Проглашење Душановог законика

Проглашење Душановог законика односно Крунисање цара Душана је историјска композиција Паје Јовановића рађена 1900. године по наруџбини Краљевине Србије за потреба Светске изложбе у Паризу на којој је награђена златном медаљом. Представља једно од његових најпознатијих дела, за коју он наводи да је његова најлепша композиција[1]. На самој слици је приказано проглашење Душановог законика у Скопљу 1349. године, са историјским личностима које су том чину присуствовале, од којих су неке од њих рађене на основу њихових савремених портрета приказаних на фрескама. Данас постоји неколико истих слика које је радио сам Јовановић, од којих се највећа налази у Народном музеју у Београду.

Paja JovanoviKrunisanje Cara Dusana 2
Проглашење Душановог законика

Настанак и историјат слике

Краљевина Србија је крајем XIX века позвана да учествује на Светској изложби, која је требало да се одржи у Паризу 1900. године. За потребе адекватног представљања државе, 1897. године формиран је одбор који ће руководити припремама, а од Паје Јовановића је наручено да наслика монументалну композицију Крунисање цара Душана, за шта је он започео опсежне припреме 1899. године. Сам Јовановић је у договору са тадашњим председником владе Краљевине Србије Стојаном Новаковићем, променио главни мотив слике из крунисања цара Душана у проглашење Душановог законика односно Прокламацију законика цара Душана, како је назива сам Јовановић у својим мемоарима[1]. Он је одустао од приказаивања крунисања, пошто је оно везано за унутрашњост цркве без дневне светлости и одлучио се за приказивање проглашења законика:„на отвореном пољу пред црквом показујући војну и политичку снагу Младог Царства“.

Grb obilica
Измишљени грб Обилића према Илирским грбовницима, може се видети као застава у горњем десном углу слике (28)

За потребе слике, он је обишао старе српске престонице (Призрен, Скопље) и манастире (Грачаница, Лесново, Жича и други), да би прикупио аутентичне елементе за своју слику, не би ли она била што веродостојнија. Пошто је још Милутин у Србију унео византијски дворски церемонијал, Јовановић се одлучио да Цару и Царици наслика византијска одела, за шта се обратио костимијеру Бечке опере Блашкеру. Он је на основу византијских слика урадио одела, по којима је Јовановић насликао одежде Душана и Јелене, али и протовестијара Николе Бућа који чита царску прокламацију. Царева гарда коју су чинили немачки најамници је насликана по узору на немачке витезове из XIV века, а њихов вођа Палман у руци држи одговарајући шлем. Српска коњица је приказана у млетачкој опреми (Душан је наручио 300 панцира за своје људе[2]), на основу Скалигер-Монумента у Верони, а међу њима се истиче млади војвода Прељуб на турнирском коњу у предњем плану слике. Инспирацију за грбове српске властеле, преузео је из једног Илирског грбовника (базираног на данас изгубљеном Охмућевићевом) који се у то доба налазио у Бечкој дворској библиотеци, у коју је донет из манастира Житомислића. Највише потешкоћа имао је око аутентичних изгледа одела обичног народа и њиховог оружја, за шта је нешто мало детаља пронашао у Жичи.

Слика је завршена за Светску изложбу и за њу је Паја Јовановић награђен златном медаљом. Међутим, он сам није био задовољан како је она испала, јер је она више колорисан цртеж него живопис[3], пошто је на основу ње требало да буде касније урађен гоблен, који никада није урађен. Због тога је он током зиме 19251926. урадио нову верзију слике, која се, по његовим речима, од оригинала разликује[3]:

Car Dušan, Manastir Lesnovo, XIV vek, Makedonija
Детаљ фреске Душана Силног из Леснова
  1. дужом перспективом што ми је омогућило Душана и његову околину већег да представим
  2. Портрет - лик Душанов је на новој слици према фрески у Лесновском манастиру рађен - исто тако је и Деспот Оливеров лик према аутентичним портретима рађен
  3. најглавнија измена је у изради уместо дифузне светлости без сенке ја употребих оштар зрак дајући крупне сенке - с тим омогућавајући пластичну модулацију појединих фигура - а руковање четкицом је слободно са широким потезима - а не поентирано као прва слика због ткања гоблена

