Призренска епархија

Призренска епархија је древно православно црквено подручје у Јужној Србији. Постојала је у континуитету током више од осам векова, почевши од 10. века, па све до 1808. године, када је спојена са Рашком епархијом у садашњу Рашко-призренску епархију.

Црква Богородице Љевишке у Призрену
Црква Богородица Љевишка, саборни храм Призренске епархије
Simeon Ljeviska
Средњовековна фреска светог Симеона Мироточивог из Богородице Љевишке у Призрену
Crkva Sv. Djordja-Runovica
Стара црква Светог Ђорђа у Призрену, привремени саборни храм, током 18. и 19. века

Историја

Приликом опсежних рестаураторских и истраживачких радова, који су спроведени од 1950. до 1952. године у комплексу Богородице Љевишке, првобитног катедралног храма призренских епископа, утврђено је да насјтарији слој потиче из 10. века.[1] По хрисовуљи византијског цара Василија II из 1019. године, Призренска епархија је припадала Охридској архиепископији. Била је епископија трећег степена, са правом на 15 клирика. Осим Призрена и околине, Призренска епархија је обухватала и подручје града Хвосна, око Пећи и Дечана, града Лесковца и Бритоса (можда данашњи Брути, југозападно од Призрена, на саставцима Белог и Црног Дрима).

Почетком 13. вијека Призренска епархија је била неко вријеме под бугарском влашћу и под њиховом архиепископијом у Трнову, који је тада признавао врховну власт римског папе. Стога се и призренски епископ, са још неколико других епископа, потпали под бугарску власт (са нишким, велбуждским и скопским) 1204. обратио папи Иноћентију III, с молбом за палијум.

Призренска епархија поново је дошла под српску власт око 1214. године. Свети Сава је од ње 1219. одвојио Хвосно, и основао посебну Хвостанску епархију. Српски владаоци, а нарочито краљ Милутин, који је обновио катедралу цркву призренских епископа, чувену цркву Богородице Љевишке, даровали су Призренској епископији многа села с обје стране Шар-Планине у властеоску баштину.[2] Том властеоству Призренске епархије припадао је и призренски горњи град, Вишеград или Призренац, изнад кањона Бистрице, са градском Црквом Светог Николе. Тај град су чували људи са властеоства Призренске епископије, и у њега се склањала ризница у случају рата. Цар Душан је одузео ту тврђавицу од призренског епископа, тада већ митрополита, и дао му је у замјену три села, а град је поклонио својој задужбини, манастиру Светих Арханђела, који је подигао на лијевој обали Бистрице, под самим градом.

Године 1346. приликом проглашења Пећке архиепископије за патријаршију, призренски епископ је добио назив митрополита. Средином 15. века, епархија је потпала под турску власт, а од 1557. године налазила се у саставу обновљене Српске патријаршије. За време потоњих аустријско-турских ратова, епархијско подручје је пострадало у више наврата (1688-1690, 1716-1718, 1737-1739), услед ратних дејстава или одмазде турске војске и арбанашких одреда над православним Србима. Током 18. века, Призренској епархији је прикључена стара Липљанска епархија, а након укидања патријаршије 1766. године придодата јој је и Пећ са целокупним подручјем бивше Хвостанске епархије. Најкасније средином 18. века, турске власти су од православних Срба одузеле древну саборну цркву Богородице Љевишке, претворивши је у џамију.[3]

Након 1766. године, Цариградска патријаршија се није ревносно старала о преузетим српским епархијама, у које су по правилу слати Грци-фанариоти. Крајем 18. века, започео је процес управног обједињавања две суседне епархије, Рашке и Призренске. Њихово уједињење спроведено је у два корака: прво је рашком митрополиту Јоаникију Георгијевићу, који је по народности био Србин, придодата дужност администратора у Призренској епархији, а потом су обе епархије спојене у једну, Рашко-призренску епархију (1808).[4] У време спајања, функцију епархијског катедралног храма вршила је Стара црква Светог Ђорђа у Призрену.

