Псалми

Псалми (хеб. תְהִלִּים Техилим - „хвале“) представљају једну од књига хебрејског Танаха, односно хришћанског Старог завета. У исламској традицији се ова књига поштује под називом зебур.

Псалми су молитве у стиховима. Већину од њих је Давид испевао кад је био радостан или тужан. Има 150 псалама. У некима од псалама Давид се каје за своје грехе, у другима слави Бога, у трећима прориче долазак Спаситеља света. Тако у једноме од њих описујући, као да гледа, Његову лепоту каже: „Ти си најлепши међу синовима људским, благодат тече из уста Твојих“. Псалми су били кроз векове, па и данас, најомиљеније молитве хришћана и Књига која потреса и буди из духовне учмалости најокамењеније срце људско.

Види још

Спољашње везе

Библија

Библија или Свето писмо од Грчки језик грчке речи τὰ βιβλία [tà biblía] у значењу „књиге“, множина именице βιβλιον [biblion] — „књига“, која је деминутив од βίβλος [bíblos] — „књига“, именице која је изведена из речи βυβλος [byblos] са значењем „папирус“, од назива феничанског града Библос, познатог по производњи папируса) назив је за хебрејску Библију (хебр. תַּנַ"ךְ — Танах) и хришћанску коју чине Стари завет и Нови завет. Са процењеном укупном продајом од преко 5 милијарди примерака, сматра се да је ово најутицајнија и најпродаванија књига свих времена.Аутографи библијских књига не постоје, него многобројни њихови преписи, тзв. текстуални сведоци. Служећи се њима, библијска наука настоји приредити што поузданији библијски текст, тзв. критичко издање Библије.

Георгије Војновић

Георгије (Гаврил Војновић, Рума, 1. јул 1829. — Сремски Карловци, 23. децембар 1881.) је био епископ Српске православне цркве на престолу темишварских владика.

Дидим Слепи

Дидим Слепи (грч. Διδυμος ο Τυφλος, познат и као Дидим Александријски, (312 - 398) - грчки хришћански писац, теолог, представник Александријске школе теологије. Био је следбеник учења Оригена, кога је назвао „највећи учитељ цркве после апостола“.Дидимус је ослепео са пет година, али је успео да стекне образовање . Радови Дидима су изгубљени током прогона Оригениста и сачувани су само у фрагментима. 1941. године у Туру је пронађенпапирус са записима његових разговоре познат по коментарима библијских књига: Књига постања, Књига Проповедникова, Псалми, Књига о Јову, Јеванђеље по Матеју, Јеванђеље по Јовану и др.

Од догматских радова сачувани су:Три књиге о Светој Тројици, Расправа о Светом Духу и Расправа против Манихејаца. Радови Дидима Слепог укључени су у 39-и том Грчке патрологије.

Коптска оријентално-православна црква Дидима слави као светитеља.

Кетувим

Трећи део старозаветне, хебрејске Библије назива се Кетувим (биб. хебр. כְּתוּבִים [‎‎Kəṯûḇîm] — „писања“) или Списи и чине га:

Псалми,

Књига о Јову,

Приче Соломонове,

Прва и Друга књига дневника,

Јездрина и Немијина књига,

Књига о Рути,

Песма над песмама,

Књига проповедникова,

Плач Јеремијин,

Књига о Јестири,

Књига пророка Данила.

Књига о судијама

Књига о Судијама (хебр. ספר שופטים, грч. Κριται) је седма књига Старог завета.

Књига проповједникова

Књига проповједникова, поред Књиге о Јову, Прича Соломунових и Пјесме над пјесмама, спада у мудросну, старозавјетну, хебрејску књижевност. У хебрејској Библији (хеб. TANAH) она се ставља у Списе.

Књига пророка Јеремије

Књига пророка Јеремије или књига Јеремијина је једна од књига хебрејског Танаха, односно Старог завета.

Књига Јеремијина је тринаеста књига Танаха. У Библији је 24. књига. Написао ју је пророк Јеремија у Јудеји и Египту.

Писање књиге је завршено 580. п. н. е.

Књига обухвата период од 647.-580. п. н. е.

Књига пророка Јоила

Књига пророка Јоила је једна од књига Танаха или Старог завета. Име пророка Јоила се спомиње само у овој књизи и нигде другде у Старом завету. Живео је у Јудеји, након вавилонског ропства. Јоилова књига представља прелаз између пророштва и апокалипсе.

Књига пророка Исаије

Књига пророка Исаије је 23. књига Светог писма Старог завета и 12. књига Танаха.

Књига говори о животу пророка Исаије који је живео између 733.-701. п. н. е. Е Састоји се од појединих казивања пророка Исаије које нису груписане строго хронолошки, и на систематичан начин. Први део књиге (поглавља 1-39) има карактер откривања, док друга (поглавље 40-66) теши народ Израиља због долазећег вавилонског ропства које га очекује.

