Председништво СФРЈ

Председништво Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, скраћено Председништво СФРЈ (мкд. Претседателство на СФРЈ; словен. Predsedstvo SFRJ), је било колективни врховни орган руковођења у СФР Југославији установљено 1971. доношењем амандмана на Устав СФРЈ из 1963, а његова улога додатно је дефинисана доношењем новог Устава СФРЈ 1974. године.

Јосип Броз Тито је био председник Републике и председник Председништва СФРЈ. Од смрти доживотног председника СФРЈ Јосипа Броза Тита, 4. маја 1980. до званичног распада СФРЈ, 27. априла 1992. председник је биран на годину дана (сваке године из друге федералне јединице).

У времену постојања сачињавало га је различити број чланова: од 1971. до 1974. 23 члана — по 3 из сваке републике, 2 из покрајине и председник Републике, од 1974. до 1988. 9 члана — по 1 из сваке републике и покрајине и председник Председништва СКЈ, и после 1988. 8 члана — по 1 из сваке републике и покрајине.

Standard of a Member of the Presidency of SFR Yugoslavia
Застава чланова Председништва СФРЈ, од 1980. до 1992. године

Уставна улога

Према уставу из 1974 године, Председништво је имало следећа овлашћења:

  • да представља СФРЈ у земљи и иностранству
  • да командује Југословенском народном армијом и одлучује о коришћењу војске како у рату и у миру
  • делује на заштити и равноправности југословенских народа
  • делује на заштити Уставом утврђеног поретка
  • предлагаже кандидата за председника СИВ
  • предлагаже кандидате за судије Савезног уставног суда
  • да именује амбасадоре, генерале и адмирале ЈНА
  • да именује Савет за националне одбране и по потреби и друге органе федерације
  • даје помиловање
  • додељује државна одликовања

Историјат

1971—1980.

Прва седница представништва СФРЈ одржана 1971. године

Председништво СФРЈ установљено је 30. јуна 1971. године усвајањем амандама на Устав СФРЈ, којима су извршене измене у функционисању Федерације. Оно је формирано с циљем - остваривања заједничких интереса свих народа и народности Југославије на основу усаглашавања ставова надлежних органа република и аутономних покрајина. Усвајањем амандмана на Устав и даље је задражана функција председника Републике, коју је од 1953. године обављао Јосип Броз Тито.

Председништво СФРЈ конституисано је 29. јула на заједничкој седници свих већа Савезне скупштине. Оно је тада имало 23 члана — по 3 из сваке републике, 2 из сваке покрајине и председник Републике, који је истовремено обављао функцију председника Председништва СФРЈ. Чланове Председништва СФРЈ бирале су републичке и покрајинске скупштине.

По Уставу из фебруара 1974. године, његова права улога наступила би тек после смрти доживотног председника СФРЈ Јосипа Броза Тита.

1980—1992.

Маја 1980. године, када је Тито умро, Председништво је званично преузело руковођење земљом, а први председник Председништва био је Лазар Колишевски дотадашњи потпредседник.

Састојало се од девет чланова, осморица су били представници федералних јединица (шест република и две покрајине), а девети је био председник Председништва ЦК СКЈ (до 1988). Председник Председништва, који је имао само процедурална овлашћења (нпр. сазивање и вођење седница) бирао се сваке године (увек из друге федералне јединице). Мандат члана Председништва је био пет година.

Чланови Председништва

Функцију члана Председништва СФРЈ, од 1971. до 1992. године вршило је укупно 60 личности, од чега само једна жена — Ида Сабо. Чланове Председништва бирале су републичке, односно покрајинске скупштине, а њихов избор потврђивала је Савезна скупштина. Мандат члана Председништва био је пет година и он се могао понављати још само једном. У случају немогућности вршења функције члана Председништва (болести, смрти или оставке), његову функцију до избора новог члана вршио је привремено председник председништва републике, односно председник председништва покрајине. Мандат ново изабраног члана Председништва важио је до истека мандата оног члана ког је заменио.

