Протестантизам

Протестантизам је једна од три највеће хришћанске вероисповести, уз католичку и православну.

Појам протестантизма обухвата широк распон теолошких и социјалних перспектива и видова организације, али је основно да протестантске цркве имају корене у протестантској реформацији у Европи из 16. века. Назив протестантизам долази од става неколико кнезова немачких држава који, у име Лутерове вере, протестују на састанку у Шпајеру 1529. године против одлуке Карла V да присилно убеди Лутера да се одрекне својих идеја.

Протестантизам (или протестантска реформација) је у почетку била реформска струја унутар Католичке цркве која се потом засебно организовала као протестни покрет против корупције Католичке цркве и њених „средњовековних измишљотина“.[1].

Martin Luther, 1529
Мартин Лутер

Настанак протестантског покрета у Немачкој

Дана 31. октобра 1517. Мартин Лутер (1483—1546), калуђер августиновског манастира у Ерфурту, професор библијских студија на Универзитету у Витенбергу, формулише 95 теза против теологије и праксе Индулгенције („свете“ трговине). Лутер није намеравао да створи другу Цркву, иако се саблазнио чињеницом да сама власт Римске цркве, коју посећује 15101511, штити и помаже злоупотребе са индулгенцијама (опросницама) ради смањења казни у пургаторијуму (чистилишту).

Јавно прикуцавање 96 теза на врата цркве у Витенбергу, увлачи га у сукоб са Католичком црквом и властима, пред које је позиван да се изјасни 1518. у Хајделбергу и Аугсбургу (пред кардиналом Кајетаном, папским изаслаником), а 1519. у Лајпцигу, где са Јоханом Еком расправља о супремацији папе и непогрешивости римских сабора. Године 1520. Мартин Лутер пише Вавилонско ропство Цркве. Исте године папа Лав Х (1513—1521) искључује га из Римске цркве, а 1521. Сабор у Вормсу осуђује. Протеран од Фридриха III Саксонског, Мартин Лутер се повлачи у замак Вартбург где преводи Нови завет на немачки и штампа га 1534. године.

Године 1522. поново долази у Витенберг да би изложио део својих идеја: проповедање речи, причешћивање верних. У доба побуне сељака (1524—1525) он подржава и прихвата њихов оштар став. На састанку у Шпајеру (1526. и 1529) Лутер је поново осуђен, али кнезови неких немачких држава противе се прогону протестаната. Касније, немачки протестантски кнезови формираће „Шмалкадшку лигу“ да би бранили протестантизам, али та акција није призната све до споразума у Пасауу 1532. године. На Сабору у Аугсбургу 1530. Лутер представља основна учења Реформације:

Мартин Лутер излаже ова учења у два катихизиса и у Шмалкалдшким чланцима (1537). У овом периоду Меланхтон (1497—1560) је био Лутеров конструктиван сарадник у протестантској теолошкој пропаганди, нарочито у штампању дела Loci Communes 1521, и у редиговању Аугсбуршког исповедања 1530, које и Лутер прихвата.

Протестантски правци

Мартин Лутер је отворио пут не само низу теолошких спорова него и великом реформаторском покрету у целој Европи. Реформација је узела три главна правца:

Немачка

У Немачкој, лутеранство потпомажу немачки кнезови, али тек Вестфалским споразумом (1648), којим се завршава Тридесетогодишњи рат, а лутерани стичу једнака права са католицима. Године 1680. штампа се Књига слоге, која укључује два Лутерова катихизиса, Шмалкалдшке чланке, Исповедање и Аугзбуршку аиологију од Меланхтона и Формулу слоге.

Швајцарска

У Швајцарској, реформација најпре продире у Цирих (1518) преко Хулдвајха (Улриха) Цвинглија (Huldveich Zwingli, 14841531), на кога је утицао Еразмо. За Цвинглија, реформација има друштвени и национални карактер, па он признаје секуларној власти право да се бави црквеним питањима. Године 1528. пише Коментар о правој и лажној религији, а 1529. сукобљава се са Лутером у Марбургу у тумачењу суштине евхаристије, држећи да је Христос у евхаристији присутан само духовно или символички.

