Правопис српскога језика

Правопис српскога језика у издању Матице српске један је од нормативистичких приручника који се баве српским језиком и ортографијом. Аутори приручника су лингвисти Мато Пижурица (уједно и главни редактор измењеног и допуњеног издања), Митар Пешикан и Јован Јерковић. Редакторску групу чине и Милорад Дешић, Бранислав Остојић и Живојин Станојчић.[1]

Рецензенти првог издања су Павле Ивић и Иван Клајн, а измењеног и допуњеног Иван Клајн и Драго Ћупић. Главни аутор првобитног текста је Митар Пешикан.[1] Припрему новог издања, као пројекат Одељења за књижевност и језик Матице српске у организацији Одбора за стандардизацију српског језика, финансирало је тада постојеће Министарство науке Републике Србије, а штампање је омогућило Министарство културе Републике Србије.[2][3]

Правопис српскога језика
Pravopis
Корице измењеног и допуњеног издања
Настанак
АуторМитар Пешикан
Јован Јерковић
Мато Пижурица
Земља Србија
Језиксрпски језик (главна издања постоје екавска и ијекавска)
Садржај
Темаправопис (нормативистика)
Издавање
ИздавачМатица српска, Нови Сад
Број страница507
Превод
Датум
издавања

1993. (прво издање)
1994. (друго издање)
1995. (школско издање)
2002. (треће допуњено)
2010. (измењено и допуњено, четврто издање)
2011. (пето издање)
2013. (шесто издање)
2016. (седмо издање)
Класификација
ISBN?978-86-7946-105-6

Историјска позадина

Стандардизација језика

Стандардизацији народног српског језика допринели су многи српски филолози. Један од најзначајнијих међу њима свакако је Вук Стефановић Караџић.[4] Мада није писао строго правописне приручнике, године 1814. објавио је прву српску граматику, то јест Писменицу сербскога језика. Вук је захтевао да књижевни језик буде језик обичног народа, а остварење те идеје започео је издавањем Српског рјечника и Српске граматике (1818). Наиме, у оба издања је, по први пут, применио нову реформисану азбуку и правопис.[5]

Сем кроз граматике, реформа језика је подржана и кроз научно-полемичке радове какав је Рат за српски језик и правопис Ђуре Даничића (1847), као и друга дела из исте године.[6] Нове генерације књижевника почеле су да пишу на народном језику, који је уведен као књижевни језик у културу. У Србији се већином писало екавским изговором шумадијско-војвођанског дијалекта, док су се други писци користили ијекавским изговором источнохерцеговачког дијалекта.[7] Оба изговора, односно дијалекта, уврштена су у савремен књижевни језик. Српски правопис остаје и са двоазбучјем, у ком је ћирилици дата одређена предност, као и отвореношћу према речима из других језика.[8]

Професор Вељко Брборић са Филолошког факултета Универзитета у Београду предлаже поделу развоја српског правописа на три периода: докодификацијски (довуковски), кодификацијски (вуковски) и посткодификацијски (поствуковски) период.[9] Први траје од почетака словенске и српске писмености до издавања Српског рјечника 1818. године, а други од тог догађаја до 1868. године, када је постхумно скинута забрана са Вуковог реформаторског рада, те његових нових правописних решења. Чињеница је да је Вуков правопис одржан до данас, са одређеним дорадама и изменама.[9] Оваква ортографија систематски је изложена у Српској граматици филолога Стојана Новаковића (1894) и студији О правопису и интерпункцији Љубомира Недића (1894), као и у делу Граматика и стилистика хрватскога или српскога књижевног језика хрватског граматичара Томислава Маретића (1899).[9]

Броз-Боранићев и Белићев правопис

Готово истовремено са Вуковом делатношћу, присталице илирског покрета у Хрватској, предвођене Људевитом Гајем, напустиле су кајкавско наречје као основицу књижевног језика и узеле штокавско наречје ијекавског изговора, слично источнохерцеговачком дијалекту српског језика. Тиме су илирци са једне, а Вук са друге стране утрли пут будућем заједничком језику. Сарадња је кулминирала Бечким књижевним договором из 1850. године, којим су илирци и Вукове присталице позвали хрватске и српске писце да пишу новим, вуковским типом књижевног језика.[6]