По Доментијану, на којег се позива Иван Јастребов, владичанство Зете, Св. Сава је основао при цркви Архангела Михаила близу Дрима. Зетске владике су живеле у Скадру у престоници Диоклејске области, потом на Врањини, а затим на Цетињу и имале су у свом надлештву православне хришћане у Албанији све до 1215. године (по муслиманском калнедару) кад је арнаутска Скендерија била потчињена митрополиту призренском Јоаникију. Део зетског владичанства је припао призренском владици, који се називао и скендеријским. [5]

Призренски епископи

Види још

Референце

  1. ^ Ненадовић 1963, стр. 23-24.
  2. ^ Јанковић 1985, стр. 119-23, 143-147, 183-184.
  3. ^ Ненадовић 1963, стр. 33.
  4. ^ Новаковић 1895, стр. 32-33.
  5. ^ Јастребов, Иван (2018). Стара Србија и Албанија, pp. 522. - 524. Београд: Службени гласник.

Литература

Љиљана Дугалић

Љиљана Дугалић (1959, Инђија) је српски песник, приповедач, есејист и документариста.

Оснивач је и председник Удружења Колевка или Мајка које се бави афирмацијом дружељубља између деце и особа са инвалидитетом и деце и особа без сличних сметњи. Живи у Београду. Члан је Српског књижевног друштва.

Александар Карађорђевић (престолонаследник)

Александар Карађорђевић (Лондон, 17. јул 1945) старешина је куће Карађорђевића и бивши југословенски престолонаследник. Син је јединац последњег југословенског краља Петра II и краљице Александре.

Његов отац Петар II у време његовог рођења је био краљ Југославије, али је он своја владарска овлашћења под притиском британског премијера Винстона Черчила пренео на Намесништво, формирано 20. јануара 1945. године, а монархија је крајем исте године од стране комунистичке власти укинута. Од рођења па до укидања монархије принц Александар је био престолонаследник Југославије а након укидања је претендент. Од 2001. године живи са својом супругом у Краљевском двору у Београду.

Епархија рашко-призренска

Епархија рашко-призренска или Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска је епархија Српске православне цркве.

Надлежни архијереј је епископ Теодосије (Шибалић), а седиште епархије се налази у Призрену. Број верника ове епархије је у опадању због политичких притисака и дешавања која су довела до исељавања српског становниптва.

Историја Косова и Метохије

Историја Косова и Метохије у просторном и временском опсегу обухвата прошлост Косова и Метохије од најстаријих протоисторијских времена, до савременог доба. Према подели на историјске епохе, историја овог подручја, које обухвата две географске целине - област Косова и област Метохије, може се поделити на четири посебна раздобља: старовековно или античко (до. 6. века), средњовековно (до 15. века), нововековно (до 19. века) и савремено (20. и 21. век).

Једна од основних карактеристика историјског развоја Косова и Метохије огледала се у етничкој разноликости косовско-метохијског становништва. Током векова, на овом простору смењивали су се разни народи: Дарданци и Мези, Стари Грци и Стари Римљани, Авари и Словени, Срби и Албанци. Миграциона кретања на овом подручју могу се пратити још од времена Илира, преко колонизације из времена Римског царства, до насељавања Јужних Словена у Југоисточну Европу. Након турског освајања у 15. веку, започео је процес постепеног потискивања српског становништва са ових простора и јачања албанског етничког елемента. Значајне демографске промене начињене су током великих сеоба Срба (1690. и 1737. године), а потом за време српско-турских ратова (1876—1878), током балканских ратова (1912—1913), Првог светског рата (1914—1918) и Другог светског рата (1941—1944). Савремене миграције биле су изазване антисрпском политиком југословенских комунистичких власти након Другог светског рата и потоњим НАТО бомбардовањем СРЈ 1999. године, током којег је дошло до привременог исељавања дела албанског становништва, да би након доласка КФОР-а и УНМИК-а уследило масовно протеривање Срба и других не-албанаца од стране такозване Ослободилачке војске Косова.