Поред делегираних чланова, у Председништву су се налазили и чланови који су то били „по положају“, односно функција коју су обављали аутоматски је значила делегирање у Председништво. У периоду од 1971. до 1980. „аутоматски“ члан Председништва је био председник Републике Јосип Броз Тито, који је уједно обављао и функцију председника Председништва СФРЈ, а у периоду од 1980. до 1988. године аутоматски члан председништва је био председник Председништва СКЈ (који се као и председник Председништва СФРЈ мењао сваких годину дана).

У периоду од 1971. до 1974. године Председништво СФРЈ је сачињавало 23 члана — по 3 из сваке републике, 2 из покрајине и председник Републике. Од 1974. до 1988. године Председништво СФРЈ је сачињавало 9 чланова — по 1 из сваке републике и покрајине и председник Председништва СКЈ. Од 1988. до 1991. године Председништво је сачињавало 8 чланова — по 1 из сваке републике и покрајине. У периоду од краја 1991. до априла 1992. године функционисало је тзв „Крње Председништво“ које је сачињавало само 4 члана — из Србије, Црне Горе, Војводине и Косова и Метохије.

Списак чланова Председништва

  • Чланови Председништва СФРЈ од 16. маја 1974. до 15. маја 1979. године (први петогодишњи мандат) били су:
    • председник Републике — Јосип Броз Тито
    • делегат СР Босне и Херцеговине — Цвијетин Мијатовић
    • делегат СР Македоније — Лазар Колишевски
    • делегат СР Словеније — Едвард Кардељ (до 10. фебруара 1979, када је умро) и Сергеј Крајгер (од 10. фебруара 1979. до краја мандата, као председник Председништва СР Словеније био је вршилац дужности члана Председништва СФРЈ).
    • делегат СР Србије — Петар Стамболић
    • делегат СР Хрватске — Владимир Бакарић
    • делегат СР Црне Горе — Видоје Жарковић
    • делегат САП Војводине — Стеван Дороњски
    • делегат САП Косова — Фадиљ Хоџа
  • Чланови Председништва СФРЈ од 15. маја 1979. до 15. маја 1984. године (други петогодишњи мандат) били су:
    • председник Републике — Јосип Броз Тито (до 4. маја 1980, када је умро)
    • делегат СР Босне и Херцеговине — Цвијетин Мијатовић
    • делегат СР Македоније — Лазар Колишевски
    • делегат СР Словеније — Сергеј Крајгер
    • делегат СР Србије — Петар Стамболић
    • делегат СР Хрватске — Владимир Бакарић (до 16. јануара 1983, када је умро) и Мика Шпиљак (од јануара 1983. до краја мандата)
    • делегат СР Црне Горе — Видоје Жарковић
    • делегат САП Војводине — Стеван Дороњски (до 14. августа 1981, када је умро) и Радован Влајковић (од 14. августа до новембра 1981. в. д. члан по положају председника Председништва САП Војводине, а од новембра 1981. до краја мандата редовни члан).
    • делегат САП Косова — Фадиљ Хоџа
    • председник Председништва СКЈ (од 4. маја 1980) — Стеван Дороњски (од 4. маја до 20. октобра, уједно и делегат САП Војводине), Лазар Мојсов (од 20. октобра 1980. до 20. октобра 1981), Душан Драгосавац (од 20. октобра 1981. до 29. јуна 1982), Митја Рибичич (од 29. јуна 1982. до 30. јуна 1983) и Драгослав Марковић (од 30. јуна 1983. до 15. маја 1984).
  • Чланови Председништва СФРЈ од 15. маја 1984. до 15. маја 1989. године (трећи петогодишњи мандат) били су:
  • Чланови Председништва СФРЈ од 15. маја 1989. до октобра 1991. године (четврти петогодишњи мандат) били су:
    • делегат СР Босне и Херцеговине — Богић Богићевић
    • делегат СР Македоније — Васил Тупурковски
    • делегат СР Словеније (од марта 1990. Република Словенија) — Јанез Дрновшек
    • делегат СР Србије (од септембра 1990. Република Србија) — Борисав Јовић
    • делегат СР Хрватске (од јула 1990. Република Хрватска) — Стипе Шувар (до 19. октобра 1990, када је смењен одлуком првог вишестраначког Сабора Хрватске) и Стјепан Месић (од 19. октобра 1990)
    • делегат СР Црне Горе — Ненад Бућин (до 16. марта 1991, када је одено оставку) и Бранко Костић (од 16. марта 1991)
    • делегат САП Војводине (од септембра 1990. АП Војводина) — Драгутин Зеленовић (до децембра 1990, када је изабран за председника Владе Србије) и Југослав Костић (од децембра 1990)
    • делегат САП Косова (од септембра 1990. АП Косово и Метохија) — Риза Сапунџију (до 21. марта 1991, када је смењен одлуком Скупштине Србије) и Сејдо Бајрамовић (од 21. марта 1991)
  • Чланови тзв „Крњег Председништва СФРЈ“ од октобра 1991. године до 15. јуна 1992. године били су:
    • делегат Р Србије — Борисав Јовић
    • делегат СР Црне Горе — Бранко Костић
    • делегат АП Војводине — Југослав Костић
    • делегат АП Косова и Метохије — Сејдо Бајрамовић

