Пругово

Пругово може да се односи на:

или

  • Горње Пругово, бивше насеље у саставу општине Клис, Хрватска;
  • Доње Пругово, бивше насеље у саставу општине Клис, Хрватска;
Брштаново

Брштаново је насељено место у саставу општине Клис, Сплитско-далматинска жупанија, Република Хрватска.

Велики Брочанац

Велики Брочанац (до 1991. године Велики Броћанац) је насељено место у саставу општине Клис, Сплитско-далматинска жупанија, Република Хрватска.

Вучевица (Клис)

Вучевица је насељено место у саставу општине Клис, Сплитско-далматинска жупанија, Република Хрватска.

Гиздавац

Гиздавац је насељено место у саставу општине Мућ, Сплитско-далматинска жупанија, Република Хрватска.

Град Пожаревац

Град Пожаревац је град у Браничевском округу у централној Србији. По подацима из 2004. град заузима површину од 482 km² (од чега на пољопривредну површину отпада 35.313 ha, а на шумску 2.179 ha).

Седиште града као и округа је градско насеље Пожаревац. Град Пожаревац се састоји од 27 насеља: 2 градска (Костолац и Пожаревац) и 25 сеоска насеља. По подацима из 2011. године у граду је живело 75.334 становника. По подацима из 2004. природни прираштај је износио -0,9‰, док је број запослених у граду износио 22.944 људи. У граду се налазе 32 основне и 7 средњих школа.

Дугобабе

Дугобабе су насељено место у саставу општине Клис, Сплитско-далматинска жупанија, Република Хрватска.

Клис

Клис (Clissa) је насељено место и седиште општине у Сплитско-далматинској жупанији, Република Хрватска.

Корушце

Корушце су насељено место у саставу општине Клис, Сплитско-далматинска жупанија, Република Хрватска.

Коњско (Клис)

Коњско је насељено место у саставу општине Клис, Сплитско-далматинска жупанија, Република Хрватска.

Ниско (Хрватска)

Ниско је насељено место у саставу општине Клис, Сплитско-далматинска жупанија, Република Хрватска.

Попис становништва у Хрватској 1991. године, П

Попис становништва у Хрватској 1991. године

Предели изузетних одлика Србије

Предели изузетних одлика (скраћено ПИО), по дефиницији, су подручја препознатљивог изгледа са значајним природним, биолошко-еколошким, естетским и културно-историјским вредностима, која су се током времена развила као резултат интеракције природе, природних потенцијала подручја и традиционалног начина живота локалног становништва.

Пругово (Клис)

Пругово је насељено место у саставу општине Клис, Сплитско-далматинска жупанија, Република Хрватска.

Пругово (Пожаревац)

Пругово је насеље у Србији у општини Пожаревац у Браничевском округу. Према попису из 2011. било је 668 становника.

Списак колонизованих далматинских породица у Станишићу (1945—1948)

Била је то највећа мирнодопска сеоба српског народа у новијој историји и на просоторима Војводине. Више десетак хиљада Банијаца, Кордунаша, Личана и Далматинаца, али и становника других делова Хрватске и других народности, терано борбом за голи опстанак, напустило је 1945. и у годинама које су следиле своја вековна огњишта и у потрази за новим домом "возовима без возног реда" кренуло на исток - највише у Војводину. Ту су започели и нови живот. Закон о аграрној реформи и колонизацији био је правни и материјални оквир за ово пресељење. У четири године, колико је трајала савезна колонизација, из ратом опустошених крајева Баније, Кордуна, Лике, Далмације, Горског Котара и Хрватског приморја у Војводину се преселило близу десет хиљада породица или преко 52 000 особа, међу којима је било највише Срба.Интерес за колонизацију Војводине гледано у целини био је велик. До краја 1945. пристигло је готово 24.000 молби, највише с подручја Лике, њих 6.815, затим с Кордуна 4.829, из Далмације 4.533, Баније 2.038, Хрватског загорја 1.312, Горског котара 1.021, Загреба 903, Хрватског приморја 580 и осталих крајева 1.934 молбе. Од поднесеног броја и најоштрије услове задовољавало је око 12.500 молби.Представници Далматинаца из више насеља дошли су у Станишић током октобра 1945. године због организирања колонизације својих народника . У Станишић су их упутили представници покрајинске комисије за колонизацију која је одредила где ће се ко насељавати (Бељански 1985, 110-111). Досељавање колониста из Далмације вршено је највећим делом током 1945. и 1946. године. Путовало се пешице и запрежним возилима до сабирних центара, општинских котарских, бродом до Бакра, затим железницом од Сушака преко Загреба до Дунава. Прелази преко Дунава били су, зависно од транспорта до транспорта, преко Богојева или Новог Сада (Бељански 1985,