Косово и Метохија

Косово и Метохија — скраћено КиМ (алб. Kosovа dhe Metohiа), званично Аутономна Покрајина Косово и Метохија — АПКиМ (алб. Krahina Autonome e Kosovës dhe Metohisë), понекад кратко Косово (алб. Kosova), или Космет (од Косово и Метохија), је аутономна покрајина у саставу Републике Србије. Под привременом је управом Организације уједињених нација, где су органи привремене управе под апсолутном доминацијом Албанаца једнострано прогласили независност као Република Косово коју је признао известан број држава. Косово и Метохија се граничи са Албанијом, Северном Македонијом, Црном Гором, док је њена административна линија према ужој Србији, под контролом УНМИК-а. Покрајина има око 1,7 милиона становника. Службени језици су српски и албански, а седиште администрације се налази у Приштини.

Од завршетка НАТО бомбардовање СРЈ 1999. године, Косово и Метохија се у складу са резолуцијом 1244 Савета безбедности ОУН налази под привременом администрацијом ОУН (УНМИК). Европска унија је 16. фебруара 2008. одлучила да покрене „Мисија владавине права Европске уније на Косову и Метохији — ЕУЛЕКС КОСОВО”, а 17. фебруара 2008. органи привремене самоуправе на Косову и Метохији, уз политичку и организациону подршку ЕУ и САД, донели су једнострану одлуку о проглашењу независности Косова и Метохије од Србије, што је чин против Устава Републике Србије. Србија је одбацила ову декларацију, а Генерална скупштина Организације уједињених нација је резолуцијом А/63/Л.2 усвојеном на предлог Србије 8. октобра 2008. захтевала саветодавно мишљење Међународног суда правде о њеној легалности. Независност Републике Косово признаје 99 од свеукупно 193 чланица Организације уједињених нација.

Пећка патријаршија

Пећка патријаршија је историјски назив за Српску православну цркву са сједиштем у Пећи у периоду од 1346. до 1463, а затим поновно од 1557. до 1766. године.

Призрен

Призрен (алб. Prizren, Prizreni) је градско насеље седиште истоимене општине у Србији, које се налази у јужном делу Косова и Метохије и седиште је Призренског управног округа. Према попису из 2011. године било је 85.119 становника.Град се налази у подножју Шар планине, близу албанске и македонске границе. Призрен се први пут помиње 1019. године као Приздријана у повељи цара Василија II. Његов вековни развој допринео је да овај град буде препознатљив као стециште многих историјских, духовних и културних споменика. Могуће значење назива је крај при Дриму или прије Дрима. У старим записима: Та привдриана на грч. и на лат. Prizrienzis. У крају око Дрима има доста области везаних за назив Дрим, као Задрима, Тедрина...

Призренска богословија

Богословија Св. Кирила и Методија је задужбина Симе Андрејевића Игуманова у Призрену. Прво се звала Богословско-учитељска школа и била је школа за српске учитеље и свештенике из Старе Србије. Почела је са радом 1871. године.

Призренски санџак

Призренски санџак (тур. Prizren Sancağı, алб. Sanxhaku i Prizrenit) је био управна јединица Турског султаната на подручју подручјима јужне Метохије и околних области, а постојао је у раздобљу од 1455. до 1912. године, са средиштем у граду Призрену. Био је у саставу Румелијског пашалука све до друге половине 19. века када је припадао прво Скадарском, потом Призренском и на крају Косовском вилајету.

Средином 15. века, Турци су од Српске деспотовине преотели читаву Метохију и на том простору су 1455. године основали два санџака, Пећки (за северну Метохију и горње Полимље) и Призренски санџак (за јужну Метохију и неке друге области).У време успостављања турске власти, знатну већину становништва на подручју Призренског санџака чинили су православни Срби, док су мањи део чинили етнички Власи и Арбанаси. Средином 16. века, заслугом српског патријарха Макарија I, извршена је обнова Српске патријаршије (1557) у чијем се саставу налазила и православна Призренска епархија. Према турском пописном дефтеру из 1571. године, на подручју овог санџака постојало је пет нахија: Призрен, Хоча, Жежна, Трговиште и Бихор.