Данас постоји седам верзија ове слике[4], које се налазе у музејима и приватним колекцијама. Велика композиција (из 1931. године) се данас налази у Народном музеју у Београд, једна мања у легату Паје Јовановића, који се налази у склопу Музеја града Београда, а слику коју је радио средином `20 година XX века, Јовановић је продао и она се данас налази у САД.

Личности на слици

Opis skice krunisanja
Опис скице ликова за слику Паје Јовановића „Проглашење Душановог законика“. Скенирано из „Илустроване историје Срба“ (књига III).

Поред историјских личности, на слици су се нашле и личности из епске поезије, као и полулегендарне личности, а Јовановић је међу присутнима доцртао и самог себе[4]. Грбови српске властеле представљени су на основу измишљених грбова из тзв. Илирских грбовника, а занимљиво је да је насликан и грб породице Охмућевић, за доказивање чијег племства је Петар Охмућевић створио први Илирски грбовник.

Пре израде саме слике, Паја Јовановић је направио њену скицу на којој је и означио личности које је приказао на слици[5]:

Paja Jovanovic Skica krunisanja
Скица слике са обележеним личностима
1. Цар Душан
2. Царица Јелена
3. Урош, српски краљ
4. Српски Патријарх Јоаникије
5. Трновски Патријарх Кир Симеон (бугарски)
6. Краљ Вукашин Мрњавчевић
7. Царев шурак Оливер велики војвода.
8. Дејан Севастократор
9. Кир Герман, Игуман Атонски (Атонске Горе)
10. Гојко Мрњавчевић, Велики Логотет
11. Никола Бућа, Протовестијар
12. Palman(us) Teutonicus Capitanus gentis armigens
13. Угљеша Мрњавчевић, царски коњушар
14. Деспот Синиша, брат цара Душана (од друге жене)
15. Цар Александар Бугарски, царичин брат
16. Јован Кастријота, деда Скендербега
17. Giunius Derse (Дубровчанин, изасланик Републике)
18. Giunius de Calichio (Дубровчанин, изасланик Републике)
19. Nifficus Nik Condola (Дубровчанин, изасланик Републике)
20. Аврамбек Кефалија Сереза
21. Манцил Ливерија, Војвода над Волером, Серезом и Струмом
22. Ангел Метохита
23. Алексија Цамплакон, велики чауш
24. Прељуб „Кесар“
25. Орловић Гргур
26. Храбреновић
27. Баошић (Балшић)
28. Кобиловић (Обилић)
29. Облачић Раде
30. Андроник Кефалија Драме
31. Андроник Кантакузен бел Хартуларја

Види још

Референце

  1. 1,0 1,1 Одломци мемоара Паје Јовановића Архивирано на сајту Wayback Machine (октобар 12, 2008) (на језику: енглески), Приступљено 24. 4. 2013.
  2. ^ Јовановић наводи да је Стојан Новаковић нашао у млетачком архиву у Венецији писмо у коме Душан наручује 300 оклопа.
  3. 3,0 3,1 Писмо Паје Јовановића из 1955. године Архивирано на сајту Wayback Machine (март 3, 2009) (на језику: енглески), Приступљено 24. 4. 2013.
  4. 4,0 4,1 Паја Јовановић, „Проглашење Душановог законика“ (Легат Паје Јовановића) Архивирано на сајту Wayback Machine (мај 26, 2003) (на језику: енглески), Приступљено 24. 4. 2013.
  5. ^ Личности су наведене онако како их је навео сам Јовановић испод скице[1], Приступљено 24. 4. 2013.

