Прешево

Прешево (алб. Preshevë или Presheva) је градско насеље и седиште истоимене општине у Пчињском округу. Насеље лежи на Прешевској реци, у равници. Налази се на крајњем југу Републике Србије, на граници са Северном Македонијом. Територија ове општине налази се на вододеоници Егејског и Црног мора.

Укупна површина територије општине Прешево износи 264 км2. Према попису из 2002. у градском насељу је било 13.426 становника (према попису из 1991. било је 15.107 становника. Укупан број становника општине према попису из 2002. године је 34.904. Током обављања пописа станивништва у 2002. години, нису уписани становници са привременим боравком, већином у Западној Европи, а број тих становника је око 14.000.

Овде се налази Железничка станица Прешево.

Прешево
View of Preševo
Поглед на Прешево
Административни подаци
Држава Србија
Управни округПчињски
ОпштинаПрешево
Становништво
 — 2011.Пад 13.426
Географске карактеристике
Координате42°18′24″ СГШ; 21°39′01″ ИГД / 42.3066088° СГШ; 21.6502225° ИГДКоординате: 42°18′24″ СГШ; 21°39′01″ ИГД / 42.3066088° СГШ; 21.6502225° ИГД
Временска зонаUTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Ндм. висина463 м
Прешево на мапи Србије
Прешево
Прешево
Прешево на мапи Србије
Остали подаци
Поштански број17523
17527
17555
Позивни број017
Регистарска ознакаVR

Историја

Прешево је било у Старој Србији, некадашња "жупа". Ту се пре Косовске битке налазила српска посада, која је турске претходнице сачекала.[1]

Дејановићи су 1371. године поред бројних других места, држали и Прешево. У повељи царице Евдокије и сина Константина издате 1381. године, помињу се села Прешево и "Бујановце".[2] У Прешеву (предео у Моравици), Врању и Иногошту (предео од Владичиног Хана до Пољанице) био је владар "ћесар" Угљеша, брат српског краља Вукашина. Било је то у периоду 1400-1423. године[3] Западно од Прешева се налазе рушевине утврђења "Хисара". Током турске вишевековне владавине место се двапут помиње у Пчињском (калуђерском) поменику из 15. века. Мађарски конзул Б. Курипешић је ту прошао још 1531. године, аустријски конзул Хан је наишао кроз Прешево путујући за Цариград 1868. године.

Административно средиште Прешевске казе крајем 19. века је било Прешево. Налази се подно планине Карадага, близу жељезничке пруге, и ту је пуно засађеног воћа. Најглавнији занати су им ужарски (због усева конопље; главни производ "осмаци"), мутавџиски (покровци, вреће, бисаге), ковачки и лончарски, а мање качарски и стругарски. То је насеље са 3.000 становника, у којем поред Турака, једну осмину становништва чине Јорговци. То су били Цигани православне вере. Прешево је имало више махала, од којих је најстарија "Река Махала". Та древна махала се претходно звала "Дежевска" и у њој су 1878. године били остаци стариначких српских родова.

Крајем 19. века у Прешеву је 600 кућа, од којих су 570 Арнанаса, а 30 православних српских.[4] У месту је поред српске основне школе (од 1891) и турска полугимназија тзв. руждија.[5] Прешево је 1894. године било око пола сата удаљено од истоимене жељезничке станице. По сведочењу једног путника: "Показало ми се као једно по изгледу веома неугледно место; гомила кућа свакога кроја и грађе." Али Прешево је у то време важило за административни и трговачки центар тог краја.[6] Прва џамија у Прешеву је грађена 1856. године. Пред Прешевом се налазио хан Биљача, где су свраћали путници намерници. Касније ће ту бити успостављена граница између Србије и турске царевине, са прелазом.

Главни друм који пролази поред Прешева грађен је 1865. године, а жељезничка пруга са станицом подигнути су 1888. године. Обе саобраћајнице се налазе неколико километара далеко од насеља. Развој је кренуо под српском влашћу од 1878. године, када је ту у варошици установљено управно средиште локалне власти. Ту су се после рата 1878. године населили арбанашки и турски мухаџири, а Прешево тада има око 250 кућа.[7] Место је постало битно јер је почела рад пијаца и чаршија се покренула. До 1912. године ту је било турских ага које су имале поседе и у околним местима.

