Православље

Православље (калк из грчке ријечи ὀρθοδοξία, која долази од ὀρθός / исправано или правилно и δόξα / учење, мишљење или слава) представља хришћанство у свом изворном и правоверном облику. Појам православља се односи на целокупно правоверно хришћанство, које почива на Светом писму и Светом предању, односно на апостолској вјери и одлукама седам васељенских сабора. Православни хришћани исповедају изворни Никејско-цариградски симбол вјере. Православље је оличено у постојању Православне цркве, под којом се подразумијева заједница аутокефалних помјесних цркава, које су у пуном међусобном јединству. Православна црква се сматра јединственом, светом, саборном и апостолском црквом, коју је основао Исус Христос у Јерусалиму и која је након Васкрсења и Вазнесења Господњег примила благодат Духа светога на дан Педесетнице.[1][2][3]

World Eastern Orthodox population
Православље у свијету

Православна црква

Bartolomew I
Васељенски патријарх Вартоломеј I, поглавар Цариградске патријаршије и „први међу једнаким“ поглаварима помесних православних цркава

Православна црква састоји се из помјесних цркавааутокефалних и аутономних црква.

Аутокефална црква је самостална помјесна црква, административно и канонски потпуно независна од других помјесних цркава. Аутономна црква је зависна помјесна црква, има територијалну и административну независност, али се налази у саставу неке аутокефалне цркве.

Све оне се налазе у јединственом канонском и литургијском заједништву.

Распрострањеност

Православље је други по бројности огранак хришћанства, одмах након католицизма. Процјењује се да има укупно око 300 милиона православних вјерника у цијелом свијету.

Православље је традиционално распрострањено на Балкану — међу Србима, Грцима, Црногорцима, Бугарима, Македонцима, Румунима и дијелу Албанаца. У источној Европи је распрострањено највише међу источнословенским народима (Русима, Украјинцима и Бјелорусима), а такође и међу Молдавцима, Гагаузима, Грузинима, Абхазима и Осетима. Поред Руса, православље је заступљено и код других народа који живе у Русији.

У савременом свијету, у земље с већинским православном становништвом могу се убројати:

Православље је у већем броју заступљено и у Босни и Херцеговини (36%) и Казахстану (40%). Осим тога, заступљено је још и у Финској, Естонији (14%), Летонији (9%), Литванији (4%), Киргистану и Албанији (25%). Православни вјерници такође чине већину становништва у фактички независним међународно непризнатим државама Абхазији, Јужној Осетији и Придњестровљу.

У оквиру Босне и Херцеговине православни вјерници чине већину становника Републике Српске и највећи дио становника Дистрикта Брчко, док у Казахстану православни вјерници чине већину у областима Кустанај и Северни Кахазстан.

Мање групе православних вјерника живе у Пољској, Словачкој, Мађарској, Турској и Азербејџану.

Православнима се још називају и древноисточне цркве, које исповиједају догмате само прва три васељенска сабора. Вјерници ових цркава чине већину становништва у сљедећим државама:

Верници древноисточних цркви такође чине већину становништва у фактички независној међународно непризнатој држави Нагорно-Карабах.

Учење

Симбол вјере

Основна учења Православне цркве су изнијета у Никејско-цариградском симболу вјере који је усвојен на васељенским саборима у првим вијековима хришћанства. Они су били обавезујући за цијелу Цркву, све до Великог раскола (1054).

Вјерујем у једнога Бога Оца, Сведржитеља, Творца неба и земље и свега видљивог и невидљивог.
И у једнога Господа Исуса Христа, Сина Божијег, Јединородног, од Оца рођеног пре свих вијекова; Свјетлост од Свјетлости, Бога истинитог од Бога истинитог; рођеног, а не створеног, једносуштног Оцу, кроз Кога је све постало;
Који је ради нас људи и ради нашег спасења сишао с небеса, и оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве, и постао човек;
И Који је распет за нас у вријеме Понтија Пилата, и страдао и био погребен;
И Који је васкрсао у трећи дан, по Писму;
И Који се вазнео на небеса и сједи са десне стране Оца;
И Који ће опет доћи са славом, да суди живима и мртвима, Његовом царству неће бити краја.
И у Духа Светога, Господа, Животворнога, Који од Оца исходи, Који се са Оцем и Сином заједно поштује и заједно слави, Који је говорио кроз пророке.
У једну, свету, саборну и апостолску Цркву.
Исповиједам једно Крштење за опроштење гријехова.
Чекам васкрсење мртвих.
И живот будућега вијека.
Амин.