Литература

Вишеград (бистрички)

Вишеград (или Призренац) је утврђење која се налази 3 km југозападно од Призрена у клисури Бистрице које је цар Душан (краљ 1331—1346, цар 1346—1355) проширио до саме реке и у том делу је од 1348. до 1352. године подигао своју задужбину манастир светих Архангела. Тврђаву чине два дела:

Горњи Град, на врху клисуре (око 680m нмв)

Доњи Град, уз саму Бистрицу (око 525m нмв)који су повезани бедемима дуж падина клисуре. Сам Горњи Град има облик неправилног петоугла са кулама у сваком темену, док је простор између Доњег и Горњег Града подељен са два нивоа попречних бедема (тзв. доњи и средњи бедем) који су додатно штитили Горњи Град. У Доњем Граду је смештен манастирски комплекс светих Архангела са двема црквама посвећеним светим Архангелима и светом Николи, конаком и пратећим објектима. Данас је целокупан простор Вишеграда у рушевинама.

Историја Србије у средњем веку

Средњовековна Србија обухвата период од прве половине 7. до друге половине 15. века нове ере.

Манастир Светих архангела (Призрен)

Манастир Светих архангела је задужбина српског цара Душана Силног (краљ 1331 — 1346, цар 1346—1355), који се налази у кањону реке Призренске Бистрице недалеко од града Призрена у Метохији и припада рашко-призренској епархији Српске православне цркве.

Грађен је у периоду од 1343. до 1352. године, на месту старије цркве у склопу тврђаве Вишеград као гробна црква цара Душана и сматра се да је представљао врхунац српског сакралног градитељства који је пресудно утицао на настанак и развој Моравског стила. Унутар комплекса, који обухвата површину од око 6.500m2, се налазе две цркве посвећене светим Архангелима (која је била Душанова гробна црква) и светом Николи, које су грађене у рашком стилу, иако, попут Дечана, по времену градње и неким елементима припадају Вардарском стилу. Манастир је након доласка Османлија 1455. године, опљачкан и зарушен, да би 1615. године био до темеља порушен, а његов материјал је искоришћен за градњу Синан-пашине џамије у Призрену. Комплекс је археолошки истражен 1927. године, његови остаци су конзервирани након Другог светског рата, а током `90 година XX века су настављени радови на њему и он 1998. године поново постаје активан мушки манастир.

После окончања НАТО бомбардовања СРЈ и повлачења југословенских снага безбедности, обновљене објекте су припадници ОВК, након доласка КФОР-а, спалили и опљачкали у јуну 1999. године, што се поновило и током мартовских нереда 2004. Цео манастирски комплекс се налази под заштитом Републике Србије као споменик културе од изузетног значаја и у њему данас живи осмочлано манастирско братство које се налази под директном заштитом немачких припадника КФОРа.

Марко Мурат

Марко Мурат (Шипанска Лука поред Дубровника, 30. децембар 1864 — Дубровник, 14. октобар 1944) — српски сликар и професор

Мурат је након уметничких студија у Минхену, радио у Београду, а затим се у Дубровнику посветио бризи о културним споменицима као конзерватор и наставио педагошки рад као професор у средњим школама.

Стварао је пејзаже (махом из околине Дубровника), портрете и историјске композиције. Његово најпознатије дело је велика историјска композиција „Улазак (Долазак) цара Душана у Дубровник“, за коју је добио бронзану плакету на светској изложби у Паризу 1900. године.

Био је Србин римокатоличке вероисповести. Београдско удружење љубитеља уметности "Цвијета Зузорић" је 1940. године свечано обележило његов 70-и рођендан, пригодном уметничком изложбом радова. Дубровчанин је постао прави члан Српске краљевске академије у Београду тек марта 1941. године. Приликом увођења у ред академика, на свечаном скупу прочитао је приступну академску беседу: "Кроз сликарство у Дубровнику".