У Прешеву је у старо време била православна црква посвећена Св. Тројици, над чијим рушевинама су Турци подигли џамију. Повише Прешева је некад била православна црква посвећена Св. Димитрију, које је пропала након одласка последњих Срба старинаца . Простор изнад Прешева се назива "Манастириште", и ту је наводно била стара средњевековна задужбина српског деспота Дејана, посвећена Пресветој Богородици у "Ариљевици". Садашња прешевска православна црква Св. Димитрија је подигнута 1905. године, али су је Арнаути срушили 1913. године. Након Првог светског рата обновљена и придодат јој је звоник.

Срби старинци су се иселили 1878. године у Србију, а нови талас Срба насељеника јавља се 1912. године. У међувремену су ту живеле малобројне породице Цигана, разних конфесија. Број Срба се по завршетку Другог светског рата попео на 30%.

Када су Бугари (Друга бугарска армија) 1. октобра 1915. године ушли у Прешево, место је било празно јер су сви становници побегли.[8] Стари главни (римски) пут ка југу је пролазио кроз Прешево, као и касније и жељезница. Каже се 1917. године да су два главна места у Прешевској долини: Прешево (административни центар) а Бујановац (главни трговачки центар). Прешево је типа чисто арнаутског, а Бујановац типа словенског. Примећено је да су се и у Бујановцу почели груписати насељеници Арнаути и Турци.[9]

Заузимањем председника прешевске општине Настаса Димитријевића и среског начелника Светолика Драгачевца, кренуо је тридесетих година 20. века развој Прешева. Предуслов је био изградња добрих приступних путева, ка жељезничкој станици и ка главном друму, који су урађени у пролеће 1930. године. За развој пчеларства посађено је до тада 30.000 садница багрема, око насеља на падинама околних брда. Подигнута је нова зграда општинске куће (суда), уређен парк, калдрмисане улице и уређена велика сточна пијаца на обали реке. У згради намењеној за болницу радило се на отварању Ниже пољопривредне школе.[10] Постојало је 1927. године складиште непрерађеног дувана у Прешеву, а 1938. године подигнута је нова зграда пореске управе. Деловала је ту 1928. године Српска национална омладина "Деспот Угљеша",[11] која је приређивала забаве. Када је покренута акција скупљања прилога за споменик краљу Петру у Скопљу, први су се одазвали Прешевци са својим прилогом скупљеним на једној забави. Основано је 1928. године у месту и "Друштво за народно просвећивање", које су чинили углавном чиновници, и бавило се културом и просвећивањем становништва.

Подигнуто је у Прешеву лето 1929. године спомен-обележје изгинулим и помрлим српским ратницима током ратова 1912. и 1913. године. Споменик и костурница постављени су надомак прешевске жељезничке станице, у долини Карадагу. Била је то заслуга ратног инвалида Обрена Рашковића, среског начелника Жарка Томановића и председника општине Прешево Величка Горумовића. Срби војници су страдали 1912. године у рату, а 1913. године и од епидемије колере, која је ту харала. Бугарски окупатор је међутим током Првог светског рата готово у потпуности уништио - оскрнавио то српско гробље. Када су се после ослобођења у прешевској околини населили колонисти Срби из Јужне Србије и Црне Горе копајући њиве, наилазили су на разбацане људске кости. Оне су сада скупљене у оквиру те спомен-костурнице.[12]

Пописано је у Прешеву 1931. године 3000 становника.[13]

Прешево је 1934. године имало две јавне државне велике зграде: бановинску (у којој су били среско начелство, пореска управа, срески референти, жандармеријски вод и стан среског начелника) и школску. Та једина школска зграда је "препукла" тада па је новембра 1934. године Прешево било без основне школе, јер је зграда била затворена.[14]

У Прешеву је између два светска рата живео бивши милионер Милутин Станковић. Обогатио се овај у Америци, радећи прво као радник, па настојник од поверења у фабрици барута. Сарађивао је са Пупином у оквиру "Народне одбране", заједнички су агитовали за Србе и скупљали помоћ, током Првог светског рата. Пупин му је поклонио златни прстен, али га је овај непажњом изгубио. Написао је књигу "Србија у крви и пламену", и писао пропагандне чланке у америчким новинама; ширио тако истину о страдању Срба. Када је хтео да се врати кући, опљачкао га је међутим италијански гангстер Гамола. Када је Милутин подигао уштеђен велики новац у банци у Детроиту, пратили су га Гамолини људи и на једној трамвајској станици отели (из џепова) 1.100.000 српских динара. Морао је Станковић да се поново запосли и за десет месеци зарадили неколико хиљада динара, тек да се врати у Прешево. Несуђени милионер се у завичају опет бавио надничењем.[15]

До 1947. године седиште среза је било у Прешеву, па пренето у Бујановац.

