Прво бугарско царство

Прво бугарско царство (стсл. ц︢рьство бл︢гарское; буг. Първо българско царство) или Прва бугарска држава (буг. Първа българска държава), названа од стране историчара и Дунавска Бугарска (буг. Дунавска България) да би се разликовала од Волшке Бугарске, била је средњовековна бугарска држава основана 632. године у земљама близу делте Дунава и 1018. године припојена је Византијском царству. На врхунцу своје моћи њене границе су биле од Будимпеште и Црног мора и од реке Дњепар и данашње Украјине до Јадранског мора. Прво Бугарско царство наследило је Друго бугарско царство које је основано 1185. године. Званични назив државе када је основана није било Прво бугарско царство, већ Бугарска.

Прво бугарско царство
Първо българско царство
Structure of the First Bulgarian Empire during the IX-X century

Географија
Континент Европа
Регија Балкан
Главни град Плиска (681–893),
Преслав (893– 968/972),
Скопље, Охрид,
Битољ (све до 1018)
Друштво
Службени језик прабугарски, средњовековни грчки (681–893)[1][2][3][4][5], старословенски (од 893)
Религија тенгризам (државна религија),
паганизам (681–864),
православље (864–1018)
Политика
Облик државе апсолутна монархија
 — Монарх Аспарух (први; 681–700)
  Пресијан II (последњи; 1018)
Историја
Постојање  
 — Оснивање 681.
 — Укидање 1018.
Географске и друге карактеристике
Површина  
 — укупно 830: 593.000 km²[6] ; 927: 807.000 km²[7] ; 1000: 487.000 km²[8] km²
Портал:Бугарска

Настанак

Balkans about 680 A.D., foundation of the First Bulgarian Empire
Бугарска крајем 7. века

У време позног Римског царства, територија данашње Бугарске била је подељена у неколико провинција: Доња Скитија, Мезија (Доња и Горња), Тракија, Македонија, Дакија, Дарданија. Ова територија била је насељена романизованим Гетима и хеленизованим Трачанима. Неколико узастопних таласа словенских миграција током 6. и почетком 7. века доводе скоро до потпуне словенизације ове области. Прабугари су се на ове просторе доселили из Западног туркијског каганата. Између 630. и 635. године је кан Кубрат успео да уједини главна прабугарска племена стварајући моћну конфедерацију, у науци познатој под називом Стара Велика Бугарска.[9] Под налетом Хазара, конфедерација се распала 668. године[10]. Следећих дванаест година Прабугари нису били уједињени. Кан Аспарух је, након победе на Византијом код Онгала (680), формирао Прво бугарско царство. Следеће године ју је Византија признала као независну државу[11][12][13]

Учвршћивање Бугарске на Балкану

Након битке код Онгала, Византинци су присиљени на понижавајући мировни споразум којим су прихватили формирање независног царства на својој територији. Сем тога, обавезали су се и на плаћање годишњег данка. Истовремено Бугари настављају рат са Хазарима. Године 700. Аспарух је страдао у борби против Хазара, а Бугарско царство губи територије источно од Дњестра. Аспаруха је наследио кан Тервел. Тервел је свргнутом Јустинијану II помогао да се домогне византијског престола 705. године.[14] За узврат, Тервел је добио подручје Загоре и северне Тракије. Била је то прва бугарска експанзија јужно од планине Балкан. Међутим, Јустинијан је три године касније покушао да му одузме ове територије, али је поражен у бици код Анхијала. Године 716. склопљен је споразум између две државе. Тервел је приликом арапске опсаде Цариграда (717—718) послао византијском цару помоћ од 50.000 војника. Бугари су у одлучујућој бици масакрирали око 30.000 Арапа[15] Тервел је проглашен спаситељем Европе од стране својих савременика.

Криза

Krum1
Крум Бугарски

Смрћу кана Севара, последњег изданка династије Дуло (753), наступа дуготрајна политичка криза у Бугарској. Млада земља била је на ивици уништења. За само петнаест година се на престолу измењало петнаест канова. Ниједан од њих није умро природном смрћу. Међу аристократијом је дошло до расцепа. Једна страна је била за рат са Византијом, а друга се залагала за мир. Неприлике у Царству је покушао да искористи византијски цар Константин V (745—775) који је током своје владавине покренуо девет кампања против Бугарске. Године 763. наноси пораз Бугарима код Анхијала[16][17], али Византинци нису могли да напредују ка северу. Бугари 792. године односе победу у бици код Маркелија. Битком код Маркелија окончана је криза у Бугарској.