113). Постаја за искрцавање колониста који су путовали возом била је најчешће Нови Сад. Главнина колониста путовала је пругом Загреб-Београд, али је због растерећења правца део пребациван на подравску пругу преко Копривнице и Осијека. Из Осијека се даље путовало возом према Даљу где су пребацивани камионима у Богојево и даље у месту предвиђена за њихово насељавање (Матицка 1990, 66). Колонисти су носили са собом оно најосновније од покретне имовине коју су поседовали. О путу у Станишић из Далмације сведочио је Иван Мусулин:

„Добро се сећам свога дечачког ратног пута, а након тога и досељавања у Бачку. Отац Јозо је као партизан погинуо на Сутјесци, мајка Матија је уздржавала нас седморо деце. Најпре нас је одвело у збег у Бриндиси, после рата нам је речено да идемо у Војводину. Сећам се да смо бродом ишли из Плоча до Бакра, а онда у вагонима за стоку десетак дана до Станишића. Пут с мора у равницу је био ужасан. Свашта се ту догађало. Чуо сам да је било и порода и смрти. Дошли смо у непознато, моја мајка као удовица, једнако као и све удовице, прошле су најгоре. Удовицама је било најтеже. Добили су најгоре куће, најмање земље... За те несрећне удовице нико није имао агитирати, учинити да прођу што је могуће боље, а не најгоре. Сви ми деца, заједно с нашом мајком, обрађивали смо земљу, радили на њивама, да бисмо преживели.”

(Слободна Далмација, 27. април 2010.).

Први транспорт од око 150 породица био је предвиђен за насељавање Риђице. На прихвату колониста и расподели имовине радила је комисија национално мешовитог састава (у Станишићу Анте Војковић, Тодор Клисурић, Марин Цетинић, Стево Опачић – Глишин, Илија Просеница, Дане Матијевић, Дане Попић, Иван Буклијаш, Владо Урлић и др). Транспорт колониста са подручја Обровца, Задра, Книна и Сиња упућен за Риђицу на пропутовању стигао је 6. децембра 1945. у Станишић. Први досељеници у селу су затекли мањи број староседелаца који су заузели боље куће исељених Немаца. Те куће су морали напустити, осим активних учесника НОБ-а који су задржали право на заузете куће. У исто време у насељу је боравило око 2.000 сезонских пољопривредних радника из Македоније (Ђурић 1960, 73). Мештани Станишића прве насељенике су импресионирали срдачним дочеком, даривајући их јелима и пићима. Насељеницима се свидело насеље,а сазнали су и да је веће и богатије од Риђице те су одлучили остати у њему где су заузели куће дуж Жељезничке улице у западном делу насеља који је био најближи железничкој станици (Милуновић 1986, 172; Ђурић 1960, 74). Након шест недеља преговора са властима насељеници су били приморани крајем 1945. године преселити у више група за Риђицу (План колонизације покрајинске комисије у Новом Саду с председником Димитријем Бајалицом није се могао мењати те је издано наређење да композиција мора продужити за Риђицу. Према колонистима се покушало приступити тактички, уверавани су да Риђица није ништа лошије насеље од Станишића, у извесном смислу и боље и лепше насеље јер кроз њега протече река Плазовић (Киђош), има неколико језера богатих рибом, те велике површине под виноградима јер је у питању воћарско-виноградарски крај. Потом се приступило и политичким мерама и притисцима. Уверавани су чланови Партије и одговорне особе међу колонистима да својим примером омогуће реализацију планова колонизације. На тај начин осигурано је да 30 породица одмах крене пут Риђице запрежним колима, док су им се остале породице уз одбијања и покушаје да у Београду утечу на измену плана колонизације придружиле након више од месец дана (Милуновић 1986, 172-176).). За разлику од Милуновића Ђурић наводи да су колонисти били пореклом из бивших котарева Бенковац и Шибеник (Ђурић 1960, 74).

Други транспорт, односно први који је остао у Станишићу, с 230 породица приближно 1.500 чланова с подручја котарева Сињ и Сплит стигао је у Станишић на Светог Николу 19. децембра 1945. Трећи транспорт претежно из котара Книн са 180 породица приближно исто чланова као претходни транспорт стигао је у јануару 1946. Крајем јануара исте године дошао је и следећи транспорт са око 160 породица из разних крајева Далмације. Током јануара 1946. у Станишић је приспио део колониста са Шибенског подручја. За насељавање из неких мањих средина постоје сачувани податци. Из Затона је прва група колониста од двадесетак особа кренула 13. јануара 1946. Била су то три брачна пара с 13 деце и једном старицом. Тридесетак дана касније упућена је друга група од 23 породице са 59 деце и две старије особе. Укупно је у две групе отишло 128 особа, од чега су брачни другови чинили 34%, деца 64% и старије особе 2% укупно исељених особа из Затона (www.zaton-online.com). Насељеници из некадашњег котара Метковић с 150 породица, чинили су главнину насељеника у петом транспорту током марта 1946. У априлу и мају исте године пристигле су и породице далматинског порекла, 72 породице међуратних насељеника, из Македоније. Реч је о углавном српским породицама са подручја Ервеника, Пађена, Мокрог Поља и других места у книнској, обровачкој и шибенској околини којима је након рата признато право на колонизацију из Македоније у Војводину (Милуновић 1986, 171-172; Бељански 1985, 130) (Када је априла 1941. године капитулирала Краљевина Југославија, сви насељени у Македонији су протерани, на чему је радила бугарска полиција. Породице су јуна 1941 године возом отпремљене у Ниш, и нашле су се у тешком социјалном положају. Највише их се окупило у Неготинској крајини, где ће остати до 1945. када ће прећи у Бачку, тачније у Бачко Добро Поље на рад, одакле су маја 1945. године прешли у Станишић, и на њих се односи појам "аутоколонисти".). Посљедњи транспорт с 150 породица пристигао је у јесен 1946. године из разних крајева Далмације. Око 60 породица се задржало у Станишићу док су остали преселили у Сивац. И након посљедњег већег транспорта било је досељавања појединачних или мањих група породица. Укупно је насељено 1.029 породица са 5.430 чланова.