Демографија

Mosque in Preševo, Serbia
Џамија у Прешеву

У насељу Прешево живи 8.641 пунолетни становник, а просечна старост становништва износи 29,9 година (29,2 код мушкараца и 30,5 код жена). У насељу има 3.073 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 4,37.

Ово насеље је углавном насељено Албанцима (према попису из 2002. године).

Демографија[16]
Година Становника
1948. 5.102
1953. 5.051
1961. 5.680
1971. 7.657
1981. 11.637
1991. 15.107 14.367
2002. 13.426 17.899
Етнички састав према попису из 2002.[17]
Албанци
  
11.746 87,48 %
Срби
  
1.231 9,16 %
Роми
  
321 2,39 %
Македонци
  
14 0,10 %
Бошњаци
  
12 0,08 %
Руси
  
4 0,02 %
Хрвати
  
3 0,02 %
Муслимани
  
3 0,02 %
Црногорци
  
2 0,01 %
Мађари
  
2 0,01 %
Чеси
  
1 0,00 %
непознато
  
42 0,31 %

Референце

  1. ^ "Отаџбина", Београд 1889. године
  2. ^ "Просветни гласник", Београд 1902. године
  3. ^ "Отаџбина", Београд 1880. године
  4. ^ Тодор Станковић: "Путне белешке по Старој Србији 1871-1898. године", Београд 1910. године
  5. ^ "Цариградски гласник", Цариград 1899. године
  6. ^ "Дело", Београд 1894. године
  7. ^ "Гласник српског географског друштва", Београд 1951. године
  8. ^ "Ратни дневник", Солун 1916. године
  9. ^ "Београдске новине", Београд 1917. године
  10. ^ "Време", Београд 1930. године
  11. ^ "Правда", Београд 1928. године
  12. ^ "Време", Београд 8. септембра 1929. године
  13. ^ "Правда", Београд 1932. године
  14. ^ "Правда", Београд 1934. године
  15. ^ "Политика", Београд 1939. године
  16. ^ „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9.
  17. ^ „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9.
  18. ^ „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7.

Спољашње везе

Ауто-пут А1

Државни пут првог А реда А1 је државни пут првог А реда у Србији. Дугачак је 584 km и представља најважнији саобраћајни правац кроз Србију. Почиње код граничног прелаза Хоргош са Мађарском, пролази поред Суботице, Бачке Тополе, Врбаса, Новог Сада, Инђије, Београда, Смедерева, Крагујевца, Јагодине, Ћуприје, Параћина, Ниша, Лесковца, Врања и Бујановца, а завршава се код граничног прелаза Прешево са Северном Македонијом. Повезује 5 од 6 највећих градова Србије. Представља део европског пута Е75 и паневропског коридора X (до Београда крак Xb, а од Београда главни правац коридора X). На већем делу је изграђен пун профил ауто-пута, док се полупрофил налази на деоници Остружница — тунел Стражевица, а изградња је планирана на деоници Стражевица – Бубањ Поток.

Ауто-пут пролази разноликим теренима: од војвођанске равнице, преко Поморавља, бројних котлина и брдовитог терена јужно од Београда до Грделичке клисуре и изразито планинсог краја. Изграђеним делом ауто-пута управља и одржава га ЈП „Путеви Србије“, а ауто-пут гради ЈП „Коридори Србије“.

Буковац (Прешево)

Буковац (алб. Bukoc) је насеље у Србији у општини Прешево у Пчињском округу. Према попису из 2002. било је 108 становника (према попису из 1991. било је 131 становника).

Гаре (Прешево)

Гаре (Горње и Доње) је пусто насеље у Србији у општини Прешево у Пчињском округу. Према попису из 2002. није било становника (према попису из 1991. било је 110 становника).

