Превлака

Превлака је полуострво између Витаљине и Оштрог рта, на улазу у Боку Которску; погрешан назив за Оштри рт. Налази се са лијеве стране на уласку у Бококоторски залив. Дуга је 2600 м и широка 150-500 м, са површином од око 1 km². Ненасељена је и обрасла макијом. У саставу Дубровачке републике је била до почетка XIX вијека. Од 1815. до 1918. године је у саставу Хабзбуршке монархије (која на њој гради фортификацијске објекте) а затим у сатаву краљевине СХС/Југославије. Послије 1945. године припала је Хрватској. Приликом распада СФРЈ, почетком 90-их година XX вијека, она се појавила као спорно питање између СР Југославије и Хрватске, а један период и као проблем од међународног значаја (па су на истој биле стациониране међународне мировне војне снаге). Копнена област припада Хрватској, док је по привременом споразуму из 2002. приобални појас под заједничком надлежношћу Хрватске и Црне Горе.

Prevlaka by Klackalica
Превлака
Prevlaka tvrdjava
Оштри рт, са аустроугарком тврђавом
Vicinity-of-Prevlaka-in-Croatia-and-Montenegro

Галерија

Prizor s Prevlake
Spomenik u utvrdi na Prevlaci
Utvrda na Prevlaci
Utvrda na Prevlaci 29. ožujka 2015
Utvrda na Prevlaci (Hrvatska)
Utvrda na Prevlaci 2015
Na Prevlaci 29. ožujka 2015
Natpis na zapuštenom vojnom objektu na Prevlaci
Ulaz u Zaljev hrvatskih svetaca
Boka kotorska (2015.)

Литература

Види још

20. октобар

20. октобар (20.10.) је 293. дан у години по грегоријанском календару (294. у преступној години). До краја године има још 72 дана.

Јејска превлака

Јејска превлака (рус. Ейская коса) акумулативна је пешчана превлака на јужној обали Таганрошког залива Азовског мора. Административно припада Јејском рејону Краснодарске Покрајине Русије. Представља северни продужетак Јејског полуострва и са запада одваја Јејски лиман од отвореног мора.

Тренутна дужина превлаке је око 3 километра, до 1914. њена дужина је била преко 9 км али је услед јаког олујног ветра који је захватио то подручје 13. марта 1914. расцепкана на бројна мања острва.

Јужно од превлаке налази се град Јејск.

Азовско море

Азовско море је најплиће море на свету, повезано Керчким мореузом са Црним морем на југу. На северу је окружено Украјином, а на западу, југу и истоку Русијом.

Популарно веровање је да је име мора дошло од имена половацког кнеза по имену Азум или Асуф, који је погинуо бранећи град у овој области 1067. Већина научника извод ме од града Азова или Азака, што на турском значи „низак“, што се односи на његов положај.

Према још једној непотврђеној теорији име мора је дошло од значења назива првог слова (букве) старословенског језика "Аз". Слово "Аз" је прво слово у старословенској азбуци и има значење првога. Наставак "ов" по природи означава припадност, као и данас. Посматрајући континентални део насеобине словенског живља ово је било "Прво" море после кога би се ређала остала мора: Црно море, Мраморно море, Егејско море, Средоземно море итд.

Азовско море по тој логици означава одредницу првог мора која је најближе копну а са копна се креће у пловидбу.

Дакле по овој теорији топографски термин је Словенског назива а не Турског а Турци су населили Малу Азију нешто касније него што је име мора већ егзистирало.

Море је дугачко 340 km и широко 135 km. Главне реке које се уливају су Дон и Кубањ, које обезбеђују да вода мора има нижи салинитет, а такође уносе велике количине муља. На западу лежи 100 km дуга Арабатска превлака и врло слани Сивашки залив.

Азовско море је најплиће море на свету са просечном дубином од 13 m и највећом дубином од 15,3 m. На местима са великим наносима муља, просечна дубина је мања од 1 метра. Преовлађујућа морска струја је у смеру супротном од казаљке на сату. Салинитет иде од 1 до 15 промила (у поређењу са океанских 30-40 промила) у завиности од места и годишњег доба.Плиткост и мали салинитет чине море погодним за замрзавање. Формирање морског леда се може привремено десити било где у периоду од децембра до половине марта. У садашњим климатским условима, море се не замрзава цело, иако се море током 18. и 19 века и све до краја 1970их било редовно замрзавало сваке године до почетка фебруара.