Председници и потпредседници Председништва СФРЈ

Председници и потпредседници Председништва СФРЈ
Председници
Потпредседници
председник
република/покрајина
п. мандата
к. мандата
потпредседник
република/покрајина
п. мандата
к. мандата
Период од 29. јула 1971. до 16. маја 1974. године
Јосип Броз Тито*
Крсте Црвенковски СР Македонија 29. јул 1971. 1. август 1972.
Ратко Дугоњић СР Босна и Херцеговина 1. август 1972. јун 1973.
Митја Рибичич СР Словенија јун 1973. 16. мај 1974.
Период од 16. маја 1974. до 4. маја 1980. године
Јосип Броз Тито*
Петар Стамболић СР Србија 16. мај 1974. 15. мај 1975.
Владимир Бакарић СР Хрватска 15. мај 1975. 15. мај 1976.
Видоје Жарковић СР Црна Гора 15. мај 1976. 15. мај 1977.
Стеван Дороњски САП Војводина 15. мај 1977. 15. мај 1978.
Фадиљ Хоџа САП Косово 15. мај 1978. 15. мај 1979.
Лазар Колишевски СР Македонија 15. мај 1979. 4. мај 1980.
Период од 4. маја 1980. до 3. октобра 1991. године
Лазар Колишевски СР Македонија 4. мај 1980. 15. мај 1980. Цвијетин Мијатовић СР Босна и Херцеговина 4. мај 1980. 15. мај 1980.
Цвијетин Мијатовић СР Босна и Херцеговина 15. мај 1980. 15. мај 1981. Сергеј Крајгер СР Словенија 15. мај 1980. 15. мај 1981.
Сергеј Крајгер СР Словенија 15. мај 1981. 15. мај 1982. Петар Стамболић СР Србија 15. мај 1981. 15. мај 1982.
Петар Стамболић СР Србија 15. мај 1982. 15. мај 1983. Владимир Бакарић (до 16.1)
Мика Шпиљак
СР Хрватска 15. мај 1982. 15. мај 1983.
Мика Шпиљак СР Хрватска 15. мај 1983. 15. мај 1984. Видоје Жарковић СР Црна Гора 15. мај 1983. 15. мај 1984.
Веселин Ђурановић СР Црна Гора 15. мај 1984. 15. мај 1985. Радован Влајковић САП Војводина 15. мај 1984. 15. мај 1985.
Радован Влајковић САП Војводина 15. мај 1985. 15. мај 1986. Синан Хасани САП Косово 15. мај 1985. 15. мај 1986.
Синан Хасани САП Косово 15. мај 1986. 15. мај 1987. Лазар Мојсов СР Македонија 15. мај 1986. 15. мај 1987.
Лазар Мојсов СР Македонија 15. мај 1987. 15. мај 1988. Хамдија Поздерац (до 15.9)
Мато Андрић (в. д. до 31.12)
Раиф Диздаревић
СР Босна и Херцеговина 15. мај 1987. 15. мај 1988.
Раиф Диздаревић СР Босна и Херцеговина 15. мај 1988. 15. мај 1989. Стане Доланц СР Словенија 15. мај 1988. 15. мај 1989.
Јанез Дрновшек СР Словенија 15. мај 1989. 15. мај 1990. Борисав Јовић СР Србија 15. мај 1989. 15. мај 1990.
Борисав Јовић СР Србија 15. мај 1990. 15. мај 1991. Стипе Шувар (до 19.10)
Стјепан Месић
Р Хрватска 15. мај 1990. 15. мај 1991.
Сејдо Бајрамовић (в. д.) АП Косово и Метохија 15. мај 1991. 30. јун 1991. Бранко Костић (в. д.) СР Црна Гора 15. мај 1991. 30. јун 1991.
Стјепан Месић Р Хрватска 30. јун 1991. 3. октобар/6. децембар 1991. Бранко Костић СР Црна Гора 30. јун 1991. 3. октобар/6. децембар 1991.
Период од 3. октобра 1991. до 15. јуна 1992. године тзв „Крње Председништво“
Бранко Костић (в. д) СР Црна Гора 3. октобар 1991. 6. децембар 1991.
Бранко Костић СР Црна Гора 6. децембар 1991. 15. јун 1992. Југослав Костић АП Војводина 6. децембар 1990. 15. јун 1992.
напомена
* Председник Републике је од 29. јула 1971. до 4. маја 1980. године аутоматски обављао функцију председника Председништва СФРЈ