Књига пророка Михеја

Књига пророка Михеја је једна од књига Светог писма Старог завета. Настала је вероватно у време када је пророк Михеј живео, у 7. и 6. веку п. н. е. Начин изражавања је оштар, слично као код Амоса. Он је друштвеним неправдама видео злочин против Бога, што неизбежно изазива гнев Божији. Месијанска идеја је врло присутна – Михеј не говори само о суду Божијем већ и о времену када ће се успоставити Царство Божије.

Књига пророка Софонија

Књига пророка Софонија је једна од књига Светог писма Старог завета. О овом пророку не знамо много. Деловао је у време цара Јосије, у VII веку п. н. е. Непосредно након њега на сцену је ступио пророк Јеремија. Преко њега Бог осуђује поштовање страних богова, насиље и друштвену неправду као и појаву лажних пророка.

Књиге Светог писма

Књиге Светог писма су наведене различитим редоследом у канонима Православне цркве, Римокатоличке, протестантске, итд. Упоредна табела књига дата је и за Стари и за Нови завет.

Огулин

Огулин је град у Хрватској, у Карловачкој жупанији. Према резултатима пописа из 2011. у граду је живело 13.915 становника, а у самом насељу је живело 8.216 становника.

Поновљени закони

Поновљени закони (на хебрејском се назива Elleh haddebarim – «Ево речи») је пета књига Светог писма Старог завета и пета књига Петокњижја. Назива се још и Пета књига Мојсијева, пошто је традиција приписивала ауторство Мојсију. Ова књига представља понављање закона изнетих у преходним књигама Петокњижја, као и сажет приказ догађаја од изласка из Египта надаље. Неки од закона и прописа који су изнети раније у Петокњижју овде су поновљени али и делимично промењени и усавршени. Књига се завршава Мојсијевом смрћу и постављањем Исуса сина Навиновог за вођу Израелаца који ће их увести у Обећану земљу.

Септуагинта

Реч септуагинта (лат. septuaginta), „седамдесет“, односи се на број јеврејских учењака (њих је према легенди било, у ствари, 72 - тј. по шест из сваког од Дванаест израелских племена) који су, по налогу птолемејског грчког владара из Александрије, независно превели Стари завет на грчки за свега 72 дана. Када су њихови преводи најзад упоређени, установило се да су они потпуно идентични. Ова легенда имала је вероватно за циљ да истакне ауторитативни карактер самог превода, сталност и непроменљивосг постојеће верзије библијског текста.

Септуагинта је уједно и назив за сам превод Старог завета седамдесеторице на грчки језик.

Црквени Свети оци овај превод сматрају веродостојним и службеним текстом тако да се он све до 7. века користио како на Истоку тако и на Западу.

Хришћански канон Старог Завета садржи све књиге Септуагинте, али их дели на протоканонске и девтероканонске. Канон јеврејске Библије који је рађен после хришћанског канона, не садржи девтероканонске књиге. Псалми су другачије подељени. Књига о Јову је знатно краћа него на јеврејском језику. Неуједначеност стила Септуагинте потиче не само од различитих преводилаца, него и од чињенице да је јеврејски текст са кога су преводили био другачији (старији) од стандардизованог текста.

Рукописи пронађени у Кумрану и други разни рукописи и цитати из Септуагинте у древним списима, показују постојање неколико ревизија превода Септуагите. Поред тога, јеврејски рукописи из Кумрана разликују се од стандардног јеврејског текста, али се поклапају са текстом Септуагинте. Септуагинта понекад има различити поредак унутар самих књига, и краћу или дужу верзију књиге. Књига пророка Јеремије је за једну трећину краћа на грчком, и потиче од јеврејске верзије старије од текста у данашњој јеврејској Библији. Нумерација и распоред Псалама и поредак у Причама Соломоновим разликују се од јеврејске Библије, а Књига Исуса Навина има неке додатке, испуштања и измене. Најзад, сачињено је неколико каснијих грчких превода (Аквила, Теодотион, Симах), и неки њихови преводи уврштени су у Септуагинту. Септуагинта је постала Библија не само Јевреја грчког говорног подручја, него и првих Хришћана. Међутим, услед неслагања Цркве и синагоге и појаве стандардизованог јеврејског текста Библије. Садрже је велики кодекси из IV и V века - Синаитикус, Ватиканус, Александринус и др. .

Стари завет

Стари завет је хришћански назив за збирку светих списа које Јевреји називају Танах. Састоји се од књига закона, историје, пророштва и песама. За хришћане, Стари завет чини први део Светог писма (други део чини Нови завет). Временом је хришћански Стари завет стекао извесне разлике у односу на јеврејски танах.

За јудаизам, збирка светих књига Танаха на хебрејском језику је уобличена још у 5. веку п. н. е. Рана хришћанска црква користила је грчки превод из 2. века п. н. е, који је укључивао и списе којих нема у јеврејском канону. Јероним је сумњао у аутентичност тих књига, али су оне тек протестантском реформацијом одвојене од Старог завета. Православни и римокатолици их зову девтероканонским, а протестанти апокрифним књигама.

Танах

Танах (хебр. תַּנַ"ךְ) или хебрејска Библија, је хебрејска збирска светих списа коју хришћани називају Старим заветом.