Умире у бици код Капела (Kappel), бранећи Цирих од католичких швајцарских кантона. Жан Калвин (1509—1564), прогнани Француз који се бавио не само теологијом реформације него и организовањем заједница на презвитеријански начин — где је народ представљен преко презвитера лаика, увео је реформацију у Женеву. Он објављује 1536. године Институције хришћанске религије у којима прецизира разлике између своје и протестантске теологије. Калвин признаје две тајне: крштење и евхаристију; одбацује Цвинглијеву концепцију о символичкој вредности евхаристијског причешћивања; говори о „граду Божијем“, односно о црквеној организацији и дисциплини. Свакако најважније калвинистичко учење јесте „предестинација“ или доктрина „двоструког избора“, по којој је Бог пре стварања света једне изабрао за спасење, а друге за погибао; према томе, ови други су предодређени за осуду. У Цириху, реформацијски покрет даље води Јохан Хајнрих Билингер (Johann Heinrich Bullinger, 1504—1575), а у Женеви Теодор Беза (1519—1605).

Француска

Под Калвиновим утицајем, реформација продире у Француску још 1555, и ту се веома брзо трансформише у политички покрет. Масакрирани 1572. године на ноћ Светога Вартоломеја, реформатори су затим заштићени 1589. године од протестанта Хенрика IV и признати „Нантским едиктом“ 1598. године.

Холандија

У Холандију, реформација стиже већ 1523. године, али се први реформаторски Сабор држи у Дорту 1574. и на њему се прихвата хајделбершки Катихизис. Природа предестинације била је предмет теолошке расправе коју је водио Арминијус (1560—1609), који противно Калвину држи да Бог жели да се сви људи спасу, а не само избрани, пошто човек има стварно слободну вољу. Осуђено на Сабору у Дорту (1618—1619), Арминијево учење ипак је признато 1795. године.

Енглеска

Године 1534. краљ Хенри VIII проглашава себе поглаваром Англиканске цркве, одбацивши тако ауторитет папе Климента П (1523—1534), који је 1532. поништио његов развод од Катарине Арагонске. Архиепископ кентерберијски Томас Кранмер (1547—1553) увео је реформацију у Енглеску, где се протестантски покрети са јеванђелским карактером беху појавили још под вођством Џона Виклифа (1320—1384). Томас Кранмер осуђен је као јеретик у Оксфорду 1556. године од стране краљице Марије Тјудор (1553—1558), која је хтела да поново уведе католицизам и да наметне власт папе у Енглеској. Томас Кранмер пише Правила Англиканске цркве и Молитвеник (1549—1552). Краљица Јелисавета I (1558—1603) прихвата реформацију чувајући при томе основне структуре католицизма, као што су епископат и литургија. Године 1563. англиканска доктрина прихваћена је у облику „39 чланова“.

У Шкотској, реформацију је увео Џон Нокс (1505—1572), који 1561. сачињава Књигу дисциплине.

Чешка

У Чешкој, Јан Хус (1369—1415) и Јероним Прашки већ су били припремили реформацију. Али Лутеров утицај осећао се још 1524. године. Хусити постају калвинисти.

Мађарска

Мађарска је претрпела оба утицаја: први лутерански Сабор се одржи 1545, а калвинистички 1557. године.

Скандинавија

У скандинавске земље реформација стиже 1527: Сабор у Упсали 1593. године прихвата Аугсбуршко исповедање; у Данској и Норвешкој прве протестантске конгрегације организују се 1536. године.

Контрареформација

Протестантска реформација није остала без одговора Католичке цркве. У том циљу, папа Павле III сазива Тридентски сабор (држан у три седнице 1545/1547, 1551/1552 и 1562/1563). Сабор ставља у дефиниције схоластичког типа католичке доктрине оспораване од Лутера: оправдање вером и делима, Седам тајни, целибат, чистилиште, индулгенцију, транссубстанцијацију, власт папе.