Доласком на одредиште колонисти су смештени у заједничке просторије на двадесетак дана. Првих дана по доласку колонисти су добијали храну из централне кухиње месног народног одбора која се налазила на Главној улици (данашња Улица Ослобођења). Након тога породицама су додељиване појединачне куће, а било је случајева где је више породица смештано у једну кућу. Убрзо је једна улица у насељу добила назив "Далматинска" према регионалном пореклу већине колониста. Колонистима, је додељено 11.500 јутара обрадивих површина. Породице су добијале између 6-8 до 10-14 јутара земље зависно о бројности породице и евентуалним посебним заслугама у рату члана или чланова породице. Знатни број колониста уносио је своју земљу у сељачке радне задруге (Бељански 1985, 131). Истодобно са завршетком насељавања далматинских породица извршено је додељивање земље месним интересентима (укупно 608 јутара). Земљу је добило 100 мађарских породица, 69 српских и 7 хрватских (Бељански 1985, 131). За разлику од осталих насеља у Бачкој колонисти се нису значајније груписали према пореклу крајева из којих су се насељавали већ су „од првих дана, Приморци, Книњани, Врличани и др. били су измешани међу собом“ (Ђурић 1960, 74) док су староседиоци остали концентрирани већином у јужном делу насеља тзв. „Јамрталу“ (Из немачког jammer tal „долини плача“, „долина беде“ како су Немци звали сиромашнији, нижи и подземним водама изложен дeо насеља. ). С друге стране тoком оснивања сељачких радних задруга 1946. године постојала је поларизација према регионалном пореклу колониста. Од 867 породица које су се задржале у Станишићу 1956. године према пореклу насељавања било је: из некадашњег котара Сињ 242 породица, Бенковац 161, Книн 141, Сплит 111, Шибеник 85, Метковић 49, Макарска 22, Дрниш 21, Имотски 18, Задар 6, Корчула 3, Војнић 3, Оточац 2, Никшић 1, Гацко 1 и Грачац 1 обитељ (Ђурић 1960, 74). Анализом исходишних места колониста које је објавио Миленко Бељански налазимо и неколико породица с подручја Ријеке, Иванић Града и Дубровника (Бељански 1985, 113-128), а постоје и сећања да их је било са острва Брача, но они су се убрзо по насељавању већином вратили у завичај (Слободна Далмација, 27. април 2010.).Према првом послератном попису 1948. године, у Станишићу је укупно 7.741 становника

Списак насељених места у Србији

Ово је списак свих насељених места на територији Републике Србије са стањем 1. јануара 2009. године. У чланку се налазе и насеља која су формирана новим Законом о територијалној организацији Републике Србије донетим 27. децембра 2007. године, стара имена насеља, као и места која су изгубила статус самосталних насељених места. Како по важећој статистици у Србији постоје градска и остала насеља, градска насеља су од осталих насеља издвојена тако што су подебљана (болдирана). Све промене у насељеним местима се односе на период после 1945. године. Стари називи насеља на подручју Војводине нису вођена изворно јер нису била у духу званичног језика државе, па је француски назив за Charleville фонетски довео до званичног назива Шарневил (део Банатског Великог Села), иста ситуација је и са насељима чији су изворни облици на мађарском, румунском, словачком језику. Списак насеља је дат по ISO 3166-2:RS стандарду који се дефинише по административним јединицама (RS00-Град Београд, RS01-Севернобачки управни округ...).

ФК Морава

ФК Морава је назив неколико фудбалских клубова:

ФК Морава Ћуприја

ФК Морава Велика Плана

ФК Морава Владичин Хан

ФК Морава Катрга

ФК Морава Рибаре

ФК Морава Житковац

ОФК Морава Лесковац

ФК Морава Гложане

ФК Морава Кочино Село

ФК Морава Крушце

ФК Морава Мрсаћ

ФК Морава Мојсиње

ФК Морава Партеш

ФК Морава Радошин

ФК Морава Рајкинац

ФК Морава Сирча

ФК Морава Пругово

ФК Морава Чокот

ФК Морава Медвеђа

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.