Пруга узаног колосека

Пруга уског колосека је један од три типа железничке пруге (узани, нормални и широки колосек). Пруга нормалног колосека је ширине 1,435 метара. Све што је мање спада у пругу уског колосека.

У свету је некада постојало 30 типова пругâ уског колосека, од 0,381 до 1,397 метара. На пругама бивше Југославије пруге уског колосека су имале распон од 0,435 до 1 метара. Најчешће су коришћене пруге ширине 0,76 метара. За трамвајске пруге, по стандардима, допуштене су ширине 0,5 м, 0,6 м, 0,75 м и 0,9 метара.

Прве пруге од 0,76 метара на простору бивше Југославије су изградили Аустријанци 1878. у Босни, па је пруга те ширине названа босанска ширина. Касније су пруге тог типа грађене и у Србији.

Те пруге су се делиле по следећим наменама:

  • Пруге за јавни саобраћај
  • војне или пољске пруге
  • индустријске
  • шумске
  • градилишне
  • рудничке
  • јамске
Zittauer Schmalspurbahn2
Локомотива на узаном колосеку у Немачкој
Железница уског колосека Сливица-Сакулево
Железница Сливица-Сакулево, направљена за дотур опреме силама Антанте на Солунском фронту (1916-1917)
Prislopbahn Spitze (BildID 15665139)
Железница направљена од Аустроугарске у првом светском рату на карпатском фронту (Јакобени-прелаз Прислоп-Борша). Прелаз Прислоп, 1917

Прва железничка пруга (уског колосека) у Србији

Након што је Србија на Берлинском конгресу 1878. добила независност, споразумом се обавезала да ће у скорије време направити и своју железничку пругу.

Прва железничка пруга у историји српских железница је била пруга узаног колосека, ширине 0,6 метара. Изграђена је 1882., две године пре завршетка нормалне пруге Београд-Ниш и коришћена је за потребе рудника Мајданпек. За потребе овог колосека направљена је и прва локомотива у Србији и на Балкану.

Прва свечана вожња је била у јуну 1882. Локомотива је била окићена српским тробојкама и на првом путу прешла је 5 километара да би се затим вратила у Мајданпек.

Види још

Литература

  • Пруге узаног колосека Југословенских железница; Желнид
Александров поткоп у Сењском руднику

Александров поткоп у Сењском руднику, односно улаз у рудник саграђен је 1860. године. Представља непокретно културно добро као споменик културе од великог значаја.

Бад Кројцнах

Бад Кројцнах (нем. Bad Kreuznach) град је у немачкој савезној држави Рајна-Палатинат. Једно је од 119 општинских средишта округа Бад Кројцнах. Према процени из 2013. у граду је живело 48.229 становника. Поседује регионалну шифру (AGS) 7133006. Бад Кројцнах је бањски град и седиште неколико судова, као и федералних и државних органа. Кројцнах је средиште округа, а и средиште државне привредне коморе за регион Рајна-Палатинат. Класификује се као средњи центар са неким функцијама горњег центра, што га чини административним, културним и економским центром региона са више од 150.000 становника. Поред тога, град и околна подручја познати су у земљи и иностранству по производњи вина, посебно сорти ризлинг, силванер и милер-тургау.

Битка код Доброг Поља

Од 1. јануара до 13. септембра 1918. године био је застој на Солунском фронту. Ово време употребљено је на појачање фронта и на припрему одлучне офанзиве. У овом циљу, Командант савезничких снага на Солунском фронту генерал Франше д'Епере, сазвао је 3. јула конференцију, којој је присуствовао Начелник Штаба српске Врховне Команде војвода Мишић.

Припреме за одлучну офанзиву на целом фронту почињу 6. јула, и трају све до 13. септембра 1918. Основна идеја плана за офанзиву била је да се нападом српских армија у планинском пределу између Сушице и Лешнице изврши пробој непријатељског фронта на ширини од 30 километра а затим брзом офанзивом, проширити фронт пробоја и енергичним напредовањем доћи до линије Демир Капија – Кавадарци.