Исто тако, 1540. године Сабор одобрава оснивање језуитског реда ("Исусово друштво") под вођством Игњатија Лојоле (1491—1556), који као основну девизу има апсолутну послушност папи и пропагирање вере свим расположивим средствима. Да би ојачала контрареформу, Католичка црква поново је организовала Инквизицију („Конгрегацију свете службе“). „Индекс“ забрањених књига и антипротестантска теологија (нарочито Петра Канисије и Роберта Белармина) такође су коришћени као контрареформаторска оруђа.

Историјски пресек протестантизма током векова

Следећих векова Протестантизам се огледа у великим теолошким системима, какав је нпр. „либерализам“. Један од највећих теолога протестантског либерализма јесте Фридрих Шлајермахер (1768—1834). Под утицајем немачког философа Имануела Канта (1724—1804) - који негира вредност рационалних доказа и метафизичких спекулација за доказивање постојања Бога јер религија има само моралну основу - Шлајермахер сматра да је суштина религије искуство, а оно се састоји у осећању апсолутне независности од Бога. И дански философ Серен Киркегард (1813—1855) противи се рационалним доказима вере, пошто је Бог непознат онако као што се Он чини познатим, дакле "incognito". Вера је лична одлука да се „ризикује“. У овој епохи о теолошким питањима изјашњавају се и велики философи. Ако за Канта теологија не може заменити философију, по Георгу В. Ф. Хегелу (1770—1831), оснивачу апсолутног идеализма, стварност или свет јесте манифестовање апсолутнога Духа. Христос је највише манифестовање божанскога Духа који се налази и у другим облицима и процесима света. Фридрих Ниче (1844—1900) учи против свих хришћанских вредности изјављујући: „Бог је мртав“. Други протестанстки теолози и историчари овога покрета јесу: Албрехт Ричл (1822—1889); Валтер Раушенбуш (1861—1918), који пише Теологију за социјално Јеванђеље, Албер Швајцер (1875—1965), који поново враћа у дискусију кИњцеп-цију о Царству Божијем; и посебно Адолф фон Харнак (1851—1930), писац дела Суштина хришћанства.

Карл Барт, оснивач дијалектичке теологије, заузи-ма чврст став против протестантског либерализма. У Коментару на Римљане (1919. и 1922) он вели да се човек налази под откривеном речју Божијом, једином везном тачком између Бога и човека. Његова догматика усредсређена је на идеју суверености Бога. Хришћанство није „религија“, односно организација религиозних човекових тежњи, него откривење о којем се може говорити само помоћу дијалектичких метода доказа и против-доказа. Из исте школе потиче и Емил Брунер (1889—1965). Заједно са Мартином Нимелером, Карл Барт се диже против германских хришћана и формира „Исповедајућу Цркву“, која у мају 1934. прихвата „Декларацију Бармен“. Теолози која се баве политичким импликацијама вере јесу: Дитрих Бонхефер (1906—1945), убијен од нациста, који је написао дело Цена бити ученик (1937); Мартин Лутер Кинг (1929—1968), мученик „ненасиља"; Јозеф Хромадка (+1969), који подржава „хуманизовање“ политичких односа.

Рудолф Бултман (1884—1976) држи да Јеванђеља више износе теологију или веру првих општина него што описују историјска дела Исуса из Назарета. Нови завет пун је митских концепција тога времена; зато, да би се саопштио у данашњим научним терминима, он треба да се „демитологизује“. Исту линију тумачења прихвата и англикански епископ Џ. А. Т. Робинсон, који 1963. године штапма Honest to God. Теологију „смрти Бога“ формулисао је Паул ван Бурен а преузео је Томас Џ. Џ. Алтизер. Харви Кокс (The Secular City, 1966) тврди да се Бог данас манифестује у процесима друштвених промена. Волфхарт Паненберг, професор из Минхена, подржава историчност догађаја описаних у Новом завету, а Јирген Молтман из Тибингена, познат по делу Теологија наде (1965), показује друштвене и социјалне импликације Крста Христова.

У Сједињеним Америчким Дравама Паул Тилих (1886—1965) објављује Систематску теологију (1951, 1957. и 1963) и разрађује однос културе, религије и философије, док Рејнолд Нибур (1893—1971), који пише дело Природа и судбина човека (1941—1943), расправља о односу теологије, друштвене етике и политике.