Експанзија

Europe in 814, Charlemagne, Krum, Nicephorus I
Европа 814. године, територија Бугарске означена жутом бојом

Током владавине кана Крума (803—814) Бугарска је доживела велики успон. Држава је проширена на југ и на северозапад заузимајући територије између средњег Дунава и Молдавије. Године 809. припојена јој је Софија.[18], а 813. и Хадријанопољ. Између 804. и 806. године је елиминисан Аварски каганат, а граница са Франачком утврђена је на средњем току Дунава. Велика византијска војска поражена је 811. године у бици код Плиске[19]. У бици је страдао и сам византијски цар Нићифор I, а његову лобању Крум је користио као посуду за пиће[20]. Крум је потом заратио у Тракији наносећи Византинцима пораз у бици код Версиникије[21]. Након победе код Версиникије, Крум је око 10.000 својих војника населио у "Бугарску преко Дунава"[22] Крум је намеравао да нападне сам Цариград, али га је у томе спречила изненадна смрт. Крумов наследник Омуртак склопио је тридесетогодишњи мир са Византијом. Током краткотрајне владавине кана Маламира (831—836), Бугарској је прикључен Пловдив. Под Маламировим наследником Пресијаном (836—852), Бугари освајају већи део Македоније. Границе Бугарске досезале су до Јадранског и Егејског мора. У периоду од 839. до 842. године Бугари ратују и против Срба, али без икаквог успеха[23]

Владавина Бориса I

Борис I (852—889) је своју владавину отпочео у временима тешким за Бугарску. Током првих десет година своје владавине, Борис се борио против Византије, Источне Франачке, Великоморавске кнежевине, Хрвата и Срба.[24] Земљотрес из 863. године условио је лоше приносе и изазвао глад у целој земљи. Године 864. византијски цар Михаило III напада Бугарску због сумње да је Борис желео прихватити хришћанске обичаје у складу са западним учењем. Борис је настојао да одржи мир те је Византији предао неке територије у Македонији и прихватио хришћанство из Цариграда, а не из Рима. Септембра 865. године Борис је крштен. Кум му је био византијски цар те је своме имену додао и његово — Борис-Михаило[25] Паганска титула кана замењена је титулом кнеза.

Борис I је настојао да се избори за аутокефалност бугарске цркве. Када га је цариградски патријарх Фокион I одбио, он је послао делегацију римском папи Николи I уз 115 питања о томе како треба водити обреде по западним обичајима.[26][27] Међутим, Никола и његов наследник Хадријан II такође су одбијали да бугарску цркву прогласе независном. Године 870. на Четвртом цариградском сабору, бугарска црква стекла је аутокефалност под врховном јурисдикцијом патријарха у Цариграду. Године 893. старобугарски језик је прихваћен од стране цркве као службени језик у хришћанској литератури.

Настанак словенског писма

Borismeetingdisciples
Борис упознаје ученике Ћирила и Методија

Иако се бугарски кнез успео изборити за аутокефалност бугарске цркве, хришћанске књиге биле су и даље на грчком језику. Између 860. и 863. године, византијски монаси грчког порекла[28], свети Ћирило и Методије, створили су глагољицу, прву словенску азбуку, по налогу византијског цара Михаила који је настојао да Великоморавску кнежевину учини православном државом. Међутим, ови покушаји су пропали, а 886. године њихови ученици, Климент и Наум Охридски, који су протерани из Великоморавске кнежевине, долазе у Бугарску где су срдачно дочекани од стране кнеза Бориса. Климент је послат у Охрид[29] у југозападној Бугарској где је подучавао 3500 ученика између 886. и 893. године. Наум је основао књижевну школу у главном граду Плиски, а касније се преселио у Преслав. На Преславском сабору из 893. године, бугарска црква усвојила је старословенски (старобугарски) језик као један од службених језика цркве. Почетком 10. века, у Преславској књижевној школи настаје ћирилично писмо.