Грб општине Прешево

Грб се састоји од медаљона од полукружног облика са горње стране, у њему је постављена зграда Скупштине општине Прешево, испод се повезује троугласти облик у коме се кружно у средини налази полукружна орнаментика, плаве боје са пет звездица у њој (универзални симбол заједничког живота и плавентила грађана, испод тога је написано двојезично тимес фонтом име града Прешево. Такође унутар троугла су постављена два троугла, један црвене боје са црним шарама у њему који је постављен испод горње линије великог троугла и друге зелене боје које се налази на доњој страни троугла.

Железничка станица Ниш

Железничка станица Ниш је главна станица Нишког железничког чвора, последња станица на прузи Београд—Ниш и прва станица на пругама Ниш—Прешево и Ниш—Димитровград. Налази се у насељу Палилула у Нишу. Пруга се наставља у једном правцу према Међурову, у другом према Ћеле-кули, у трећем према Црвеном Крсту, у четрвтом према Ниш ранжирној.

Крста Трговишки

Крста Ковачевић Трговишки (Трговиште, 1877 — Прешево, 30. јануар 1948), познат и као Крста Прешевски, је био српски четнички војвода у Старој Србији у време борби за Македонију почетком 20. века.

Курбалија

Курбалија (алб. Kurbali) је насеље у Србији у општини Прешево у Пчињском округу. Према попису из 2002. било је 146 становника (према попису из 1991. било је 184 становника).

Мађаре (Прешево)

Мађаре (алб. Magjerë) је насеље у Србији у општини Прешево у Пчињском округу. Према попису из 2002. било је 174 становника (према попису из 1991. било је 217 становника).

Општина Прешево

Општина Прешево је територијална јединица која се налази на југу Србије и припада Пчињском управном округу. Средиште је насељено место Прешево. Према процени из 2011. године на подручју општине било је 29.600 становника.

Ораовица (Прешево)

Ораовица (алб. Rahovicë) је насеље у Србији, у општини Прешево, у Пчињском округу. Према попису из 2002. живело је 3.774 становника (према попису из 1991. било је 4.113 становника).

Овде се налази Манастир Светог великомученика Георгија у Ораовици.

Ораовичка илиџа

Ораовичка илиџа је напознатији термални извор у близини Прешева.

Избија на раседу у долини Ораовичке реке у истоименом селу. У слабијим млазевима с гасном еманацијом, вода се процеђује из наноса кристалистих шкриљаца сакупљајући се у овећи овални басен. Илиџа припада млаким, врло слабим индиферентним термама. Њен термалитет се зими уочава једино по томе што се вода никада не мрзне. Пије се као обична вода, а на гласу је по погодности за справљање чаја, мешања хлеба и погача и нарочито кување пасуља.

Ослободилачка војска Прешева, Медвеђе и Бујановца

Ослободилачка Војска Прешева, Медвеђе и Бујановца (око 1500 чланова (алб. Ushtria Çlirimtare e Preshevës, Medvegjës dhe Bujanovcit - UÇPMB) је била терористичка паравојна формација која се борила за отцепљење долине Прешева, односно општина Прешево, Медвеђа и Бујановац, од Србије. Њени припадници су се први пут појавили у јавности јануара 2000. године на сахрани браће Шаћипи који су страдали у унакрсној ватри између полиције и терориста у Добросину. ОВПМБ је у свом борбеном поретку имала 1500-2500 добро наоружаних бораца. Државни органи СРЈ и Републике Србије званично сматрају ОВПМБ терористичком организацијом. Униформе, процедуре и тактике ОВПМБ-а су биле готово идентичне терористичкој организацији ОВК на Косову и Метохији, чак се и велики број локалних команданата и бораца ОВПМБ претходно борио у редовима ОВК. Ослободилачка Војска за Прешево, Медвеђу и Бујановац је постојала од 26. јануара 2000. године до јуна 2001. године. Наводни циљ ОВПМБ је био да се наведене општине отцепе од Србије, и придруже Косову и Метохији, како би се у случају независности Косова могла формирати Велика Албанија заједно са целокупним албанским становништвом у Србији. У почетку ОВПМБ није отворено залазила у сукобе са ВЈ и полицијом, прво веће ангажовање показала је током сукоба код Бујановца јесени 2000. године. Активност ОВПМБ је била уско повезана са борбом Ослободилачке националне армије у Македонији тако да су можда и највећа ратна дејства на југу Србије извршена управо почетком рата у Македонији фебруара и марта 2001. године.