Протестанстка теологија Латинске Америке стоји под утицајем „теологије ослобођења“, у чијој обради учествују и католички теолози. По њој, библијска порука треба да се тумачи у категоријама датог културног контекста, како би се могле утаначити њене практичке импликације. Најпознатији протестантски и католички теолози који прихватају метод контекстуалне теологије јесу: Густаво Гутијерез (Лима - Перу); Хуан Луис Сегундо (Монтевидео - Уругвај); Хосе Мигез Бонињо (Буенос Ајрес - Аргентина); Хосе Порфирио Миранда (Мексико).

Основне одлике

Независно од својих основних тежњи да реформише схоластичку теологију Католичке цркве, протестантизам је изнео на површину неколико конфесионалних посебних учења:

  • Ауторитет речи Божије. Свако учење и хришћанска пракса треба да се темеље на библијској истини. Супротно католичком учењу, да су Библија и Традиција извори и норме вере, једнаки и паралелни, а да је Традиција једини законити и непогрешиви тумач Библије, протестантизам одбацује све што нема чврсту основу у Писму. Ни Традиција, ни ауторитет папе, нити Црква, не могу се сматрати посредницима између верника и Библије. Ни „природно“ откривење нема неку улогу у богопознању. Библија и Бог говоре непосредно онима који имају веру, која је дар. Јеванђеље благодати додељује се покајаном вернику силом Духа Светога, проповедањем речи. Начелно, Реформација се дигла против контемплативног мистицизма, као и против спекулативне и схоластичке теологије. Познање је исход двоструког сведочења: спољашњег, библијским штивом, и унутрашњег, Духом Светим. Мистика је јерес. Бог се не може свести ни на природу, ни на историју, нити на лично искуство, зато што Библија говори о суверенитету и величанствености Бога. Признавање Бога за „Господара“ историје представља једну од суштинских идеја протестантизма.
  • Спасење благодаћу Божијом или оправдање једино вером. Верник је „оправдан“, односно Христос му је опростио Својом искупитељском жртвом, а не кроз његова сопствена дела. Верник ужива извесност свога избора зато што је сам Христос изабран од Бога. Вера је прихватање тог дара опроштаја који Бог даје у име Христово. Дела нису услов оправдања ни додатак вери, него плод, доказ оправдања. Лутер напада праксу индулгенција баш због тога што она подсећа на теологију добрих дела. Он одбацује посредништво Дјеве Марије и Светих, као и чистилиште, молитву за умрле и индивидуално исповедање грехова. Спасење није у одговорности човековог напора да га заслужи, већ у одговорности да га изабере, док је само спасење (опроштење и ослобођење од греха) Божје дело.
  • Невидљива Црква, или Богом изабрани народ, позната је само Богу. Она нема сталну апостолску структуру ни служеће свештенство. Ни свештеник као посредник, ни Литургија као жртва, ни учење о транссубстанцијацији, не налазе се у Библији. Лутер прихвата као тајне које је установио Христос само крштење и Евхаристију, а њих може вршити сваки верник, на основу свеопштег свештенства. Лаици имају право да читају и тумаче Библију, да узимају учешћа у заједници и у богослужењу. Лутер је за употребу националног језика у богослужењу. Он је против клира (као свештенства) и целибата свештеника. Црква увек остаје под судом Божијим и у сталном је процесу обнављања ("semper reformanda).
  • Символи вере старе Цркве и учења установљена на Васељенским Саборима нису ништа друго до историјски облици вере и стога они имају споредну вредност за тумачење Библије. Они могу бити правило тумачења ако садрже јеванђелско учење“. Начелно, Лутер не признаје доктринарну црквену инстанцу (папски магистериј) за формално непогрешиву. У Шмалкалдшким правилима (1537) он говори о три древна символа вере: Апостолском, Никејском и Халкидонском. Меланхтон прихвата три исповедања вере као и четири Васељенска Сабора, а Калвин препоручује догмате ових Сабора.
  • Учење о опроштају грехова и оправдању вером није ништа друго до резиме учења о суштини греха и палој људској природи. Реформација је метнула акценат на непоправљиву грешност човека и на Адамово човештво које је лишено благодати, а не на нову судбину и ново човештво у Христу. Онтолошки и космички аспект искупљења у овим учењима није јасан. Обновљење човека релативно је јер он увек остаје „у исто време оправдан и грешан“. Зато и протестантска етика снажно наглашава личну побожност.