Види још

Литература

  • Petranović, Branko (1980). Istorija Jugoslavije 1918-1978. Beograd: Nolit.
  • Petranović, Branko (1988). Istorija Jugoslavije 1918-1988. 3. Beograd: Nolit.
  • Хронологија Радничког покрета и СКЈ 1919-1979 (књига трећа). „Институт за савремену историју“ Београд и „Народна књига“ Београд, 1980. година.
  • Хронологија 1990-1995. „Документациони центар Републике Српске“, Бања Лука 2002. година.
18. јул

18. јул (18.7.) је 199. дан године по грегоријанском календару (200. у преступној години). До краја године има још 166 дана.

19. новембар

19. новембар (19.11.) је 323. дан године по грегоријанском календару (324. у преступној години). До краја године има још 42 дана.

1991

1991. је била проста година.

2. април

2. април (02.04) је 92. дан у години по грегоријанском календару (93. у преступној години). До краја године има још 273 дана.

22. јул

22. јул (22.7.) је 203. дан године по грегоријанском календару (204. у преступној години). До краја године има још 162 дана.

Југословенска народна армија

Југословенска народна армија (ЈНА; мкд. Југословенската народна армија (ЈНА), хрв. Jugoslavenska narodna armija (JNA), словен. Jugoslovanska ljudska armada (JLA)) је била главна оружана сила Социјалистичке Федеративне Републике Југославије од 1945. до 1992. године. Настала је 1. марта 1945. године реорганизацијом Народноослободилачке војске и партизанских одреда Југославије (НОВ и ПОЈ) у Југословенску армију (ЈА). Године 1951. име јој је промењено у Југословенска народна армија и то име је носила све до распада СФРЈ, када је 20. маја 1992. године реорганизована и преименована у Војску Југославије. До 1980. године Врховни командант ЈНА је био маршал Југославије Јосип Броз Тито, а после његове смрти ту функцију је преузело Председништво СФРЈ, односно председник Председништва.

Богић Богићевић

Богић Богићевић (Угљевик, 15. маја 1953) бивши је југословенски политичар, последњи члан Председништва СФРЈ из СР Босне и Херцеговине. Богићевић је постао члан Председништва СФРЈ у мају 1989. године, а 1990. године изабран је за председника Савета за заштиту уставног поретка. У марту 1991. године, када је Председништво СФРЈ одлучивало да ли ће подржати предлог врха ЈНА о увођењу ванредног стања у земљи, Богићевић је својим гласом спречио изгласавање такве одлуке. На функцији члана Председништва био је до јесени 1991. У наредном периоду, био је посланик у Представничком дому Парламента СР БиХ, потпредседник Социјалдемократске партије Босне и Херцеговине, и председник Олимпијског комитета Босне и Херцеговине.

Говор на Газиместану

Говор на Газиместану Слободана Милошевића је одржан приликом прославе 600 година Косовске битке 28. јуна 1989. на Косову пољу. Својим присуством, прославу је обележило и око два милиона људи, од којих је један део дошао из САД, Канаде, Аустралије и многих земаља Европе.

Прослави је присуствовало комплетно Председништво СФРЈ, на челу са Јанезом Дрновшеком, затим је ту био и Милан Панчевски - тадашњи председник Председништва ЦК СКЈ, а централни говор одржао је Слободан Милошевић, тадашњи председник Председништва СР Србије.