Свете тајне

Serbian orthodox cross
Српски православни крст

Свете тајне су хришћански обреди, и у православљу то су:

Света тајна, свака за себе, ставља печат на заједницу Бога и човјека. Свете тајне крштење, помазање и свештенство се не могу поновити, док се остале тајне понављају.

Хришћански живот

Orthodox pilgrim
Православна вјерница у Кијевско-печерској лаври. Жене за вријеме посјете цркви (манастиру) главу покрију марамом.
Lighting a candle in Orthodox church, Ukraine
Паљење свијеће, један од симбола православља.

Најзначајнији аспекти православног хришћанског живота јесу пост, молитва, исповест, литургија и причешће. И пост и молитва имају за циљ да човјеку помогну да лакше савлада све тешкоће које пред њега долазе и да заслужи Царство небеско.

Значајна одлика Цркве јесу свеци који су својим животом и дјелима допринијели много добробити Цркве. Они су још овдје на земљи својим усавршавањем у хришћанским врлинама постали блиски Богу и заслужили живот вјечни и Царство небеско. Многи од ових светитеља су још за живота чинили чуда, исцјељивали тешке болеснике и многе утјешили и на исправан пут извели. Неки су и послије смрти чинили чуда преко својих нетрулежних моштију. Чуда светаца су један од многих доказа истинитости Православља.

Најважнија улога православних храмова је да служе као мјесто гдје жива Црква — вјерници, узносе Богу своје молитве, а најважнији дио црквеног живота јесте Света литургија тј. богослужење, које се служи недјељом и другим празницима у храмовима. Осим литургије, врше се јутарње и вечерње молитве, часови и бденија, која уједно имају поучни карактер — катихеза. Литургију служи свештеник са присутним вјерним народом, а уз помоћ пијевнице која није неопходна ако народ зна да одговара на литургији. Тако окупљени на заједничку молитву и благодарење Господу, свештенослужитељ и вјерни народ – осењени мистичним дејством Духа Светог – представљају истинску Цркву Христову.

Највећи значај у животу православних имају Божићна и Васкршња литургија, као и сви други празници везани за живот Исуса Христа. Посебно је значајно богослужење на Велику суботу на његовом Светом Гробу у Јерусалиму, током којег се чудесно појављује Благодатни огањ (грч. Ἄγιον Φῶς) који представља видљиву пројаву Духа Светога и потврду васкрсења Исуса Христа. Благодатни огањ се „призива“ након што се претходно провјери да у храму не постоје било каква запаљива средства. Након призива Духа Светога јерусалимски патријарх прима огањ на своју свијећу и предаје га присутнима. Вјерници тврде да огањ при додиру не ствара опекотине, нити осјећај високе температуре.

Најзначајније дјело на којем се заснива литургија јесте Библија које чини Стари и Нови завјет, као и Свето предање. За православље је посебно значајан Нови завјет који представља живот и учење Господа Исуса Христа.

Православље се изражава кроз саборност, тј. кроз искуство Цркве, будући да је истинита заједница у Духу Светом. Заснива се на поштовању Господа Исуса Христа и његовог учења, Богородице и Светих Отаца. Свети Оци за Православље представљају самолитвенике и уопште помоћнике у човјековом општењу са Богом; а иконе у православљу представљају мјесто благодатног присуства, прозоре ка небесима. Поштовање светих икона заснива се не само на самој садржини него и на вјери у благодатно присуство те садржине.

Богослужење у Православљу је веома обимно и сложено, а карактеришу га у првом реду три основне црте:

  • У Православном богослужењу с највишом хришћанском надахнутошћу сједињено је најдрагоцјеније насљеђе антике са духовним виђењем љепоте овога свијета.
  • Православље одликује религијски реализам. Православно богослужење садржи успомену на све Црквене догађаје.
  • Карактеристична црта Православља јесте космизам. Православље је окренуто не само људској души него и читавој творевини.

Осим тога, Православље прати мистичко искуство које претпоставља искорак из себе и духовни додир са божанским свијетом, нарочито у Светој Тајни Евхаристије, која је врхунац Православне религиозности. Најзад, Православље не познаје морал који би се могао издвојити и третирати као посебна философска област. Православље морал изводи из догматике, тако да је морал практична примена догмата, тј. начин спасавања човјекове душе.

Свештенство

Свештеници, односно припадници клера, могу бити само мушкарци. Постоје двије врсте свештенства: бијело (храмовни свештеници) и црно свештенство (монаштво). Свештенство се дијели у три степена: ђаконски, презвитерски и епископски.