Резултати реформације

Без јединствене структуре ни на равни вере нити на плану црквене организације, реформација је охрабрила формирање независних неконформистичких група које су се веома лако одвајале од скоро основаних протестантских цркава. Тако се у следећим деценијама и вековима јављају: пуритански покрет, конгрегационистички покрет (у Енглеској), анабаптисти и баптисти (у Швајцарској, Немачкој, Моравској, Енглеској), покрет „буђења“, методисти и презвитеријанци (у Енглеској и Америци), „ученици“ или „друштво пријатеља“ Квекери (Quakers), а у наше време евангелистички и пентакостални покрет.

Види још

Референце

  1. ^ Делови чланка су преузети из књиге Ивана Видановића „Речник социјалног рада“, уз одобрење аутора.
Адвентизам

Адвентизам (лат. adventus — долазак) је грана протестантизма која је настала у 19. вијеку као дио Другог великог буђења у Сједињеним Америчким Државама. Назив се односи на вјеровање у други долазак Исуса Христа. Вилијам Милер је основао адвентистички покрет 1830их. Његови сљедбеници су били познати као милерити.

Иако адвентистичке цркве имају много тога заједничког, њихове теологије се разликују по томе да ли смрт схваћају као несвјесни или свјесни сан, да ли је посљедња казна злих уништење или вјечне муке, природи бесмртности, хоће ли или не васкрснути зли послије миленијума и да ли се светилиште у осмом поглављу књиге пророка Данила односи на светилиште у рају или на земљи. Покрет је охрабрио испитивање цијеле Библије, адвенстисти седмог дана и неке мање адвентистичке групе светкују суботу. Генерална конференција адвенстиста седмог дана је одредила 28 основних црквена вјеровања (1998 и 2005), за које користе библијске референце као оправдање.

Адвентисти су 2010. године достигли број од 20 милиона вјерника у различитим независним црквама. Највећа црква у покрету — Хришћанска адвентистичка црква — има више од 18 милиона вјерника.

Американци

Американци су становници САД. Броје укупно 325 милиона становника, говоре следећим језицима: енглески, шпански, француски, немачки, италијански, кинески, филипински, али највише енглеским. Главна религија Американаца укључује протестантизам, али заступљени су и католицизам, јудаизам, ислам, као и атеизам.

Сједињене Америчке Државе се представљају као земља великих могућности (обећана земља). У већини градова САД-a, на простору од свега неколико улица, може се запазити кинеска четврт, италијанска, а затим подручја у којима доминира Хиспано, афро-америчка или корејска популација.

Анабаптисти

Анабаптисти или поново крштени (грч. ανα - « опет, поново » и грч. Βαπτιζω-«Крштење»

да је « поново крштен ») је верски покрет унутар протестантизма током Реформације. Hазив се односи на крштавање одраслих (који су били крштени по рођењу) да се поново крсте, зато су се звали Анабаптисти. Они сами воле назив Анабаптист. Термини Анабаптисти и поново крштени се углавном користе за револуционарну фазу Анабаптистичког покрета. Она је имала свој врхунац око 1534. са владавином холандског проповедника Јан ван Лајден из Лајденa у то време анабаптистичком краљевству у Минстеру

.

Англиканизам

Англиканизам или англиканство је израз који се користи да обухвати доктрину, религиозна веровања, систем, праксу и принципе Цркве Енглеске и других англиканских цркава. Израз у свом најширем смислу обухвата оне који су прихватили дела Енглеске реформације отелотворене у Цркви Енглеске и засебним црквама у другим земљама које се придржавају, бар у великој мери, њених доктрина, њене организације и литургије.Реч англиканизам настала је од средњовековног латинског ecclesia anglicana, што је израз се појавио најкасније 1246, и значи 'Енглеска црква'.Ова грана хришћанства се по ставовима налази између протестантизма и католицизма. Црквена служба је слична католичкој, али је кроз историју ова Црква била блиско повезана са Протестантском реформацијом.