Бардача (језеро)

Барски резерват Бардача је комплекс од 11 језера смјештених између ријека Саве и Врбаса. Налази се сјевероисточно од Бање Луке, у Бардачи, општини Србац (Република Српска и БиХ). Најпознатија и највећа од ових језера су: Превлака, Сињак, Велики и Мали Дајковац, Рактовац, Нецик, Луг и Дуго поље један и два. Обим језера је: 16,5 km

Комплекс укључује рибњаке, наплављене површине, шуме, обрађено земљиште и настањене површине.

Бардача је проглашена „Рамсарским мјестом“, односно уврштена је на свјетску листу заштићених мочварних подручја. На Бардачи се одржава најстарија ликовна колонија у БиХ: Ликовно-еколошка колонија Бардача.

Бока которска

Бока которска (вен. Boche de Càtaro) или скраћено Бока, историјска је и географска област у данашњој Црној Гори. Као географска област, Бока је дефинисана положајем Бококоторског залива, који се убраја међу највеће заливе на источним обалама Јадранског мора. Залив има специфичну структуру и састоји се од неколико цјелина, почевши од Херцегновског залива, који се сужава у Кумборски теснац, кроз који се потом улази у Тиватски залив, а затим се кроз пролаз Вериге улази у Рисански залив, на који се наставља Которски залив. Бококоторски залив залази дубоко у копно, а његов шири простор је омеђен планинских масивима Ловћена и Орјена. Улаз у залив затварају два полуострва, Луштица са југоисточне и Превлака са сјеверозападне стране.Као историјска област, Бока представља посебну цјелину чији је просторни опсег у појединим раздобљима био шири од географског подручја које је дефинисано непосредним приобаљем самог Бококоторског залива. По том основу, са историјом уже Боке блиско су повезане и историје околних приморских области, почевши од Грбља са Будвом на југоистоку, до Конавала са Цавтатом за сјеверозападу. Традиционалној подјели, прошлост Боке се дјели на четири иторијска раздобља: античко, срдњовјековно, нововјековно и савремено. Током античког периода, на подручју Боке су успостављене грчке колоније, а шира област је била настањена илирским племенима, која су потпала под власт Старог Рима. Бока је у средњи вијек ушла као дио Византијског царства.

Почетком 7. вијека, на шири простор Боке се досељавају српска племена, након чега настају и прве кнежевине: Дукља на југоистоку и Травунија са Конавлима на сјеверозападу. Крајем 12. вијека, Бока постаје саставни дио српске државе Немањића, а потом се на тим просторима смјењују власти Балшића, Котроманића, Српске деспотовине и Косача. Током 15. вијека, Бока постепено потпада под власт Млетачке републике, а дио области су током 16. и 17. вијека држали и Турци, који су потом протерани од стране Млечана, након чега је област Боке добила своје препознатљиве историјске границе. Почевши од 1797. године, у Боки се смјењују разне власти: хабзбуршка, руска, француска и поново аустријска, од 1814. године. Ова област, чији је званични назив гласио: Которско господство (нем. Herrschaft Cattaro), остала је под аустријском влашћу све до 1918. године.

Након Првог свјетског рата, Бока је ушла у састав новостворене југословенске државе,

а након Другог свјетског рата прикључена је југословенској федералној јединици Црној Гори, тако да се од 2006. године налази у саставу Црне Горе као самосталне и независне државе.

Глафировска превлака

Глафировска превлака (рус. Глафировская коса) уска је пешчана превлака на источној обали Таганрошког залива Азовског мора. Административно припада Шчербиновском рејону Краснодарске Покрајине Русије.

Глафировска превлака одваја северни део Јејског лимана од остатка азовске акваторије. Превлака је дугачка до 6,6 км, максимална ширина је до 1 km, а висина не прелази 0,8 метара. Превлака се завршава маленим архипелагом Птичјих острва који чини неколико малених и ниских пешчаних острва.

У близини превлаке налази се село Глафировка.