Владавина Симеона I

First Bulgarian Empire
Бугарска на врхунцу територијалног проширења, владавина цара Симеона

Крајем 9. и почетком 10. века, бугарска држава проширена је до Епира и Тесалије на југу, до Босне на западу, а контролисала је делове данашње Румуније и Источне Мађарске на северу. Српска држава је настала средином 9. века као одговор на бугарску експанзију до Западне Мораве[30]. Балансирајући између Бугарске и Византије, српски владари су успешно избегли неколико бугарских инвазија све до 924. године када ју је подредио гроф Софије, Мармаис (Српско-бугарски ратови). У време владавине Симеона I, бугарска држава достигла је свој врхунац територијалног проширења.[31] Симеон је током своје владавине водио више ратова против Византијског царства са циљем да освоји сам Цариград. Граница Првог бугарског царства на југу простирала се до Атике. Симеон је узео титулу "Император (цар) Бугара и Грка". Титулу му је признао папа, али не и византијски цар и патријарх.

Између 894. и 896. године Симеон је победио Византинце и њихове савезнике Мађаре[32] у "Трговинском рату". Византијски цар Лав VI је 894. године донео одлуку да бугарским трговцима забрани приступ у Цариград. Преусмерио их је у Солун где су били изложени вишим порезима. Ову одлуку Симеон је искористио као повод за избијање рата.[33][34]. Одлучујућа битка вођена је код Бугарофигона[35]. Симеон односи победу након чега је закључен мир. Мир је, међутим, често кршио сам Симеон[36]. Године 904. освојио је Солун кога су претходно опљачкали Арапи. Вратио га је Византији тек када је Бугарска добила све македонске територије насељене словенским становништвом и 20 тврђава у Албанији, укључујући и Драч[37]. Након смрти византијског цара Александра (913), Симеон напада византијску Тракију, али пристаје да обустави напад у замену за признавање његове царске титуле и удајом његове кћери за Константина VII, будућег цара[38][39], а он сам постане регент малолетног Константина. Међутим, царева мајка, Зоја, одбија Симеонову победу те је рат настављен. Одлучујућа битка вођена је 20. августа 917. године код Анхијала. Битка код Анхијала једна је од највећих у средњем веку[40]. Византинци су претрпели један од својих највећих пораза. На бојном пољу оставили су 62.000 људи[41]. Остатак непријатељске војске Симеон је поразио код Катасиртаија[42] Освајање самог Цариграда спасио је напад Срба на западну Бугарску. Срби су поражени, али је њихов напад омогућио адмиралу (касније и цару) Роману Лакапину да припреми одбрану града. У наредној деценији, Бугари овладавају целим Балканским полуострвом изузев Цариграда и Пелопонеза. Ширење ка Хрватској зауставио је краљ Томислав I у одсудној бици која је вођена 926. године[43]

Опадање

Након Симеонове смрти (927), бугарска моћ полако опада. Исте године склопљен је мир са Византијом која признаје титулу Симеоновог сина и наследника, Петра I. Петар се на самом почетку своје владавине суочио са проблемима. Почетком 930-тих година, Петар је принуђен да призна независност Рашке.[44]. Највећа опасност долазила је са севера. У периоду између 934. и 965. године Мађари су предузели пет похода на Бугарску[45] Године 944. Бугарску су напали Печењези који су опљачкали североисточни део царства. Држава је у време владавине Петра I и Бориса II била подељена на присталице и противнике верске секте богумила[46]

Године 968. Бугарска је нападнута од стране Кијевске Русије. Свјатослав I Кијевски заузима бугарску престоницу Преслав.[47] и оснива своју престоницу у Преславецу[48] Три године касније интервенише византијски цар Јован I Цимискије и наноси пораз Свјатославу код Доростре. Бугарски цар Борис је заробљен и одведен у Цариград, где се одрекао своје царске титуле[49] У источним крајевима Царства проглашен је византијски протекторат.

Пад

SamuilsDeathBGhistory
Битка код Беласице и Самуилова смрт

Након византијске окупације, земље западно од реке Искар остале су у бугарским рукама, а отпор против Византије предводила је породица Комитопули. До 976. године, четврти брат, Самуило, концентрисао је сву власт у својим рукама након смрти најстаријег брата. Самуило је водио успешне ратове против Византије. Новог византијског цара, Василија II, одлучно је поразио у бици код Трајанових врата 986. године.[50][51]. Пет година касније Самуило је освојио српску државу Рашку[52]. Године 997. Самуило је проглашен бугарским царем[53] Након 1001. године рат се преокренуо у корист Византинаца. Они освајају старе бугарске престонице, Плиску и Преслав. Порази на Спрехију и код Скопља слабили су бугарску војску, а годишњим кампањама је Василије смањивао бугарска упоришта. Бугари су потпуно поражени у бици код Беласице 1014. године[54] Василије је ослепео бугарску војску, а сваком стотом војнику оставио је једно око како би могао предводити своје сународнике кући. Самуило је добио срчани удар и умро након што је видео своју ослепљену војску. Последња бугарска упоришта Василије је освојио 1018. године. Прво бугарско царство престало је да постоји.