Прослави су присуствовали и амбасадори многих страних земаља у Југославији, док су амбасадори САД, Ворен Зимерман, и Турске одбили да дођу.

Горан Ивандић

Горан „Ипе“ Ивандић (Вареш, 10. децембар 1955 — Београд, 12. јануар 1994.) је био југословенски и српски рок бубњар познат по свом раду са Бијелим дугметом.

Ивандић се родио у Варешу, у средњој Босни. Његова рођена сестра је Гордана Ивандић, касније певачица група Мирзино јато и Макадам. Као дечак се преселио у Сарајево. Током основне школе похађао је часове виолине, али се након завршног испита више није хтео замарати с њом.

Ипе и његови приајтељи су средином 1970. основали групу у оквиру Пионирског центра „Бошко Буха“ у Сарајеву деловала је музичка секција. Састав је назван "Crossroads, а Ипету су припали бубњеви.

Пошто му је музика одузимала слободно време, Ипе је понављао други разред гимназије и прешао на ванредно школовање. У лето 1972. састав Моби Дик је позвао Ипета на тромесечну „тезгу“ у Трпањ. Када се вратио у Сарајево, Ивандић је постао један од најтраженијих бубњара у граду. Определио се за састав (Rock) састављен од познатих и музички образованих сарајевских музичара чије је идеје касније објединио Габор Ленђел, вођа Тешке индустрије. Како је у лето 1973. остао без посла на мору, Ипе је стицајем околности остао у Сарајеву и након разговора са Гораном Бреговићем одлучио да пређе у Бијело дугме.

Следећих неколико година је свирао у Бијелом дугмету. Почетком 1976. године група је отишла у Америку, где су снимили Ивандићев сингл с песмама "Џамбо" и "Ватра", те Бебеков с песмама "Милован" и "Goodbye, America". Почетком јесени у Ивандић одлази у ЈНА, а на његово место привремено долази Милић Вукашиновић из Индекса.

Када је 1978. Бреговић отишао у војску, Ипе и Лаза Ристовски су покренули властити пројект „Стижемо“. С обзиром на почетни успех, они напуштају Бијело дугме и у потпуности се предају новом пројекту. Међутим, 19. септембра исте године је Ипе ухапшен због поседовања хашиша и осуђен на три године затвора. После овога, Ивандић је одлучио да остави пороке, продао је бубњеве, почео да учи и успешно положио неколико испита на Факултету политичких наука у Сарајеву, смер - новинарство. Убрзо је схватио да не може без музике, па је поново набавио инструмент, и 1979. са Слађаном Милошевић снимио албум "Горим од жеље да убијем ноћ".

Дана 17. фебруара 1981. отишао је на издржавање казне у Фочу. Од првог дана истицао се примерним понашањем и радом у музичкој секцији, па је чак два пута добио дозволу да наступи са КУД-ом „Браћа Рибар“ из Фоче. За Дан Републике 1982. године, председништво СФРЈ га је ослободило даљњег издржавања казне. Око Нове године је прихватио позив да поновно заузме своје место у Бијелом дугмету, у ком је остао до распада групе 1989.

Са дугогодишњом девојком Амилом је снимио два албума - "Какав диван дан" (1985) и "Игре слободе" (1986), на којима је покушао да негује музику базирану на звуку електронских инструмената. После неуспеха последњег албума, дигао је руке од било какве музике изван „Бијелог дугмета“.

Нејасно је где је живео након почетка рата у бившој Југославији. Већина каже да је живео у Београду, али Жељко Бебек у свом интервјуу говори да је живео у Бечу .Дана 12. јануара 1994. Ивандић је пао са шестога спрата зграде у Београду и умро. Верује се да је у питању самоубиство, иако Бебек у горе наведеном интервјуу тврди да не верује у то. Горан Бреговић мисли да је због месечарења Ипе испао кроз терасу хотелске собе.

Милан Тепић

Милан Тепић (Комленац код Босанске Дубице, 26. јануар 1957 — Бјеловар, 29. септембар 1991) био је мајор Југословенске народне армије и народни херој Југославије.