Залив

Залив је део океана, мора или језера, најчешће дубоко увучен у копно, које га окружује са три стране. Такође, може се формирати и на већим рекама. Са основним делом басена има слободну размену воде. Настају најчешће тектонским путем и ерозијом. Посебни типови залива су естуари, фјордови и ријаси, као и лагуне и лимани. Они настају потапањем ушћа река, глацијалних и речних долина.

Међу најпознатије заливе убрајају се — Бока которска, Тршћански залив, Ријечки залив, Венецијански залив и др. У свету се по свом значају и величини издвајају — Хадсонов, Бискајски, Лионски, Бенгалски, Ботнијски, Мексички, Гвинејски и др.

Превлачки залив се тако звао у Грчкој код Свете горе. Ту је превлака, уски копнени али некада и уски морски пролаз или Ксерксов канал.

Карелијска превлака

Карелијска превлака (рус. Карельский перешеек; фин. Karjalankannas) представља узак појас земљишта стешњен између Финског залива Балтичког мора на југозападу и Ладошког језера на истоку. За јужну границу превлаке узима се река Нева, док западна граница иде линијом од града Виборга до границе између Лењинградске области и Републике Карелије. Од севера ка југу пружа се дужином од 150 до 180 километара, док је у смеру запад-исток ширина од 55 до 110 километара. Укупна површина превлаке је око 15.000 км², а административн је подељена између Лењинградске области и федералног града Санкт Петербурга (на северозападу европског дела Руске Федерације).

Карелијска превлака смештена је на самој додирној тачки између Балтичког штита са једне и велике Источноевропске низије са друге стране, а приближна линија раздвајања ове две тектонске масе је на потезу између Приморска и Приозерска. Управо је то један од разлога велике хетерогености геолошке структуре саме превлаке, те богатства различитих облика рељефа. Савремени рељеф превлаке настао је као последица интензивне глацијације током последња четири ледена доба (најочитији доказ глацијације су бројни ескери и камови на површини). Рељефом доминирају бројна узвишења између којих се налазе ујезерене депресије. На подручју превлаке налази се преко 700 глацијалних језера укупне површине око 710 км². Највећи број језера налази се уз реку Вуоксу (отока језера Сајма) која отиче ка Ладоги, док је број река и језера који се налазе у директном сливу Финског залива знатно мањи. Већина језера је орјентисана у смеру северозапад-југоистоку и налазе се у депресијама које су постојале још и пре последњег леденог доба. Језера на превлаци се одликују углавном високим и стрмим обалама, великим дубинама, и углавном су овалног или округлог облика. Највиша тачка на превлаци је моренско узвишење Кивисјура на Лемболовском побрђу, и лежи на надморској висини од 203,7 метара.

Око 11.700 км² површина на Карелијској превлаци обрасло је густим шумама, док на мочварна тла отпада око 5,5% територије. Доминирају борове шуме (укупно 51% свих шума), затим шуме смреке и брезе. Клима је умереноконтинентална са дугим и снежним зимама које трају од новембра до средине априла, и умерено топлим и понекад прохладним летима. Зимске температуре неретко се спуштају и до -40°C. Просечна годишња сума падавина креће се између 650 и 800 милиметара.

Према подацима са пописа становништва из 2002. на подручју превлаке је живело око 540.000 становника. Најважнији градски центри поред Санкт Петербурга су још и Виборг, Приозерск, Каменогорск и Приморск.

Курска превлака

Курска превлака (литв. Kuršių nerija, рус. Куршская коса, нем. Kurische Nehrung, пољ. Mierzeja Kurońska) је 98 km дуга, уска, пјешчана превлака, која одваја Курски залив од Балтичког мора.

Куршскаја коса

Национални парк Куршскаја коса (рус. Куршская коса) налази се у издвојеној Калињинградској области, обухвата Курску превлаку – која је тип депозитног пешчаног спруда. Превлака одваја слано Балтичко море (на западу) од слатководног Курског залива на истоку. Јужни део парка налази се у Зеленоградском дистрикту у Калињинградској области, Русија; а северни део у југозападној Литванији. Курска превлака се налази на Унеско-вој листи светске баштине коју деле обе земље.

Малајско полуострво

Малајско полуострво (малајс. Semenanjung Tanah Melayu), (тајл. คาบสมุทรมลายู) је 1.555 километара дугачки наставак копнене масе Југоисточне Азије. На најужем делу (превлака Кра у Тајланду) широко је свега 6 километара.