Види још

Референце

  1. ^ Fletcher 1999, стр. 383.
  2. ^ Adrados, Francisco Rodríguez (2005). A history of the Greek language: from its origins to the present. BRILL. стр. 265. ISBN 978-90-04-12835-4.
  3. ^ Louth 2007, стр. 180.
  4. ^ Fine 1991, стр. 106.
  5. ^ Curta & Kovalev 2008, стр. 350–351.
  6. ^ Atlas of Europe in the Middle Ages", Ostrovski, Rome. 1998. стр. 64.
  7. ^ "Atlas of Europe in the Middle Ages", Ostrovski, Rome. 1998. стр. 66.
  8. ^ "Atlas of Europe in the Middle Ages", Ostrovski, Rome. 1998. стр. 69.
  9. ^ Zimonyi Istvan: "History of the Turkic speaking peoples in Europe before the Ottomans". Uppsala University: Institute of Linguistics and Philology.
  10. ^ Curta & Kovalev 2008, стр. 351.
  11. ^ Crampton 2005, стр. 8–9.
  12. ^ Fouracre 2005, стр. 301.
  13. ^ Мутафчиев, П. Гюзелев. В, История на българския народ 681-1323. Българска Академия на науките. 1986. стр. 106-108.
  14. ^ Pauli Historia Langobardorum VI.31, MGH SS rer Lang I. стр. 175.
  15. ^ Theophanes, стр. 397.
  16. ^ Nicephorus, стр. 69.
  17. ^ Theophanes, стр. 433.
  18. ^ Classen, J. (ed.) (1841) Theophanes Chronographia, Corpus Scriptorum Historiæ Byzantinæ (Bonn) ("Theophanes") Vol, I, 6301/802. стр. 752–3
  19. ^ Theophanes, р. 492
  20. ^ Martindale, J. R. Prosopography of the Byzantine Empire I: (641—867), 2001
  21. ^ Scriptor incertus. стр. 337–339
  22. ^ Scriptor incer.. стр. 346–347
  23. ^ Bekker, Constantini Porphyrogeniti De Thematibus et De Administrando Imperio, Corpus Scriptorum Historiæ Byzantinæ, 1st ed., Bonn. 1840. стр. 154.
  24. ^ Konstantinos Porphyrogenitos De Administrando Imperio 32. стр. 154.
  25. ^ Georgius Monachus Continuatus, Logomete
  26. ^ Johannes VIII Papa. Epistolae. стр. 159.
  27. ^ Anastasius Bibliothecarius. стр. 1373—4
  28. ^ Barford, P. M. (2001). The Early Slavs. Ithaca, New York: Cornell University Press.
  29. ^ Vita S. démentis
  30. ^ Fine 1991, стр. 110.
  31. ^ Енциклопедия България, Академично издателство "Марин Дринов", 1988
  32. ^ Fine 1991, стр. 139.
  33. ^ Delev, Bǎlgarskata dǎržava pri car Simeon.
  34. ^ Fine 1991, стр. 137.
  35. ^ Златарски, История на Първото българско царство, с. 316.
  36. ^ Златарски, История на Първото българско царство, с. 321.
  37. ^ Бакалов, История на България, "Симеон І Велики"
  38. ^ Runciman 1930, стр. 157.
  39. ^ Fine 1991, стр. 144–148.
  40. ^ Dimitrov, Bulgaria: illustrated history.
  41. ^ Bakalov, Georgi. Том 5 от История на българите: Военна история на българите от древността до наши дни. TRUD Publishers.2003. ISBN 978-954-621-235-1.
  42. ^ De Boor, Саrl Gothard (1888). Vita Euthymii. Berlin: Reimer. стр. 214.
  43. ^ Bakalov, Istorija na Bǎlgarija, "Simeon I Veliki"
  44. ^ Constantine Porphyrogennetus. стр. 158—9
  45. ^ Theophanes Continuatus. стр. 462—3,480
  46. ^ Nicolaus Papa. Response. стр. 1015.
  47. ^ Cedrenus: II. стр. 383.
  48. ^ Chronique dite de Nestor. стр. 53—4
  49. ^ Leo Diaconus. стр. 158–9
  50. ^ Skylitzes, стр. 436–438.
  51. ^ Гильфердинг, А (1868). Письма об истории сербов и болгар (in Russian). стр. 209.
  52. ^ Шишић, стр. 331.
  53. ^ Розен, стр. 43.
  54. ^ Angold 1997.