Потицао је из Поткозарја, области која је у току Другог светског рата тешко страдала од усташког терора. Основну школу и гимназију је завршио у родном селу и Босанској Дубици, а 1975. године је уписао Војнотехничку академију у Загребу.

Након завршетка академије, 1980. године је добио чин поручника и прву службу у гарнизону у Славонској Пожеги, где се налазила аутојединица. Године 1986. је премештен у гарнизон у Вараждин, где се налазила механизована бригада. Као вредан и одговоран официр ванредно је 22. децембра 1990. године унапређен у чин мајора.

Маја 1991. године, у време првих оружаних сукоба у Хрватској, премештен је у гарнизон у Бјеловару, где је била смештена 265. моторизована бригада. Почетком септембра, нашао се у војном складишту „Барутана” у шуми Беденик, у близини Бјеловара, ради организовања његове одбране. Након блокаде бјеловарске касарне и других војних објеката, као и серије мањих инцидената, овде га је 29. септембра 1991. године затекао напад на бјеловарски гарнизон од стране припадника Збора народне гарде.

Видевши да се налази у тешкој ситуацији, а не желећи да складиште муниције преда хрватским сепаратистима, Милан Тепић је одлучио да већ раније минирано складиште дигне у ваздух, што је и учинио око 10:40 часова истог дана. Јака експлозија која је потресла цели Бјеловар, усмртила је и десетак припадника „зенги” који су се у току опсаде приближили огради складишта. Непосредно пре Тепића, погинуо је војник ЈНА Стојадин Мирковић, који је одбио мајорово наређење да напусти складиште и наставио да из војног транспортера дејствује по непријатељу.

За јуначки подвиг приликом дизања у ваздух складишта наоружања, када је свесно жртвовао свој живот, Председништво СФРЈ га је 19. новембра 1991. године одликовало Орденом народног хероја, што га чини последњим народним херојем Југославије.

Председник СФРЈ

Председник СФРЈ је био шеф државе од 1953. до 1980. године у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији (раније у Федеративној Народној Републици Југославији).

Једини носилац ове функције био је доживотни председник Јосип Броз Тито.

Председништво СР Србије

Председништво Социјалистичке Републике Србије је био назив за колективног шефа државе у Социјалистичкој Републици Србији, од 1974. до 1990. године.

Иако је Србија постала Република, још 1945. године, као и остале републике СФР Југославије није имала функцију председника Републике већ је функцију шефа државе обављао најпре председник Президијума Народне скупштине, од 1945. до 1953, а потом председник Народне скупштине, од 1953. до 1974. године. Уставом СР Србије из 1974. године уведено је Председништво СР Србије, које је имало председника и потпредседника. Оно је настало по узору на Председништво СФРЈ, формирано 1971. године.

Председништво СР Србије је имало 15 чланова — 11 које је бирала Скупштина и четири по положају. У прво време мандат председника и чланова Председништва је био четири, а потом две године. У периоду од 1974. до 1990. године на челу Председништва СР Србије налазило се осам председника.

Президијум Народне скупштине ФНРЈ

Президијум Народне скупштине ФНРЈ је био колективни шеф државе у Федеративној Народној Републици Југославији од 1946. до 1953.

Рат у Словенији

Рат у Словенији или Десетодневни рат (словен. Slovenska osamosvojitvena vojna — „Словеначки рат за независност“ или словен. Desetdnevna vojna — „Десетодневни рат“) био је рат окарактерисан понекад као кратак конфликт на територији данашње државе Словеније, тадашње федералне јединице СФРЈ, између Словеначке територијалне одбране и Југословенске народне армије (ЈНА) после једностраног проглашења Словеније као независне државе 1991. године.25. јуна 1991. године, словеначки и хрватски парламенти донели су одлуку о проглашењу независности чиме је формално почео распад Југославије. Два дана касније јединице ЈНА напустиле су касарне и кренуле на граничне прелазе тадашње СФРЈ који су се налазили између осталог и у Словенији. Намера им је била да не дозволе измене натписа државе. Настао је рат између припадника ЈНА и словеначких територијалаца, које су предводили Јанез Јанша и Игор Бавчар. Рат је трајао десетак дана. Наиме, почетком јула Председништво СФРЈ доноси одлуку о повлачењу припадника армије из Словеније. Део армије се повукао у Хрватску. Приликом опсада војних база ЈНА у Словенији, долази до крвавих напада словеначких територијалаца на војнике тада још увек регуларне војске у тим базама. Исход оваких напада је био већи број погинулих војника, који су били на одслужењу редовног војног рока, а који су имали од 18-23 године.