Полуострво се налази између Тајландског залива на североистоку, Јужног кинеског мора на истоку, мореуза Џохор на југу, мореуза Малака на југозападу и Андаманског мора на западу. Малајско полуострво дели североисточни Индијски океан од западног Пацифика.

Најјужнији део полуострва се зове и полуострво Малака.

Мало Преспанско језеро

Мало Преспанско језеро је језеро на граници између Грчке и Албаније, које лежи јужно од већег Преспанског језера, од кога га дели само мала превлака. Велики део језера припада Грчкој, а мањи Албанији.

Манастир Михољска Превлака

Манастир Михољска Превлака је манастир Српске православне цркве у Боки Которској, у Црној Гори.

Марински процес

Марински процес је геоморфолошки процес који настаје деловањем великих стајаћих вода. Под стајаћим водама се подразумевају веће водене масе које немају сталан смер кретања – океани, мора и језера. Тако, марински процес у себе укључује два процеса, која се обично раздвајају – марински процес у ужем смислу, који означава дејство океана и мора, и лимнички процес, који представља геоморфолошко дејство језера.

Иако постоји јасна граница између океана и мора, као и између мора и језера, у пракси се ови термини врло лако могу помешати. Обично се говори само о разликама које потичу од величине водене површине, запремине акумулације и енергије коју она поседује. Међутим, нигде није дефинисано колики ти параметри морају бити да би водена површина била океан или море, односно, море или језеро. Из тог разлога се геоморфолошко дејство све ове три водене акумулације обухвата под заједничким називом марински процес.

Због чињенице да 71% укупне површине Земље заузимају стајаће воде, може се стећи утисак да марински процес представља најзначајнији егзогени процес приликом измене рељефа. Међутим, марински процес ограничен је само на узак приобални део, зону контакта копна и мора. Такође, мора се узети у обзир и чињеница да се у току геолошке прошлости Земље више пута мењао распоред мора и копна. Из тог разлога, неки делови који се сада налазе врло далеко од обале, имају изразит марински тип рељефа.

Термин марински процес врло се често мења термином абразија, међутим, та замена није исправна. Абразија представља ерозију стајаћих вода, али како марински процес садржи, поред ерозије, и транспорт и акумулацију, један његов део не сме се заменити са целим процесом.

Опште карактеристике маринског процеса су развијање у уским приобалним подручјима контакта мора и копна, као и да је сталан и дуготрајан и да временом мења ниво.

Михољска превлака

Михољска превлака, Острво Св. Арханђел Михаило, или у скорије време Острво цвијећа, је прво од три острва у јединственом низу острва у Тиватском заливу Боке Которске, познатијих као кртољски архипелаг. Ово острво се после пет метара широког и плитког мореуза надовезује на полуострво Брда. Стотинак метара даље је шкољ Страдиоти или острво Св. Марка, а још толико је удаљено Богородичино острво, Оток или Госпа од Милости.

На овај део залива простирала се метохија манастира светог архангела Михаила. Ове области подно Ловћена, окупљене око манастира, прастаро су српско упориште. Источна страна Боке которске (од рта Оштра до Пераста) била је део Травуније, односно Херцеговине, а град Котор са Боком которском и Грбљем, у средњем веку познат као „краљевски град“, био је посебна област са дворцима српских владара. Михољска превлака је именована по манастиру светог архангела Михаила, данас у рушевинама, који је свети Сава Немањић 1219. установио као седиште Зетске епископије. Дуго времена језгро Михољског збора је била Михољска превлака. По Доментијану, на којег се позива Иван Јастребов, владичанство Зете, Св. Сава је основао при цркви Архангела Михаила близу Дрима. Зетске владике су живеле у Скадру у престоници Диоклејске области, потом на Врањини, а затим на Цетињу и имале су у свом надлештву православне хришћане у Албанији све до 1215. године (по муслиманском калнедару) кад је арнаутска Скендерија била потчињена митрополиту призренском Јоаникију. Средином 15. века манастир је срушен, а локално предање, поменуто и у Историјама Црне Горе Василија Петровића , Петра I Петровића Његоша као и у прози Стефана Митрова Љубише, сведочи да су монаси, њих седамдесетак (72), у политичкој завери потровани и да је млетачка морнарица топовима и минирањем уништила манастир као колевку православља у Приморју, што је потврђено бројним археолошким истраживањима. Мошти ових 70 михољских мученика су сачуване.