Литература

Ахтум

Ахтум (у неким изворима бележен и као Ohtum, Achtum или Ajtony - Ајтоњ) је био банатски војвода, односно владар Баната у једанаестом веку, и био је потомак бугарског војводе Глада, који је владао Банатом у деветом веку. Ахтум је био последњи локални владар који се супротставио успостављању непосредне власти Угарске.

Битка код Драча (1018)

Битка код Драча вођена је фебруара 1018. године код данашњег Драча између византијске војске са једне и бугарске војске под Јованом Владиславом са друге стране. Део је византијско-бугарских ратова, а завршена је победом Византинаца. Представља последњу битку вишедеценијског рата Византије и Првог бугарског царства. У бици је погинуо бугарски цар Јован Владислав након чега Прво бугарско царство губи независност.

Бугарске владарке

Следи списак владарки бугарске државе од средњег века до данас.

Бугарско-хрватски ратови

Бугарско-хрватски ратови вођени су током 9. и 10. века између хрватске средњовековне државе (кнежевина и краљевина) и Првог бугарског царства.

Велики жупан

Велики жупан је била титула српских владара у XI и XII веку. У грчким изворима помиње се као архижупан а у латинским мегајупанус (megajupanus). Када је Стефан Немањић 1217. крунисан за краља ова титула је престала да буде део титулатуре владара иако није сасвим нестала.

Извори из XI века не наводе ову титулу а жупанску титулу спомиње Ана Комнин описујући Вуканово потчињавање Алексију I Комнину (1081—1118). Каже да је он том приликом повео братанце Уроша и Стефана Вукана који се код писаца XII века помињу са титулом архижупана. Документ у коме се јасно помиње титула великог жупана је Хиландарска повеља:

„Искони створи Бог земљу и људе на њој. И једне постави цареве, друге кнезове, друге господаре... Зато браћо Бог премилостиви утврди Грке царевима а Угре краљевима, и сваки народ раздели, и законе даде... Стога по многој својој и неизмерној милости и човекољубљу дарова нашим прадедовима и нашим дедовима да владају овом земљом српском, у Бог свакојако управљаше на боље људима, не хотећи човечје погибљи и постави ме великог жупана, нареченога у светом крштењу Стефана Немању.”

Порекло ова титула води од титуле жупана која је још од VIII века присутна међу многим Словенима. Легенда којом се објашњава порекло ове титуле код Срба дата је у Летопису попа Дукљанина. По њему ову титулу први је понео Тихомиљ, после погибије Часлава јер није још имао смелости да узме краљевску или банску титулу већ само титулу великог жупана јер је владао другим жупанима.

У ствари вероватније је да је ток историје омогућио жупанима једног дела Србије да се уздигну над другим што је довело до промене титуле. У почетку ову титулу су готово искључиво носили српски владари, али је познат и случај Вакхина, заповедника угарских помоћних трупа у рату против Византије (око 1150) који је титулисан као архижупан.

У симболици власти великих жупана постоје бројне недоследности. Немања се потписује печатом какав имају византијски чиновници али златним, док се његове повеље називају хрисовуљама као код византијских царева.

После 1217. опада значај ове титуле. У време владавине краља Мулутина великаш Драгаш носио је титулу великог жупана. У историографији се постављало питање да ли се ова титула задржала у владарском роду Немањића. Ову титулу носили су Алтоман Војиновић и Андрија Гропа, арбанашки властелин и господар Охрида који се осамосталио након смрти краља Вукашина и деспота Угљеше у Маричкој бици.

Глад (бугарски војвода)

Глад је био бугарски војвода, који је владао на територији данашњег Баната у деветом и десетом веку.

Деспотовина Добруџа

Деспотовина Добруџа или Кнежевина Каварна (буг. Добруджанско деспотство или Карвунско княжество; рум. Despotatul Dobrogei или Țara Cărvunei), била је де факто независна држава на Балканском полуострву из 14. века.