Епископ може да врши све свете тајне осим да поставља другог епископа, за то су потребна два или више епископа, а именује га сабор епископа. Свештеник може да врши скоро све свете тајне, осим што не може да рукополаже друге свештенике, улога ђакона је да помаже свештенику и епископу.

Целибат је обавезан само за монаштво, укључујући и епископат.

Занимљивости

У Далмацији је постојала древна народна ознака за православце. Звали су их старе руке, што долази од њиховог задржавања старог обреда (правоверног).[4] Католици су упражњавали "нови закон" (обред).

Види још

Референце

  1. ^ Јустин Поповић, Догматика Православне Цркве (1)
  2. ^ Јустин Поповић, Догматика Православне Цркве (2)
  3. ^ Јустин Поповић, Догматика Православне Цркве (3)
  4. ^ "Срђ", Дубровник 1902. године

Литература

Спољашње везе

Ђакон

Ђакон (грч. διάκος), свештенослужитељски чин и најнижи степен црквене јерархије, посвећен хиротонијом. Самостално не може да врши ниједно богослужење, већ само помаже епископима и презвитерима. Ђакона рукополаже епископ.

То је позиција у Хришћанској цркви која је углавном повезана са неком врстом службе Богу. Иако су у прошлости имали значајније улоге, данас су углавном само испомоћ приликом литургија.

Ђакон, као установа, потиче из апостолског времена. Наиме, пошто су се апостоли налазили на челу Цркве, њихова прва и основна служба била је проповед о Господу Исусу Христу и његовом учењу. Али, када се број ученика повећао, а бриге око управљања црквеном општином умножиле, апостоли су предложили да се изаберу посебни људи који ће преузети бригу око административних и других послова: „Не доликује нама (апостолима) да оставивши ријеч Божју служимо око трпезе.“ (Дап 6,2), како би дванаесторица могла непрестано да пребивају „у молитви и у служби ријечи“. (Дап 6,4) И изабрали су седам људи: Стефан, Филип, Прохор, Никифор, Тимон, Пармен и Никола, које ће црквено предање назвати ђаконима (јеванђелист Лука опширно описује избор и хиротонију седморице ђакона - Дап 6,1-6).

У почетку хришћанства (у апостолско доба), у Цркви су служиле и старије, побожне жене - ђаконисе (грч. διακονίσσαι). Ђакони су имали литургијску и катихетску функцију, мада су у неким случајевима ђакони вршили и мисионарску службу, проповедали (Дап 7,2; 8,5) и вршили су и друге послове. Служба ђакона назива се ђаконија (грч. διακονία), а та реч налази се у Новом завету не само у значењу службе ђакона (Рим 12,7) него и уопштеном значењу службе (Јев 1,14), службе пророка, апостола (1 Тим 1,12; Дап 1,17).

Ђакона има мирског и монашког реда (јерођакон). Почасно звање ђакона мирског реда је протођакон, а монашког - архиђакон. Одежду ђакона чине: орар, стихар и наруквице.

Епархија

Епархија, епископија или владичанство (грч. ἐπαρχία, έπισκοπία) црквена је област која се налази под канонском управом једног епископа.

У Римокатоличкој цркви постоји бискупија.

Затворник

Затворник је у хришћанској, посебно православној аскетици, лице које живи одвојено од света, посебно да би се посветио духовним сазрецањима. У ужем смислу, овај израз користи се за оне који су се заветовали на овакав начин живота. Затворници су често проводили године у малој просторији где им је дотурана храна.

Злетовска епархија

Злетовска епархија је основао цар Душан у лесновском манастиру у Злетову, југоисточно од Куманова, око 1347, и подвластио је скопљанској митрополији.

Обухватала је крајеве с лијеве стране Вардара, Овчје Поље и области на средњој Брегалници, које су раније сачињавале Морозвидску епархију (1018), па је стога Злетовска епархија називана још морозвидском и лесновском.

Игуман

Игуман (ж. игуманија) монашко је лице које управља животом у православном манастиру, стара се о задужењима и пословима које обављају монаси, брине о духовним и свакидашњим стварима, попут одржавања манастирских објеката.

Сваком члану монашке заједнице игуман/игуманија изјутра одређује такозвано „послушање“, једну или низ обавеза за тај дан. Такође, одређује и главне послове које монах, односно монахиња обавља током свог боравка у одређеном манастиру. Игуман/игуманија има велика овлашћења и мора својим врлинама да се доказује и пре стицања овог звања.