После закључења брестлитовског мира 3. марта 1918, није дошло до очекиваног побољшања ситуације на Источном фронту. Мир који је Немачка наметнула новоустановљеној Совјетској Републици, задржавајући под окупацијом простране територије на истоку Европе, био је принудни мир који се сваког тренутка могао претворити у нов оружани сукоб. 3бог тога је немачка Врховна команда, и у тренуцима када је предосећала да се њено преимућство на Западном фронту приближава критичној тачки, морала да задржи на истоку око 600.000 војника, односно 53 дивизија и 13 мешовитих бригада, које су у Француској могле да одлучно утичу на повољан исход рата.Смањење немачких снага на солунском фронту упркос енергичном противљењу бугарске Врховне команде, приморало је Бугаре да почну да пребацују своје снаге из Добруџе чим је закључено примирје са Румунијом. Крајем 1917. пребачено је са румунског на македонски фронт 18 батаљона, 20 ескадрона и 34 батерија. Тада је Бугарска на јужном фронту имала близу 400.000 војника и Немци око 70.000 војника. После потписивања сепаратног мира са Румунијом, Бугари сц наставили пребацивање снага из Добруџе у Македонију и Немци својих из Македоније на западни фронт у Француску, тако да су уочи офанзиве на македонском фронту имали 626.000 војника, од којих су 30.000 били Немци. Непосредно пред почетак савезничке офанзиве, Немачка је пребацила са Крима (којег је добила од Совјетске Русије Брест-литовским миром) у Македонију 3 батаљона и један артиљеријски пук. Ова ојачања упућена су у долину Струме на располагање бугарској 2. армији. После великог смањења немачких ефектива, бугарска армија, према мишљењу начелника штаба бугарске Врховне команде генерала Николе Жекова, упркос општој мобилизацији и максималном ангажовању сопствених снага, није била способна за офанзивна дејства против Антантиних армија на Солунском фронту. Он је, чак, сумњао у њену способност да успешно брани свој јужни фронт у случају Антантине офанзиве.

Велереч

Велереч је насеље у Србији у општини Горњи Милановац у Моравичком округу. Према попису из 2011. било је 704 становника.

Владимирска област

Владимирска област (рус. Владимирская область) је конститутивни субјект Руске Федерације са статусом области на простору Централног федералног округа у европском делу Русије, која се налази 190 km (120 mi) источно од Москве. Административни центар области је град Владимир.

Према попису из 2010. године, укупан број становништва износио је 1.443.693.Листа УНЕСЦО светске баштине обухвата катедрале из 12. века у градовима Владимир, Суздаљ, Богољубово и Кидекша.

Гордана Каровић

Гордана Каровић (Београд, 1960) српска је археолошкиња и кустоскиња у Музеју науке и технике у Београду.

Железнице Србије

Железнице Србије је акционарско друштво коме је главна делатност обављање промета роба и путника на пругама, вуча возова и одржавање вучних јединица, одржавање пруге и технички надзор, у Србији.

На основу услова ММФ-а и Светске банке од 10. августа 2015. године регистрована су три привредна Друштва: Инфраструктура железнице Србије, Србија карго и Србија воз. Последњи генерални директор Железница Србије, који је поделио железницу на три дела, је Мирослав Стојчић, дипломирани инжењер саобраћаја.

Железнички музеј узаног колосека

Железнички музеј узаног колосека смештен је у поред железничке станице у Пожеги и саставни је део Железничког музеја чије је седиште у Београду. У њему се налазе експонати који потичу искључиво из времена када је постојао систем пруга уског колосека на простору Србије и БиХ. Музеј је отворен 12. априла 1990. године, а основао га је Стојан Стаматовић (1924—1989) који је обилазио напуштене пруге, објекте и отпаде и марљиво сакупљао музејске експонате.

Луњевица

Луњевица је насеље у Србији у општини Горњи Милановац у Моравичком округу. Према попису из 2011. било је 498 становника. Село је у северној подгорини планине Вујна.

Село је разбијеног типа и има неколико заселака, са свега 151 домаћинством. Кроз село пролази друм Горњи Милановац-Мрчајевци и ивицом западне стране села пролази Ибарска магистрала. Удаљено је 22 километра од Чачка, 44 од Крагујевца и 122 од Београда. Записа у селу има седам. Крстоноше су ишле на Белу Суботу.