За разлику од других протестантских Цркава, а слично католичкој и православној, англиканци сматрају да њихов црквени ауторитет потиче наслеђем од првих следбеника Исуса Христа.

Као извор црквеног ауторитета англиканци признају Библију, неке црквене списе, црквену традицију и здрав резон. Међу ова 3 извора, примат се даје Библији. До спасења се по њима стиже кроз Божију милост, а она је достижна за оне који верују.

Англоамерика

Англоамерика (енгл. Anglo-America) је термин који се користи за означавање оних делова Америке у којима је главни говорни језик енглески, а протестантизам је доминантна конфесија, ради значајних историјских, лингвистичких и културних веза с Енглеском, тј. Британским острвима. Термин Англоамерика се користи као супротност термину Латинска Америка, у којој превладавају романски језици — шпански и португалски, а доминантна конфесија је католицизам.

Англоамерика искључиво обухвата Сједињене Америчке Државе и Канаду, тј. земље које творе северни део Северне Америке. Белизе, Панама, Гвајана (или Гвајане), Јамајка и неколико карипских држава се понекад убрајају у шире значење Англоамерике, иако су географски ближе, или у Јужној Америци. Када се говори о тој широј групи држава понекад се користи термин Англофонска Америка.

Баптисти

Баптисти су покрет унутар протестантизма основан 1609 год. од Енглеских пуританских

свештеника избеглиx из Енглеске у Амстердам након контакта са холандским Менонитима, огранком протестантске радикалне реформске струје протока порекла протестантских хришћана

.

Евангелизам

Евангелизам као појам има дуг историјат.

Калвинизам

Калвинизам је теолошки систем и приступ хришћанском животу који наглашава владавину Бога над свим стварима. Ова варијанта протестантизма је названа по француском реформатору Жану Калвину.

Калвин је научавао апсолутну предестинацију по којој су једни предодређени за блаженство други за проклетство. Заједно с Мартином Лутером учио је да само вера спасава (sola fide) и није признавао црквену традицију као извор вере, него само свето Писмо (sola scriptura). Признавао је само две свете тајне (крштење и причест), тврдећи да Исус у еухаристији није реално него само духовно присутан. Калвин је своје идеје покушао да оствари уводећи у Женеви верску диктатуру.

Карл Барт

За друга значења, погледајте Барт.Карл Барт (нем. Karl Barth; Базел, 10. мај 1886 — Базел, 10. децембар 1968) био је швајцарски математичар и протестантски теолог.

Методизам

Методизам или Методистички покрет је група протестаната која проналази своју инспирацију из живота и учења Џона Веслија. Џорџ Вајтфилд и Џонов брат Чарлс Весли такође су значајни лидери у овом покрету. Настала је као препород Цркве Енглеске у 18. веку, и постала одвојена црква након Веслијеве смрти. Због силних мисионарских активности, покрет се шири широм Британске империје, Сједињених Држава и шире, тврдећи да данас има отприлике 80 милиона верника широм света.

Надбискупија

Надбискупија (лат. Archidioecesis — архидијецеза) је назив за бискупију у Римокатоличкој цркви на чијем челу се налази надбискуп.

У Православној цркви постоји архиепископија.

Нантски едикт

Нантски едикт је закон, који је у Нанту 13. априла 1598. потписао француски краљ Анри IV. Едиктом је дао француским хугенотима значајна верска права. Раздвојио је грађанско од верског јединства француске нације. Протестанти се по први пут не третирају као шизматици и јеретици, него се отворио пут секуларизма и толеранције. Закон је увео слободу вере за појединце, али исто тако је амнестирао протестанте и вратио им грађанска права, укључујући и право да раде за државу и право да се директно жале краљу. Нантски едикт, непријатељски примљен од католика, укинуо је Луј XIV 18. октобра 1685.