Орловићи

Орловићи су српска племићка породица из средњовјековне Србије. У источној Херцеговини до средине 16. вијека постојало је племе Орловића у близини Гацка са сједиштем у селу Чарађе, а за које се вјерује да су наследници средњовјековних Орловића.

Павле Орловић

Павле Орловић је српски митски јунак Косовског циклуса епских народних песама. У историјским изворима о њему нема података, док је према народној песми „Косовка девојка“, он преминуо након Косовског боја 1389. године, од рана задобијених у њему. Урош Предић га је представио на својој слици Косовка девојка из 1919. године на самрти, а Паја Јовановић је на својој монументалној композицији „Проглашење Душановог законика“ из 1900. године насликао његовог наводног претка, Гргура Орловића.

Палман Брахт

Палман Брахт (лат. Palman (us) Teutonicus Capitanus gentis armigens, *око 1290. -† после 1355), витез пустолов и вођа немачких најамника у Србији за време краља, потом цара Стефана Душана.

Паја Јовановић

Павле Паја Јовановић (Вршац, 16. јун 1859 — Беч, 30. новембар 1957) је био један од највећих српских сликара и типичан представник академског реализма. Најближи му је по много чему сликар Урош Предић, иако су били такмаци на уметничком пољу. Обојица су били учени реалисти, са том разликом што је Јовановић неговао својствен "идеалистички" реализам. Убраја се Јовановић међу 100 најзнаменитијих Срба.

Захваљујући изузетно богатом опусу, а нарочито делима са темама из народног живота и историје, снажно је и широко утицао на ликовно образовање, културу, али и на родољубље народа.

Прељуб

Прељуб (око 1312 — 1355/1356) је био српски племић и војсковођа, из доба Душана Силног (краљ 1331 — 1346, цар 1346 — 1355) и његових освајања. Он је предводио српске одреде у бици код Стефанијане (1344) и командовао је успешном одбраном Србице (1350) током опсаде Јована Кантакузина. После освајања Тесалије у јесен 1348, Прељуб је, са титулом кесара, постављен да управља њом и његово седиште се налазило у Трикали. Он је спадао међу утицајне великаше на српском двору, о чему сведочи писмо папе Иноћентија VI, од 24.децембра.1354. године, у коме своје посланике упућује на њега, као некога ко би могао помогне током преговора о склапању црквене уније. Био је ожењен Ирином са којом је имао сина Тому, а погинуо је, крајем 1355. или почетком 1356. године у сукобу са локалним Албанцима.

Прељуб је представљен на историјској композицији „Проглашење Душановог законика“ Паје Јовановића, на великом турнирском коњу, на десном делу слике.

Сеоба Срба (слика)

Сеоба Срба, или пун назив Сеоба Срба под патриархом Арсенијом III Црнојевићем, јесте низ од четири сличне уљане слике српског реалисте Паје Јовановића које приказују Србе, предвођене патријархом српским Арсенијем III Црнојевићем, како напуштају Стару Србију током Великих сеоба Срба 1690—1691. године. Прву је наручио карловачки митрополит и патријарх српски Георгије Бранковић 1895. године, и требало је да буде приказана на Миленијумској изложби у Будимпешти сљедеће године. По мишљењу српског свештенства, то је требало послужити легимитизацији српских захтјева за вјерску аутономију и дјелимичну самоуправу у Аустроугарској, подржавајући тврдњу да су Срби напустили своју отаџбину по налогу Светог римског цара како би заштитили хабзбуршке границе.

Прва слика је завршена 1896. године са димензијама 380×580 cm, а нешто касније те године је представљена патријарху Геогрију. Незадовољан, патријарх је од Јовановића затражио да овој рад прилагоди у складу са ставом цркве о сеоби. Иако је Јовановић измјену направио релативно брзо, он то није стигао да уради на вријеме како би била приказана у Будимпешти и стога је морала бити приказана у Патријаршијском двору у Сремским Карловцима. Јовановић је завршио укупно четири верзије слике, од којих су три преживјеле. Прва верзија је изложена у згради Патријаршије у Београду, друга се налази у Народном музеју Панчево а четврта у Конаку кнегиње Љубице у Београду. Сеоба Срба има култни статус у српској популарној култури, а неколико аутора сматра је једним од најбољих Јовановићевих дјела.