Током Бечког рата (1683-1699) целокупно подручје Метохије је било захваћено ратним вихором. На вест о приближавању хабзбуршке војске, православни Срби са тог подручја су се одметнули од турске власти и пристали су уз аустријску војску. Српски патријарх Арсеније III је 1690. године дошао у тек ослобођени Призрен ради саветовања са аустријским војсковођама и устаничким првацима. Иако је хришћанска војска тада заузела велики део Призренског санџака, турска војска је током 1690. године успела да поврати власт у тој области. Тада је дошло до велике одмазде над хришћанским становништвом, чиме је изазвана Велика сеоба Срба, током које је знатан део српског становништва напустио подручје Призренског санџака. Слично се поновило за време Аустријско-турског рата (1737-1739), када су многи метохијски Срби избегли зајено са српским патријархом Арсенијем IV. Истовремено са одливом српског становништва, на подрућју Призренског санџака се одвијао стални прилив Албанаца чиме је дошло до великих промена у етничкој структури те области.

Од оснивања 1455. године па све до друге половине 19. века, Призренски санџак је био у саставу Румелијског пашалука. Након разних управних промена, овај санџак је 1867. године заједно са Дебарским санџаком и Скадарским санџаком укључен у састав новоствореног Скадарског вилајета. Недуго потом, створен је посебан Призренски вилајет (1868), који је поред самог Призренског санџака обухватао и санџаке: Дебарски, Скопски и Нишки. Све ове области су 1877. године прикључене новоствореном Косовском вилајету.

Упркос знатним променама које су спроведене током 1878. године, Призренски санџак је остао у саставу Косовског вилајета. За разлику од северозападних области Косовског вилајета у којима је постојало значајно аустроугарско војно присуство, подручје Призренског санџака налатило се под потпуном турском влашћу.Током Првог балканског рата (1912-1913), целокупно подручје Призренског санџака ослободиле су војске Србије и Црне Горе. Према међусобном споразуму, Призрен је тада припао Црној Гори, мањи део дотадашњег Призренског санџака је припао Црној Гори, док је део прикључен новоствореној Албанији. Гранична линија између Србије и Црне Горе на подручју Метохије коначно је одређена међудржавним споразумом о разграничењу, који је склопљен 12. новембра 1913. године.

Рашка епархија

Рашка епархија је древна српска православна епархија, која је постојала од почетка 11. до почетка 19. века. Средишња област ове епархије налазила се у Рашкој жупи, на простору око Старог Раса. Рашка епископија је првобитно била у саставу Охридске архиепископије, а почевши од 1219. године њено подручје се налазило у саставу новоустанвљене српске аутокефалне Жичке архиепископије и потоње Пећке патријаршије. У раздобљу од 1557. до 1766. године, била је једна од најзначајнијих епархија у саставу обновљене Српске патријаршије, а тадашњи рашки јерарси су носили почасни наслов митрополита. Поједини рашки митрополити су бирани и на положај српског патријарха. Након укидања Пећке патријаршије (1766), Рашка епархија је потпала под управу Цариградске патријаршије, која је 1808. године ову епархију спојила са Призренском епархијом, чиме је створена обједињена Рашко-призренска епархија.

Саборна црква у Призрену

Саборна црква у Призрену може бити:

Саборна црква Богородице Љевишке у Призрену, бивша саборна (катедрална) црква Призренске епархије, до средине 18. века

Саборна црква Светог Ђорђа у Призрену, садашња саборна (катедрална) црква Рашко-призренске епархије, од друге половине 19. века

Саборни храм Светог Ђорђа у Призрену

Саборни храм Светог Ђорђа у Призрену је катедрални храм српске православне Епархије рашко-призренске. Заједно са Владичанским двором и оближњом Старом црквом Светог Ђорђа чини комплекс око средишта епархијске управе у Призрену. Темељи храма положени су 1856. године, а изградња је довршена 1887. године, када је храм и освештан.