На Михољској превлаци се налази црква Св. Тројице. То је једнобродна грађевина са полукружном апсидом и троделним звоником на преслицу. На западној фасади, изнад порталa налази се розета, а испод ње фрагменти пластике. Саградила је 1833. године Катарина Властелиновић.

Чедомир Марјановић наводи податак да Иван Јастребов и Павле Ровински сматрају да светосавско владичанство (храм светог Михаила) није било на Михољској превлаци него га треба тражити у околини Подгорице.

Превлака (Цетиње)

Превлака је насеље у пријестоници Цетиње у Црној Гори. Према попису из 2003. било је 24 становника (према попису из 1991. било је 30 становника).

Превлака (томболо)

Превлака или томболо спада у абразионе акумулативне облике рељефа. Представља наносни спруд састављен од песковитог и шљунковитог материјала који се формира у плитком обалском појасу и спаја неко острво са копном. Нарастањем спруда, острво које је у непосредној близини обале преобраћа се у полуострво.

Пучинска страна острва изложена је снажној абразији услед чега долази до интензивне ерозије на тој страни. Еродовани материјал таласима се транспортује ка копну и акумулира на заветринској страни острва. Интензивна акумулација на овој страни последица је тога што услед сучељавања таласа долази до њихове интеференције а то доводи до слабљења њихове кинетичке енергије. На тај начин, сав абрадирани наносни материјал са пучинске стране острва овде се нагомилава у виду подморског спруда који као превлака повезује острво са копном.

Постоје два морфолошка типа томбола: проста и сложена. Томбола Светог Стефана (у Црној гори) припада простом типу јер постоји само једна превлака која спаја острво са копном. Такав тип томболе су и полуострво Киберон, Кеип Кенеди (САД), полуострво Марблхејд. Сложене томболе имају две или више превлака које неко острво спајају са копном. На основу броја превлака издвајају се двојне, тројне итд. томболе. Позната тројна томбола је Монте Арђентарио на западној обали Италије.

Свети Стефан (острво)

Свети Стефан је градско насеље недалеко од Будве. Свети Стефан је данас повезан са копном уским земљоузом. Ово острво представља најлуксузније летовалиште у Црној Гори и једно од најлуксузнијих летовалишта на Јадранском мору. Према попису из 2011. било је 364 становника (према попису из 2003. било је 411 становника).

Тевантепек (превлака)

Превлака Тевантепек (шп. Istmo de Tehuantepec) је земљоуз ширине 200 км у јужном делу Мексика који раздаваја Тихи океан (тачније залив Тевантепек) од Мексичког залива. Превлака Тевантепек се сматра и јужном границом северноамеричког континента ка Централној Америци. Источно од превлаке су савезне државе Табаско и Чијапас, док су западно Веракруз и Оахака.

У јужном делу земљоуза Јужна Сјера Мадре се спушта у висораван максималне висине до 224 метра и ту се састаје са огранком Сјера Мадре де Оахака. Северни део превлаке је ниско и замочварено земљиште обрасло густом тропском шумом.

У највећем делу регије влада тропска влажна клима (маларично поднебље) уз изузетак подручја уз пацифичку обалу које под утицајем океанских ветрова има знатно пријатнију и блажу климу. Максималне температуре дуж атлантске обале су до 35° С, количина падавина око 3.960 мм (пацифичка обала је у сувља и свежија).

Превлака, али и цело подручје је добило име по варошици Санто Доминго Тевантепек у савезној држави Оахака. Порекло имена је од речи из језика народа Наватл tecuani-tepec што значи јагуарово брдо. Доминантну популацију у овом подручју представљају припадници народа Запотек.

Превлака је још од времена Ернана Кортеса била важна трговачка и саобраћајна рута која је повезивала две обале. Након неколико неуспешних покушаја у изградњи железниче пруге која би спајала обе обале, пруга је напокон саграђена и отворена у јануару 1907. Пруга повезује градове Коацакоалкос на северној и Салина Круз на јужној обали. Укупна дужина железничке пруге је 308 км.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.