Циљ едикта је био да се разреши дуги расколнички Француски верски рат (1562—1598). Краљ је имао и личних разлога да подржи едикт. Пре ступања на престо 1589. краљ је био протестант. Тек се 1593. одрекао протестантизма и постао католик, да би осигурао своју позицију краља Француске.

Едикт који је Анри потписао састојао се из четири основна текста, укључујући и оригинални текст од 92 члана, који је највише заснован на неуспешним мировним споразумима потписаним током претходних ратова. Едикт је садржавао и 56 посебних чланова у којима се говорило о протестантским правима и обавезама. Француска је по једном члану гарантовала да ће штитити од инквизиције своје протестанте, када се нађу ван Француске. Папа Клемент VIII је протестовао када је чуо за едикт рекавши да га то „разапиње на крст“. Последња два дела едикта састојала су се од краљевских обећања у вези војних и пасторалних питања. Та последња два краљевска обећања повукао је 1619. краљ Луј XIII.

Едикт је гарантовао протестантима педесет сигурних места, која су представљала војна утврђења попут Ла Рошела, за које је краљ плаћао 180.000 екуа годишње. Осим тога протестантима се још додељује 150 тврђава за склањање, али те тврђаве сами хугеноти треба да одржавају о свом трошку. Нантски едикт је представљао акт толеранције, који је био неуобичајен за западну Европу тога времена. Дотада је била уобичајена пракса да поданици морају да следе религију владара по принципу „Чија земља, његова и вера“ (лат. Cuius regio, eius religio). Док је давао права протестантима едикт је потврдио католицизам као државну веру Француске. Протестанти нису били изузети од плаћања црквене десетине католичкој цркви, а морали су поштовати католичке празнике и ограничења приликом венчања. Власти су ограничиле протестантску слободу вере на одређена географска подручја.

Едикт је искључиво решавао питања коегзистенције католика и протестаната. Није било помена о Јеврејима или муслиманима. У ствари Французи су протерали муслимане 1610. Оригинални едикт је потписан 30. априла и тај текст је нестао. У националном архиву у Паризу постоји само краћа верзија текста, који је модификовало свештенство и парламент Париза и та верзија је запечаћена 1599.

Луј XIV, унук Анрија IV је октобра 1685. поништио Нантски едикт и прогласио да је протестантизам незаконит у Француској. У ту сврху издао је Едикт из Фонтенблоа. Тај акт се назива и Опозив Нантског едикта и имао је јако штетне последице за Француску. Нису поново избили верски ратови, али протестанти су одлучили да напусте Француску. Већина је отишла у Енглеску, Пруску, Холандију и Швајцарску. Тим прогнанством Француска је изгубила много вештих занатлија. Опозив Нантског едикта је даље наштетило угледу француског краља у другим протестантским земљама.

Презвитеријанство

Презвитеријанство је облик протестантског хришћанства који се обично придржава калвинистичке богословске традиције и чија верска служба се врши према Презвитеријанском учењу, која наглашава Божију милост кроз веру у Христа, ауторитет Светог писма, где се не признају виши црквени чинови од презвитерског. Презвитер потиче од грчке речи и има значење свештеник.

Протестантска реформација

Протестантска реформација или само реформација је назив за верске покрете против папства и Католичке цркве у 16. веку. Из тих покрета настале су нове верске заједнице, независне од папства.

Најважнији покретачи реформације били су Мартин Лутер у Немачкој, те Улрих Цвингли и Жан Калвин у Швајцарској. Присталице реформације отцепиле су се од Католичке цркве, прогласиле Свето писмо јединим извором вере и рашириле своје учење у Немачкој, Швајцарској, Холандији, Енглеској, Мађарској и скандинавским земљама.

Узрок реформацији били су измењени друштвено-економски односи, хаотично стање у Католичкој цркви, исквареност свештенства, продаја опроштајница за грехове и сл. Покрет реформације и опирање Католичке цркве довели су до дугих и тешких верских ратова, који су деценијама беснели у Европи и уништили многа материјална и културна блага.

