равно и прекривено слојем иловаче. Подручје од обале па до неких 300 метара ка отвореној води је доста плитко и зарасло језерском вегетацијом. Током пролећног половођа знатан део приобалне равнице бива поплављен, посебно уз западну обалу. На југу се преко Топлог језера сједињује са Псковсаким језером.

Од укупно 22 острва која се налазе на језеру, највеће је острво Пијрисар са површином од 7,8 км², а које административно припада Естонији. Острво је удаљено 2,5 километара источно од естонске обале, има максималну висину од свега 4,5 метара и подложно је честим поплавама.

Највећа насеља на обалама језера су варошице Гдов у Русији и Каласте и Мустве у Естонији.

Године 1242. на овом језеру се одиграла „битка на леду” између тевтонских витезова са једне и Новгородске кнежевине предвођене Александром Невским са друге стране.

Шелоњ

Шелоњ (рус. Шелонь) река је на северозападу европског дела Руске Федерације. Протиче преко територија Псковске и Новгородске области и улива се у језеро Иљмењ у виду естуарског ушћа површине 10 km², у његов западни део. Део је басена реке Волхов и Балтичког мора.

Укупна дужина водотока је 248 km, површина сливног подручја 9.710 km², док је просечан проток на око 59 km узводно од ушћа 43,6 м³/с. Пловна је за мања пловила низводно од града Сољци.

Река Шелоњ започиње свој ток у мочварном подручју подно Судомског побрђа, на око 23 km југоисточно од варошице Дедовичи у источном делу Псковске области. Већ у горњем делу тока на реци се налази мање вештачко језеро које се на појединим местима шири до 450 метара, док се низводно од Дедовича налази мања брана на којој се налазе турбине хидроелектране. Низводно од електране ширина реке достиже до 30 метара, а река прелази у равније подручје где се њен ток смирује. У том делу тока обале су средње висине, док је просечна дубина воде у кориту између 1,5 и 2 метра.

Обале се знатно издижу у подручју око и низводно од града Порхова и обрасле су густим боровим шумама. Ширина реке нагло расте и већ код града Сољци достоже до 70 метара, односно код Шимска прелази 300 метара, што корито Шелоња чини пловним за мање бродове. На ушћу река се шири у виду естуара и до неколико километара.

Најважније притоке су Мшага, Ситња, Удоха, Уза, Судома, Иљзна са леве и Колошка, Леменка, Љута, Шчилинка, Полонка, Белка и Северка са десне стране. Највећа насеља на њеним обалама су Порхов, Сољци, Дедовичи и Шимск. У басену реке се налазе бројни минерални извори.

На левој обали реке код села Велебици се 14. јула 1471. одиграла велика битка између Московске кнежевине и Новгородске републике која је у историју ушла као Шелоњска битка. Новгородски пораз у тој бици уједно је значио и крај постојања Новгородске републике. У ханзеатским списима из XV века река Шелоњ се помиње као важан део трговачког Лушког пута којим су ишли трговачки путеви од обала Финског залива ка унутрашњости.

Републике
Покрајине
Области
Федерални градови
Аутономне области
Аутономни окрузи
Coat of Arms of Pskov Oblast.svg Рејони Псковске области Руске Федерације Coat of Arms of Pskov Oblast.svg
Градски окрузи (2)
Општински рејони (24)
Coat of Arms of Pskov Oblast.svg Насеља Псковске области Руске Федерације Coat of Arms of Pskov Oblast.svg
Градски окрузи (2)
Градови рејонске
субординације
(12)
Варошице (14)
Остала насеља

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.