Назив је настао од почетних слова њеног садржаја: име прве групе на почиње словом Т, друге словом Н, а треће словом К. У хебрејском језику се за скраћенице додаје слово „а“ између сугласника и тако добијамо реч ТаНаХ (слово „к“ на крају речи постаје „х“).

Хајнц Шустер-Шевц

Хајнц Шустер-Шевц (глсрп. Hinc Šewc, нем. Heinz Schuster; Пуршвиц, 8. фебруар 1927) је лингвиста лужичкосрпских језика.

Ционизам

Ционизам је политички покрет Јевреја (па и неких нејевреја) да се Јевреји врате у Ерец Израел (Земља Израел). Наиме, идеја ционизма није била Ерец Израел, била је принудно рашчишћавање Јевреја ван Европе. Реч Цион представља библијски израз повезан са Јерусалимом (Псалми, 126, 1), Натан Бирнбаум је 1885. срочио израз „ционизам“ да би означио политичка настојања да се Јевреји врате у Израел. Жудња за повратком јавља се у великом делу јеврејске књижевности током векова. Модерни ционизам израстао је из пропасти јеврејске еманципације и оживљавања антисемитизма у Европи 19. века. Суочени са руским погромима и суђењем Драјфусу у Француској, Леон Пинскер и Теодор Херцл су независно један од другог дошли до закључка да је изгнаност ненормално стање и да нејеврејски свет није заштитио Јевреје. Била је потребна домовина у којој би Јевреји могли бити попут свих других нација, са сопственом земљом и језиком.Ни Херцл ни Пинскер нису инсистирали да та земља буде Палестина. Свака је територија, кадра да прихвати одређени број избеглица, одговарала тој сврси. Они су се, међутим, разликовали по својој процени нејевреја. Херцл је сматрао да ће светске силе помоћи његовој мисији, док је Пинскер дигао руке од нејеврејске помоћи, подстичући Јевреје да своје проблеме решавају путем „самоеманципације“. О тим и другим разликама расправљано је на Првом ционистичком конгресу (у Базелу у Швајцарској, 1897), који је окупио активисте разних боја чији је циљ било стварање једне међународне повеље која би Јеврејима осигурала домовину. Касније су организоване банка и предузеће за колонизацију како би се покрету обезбедила чврста финансијска основа.

Херцлова идеја је била да сви Јевреји живе у Уганди, али ортодоксни су видели овај покрет као шансу да Јевреји живе у Јерусалиму и инсистирали су да то буде Ерец Израел.

Упркос Херцловим напорима да одржи јединство, ционизам је често био узрок сукоба у јеврејском животу. Међу ортодокснима, неки рабини су му се супротстављали као забрањеном покушају да се успостави месијанско доба, као што су чинили и рани реформистички Јевреји који су ционизам сматрали националистичком формулацијом у супротности с њиховим схватањем јудаизма као чисте религије. Након Херцлове смрти 1904, вођство покрета прешло је у руке „практичара“, пре свега Хаима Вајцмана. Као досељеник који је живео у Уједињеном Краљевству, он је имао значајног удела у добијању Балфорове декларације, изјаве из 1917. која је обећавала британску подршку јеврејској домовини у Палестини. Лига народа је 1923. доделила Британији мандат над Палестином ради припремања становништва за независност. Иронија је у томе што су слична обећања независности дата и арапском становништву.

Упоредо с тим развојем догађаја, Јевреји су се непрекидно досељавали у Палестину. Познате као алијош и подељене према историјским периодима, те су миграције помогле да се попуне земљорадничка насеља, да се земља отргне од пустиње и створе политичке и друштвене установе у том периоду. Крајем 19. века, досељавање је добило известан социјалистички тон. Нажалост, никада се није отворено погледало у очи стварности обостраног полагања права на Палестину. Под арапским притиском, Британци су 1939. објавили белу књигу којом је поништена Балфорова декларација, и ограничено досељавање Јевреја у Палестину, што је као чин добило посебан значај ако се има у виду успон нацизма. Холокауст је, међутим, убедио јавно мњење у потребу за јеврејском државом и Уједињене нације су 1947. гласале у прилог поделе Палестине на јеврејску и арапску државу, што је Арапска лига одбацила, отпочевши рат с тек основаном јеврејском државом. До 1949. држава Израел је склопила примирје са својим противницима, освојивши борбом далеко већу територију него што јој је планом Уједињених нација било обећано. Израел је у наредних двадесет пет година бранио своју егзистенцију у још три рата.

Савремене ционистичке организације у дијаспори одражавају политичку обојеност својих раних вођа и укључују социјалистичке, религиозне и ревизионистичке групације које се обично деле на мушке, женске и омладинске огранке уједињене у националне федерације. Ове су, са своје стране, повезане са Израелом преко Јеврејске агенције, невладине установе која представља Израел пред осталим јеврејским заједницама. Ционистичка идеологија изложена је великим дипломатским притисцима који су кулминирали резолуцијом Уједињених нација из 1975. која ционизам повезује са расизмом. Мада је резолуција прошла, она је такође привукла многе који су били на периферији подршке ционизму да узму активног учешћа у њему.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.