Пруга Рума—Зворник

Пруга Рума—Зворник је железничка линија која повезује Београд са Подрињем и Босном и Херцеговином.

Рудо

Рудо је насељено мјесто и сједиште истоимене општине у Републици Српској, БиХ. Налази се на крајњем истоку Републике Српске. Према прелиминарним подацима пописа становништва 2013. године, у насељеном мјесту Рудо укупно је пописано 1.949 лица.

Северодвинск

Северодвинск (рус. Северодвинск) је град на северу Архангељске обласи, у Русији, који се налази у делти реке Сејверна Двина, 35 km (22 mi) западно од Архангељска, и то је административни центар те области. Према попису становништва из 2010. године, укупан број становништво је 192.353. Због присуства важног војног бродоградилишта (специјализоване за подморнице из совјетског периода), Северодвинск је град у коме је забрањен приступ страним држављанима. Да би се посетио, потребна је посебна дозвола.

Шарганска осмица

Шарганска осмица је музејско-туристички комплекс пруга узаног колосекa, у власништву Музеја железнице Србије, од 600mm и 760mm, Мокре Гора - Шарган Витаси, обновљене деонице некадашње пруге Ужице - Вишеград - Сарајево, којом саобраћа музејски воз „Носталгија”, у летњој сезони од априла до октобра и зимској од 25. децембра до 25. јануара.Стара пруга узаног колосека је уклоњена 1974. године, а на захтев групе ентузијаста из Удружења „Шарганска осмица“ обновљена је најатрактивнија дионица од Мокре Горе до станице Шарган Витаси у дужини од 15.440 метара. Карактеристика шарганске пруге је да је једини начин да се савлада висинска разлика била изградња петље - осмице. Растојању у облику џиновске осмице воз два пута пролази кроз исту географску тачку. За сат времена вожње, воз пролази кроз 22 тунела и преко пет мостова, пругом која савлада висинску разлику и успон од 300 метара. Ревитализација и обнова брдске деонице некадашње пруге узаног колосека завршена је 2003. године, а први воз, са музејском парном локомотивом ознаке ЈЖ 83—173, кренуо је да превози туристе и љубитеље железнице 1. септембра 2003. године. Током летње сезоне превезе се у просеку око 70 хиљада туриста.Музејска железница пролази кроз законом заштићен парк природе Мокра Гора и Шарган, који се налази на тромеђи падина Златибора, Таре и Златара са чијег врха „Голо брдо“ од 1627 м се пружа поглед према кањону реке Увац познатог по једном од највећих одрживих станишта белоглавог супа, који се налази на државном грбу, као и на логу националне авио-компаније „Ер Србије“. На Камишној реци која извире на златиборском врху Вијагор (1281м) и која даље кривудаво тече према Мокрој Гори налази се водопад Велики скакавац висок 25 метара чиме дели осмо место највиших водопада у Србији (Фото:Велики скакавац). Недалеко од станице Мокра Гора смештено је филмско село у етно стилу прослављеног светског редитеља Емира Кустурице названог Дрвенград са погледом на станицу и пругу шарганске осмице. Мокра Гора је спојена пругом, 2011. године, са Вишеградом чије знаменитости представљају стари камени мост из 1577. године, као и Каменград подигнут у част нобеловца Иве Андрића (Видео:Андрић Град).

Недалеко од музејске железнице Шарганске осмице налази се Ужице на чијим обалама реке Ђетиње је смештена Музејска хидроелектрана из 1900. године, прва у Србији и једна од најстаријих у свету очуваних централа, направљена по Теслином принципу наизменичне струје, која је и данас оспособљена да производи електричну енергију из својих музејских „сименс-халске“ генератора.Зачетник очувања технолошких културних добара, основаног 1990. године, је Одељење узаних пруга Пожега – Железничког музеја Србије у Београду, који се налази у оквиру станице Пожега на електрифицираној линији нормалног колосека Београд – Ужице – Јужни Јадран.

На траси музејске железнице Шарганске осмице могуће је боравити више дана јер се у склопу железничких станица налазе смештајни и угоститељски објекти.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.