О томе ко ће у ком манастиру бити игуман одлучује епископ (народски владика) којег је Свети архијерејски сабор поставио за територију на којој је и тај манастир.

Интерпарламентарна скупштина православља

Интерпарламентарна скупштина православља (Interparliamentary Assembly on Orthodoxy) је међупарламентарно тело, основано на иницијативу грчког парламента 1993. са циљевима: уочавање и вредновање промена које се дешавају у Европи, унапређење и јачање улоге православља као важног политичког, културног и духовног ентитета, превладавање екстремних националних и религијских разлика, заштита националних и верских мањина, јачање мултилатералне сарадње на парламентарном нивоу, сарадња и размена искустава међу парламентима и парламентарцима.

Генерална скупштина заседа једном годишње, у јуну месецу.

Србија је пуноправни члан од 1995. године.

Католичност

Католичност (грч. καθολικότητα της Εκκλησίας — универзалност, саборност Цркве) представља једно од четири обележја Цркве („једна, света, саборна и апостолска Црква“). Појам католичанска Црква (грч. η καθολικη εκκλησια) први пут је употребио Игњатије Богоносац: „Где је Христос тамо је и саборна Црква.“ (Смирњанима 8, 2).

Митровдан

Митровдан је православни празник посвећен Димитрију Солунском, античком заповеднику Солуна, који је страдао због ширења хришћанства. Слави се 8. новембра. Празник светог великомученика Димитрија, обележен је у црквеном календару црвеним словом. Митровдан је непокретни или стајаћи празник, што значи да је увек истог датума, односно 8. новембра по новом или 26. октобра по старом календару.

По броју оних који га славе, Митровдан је на петом месту на листи највећих српских слава.

Митрополит

Митрополит (грч. μητροπολίτης — „становник метрополе“) је носилац архијерејског чина у средњем степену, испод највишег патријаршијског, а изнад основног епископског (у ужем смислу). У зависности од локалних традиција у помесним црквама, митрополити могу имати виши или нижи ранг у односу на архиепископе. Митрополити могу бити: пуноправни (поглавари аутокефалних, аутономних или окружних митрополија) или почасни (епархијски архијереји којима је митрополитски наслов додељен као знак почасти). Митрополити постоје у Православној цркви, а такође и у свим Оријентално-православним црквама, као и у црквама које су настале из древне Цркве Истока.У западним црквама као што су Римокатоличка, Англиканска и Старокатоличка постоји степен метрополита.

Монаштво

Монаштво (грч. μοναχος [monachos — монахос] — „самотник“) је начин живота посвећен искључиво духовности (молитви, контемплацији и подвижништву) у потпуном повлачењу од света. Све велике светске религије имају неку врсту монашке традиције.Неки од назива за монаха су: редовник (који припада монашком реду), калуђер (грч. kalógeros — „добри старац“; назив кориштен у Византији за старе монахе) и црноризац (стсл. чръноризьць; по црној одежди коју носи), чрнци... док је назив за мирјане, световњаке био бјелци. Иван Јастребов цитира Хрисовуљу цара Душана по којој световњацима није дозвољено да живе у манастиру заједно с монаима: Дворјане бјелци да не стое у двор, но да им се да стан изван манастира.Место на коме монаси заједнички живе се назива манастир (или монастир).

Никољдан

Никољдан је празник Српске православне цркве који се слави 19. децембра по грегоријанском календару (тј. 6. децембра по јулијанском календару) и посвећен је Светом Николи, епископу Мире Ликијске.

Никољдан је најчешћа крсна слава код Срба. Истраживање је показало да од свих Срба који славе, 30% њих славе ову славу.Свети Никола је рођен у граду Патари у Ликији као јединац угледних и богатих родитеља. Духовни живот је започео у манастиру Нови Сион. После смрти својих родитеља вођен чудним небеским гласом кренуо је да шири веру, правду и милосрђе.Празник Никољдан је у црквеном календару уписан црвеним словима као: Свети Николај, архиепископ мирликијски Чудотворац – Никољдан. Празник Светог Николе је један од највећих храмовних и породичних празника у српском народу, а сам светац је заштитник путника, морепловаца (помораца), морнара, лађара, рибара, воденичара, трговаца, пекара, стрелаца, сиротиње, дјеце и студената.

У никољданским обредима избијају црте свеца као родовског и породичног покровитеља (мушки празници „светец“, „оброк“, „намесник“, „служба“), покровителе стасалих девојака (обичај жртвовања цвећа и поклона икони Св. Николе).