Име деспотовине потиче из тврђаве Карвуна (Каварна), поменуто у бугарским и византијским документима и италијанских портоланс из 14. века, као првог главног града, а налази се између Варне и нос Калиакра.

Друго бугарско царство

Друго бугарско царство (буг. Второ българско царство) или Друга бугарска држава (буг. Втора българска държава), била је средњовековна бугарска држава која је постојала од 1185. године до 1396. (или 1422). Као наследник Првог бугарског царства било је на врхунцу моћи под Иваном Асеном II пре него што су је освојили Османлијски Турци између четрнаестог и петнаестог века. Друго бугарско царство наследила је кнежевина и касније Краљевина Бугарска. Њена престоница се налазила у Трнову. Бугарско царство је стекло и црквену самосталност. У Трнову је столовао бугарски патријах.

Златно доба бугарске културе

Крајем 9. и првим деценијама 10. века, Бугарска је искусила изузетан културни преокрет, који је историчарима дао прилику да тај период називају златним доба бугарске културе. Предуслови за њега појавили су се претходних година под влашћу кнеза Бориса I. Он је тај који је, обраћењем и спашавањем рада свете браће Ћирила и Методија, поставио темеље за будући културни развој.

Уз помоћ кнеза Бориса I, Климент и Наум створили су књижевне школе у ​​Охриду и Плиски и започели обуку великог броја студената спремних да наставе свој рад. Такође је наметнуо одлуку Преславског вијећа од 893, проглашавајући словенски језик службеним службеним и црквеним језиком.

Последњи и најважнији предуслов за културни раст земље везан је за сина Бориса Симеона Велики. Бугарска је у свом лицу стекла не само бриљантног војсковођу и доброг дипломату, већ и истакнутог заштитника и културног лика. Цар Симеон је наставио да подржава активности Климента Охридског и Наума Охридског. Тада су на видјело дошле Преславска књижевна школа и Охридска књижевна школа.

Манастир Арденица

Манастир Арденица (грч. Ιερα Μονη Γεννησεως Θεοτοκου Αρδευουσης) је православни средњевековни манастир из 13. века. Под управом је Албанске православне цркве. Налази 10 km северно од града Фиери жупаније Фиери.

Манастир је подигао византијски цар Андроник II Палеолог 1282. године. Након битке у којој је победио Анжујце и опсаде града Берата. Манастир је познат и по томе што се у њему 1451. године Скендербег оженио Донком Кастриот. .

Године 1743., на иницијативу епископа Берата Методија, манастир је значајно обновљен.Године 1780, школа је у оквиру манастира отворена богословија, где су се школовали православни свештеници.

Године 1817,, школа је претворена у гимназију. Манастир има обимну библиотеку, која је бројала са око 32.000 књига, али је изгорела у пожару 1932. године.

Године 1967., током атеистичке кампање, манастир је био затворен, али је избегао уништење, због чињенице да је у њему крунисан Скендербег, кога Албанија сматра националним херојем. Од 1969. године приступ манастиру је био потпуно затворен. Манастирски објекти су се временом урушили.

Објекти су делимично обновљени 1988. године, када је отворен хотел у бившем манастиру.

Албанска православна црква је преузела манастир поново 1992. године. Од 2015. године, у манастиру живе монаси.

Охридска књижевна школа

Охридска книжевна школа је најстарија средњовековна књижевна школа међу Јужним Словенима на ширем подручју историјске области Македоније. Настала је 886. године захваљујући Клименту Охридском, а од 893 године, придружио му се и Наум Охридски.

Плаошник

Плаошник или „Плаош“ — налази се на јужној страни брда у старом граду Охрида, на око 250 м јужно од централног дела Самуилове тврђаве.

Плаошник је познат као религиозни локалитет још од почетка хришћанства, а вероватно и пре тога. Пронађено је неколико великих ранохришћанских базилика, као и остаци цркве Свети Пантелејмон која је изграђена и у којој је радио Свети Климент Охридски.

Новоизграђени храм Свети Климент и Пантелејмон свечано је освештан 11. августа 2002. године, који у ствари представља реплику цркве Светог Климента, изграђена је на постојећим темељима. Црква је била срушена у периоду Отоманског царства и на истој основи била је изграђена џамија.