Сеул

Сеул (кореј. 서울 / 서울특별시, значење: престоница, слушај ) главни је град Јужне Кореје (Република Кореја) и са 10.924.870 становника (2006) један је од најнасељенијих градова на свету. Налази у северозападном делу земље на реци Хан. Сеул је био престоница Кореје од 29. новембра 1394. до јапанске окупације 1910. Установљавањем Јужне Кореје (1948) постао је главни град државе, изузев у кратком времену за време Корејског рата.

Сеул се налази јужно од Корејске демилитаризоване зоне, на реци Хан. Град је политички, културни, друштвени и економски центар Јужне Кореје. Такође је и центар међународног бизниса, финансија, мултинационалних коропорација и светских организација. Пошто је и главни град једне од најмоћнијих светских привреда, његов глобални статус је у сталном порасту. Данас је један он најочитијих симбола корејске привреде („Чудо на реци Хан”).

Област главног града Кореје обухвата градове Сеул, велику луку Инчон и друге сателитске градове. У њој укупно живи 24,5 милиона становника. То је по броју становника друга највећа агломерација на свету. У Сеулу живи скоро четвртина целокупне популације Јужне Кореје, а у области главног града живи скоро половина Јужнокорејанаца. Сеулом директно управља влада Кореје. Град је подељен на 25 градских дистрикта. Густина становништва у Сеулу је тако велика да га сматрају једним од „најдигиталнијих” градова у данашњој глобално повезаној економији. У граду је регистровано више од милион возила који стварају огромне саобраћајне гужве које трају до поноћи. Област главног града Сеула, са великим градском луком Инчон, транспортним појасом и пространим резиденцијалним подручјем Сеонгнам, једно је од најнасељенијих места на свету. Последњих година градске власти су предузеле опсежне мере за заштиту града од ваздушног и воденог загађења, што је резултовало чистијом атмосфером, иако је ваздушно загађење и даље врло проблематично.

У Сеулу су одржане Летње олимпијске игре 1988. Овде се налазе Сеул Метрополитан библиотека и Национална библиотека Кореје.

Хришћанска црква

Црква (грч. ἐκκλησία — „заједница, скупштина“) представља заједницу хришћана, следбеника Исуса Христа. Поимање цркве и њене улоге се прилично разликује у оквиру различитих хришћанских традиција, као што су католицизам, православље и протестантизам.

Реч црква се такође користи и за верске грађевине у којима се окупљају верници.

Хришћанске деноминације

Хришћанске деноминације су посебне и одвојене вјерске заједнице унутар хришћанства. Иако дијеле исто име и вјеровање, хришћани су структурално подијељени у засебне и различите традиције и црквене заједнице.

Подјеле и посебности између појединих деноминација дефинисане су црквеном доктрином и ауторитетом. Питања која стварају нејединство су нпр. Христова природа, апостолска баштина и папин примат.

Највећа деноминација је католицизам, потом слиједи протестантизам, а њима се придружује и англиканизам, које заједно превладавају на западу. На истоку пак превладавају православље и монофизитство.

Хришћани имају различите погледе на Цркву, заједништво вјерних, успостављену од Исуса Христа посредством апостола. Но без обзира на разлике у теологији и науку, углавном се међусобно једни друге сматрају хришћанима и припадницима једне заједничке хришћанске цркве.

Хугеноти

Хугеноти су француски протестанти, припадници Протестантске реформистичке цркве Француске. Такође су познати као француски калвинисти.

Познати хугенот је био Енрике од Наваре, будући краљ Анри IV од Француске, који је морао да се одрекне протестантизма како би спасао живот у покољу хугенота који се десио 24. августа 1572., познатом као Вартоломејска ноћ.

Хусити

Хуситство је био радикални реформистички покрет, који је заговарао мајстор Јан Хус тражећи далекосежне реформе у цркви које су биле спојене са Хусистичком револуцијом у годинама 1415. – 1436. Модерна историја о његовом значају води дискусије.

Његов оснивач Јан Хус био је под утицајем Џона Вилклифа енглеског теолога а делом и покрета валденсера. За време револуције хусиста јавили су се три главне струје: радикална „таборити“, централна „оребити“ који су после Жишкове смрти названи „сиротковиа“ и мирни из града Прага.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.