Општине Црне Горе

Списак јединица локалне самоуправе у Црној Гори:

Главни град Подгорица

Градска општина Голубовци

Пријестоница Цетиње

Општина Андријевица

Општина Бар

Општина Беране

Општина Бијело Поље

Општина Будва

Општина Гусиње

Општина Даниловград

Општина Жабљак

Општина Колашин

Општина Котор

Општина Мојковац

Општина Никшић

Општина Петњица

Општина Плав

Општина Плужине

Општина Пљевља

Општина Рожаје

Општина Тиват

Општина Тузи

Општина Улцињ

Општина Херцег Нови

Општина Шавник

Охридски пролог

Охридски пролог је једно од најзначајних дела владике Николаја Велимировића.

У њему су описани библијски догађаји за сваки дан у години, описана житија многобројних светаца, догађаји из живота Богородице и Христа.

У Охридском прологу читалац може наћи нову поуку (расуђивање)и побожно размишљање (созерцање) за сваки нови дан.

Понегде се књига може наћи и са поднасловом: Охридски пролог, Житија Светих, песме, поуке, тумачења Светог писма.

Православна црква у Црној Гори

Православна црква у Црној Гори је органски дио Српске православне цркве.

Сачињавају је Митрополија црногорско-приморска и Епархија будимљанско-никшићка, као и дијелови епархија Милешевске и Захумско-херцеговачке.

Руска православна црква

Руска православна црква (рус. Русская православная церковь) или Московски патријархат (рус. Московский патриархат) јесте помјесна и аутокефална црква са достојанством патријаршије. Налази се на петом мјесту у диптиху.

На њеном челу стоји патријарх московски и све Русије.

Светац

Светац или светитељ је особа која је канонизована због свог живота посвећеног Господу Исусу Христосу угодивши Богу за живота на Земљи.

У раном хришћанству, као свеци су поштовани апостоли, Света Марија и први мученици, а касније су им придруживане и остале особе које су могле хришћанима послужити као узор хришћанског живота. На хришћанским иконама, свеци се приказују са ореолом око главе. Календар светаца се назива светачник.

У Католичкој цркви, прије поступка канонизације врши се беатификација, односно проглашење блаженим. У Православној цркви, врши се непосредно канонизација.

Спасовдан

Спасовдан или Вазнесење Христово је хришћански празник, који се слави у 40. дан након Васкрса.

По хришћанском веровању, васкресењем Господ је показао да је јачи од смрти и 40. дана од васкрсења његови су се ученици налазили за трпезом. Тог дана им се Христос поново јавио и рекао:

„Идите по свему свету и проповедајте Јеванђеље сваком створењу. Ко поверује и крсти се, биће спасен, а ко не поверује биће осуђен.”

Да би у томе успели Христос им је обећао Духа Утешитеља, и заповедио да до силаска Духа Светога не излазе из Јерусалима. Тако су могли пренијети Христову веру у свет и тиме људство спасавати у вери - одатле назив Спасовдан.

Подигнутих руку Христос је ученике и благословио након чега се почео узносити на небо - Узнесење, тако се, завршивши дело спасења, вратио Богу на небесима.

Манастир Рукумија, Манастир Сестрољин, Манастир Доброводица и Манастир Раваница су посвећени Спасовдану. Неким градовима је то крсна слава, нпр. Београд, Бањалука, Источно Ново Сарајево, Невесиње, Чачак.

Српска православна црква у Босни и Херцеговини

Српска православна црква у Босни и Херцеговини је органски дио Српске православне цркве.

Сачињавају је Митрополија дабробосанска и епархије Бањалучка, Бихаћко-петровачка, Захумско-херцеговачка и приморска и Зворничко-тузланска.

Хрватска православна црква

Хрватска православна црква (ХПЦ) је основана указом Анте Павелића од 3. априла 1942, по наређењу немачких власти, као настојање НДХ да се покаже да нема прогона Срба у Хрватској те да се потпуно онемогући утицај Српске православне цркве.

Анте Павелић је изабрао Гермогена (Григориј Иванович) Максимовича, руског одбеглог калуђера, емигранта, као погодну личност за патријарха Хрватске православне цркве, а покренут је и часопис „Хрватска Православна црква“ чији је главни уредник био Савић Марковић Штедимлија. Павелић је имао потпуну контролу над њеним радом, чиме је обезбедио да та неканонска црква, нарочито када се ради о пропагирању усташког покрета, постане права и прворазредна агентура тог покрета.

Православље
Историја
Јерархија
Богословија
Свете тајне
Црква

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.