Према проф. Вељку Брборићу, овај, посткодификацијски (поствуковски) период развоја српског правописа обухвата крај деветнаестога и цео двадесети век. Иначе, овакву поделу проф. Брборић је први пут представио у својој књизи Правопис српског језика у наставној пракси (2004), а дорадио и проширио за потребе Зборника Матице српске за славистику из 2008. године. Омеђена издавањем нових правописних приручника (осим у случају прве целине), унутар овог периода могу се издвојити четири потпериода:[9]

  • период консолидовања правописне норме (1868—1923);
  • период Александра Белића (1923—1960);
  • период Матице српске (1960—1993);
  • нови период (после 1993. године).

Бечким књижевним договором дошло је до потпуног зближавања српског и хрватског језика. Тако је у Загребу издат Хрватски правопис Ивана Броза (1892), који је у Хрватској, с мањим изменама, коришћен све до 1960. године, додуше, с мањим изменама аутора (каснија издања приређивао је Драгутин Боранић). Брозов правопис, према речима самог аутора, само гдјешто одступа од начела којима су се држали Вук и Даничић.[10] На сличан начин су ова начела прихваћена и у Босни и Херцеговини, док је Црна Гора и раније језички и правописно била српска.[10]

Период консолидовања правописне норме, од дефинитивне победе нових начела 1868. до појаве целовитог правописа 1923. године, означен је тиме што је Вукова правописна реформа потпуно стабилизована и прихваћена. Издато је неколико правописних приручника заснованих на новим принципима: Српски правопис за школксу употребу (1884) Стеве Чутурила, познат по томе што је, иако објављен у Панчеву, заговарао употребу ијекавског изговора, као и Српска граматика са правописом (1912) и Српски правопис за средње школе (1914) Милана Петровића, издати у Новом Саду.[11] У овог периоду, уз отпор појединих хрватских лингвиста, прихваћен је фонетски правопис са примесама етимолошког, који се задржао и до данас (нпр. гозба, натпис али градски, авлијски).[12]

Medjuratni spomenik
Споменик Божидару Терзићу из међуратног периода (1939) са белићевском основом: ђенералштаба, шумадиске, дивизиске, пешадиског, оделења, армиске. Једна реч прати вуковске принципе: одсек (наместо белићевског изједначеног отсек).

Замисао Чутурила о прихватању ијекавског изговора као јединог књижевног заговарана је и у каснијем периоду, али је дефинитивно одбачена са анкетом Јована Скерлића у Српском књижевном гласнику (1914).[11]

Међутим, широко прихваћено било је тек дело Правопис српскохрватског књижевног језика Александра Белића (1923), издато у Београду. Значај овог приручника огледа се у томе што је то био званичан правопис у Србији до 1960. С друге стране, ситуација је била таква да Белић није био кодификатор постојећег стања, већ је, прихватајући основно начело Вуковог правописа („пиши као што говориш“) уклањао одступања од њега, пишући: отсести, потшишати, гратски, шумадиски, историски, веџба, слуџба. Највише због овога није прихваћен у Хрватској. Основни текст имао је 150 страница, а речник уз њега још толико. Аутор наводи да је писан још пре ратова за уједињење и ослобођење, као и да је циљ књиге да отклони неједнакости.[12]

Крајем 1918. године створена је прва Југославија, испрва под називом Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца, а затим Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца и Краљевина Југославија. Језичко уједињење, међутим, текло је споро,[12] тако да је у Србији, Босни и Херцеговини и Црној Гори коришћен Белићев, а у Хрватској тада већ Боранићев правопис. Иако су оба издања почивала на истим, вуковским принципима, постојале су одређене разлике у појединачним решењима. Стога је Министарство просвете реаговало, доневши Правописно упутство за све основне, средње и стручне школе (1929). О обавезујућем карактеру овог издања говори податак да ниједан уџбеник који није био услађен са Правописним упутством није могао бити одобрен за школску употребу. Овакав уједначени начин писања био је компромис између Белићевих и Боранићевих решења, а примењиван је од школске 1929/30. године. Због тога су оба аутора 1930. године приредила нова, освежена издања својих правописа.[13]