Србија

Србија, званично Република Србија, суверена је држава која се налази на раскрсници путева средње и југоисточне Европе у јужном делу Панонске низије и центру Балканског полуострва. Већим делом захвата Балканско полуострво, а мањим Панонску низију. Србија се на северу граничи са Мађарском, на североистоку са Румунијом, на истоку са Бугарском, на југу са Северном Македонијом, на југозападу са Албанијом и Црном Гором, а на западу са Хрватском и Босном и Херцеговином (ентитетом Република Српска). Србија без Косова и Метохије броји око 7 милиона становника, док са Косметом броји око 8,8 милиона становника. Главни град је Београд, који спада међу најстарије и највеће градове у југоисточној Европи. Са 1.659.440 становника у широј околини, по попису из 2011. године, он је административно и економско средиште државе. Званични језик је српски, а званична валута је српски динар.

После словенских миграција на Балкану (6. век), Срби су у раном средњем веку основали неколико држава. Српско краљевство добило је признање од стране Рима и Византијског царства 1217. године, достигавши свој врхунац 1346. године као релативно кратковечно Српско царство.

До средине 16. века, читава модерна Србија била је у склопу Османског царства, све док га није прекинула Хабзбуршка монархија, која је почела да се шири према Централној Србији од краја 17. века, а одржавала је упориште у модерној Војводини. Почетком 19. века, Српска револуција успоставила је националну државу као прву уставну монархију у региону, која је касније проширила своју територију.Србија је, након катастрофалних губитака у Првом светском рату и уједињења са бившом Хабсбуршком круницом Војводине (и другим територијама), постала суоснивач и саставни део заједничке државе са већином Јужних Словена првобитно у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, (касније преименованој у Краљевину Југославију), затим у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији, Савезној Републици Југославији и Државној заједници Србији и Црној Гори. Године 2006, после одржаног референдума у Републици Црној Гори, народи су се мирно разишли и Државна заједница је престала да постоји, а Република Србија је, на основу Уставне повеље, наставила државно-правни континуитет са Србијом и Црном Гором.

У саставу Републике Србије су и две аутономне покрајине: Војводина и Косово и Метохија. Од НАТО бомбардовања СРЈ, покрајина Косово и Метохија се налази под протекторатом Уједињених нација. Институције привремене самоуправе на Косову и Метохији, на којем Албанци чине етничку већину, 17. фебруара 2008. године једнострано и противправно (противно уставу Републике Србије од 2006. године и Резолуцији Савета Безбедности ОУН 1244, али и међународном праву) прогласиле су независност, коју Република Србија, многе друге државе и Организација Уједињених нација не признају.

Република Србија је члан Уједињених нација, Савета Европе, Организације за европску безбедност и сарадњу, Партнерства за мир, Организације за црноморску економску сарадњу, Централноевропског уговора о слободној трговини, а приступа Светској трговинској организацији. Од 2014. године земља преговара о приступању у Европској унији са перспективом придруживања Европској унији до 2025. године и једина је земља у садашњем програму проширења која је од Слободне Куће названа „слободном”.Србија се од 2007. године формално придржава политике војне неутралности. Економија је са вишим средњим приходом, са доминантним услужним сектором, праћеним индустријским сектором и пољопривредом. Земља је високо рангирана на индексу хуманог развоја (67), индексу друштвеног напретка (47), као и индексу глобалног мира (54).