Прешевска Моравица

Прешевска Моравица (Курбалијска Моравица) река има површину слива са око 10 km², протиче кроз град Прешево и улива се у реку Моравицу код села Жујинце. Дужина тока реке је око 15km. Проток воде по оценама стручњака износи око 25-30 лит/сек.

Река изнад града Прешева протиче кроз уску клисуру, док су планински масиви обрасли густом шумском вегетацијом. Геолошка подлога је састављена од кречних седимената, а забележене су и партије бигра. Сама река тече кроз терен који има изразито велики пад од око 28 %. Међутим, захваљујући покривености терена вегетацијом, није се запазила појава интензивне ерозије.

Река Моравица, која се тим именом почиње називати испод прешевске железничке станице, од става Норчанске и Прешевске реке чија су изворишта на Карадагу, због сасвим незнатног пада (око 1,15 м на 1 km) често се разлива те јој је ток на неким местима скоро неодређен.

Због тога јој је њена инундациона раван врло широка а поплаве у њој дуготрајне. Услед честих мигрирања тока, инундациони забарени појас у средишном делу котлине испуњава највећи део њеног дна. Узводно од Рајиначког моста он се пружа дужином од 4-5 km.

Пчињски управни округ

Пчињски управни округ се налази у јужном делу Републике Србије. Обухвата град и општине:

Град Врање градско насеље Врање,

Општина Владичин Хан место Владичин Хан,

Општина Сурдулица место Сурдулица,

Општина Босилеград место Босилеград,

Општина Трговиште место Трговиште,

Општина Бујановац место Бујановац и

Општина Прешево место Прешево.Има укупно 243.529 становника.

Седиште округа је град Врање.

Културно-историјске знаменитости датирају од пре више векова. Најстарије војно утврђење је из XIII века - Марково Кале. Познат је и стари турски амам (турско парно купатило) из XVI века, затим Пашин конак из 1765. године у коме је 1881. године отворена гимназија.

Врањска Бања представља посебну карактеристику овог краја - термоминералне воде која помаже у лечењу многих обољења.

Привреду Врања чине индустрија, рударство, грађевинарство, трговина, пољопривреда и шумарство.

Свињиште (Прешево)

Свињиште је насеље у Србији у општини Прешево у Пчињском округу. Према попису из 2002. било је 103 становника (према попису из 1991. било је 133 становника).

Село Свињиште се налази на падинама Рујна, на граници прешевског и кумановског краја.

На мести села је постојало друго насеље у давној прошлости. Од Црквеног дола до Реке сељаци су откопавали земљане ћупове. Старо Свињиште било је на месту Старе куће. У попису из 1570. Године постоји у врањском кадилуку мезра Свињиште.

До 1912. године Свињиште је било господарско село. Бегови су били: Шевкија и Муса из Жујиница, Рамаз и Ајдин из Ораовице; и др.

Свињиште се дели на два дела: Горње и Доње Свињиште.

Стрезовце (Прешево)

Стрезовце (алб. Strezoc) је насеље у Србији у општини Прешево у Пчињском округу. Према попису из 2002. било је 995 становника (према попису из 1991. било је 997 становника).

Стрезовце је једно од најстаријих и најпознатијих насеља Моравице. Године 1519. Оно је имало 26 хришћанских породица.

У насељу Стрезовце се налазе следеће махале: Стрезовце, Ашане, Маминце, Шабан, Зојци и Цер.

Топоним Стрезовце постојао је од антропонима Стрез од фамилије Стрезовци. У Пчињском поменику село се помиње као Стрезовци и Стрезевци.

Махала Маминце је најстарија махала овог насеља и дели се на Горњу малу и Доњу малу.

Сукоби на југу Србије (1999—2001)

Сукоби на југу Србије (1999—2001) су оружани сукоби нижег интензитета који су се десили у периоду 1999—2001. године, између албанске паравојне формације Ослободилачке војске Прешева, Медвеђе и Бујановца, коју државни органи Савезне Републике Југославије и Републике Србије званично сматрају терористичком организацијом, и југословенских снага безбедности на југу Србије. Ови сукоби су започели у општини Куршумлија, да би се касније углавном водили на територији општина Прешево и Бујановац, а у мањој мери и у општини Медвеђа.