Српска архиепископија

Српска архиепископија, односно Жичка архиепископија, а потом Пећка архиепископија, назив је за прву аутокефалну (самосталну) архиепископију у средњовековним српским земљама, која је постојала у раздобљу од 1219. до 1346. године. Стварањем ове архиепископије, која је установљена заслугом првог српског архиепископа Светог Саве, означена је прекретница у историјском развоју Српске православне цркве, која је стицањем аутокефалности постала равноправна са осталим помесним црквама. Прво архиепископско седиште било је у Жичком манастиру (одатле долази назив Жичка архиепископија), а потом је пренето у Пећки манастир (одатле долази назив Пећка архиепископија). Српска архиепископија је 1346. године уздигнута на степен патријаршије, чиме је означен почетак новог раздобља у историји Српске православне цркве.

Српске православне светиње и споменици у Призрену

Српске православне светиње и споменици у Призрену је систематизован приказ верских и историјских објекта који су у различитим историјским периодима, стваране, девастиране и поново обнављане. Према тренутном стању овог културно-историјског наслеђе ове светиње могу се поделити у у три категорије: уништене православне светиње, демолиране, опљачкане и спаљене православне светиње и девастирани споменици. Према подацима Српске православне цркве од оснивања Призренске Митрополије 1019. године до данас у овом граду постоји или је постојало 33 српских православних светиње и споменика.

Јуна 1999. године Призрен је под претњама и психозом страха напустило скоро 20.000 становника, сви Срби, велики број Муслимана и Рома, као и део Турака. Они који су тада поверовали речима међународних снага да ће их заштити — убијени су на кућном прагу, или им се губи сваки траг. Тада су опљачкане или спаљене скоро све српске куће у Призрену. Оно што је преостало уништено је у седамнаестомартовском погрому 2004. године, када су протерани и малобројни преостали Срби. Тада су спаљене или руиниране скоро све значајније православне светиње, Српски средњовековни споменици културе у Призрену и околини.

Девастирани и уништене православне светиње делимично су обновљени, Призренска Богословија примила је другу генерацију ђака, и данас има укупно 24 ученика; 13 ученика првог разреда и 11 ученика другог разреда који су у Призрену завршили претходну годину. Реновирано је свега десетак српских кућа и забележен повратак двадесетак расељених Призренаца, али да ли је то довољно, да се очувају православне светиње у Призрену?

Стара црква Светог Ђорђа у Призрену

Стара црква Светог Ђорђа у Призрену позната и као Руновића црква једна је од 33 православне цркве у овом граду и једна од многобројних у Епархији рашко-призренске. Ова црква, која се налази се у дворишту нове, истоимене Саборне цркве Светог Ђорђа у Призрену, изграђена је у 15. веку, као задужбина браће Руновић из Призрена.

Припада Епархији рашко-призренској Српске православне цркве и представља непокретно културно добро као споменик културе.

Црква Богородица Љевишка

Црква Богородица Љевишка је древна српска православна црква у Призрену, задужбина краља Стефана Милутина. Црква је подигнута у периоду 1306—1307. године на остацима старијег катедралног храма из 13. века, који је такође заснован на месту још старије, ранохришћанске цркве. Црква је вековима била саборни, односно катедрални храм призренских епископа и митрополита Српске православне цркве.У стручној литератури и публицистици, придевак у називу храма јавља се у два основа облика, најчешће као Љевишка, а знатно ређе као Левишка. О пореклу и значењу овог назива постоје разна мишљења и претпоставке. Призренски топоним Љевиша забележен је у српским средњовековним изворима из 14. века, који сведоче о поседима Призренске епископије.

Тијела и органи
Установе
Епархије
Охридска
архиепископија
Органски дијелови
Раније црквено
уређење

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.