Стефан Душан

Стефан Урош IV Душан Немањић (око 1308. — Девол, 20. децембар 1355.), познат и као Стефан Душан или Душан Силни, био је последњи српски краљ из династије Немањића, владајући од 1331. до 1346. године, а затим је постао и први цар српске државе, када га је на Васкрс 16. априла 1346. године крунисао први српски патријарх Јоаникије II. Душан је владао над новонасталим Српским царством 9 година — од свог крунисања 1346. до своје смрти 20. децембра 1355. године. Цар Душан је описан као енергичан владар, јаког карактера и темперамента, зато је често називан и под именом „Душан Силни”.

Рођен је око 1308. године од оца Стефана Дечанског и мајке Теодоре Смилец. Душанов деда по оцу је српски краљ Стефан Милутин, а по мајци бугарски цар Смилец.

Као дечак је заједно са својим ослепљеним оцем, мајком и старијим братом Душицом изгнан у Цариград, највероватније 1314. године. То је била казна за младог краља Стефана Дечанског, који се побунио против оца и покушао да му отме власт, али га је краљ Милутин победио, ослепео и послао га заједно са његовом породицом у византијску престоницу Цариград. Почетком 1317. или 1318. године Стефану Дечанском је било дозвољено да се врати у краљевину Србију. Млади Душан је остао на двору свог деде Милутина, највероватније као талац. 1321. године, краљ Милутин умире, а после годину дана борбе за власт — на српски престо долази краљ Стефан, Душанов отац, коме се изненада повратио вид. Том приликом је Душан проглашен за наследника престола и додељена му је на управу Зета.

Познато да је Душан учествовао у бици код Велбужда 1330. године, где је српска војска поразила бугарску и убила њиховог цара. У бици се Душан показао као изузетан ратник и командант, и вероватно је још ту задобио симпатије војске и властеле.

Почетком 1331. године, односи Душана и његовог оца краља Стефана Дечанског су се прилично захладнели. Краљ Стефан је вероватно на наговор своје друге супруге, краљице Марије Палеолог, размишљао да уместо Душана за наследника прогласи свог другог сина Симеона Синишу. Уз подршку властеле која је желела веће освајачке походе, Душан се побунио против оца — свргнуо га са власти, и потом утамничио. Стефан Дечански је умро у тамници, али разлог смрти никада није био у потпуности откривен. Постоји неколико теорија о томе: неки извори тврде да је Стефан умро природном смрћу, док други наговештавају на то да је Душан наредио да се Стефан убије — што би могао да буде један од разлога зашто Душан није проглашен за светитеља.

У току своје владавине, Душан ће освојити многа подручја и градове. Учествовао је током првог византијског грађанског рата на страни Јована Кантакузина, такође је и тада проширио своје територије. Убрзо након тог рата се крунисао за цара, али његову титулу нису признавале многе државе. Дешава се други грађански рат у Византији током којег је Стефан Душан активно учествовао и био у савезу са Јованом V Палеологом, током тог рата је заузео Епир и Тесалију. Напао је Босну и чак је стигао до главног града Бобовца, али због изненадног напада Византије, морао је да напусти Босну. Током владавине је неколико пута улазио у сукобе са Угарима, од којих је заузео Мачву. За време његовог живота Српска држава постаје најјача војна сила на Балкану, чак је и предвидео опасност од Турака.

Душан се оженио бугарском принцезом Јеленом, са којом је добио јединог сина Уроша, а неки извори сматрају да су имали и ћерку. После смрти цара Душана 1355. године, царски трон наслеђује његов син Урош, званично цар Стефан Урош V.

Занимљиво је да је имао свој посебан одред плаћеника, од којих је најпознатији Палман Брахт.Године 1349. је донео веома важан документ, који се зове „Душанов законик”, а писан је на српскословенском језику.

Душанова царска круна се данас налази у Цетињском манастиру, у Црној Гори. Цар Душан је такође познат по томе што је саградио Манастир Светих архангела код Призрена, где је и био сахрањен све до 1927. године, када је његово тело пренето у Цркви Светог Марка у Београду. Завршио је такође и задужбину свог оца Манастир Високи Дечани.

Душан је сматран за хероја међу данашњим Србима, и има велико поштовање у народу.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.