У периоду од 10. јуна 1999. (од потписивања Кумановског споразума) до 31. августа 2001. године на југу Србије је извршено 1.160 терористичких напада и провокација од стране албанских терориста из ОВПМБ. Од укупног броја извршених напада, 967 је извршено на припаднике и објекте полиције, 38 на припаднике и објекте Војске Југославије и 155 на цивиле (на Србе 89, Албанце 30 и на чланове УН 36 напада).

Приликом ових напада погинуле су 34 особе (од тога 10 цивила, 18 полицајаца и 6 војника). Повређене су 102 особе (од тога 25 цивила, 61 полицајац и 16 војника). Од стране ОВПМБ отето је 45 људи (од тога 43 цивила и 2 војника). Терористи су убили 2 отета цивила, један цивил је побегао из заробљеништва, док је непозната судбина 4 цивила. Терористи су на слободу пустили 38 особа.

Крајем 1999. албанске терористичке групе отпочињу са првим нападима на полицију на југу Србије, да би се током 2000. ти напади интензивирали, чиме је отпочела криза. Готово свакодневно вршене су провокације и инциденти, отварана ватра на снаге полиције, угрожаван ред и мир, пре свега на подручју Бујановца и Прешева. Сукоби су били ниског интензитета, и углавном се сводили на повремене терористичке нападе при којима је полиција узвраћала само када су животи њених припадника били угрожени.

Новембра 2000. године припадници полиције су се, после већих сукоба са ОВПМБ, повукли са одређених контролних пунктова у Копненој зони безбедности, заузимајући одбрамбене положаје ближе Бујановцу, што је терористима омогућило да појачају људством своје јединице и тада су они заузели већину села која је полиција напустила стварајући своје базе и бункере из којих су вршили нападе и провокације.

Иако су екстремисти очекивали да ће се поновити косовски сценарио, односно интервенција НАТО-а, са променом власти у Београду променио се и однос међународне заједнице према албанским екстремистима. Команданти ОВПМБ су све озбиљније упозоравани да се неће толерисати њихов бандитизам и да ће, ако напади не престану, дозволити повратак југословенских снага у Копнену зону безбедности. Међутим, они су наставили са нападима и починили велик број злочина.

Фебруара 2001. године, када су албански терористи започели конфликт у Македонији, ОВПМБ је решио да појача своја дејства на југу Србије. Када је увидео да ситуација почиње измицати контроли, НАТО је 7. марта донео одлуку да дозволи југословенским трупама повратак у копнену зону безбедности, корак по корак. Последњи корак је остао Сектор Б, где се налазила централна група ОВПМБ, са командом у Великом Трновцу, највећем албанском селу у Србији. Савет НАТО-а је дефинитивно одлучио да дозволи повратак југословенским снагама на том сектору, а одлука је донета управо на врхунцу борби у околини Прешева средином маја 2001.

Дана 24. маја 2001. године при уласку безбедносних снага у Сектор Б убијен је један од заповедника терориста, Ридван Ћазими - Леши. Након тога југословенске Здружене снаге безбедности ушле су у последњи сектор Копнене зоне безбедности, а терористи су разоружани, чиме су се сукоби завршили.

Трнава (Прешево)

Трнава (алб. Tërnavë) је насеље у Србији у општини Прешево у Пчињском округу. Према попису из 2002. било је 1160 становника (према попису из 1991. било је 1397 становника).

Трнава (вишезначна одредница)

Трнава се може односити на:

Трнава (Словачка), град и обласни центар у Словачкој

Трнава (Јагодина), насељено место града Јагодине, Република Србија

Трнава (Ужице), насељено место у општини Ужице, Република Србија

Трнава (Чајетина), насељено место у општини Чајетина, Република Србија

Трнава (Чачак), насељено место у општини Чачак, Република Србија

Трнава (Нови Пазар), насељено место града Новог Пазара, Република Србија

Трнава (Рашка), насељено место у општини Рашка, Република Србија

Трнава (Подујево), насељено место у општини Подујево, Република Србија

Трнава (Прешево), насељено место у општини Прешево, Република Србија

Трнава (Горњи Богићевци), насељено место у општини Горњи Богићевци, Република Хрватска

Трнава (општина), место и општина у Осјечко-барањској жупанији, Република Хрватска

Трнава (Злин), насељено место у округу Злин, Злински крај, Чешка Република

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.