По рестаурацији, 2002. године, након 530. година, поново су премештене мошти Св. Климента Охридског које су у међувремену биле смештене у цркви Свете Богородице Перивлептене у Охриду.

Салан

Салан (у неким изворима и Залан) је био бугарски војвода, који је владао на територији данашње Војводине у деветом веку. Салан је владао подручјем између Дунава и Тисе (данашња Бачка), а резиденција му се налазила у граду Тителу.

Самуилова тврђава

Самуилова тврђава је средњовековно утврђење у Охриду на обали Охридског језера и спада у ред градских тврђава. Утврђење је смештено на два брда чији се врхови уздижу на 90 и 50 метара изнад нивоа језера које га окружује и пружа природну одбрану његовој западној и јужној страни. Град је са три стране (западна, северна, источна) опасан бедемима различите висине у зависности од положаја.

Сермон

Сермон је био владар Срема у 11. веку, вазал бугарског цара Самуила.

Стара Велика Бугарска

Стара Велика Бугарска (грч. Παλαιά Μεγάλη Βουλγαρία) је била држава између реке Дњепра на западу, доње Волге на истоку и планине Кавказ на југу. Утемељио ју је прабугарски кан Кубрат из клана Дуло. После Кубратове смрти око 665. године, његов син Батбајан је преузео власт у канату, али је после уследио распад те државе. Прво је Кубратов други син Котраг отишао у средње Поволжје (и касније успоставио државу Поволшку Бугарску).

Кубратов син Кубер је одвојио други део државе у Панонској низији у самостални Аварски каганат и касније, након што је побегао из Панонске низине, населио у Македонију. Остали Прабугари из тог подручја су тражили уточиште код Лангобарда.

Из тог ковитлаца, Аспарух (највероватније најмлађи канов син) се појавио као најпроминентнији лик, водећи своје Прабугаре из федерације и јужно преко Дунава је успоставио властиту државу.

Устанак Асена и Петра

Устанак Асена и Петра против византијске власти вођен је у периоду од 1185. до 1204. године. Резултирао је формирањем Другог бугарског царства.

Цар

Цар (лат. caesar, грч. καῖσαρ) један је од словенских назива монарха, најчешће суверени владар царства или другог типа царске области. Царица може бити или царева супруга или може сама држати титулу царског монарха. Цареви су по части и чину на вишем нивоу од краљева. Једини мохарх са овом титулом данас је цар Јапана Акихито.

Цар је била званична титула у следећим државама:

Прво бугарско царство (913–1018)

Друго бугарско царство (1185–1422)

Српско царство (1346–1371)

Руско царство (1547–1721, када је замењена титулом императора)

Краљевина Бугарска (1908–1946)

Црква Светог Климента

Црква Светог Климента је хришћанска црква у месту Плаошник код Охрида, коју је подигао ученик Светих Кирила и Методија, Свети Климент Охридски 863. године, на темељима претходе ранохришћанске базилике посвећене светом Пантелејмону.

Оригинална црква је срушена од стране Турака Османлија, па се данас на том месту налази реконструисана црква из 2002. године. У цркви су сахрањене мошти Св. Климента, за време рушења су пренете у Цркву Св. Богородице Перивилепте. Црква је грађена византијским стилом.

Држава Војна историја
Порекло
Државе

Де факто независне државе након Другог бугарског царства

Администрација
Важнији владари

Прво бугарско царство

АспарухТервел БугарскиКрумОмуртагБорис IСимеон IПетар I БугарскиСамуило (цар)

Друго бугарско царство

Јован Асен IКалојанЈован Асен IIКонстантин I Асен ТихМихајло III ШишманЈован Александар

Економија
  • Средњовековни бугарски новац
  • Средњовековна бугарска економија


Krum of BulgariaOmurtag of BulgariaConstantine I of Bulgaria

  • Средњовековна бугарска војска
  • Средњовековна бугарска морнарица
Сукоби
Велике битке

Прво бугарско царство

Битка код ОнгалаОпсада ЦариградаБитка код МаркелијаБитка код Плиске • Битка на Јужном Бугу • Битка код АнхијалаБитка код Трајанових вратаБитка на БеласициБитка код Драча

Друго бугарско царство

Битка код Трјавна • Битка код ХадријанопољаБитка код КлокотницеБитка код СкафидеБитка код ВелбуждаБитка код РусокастраМаричка битка • Опсада Великог Трнова • Битка код Никопоља

Већи устанци
AdrianopleConquest

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.