Савезна влада Анта Марковића

Савезна влада Анта Марковића била је на власти од 16. марта 1989. до 14. јула 1992. године.

Крајем 1989. Савезно извршно веће и Скупштина СФРЈ усвојили су Програм економске реформе и мере за његову реализацију у 1990.

Председништво СФРЈ донело је 1990. одлуку о употреби војске на Косову и Метохији, ради спречавања грађанског рата.

Јуна 1991. Хрватска и Словенија прогласиле су државну независност од Југославије.

Председник Савезног извршног већа Анте Марковић објавио је 20. децембра 1991. „враћање мандата" грађанима Југославије, јер наводно није имао коме поднети оставку.

Устав Југославије из 1974. године

Устав СФР Југославије, донет фебруара 1974. године, извршио је значајне промене у државном и друштвено-економском уређењу земље. Иако се нови устав у већој мери бавио кодификовањем друштвено-економског система према крајњим дометима теорије самоуправног социјализма, највише контроверзи и историјских последица проистекло је из одредби Устава о државном устројству СФРЈ, које су касније коришћене као правни темељ за процес распада СФРЈ и различито тумачене од стране зараћених страна током оружаних сукоба на простору бивше СФРЈ. Устав СФРЈ је тадашњим југословенским републикама (а посебно покрајинама унутар СР Србије - Војводини и Косову) дао широка права и овлашћења. Покрајине су чак добиле право вета на одлуке које би доносила Србија. Устав је прогласио југословенског председника, Јосипа Броза Тита, за доживотног председника државе.

Факултет ветеринарске медицине Универзитета у Београду

Факултет ветеринарске медицине у Београду, раније Ветринарски факултет, основан је 1936. године. Факултет је данас израстао у високошколску и научну организацију са 290 запослених, од којих су преко 150 наставници и сарадници. На Факултету данас студира 1249 редовних студената и 108 последипломаца. У току протеклих година на Факултету је дипломирало 6230 студената, магистарске студије је завршило 295, а специјалистичке студије 826 дипломираних ветеринара и стручњака сродних струка. Велики број стручњака је прошао кроз индивидуално усавршавање а још већи завршио краће или дуже курсеве и семинаре за иновацију знања. Докторске дисертације је одбранило 546 дипломираних стручњака. Пет професора Факултета ветеринарске медицине су постали чланови Српске академије наука и уметности.

За изванредне заслуге и успехе постигнуте у образовању стручног и научног кадра и значајан допринос развоју и унапређивању ветеринарске делатности Председништво СФРЈ одликовало је Ветеринарски факултет новембра 1981. године Орденом заслуге за народ са златном звездом (Указ Председништва СФРЈ бр.107 од 26. XI 1981. године).

Факултет је променио назив 1998. године, до тада је званични назив био Ветеринарски факултет, при чему су основне студије организоване у склопу два одсека: ветеринарска медицина и хигијена и технологија намирница анималног порекла. Новим наставним планом и програмом из 1998. укинут је одсек за хигијену и технологију намирница анималног порекла и самим тим промењен назив факултета у складу са називом студијског програма.

Катедра за анатомију поседује богату збирку експоната.

Централни комитет Савеза комуниста Југославије

Централни комитет Савеза комуниста Југославије (ЦК СКЈ) је био највиши руководећи орган у Савезу комуниста Југославије (СКЈ) између два конгреса.

Од априла 1919. до јуна 1920. године називао се Централно партијско веће СРПЈ(к), од јуна 1920. до фебруара 1925. године Централно партијско веће КПЈ и од фебруара 1925. до Шестог конгреса КПЈ, новембра 1952. године, Централни комитет КПЈ.

ЦК СКЈ је био највиши партијски орган у Југославији, у којем су били заступљени представници Партије из свих југословенских република и покрајина.

Централни комитет је нестао са политичке сцене јануара 1990. године, распадом Савеза комуниста Југославије.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.