Правописно јединство, међутим, трајало је тек десет година. Оснивањем Бановине Хрватске (1939) обновљена је Боранићева норма из 1928. године. Други светски рат још више је удаљио Србе и Хрвате. Врх Независне Државе Хрватске прописао је Коријенско писање (1941).[13] Овај приручник законски је озваничен доношењем Законске одредбе о хрватском језику, његовој чистоти и правопису, у којој се, између осталог, напомиње да хрватски није истовјетан ни с једним другим језиком. Врх Недићеве Србије на ово је одговорио доношењем Новог правописног упутства српског књижевног језика (1943). Од 1. јануара исте године Правописно упутство, које је представљало повратак на изворну Белићеву норму из 1923, примењивало се у свим српским школама.[14]

Правопис српскохрватског књижевног језика

Завршетком турбулентног периода Другог светског рата, изнова је завладало правописно јединство, а враћена је Белићева и Боранићева норма из 1930. године. У новој Југославији, основаној као Демократска Федеративна Југославија, а затим Федеративна Народна Република Југославија и Социјалистичка Федеративна Република Југославија, осванула су и нова издања оба предратна правописа.[14] Освежено („ново, допуњено и исправљено“) издање Белићевог правописа (1950) изазвало је одређене недоумице. Наиме, на поткорицама књиге написано је да је штампање завршено 6. децембра 1952. уместо 1950. године, али није било суштинских проблема.[15]

Заједнички српскохрватски језик постао је званичан у Југославији тек након 1945, мада је и раније постојао као српско-хрватско-словеначки (у окриву Краљевине). Обновљено зближавање језика кулминирало је Новосадским договором, склопљеним 10. децембра 1954. Према седмом закључку: Заједнички језик треба да има и заједнички правопис. Израда тога правописа данас је најбитнија културна и друштвена потреба. Нацрт правописа израдиће споразумно комисија српских и хрватских стручњака.[16] Упркос неким критикама договора, на темељу ових одлука израђен је заједнички правопис који је 1960. Матица хрватска издала ијекавски и латиницом под насловом Правопис хрватскосрпског књижевног језика с правописним речником, а Матица српска екавски и ћирилицом под насловом Правопис српскохрватског књижевног језика са правописним речником.[16]

Закључке тродневног рада у Новом Саду, организованог с циљем да се постигне потпуна унификација обновљеног српскохрватског језика, потписало је више од шездесет учесника, од којих су многи били књижевници. Посреди је опет био компромис између изворног Белићевог и изворног Боранићевог правописа; други овакав покушај у 20. веку. Аутор новог приручника била је једанаесточлана Правописна комисија, коју су чинили лингвисти Радомир Алексић, Александар Белић, Јован Вуковић, Људевит Јонке, Радован Лалић, Славко Павешић, Павле Роглић, Михаило Стевановић, Јосип Хам, Милош Хаџић и Мате Храсте. Коначну стилизацију текста урадили су Михаило Стевановић и Људевит Јонке, док су пратећи речник приредили Радомир Алексић, Јован Вуковић и Мате Храсте.[15]

Оспоравање са хрватске стране, међутим, било је константно, те је резултовало Декларацијом о хрватском језику (1967), којом се одриче од Новосадског договора и заједничког правописа. Нови хрватски правопис изашао је тек 1986. Матица хрватска је у међувремену одустала и од израде заједничког Речника српскохрватског књижевног језика. С друге стране, овај приручник је све до последње деценије 20. века примењиван у Србији, БиХ и Црној Гори.[15] На њему се радило шест година, а Правописна комисија се сусретала са многим несугласицама и пратећим компромисима. Отклоњене су неке слабости претходне норме (нпр. одустајање од белићевског изостављања ј у примерима типа ракиски, змиски, историски, али и од боранићевске формалне интерпункције). Уведени су и многи дублети. Тежак настанак правописа условио је да се он све време појављује у неизмењеном (фототипском) облику. У овом периоду је Матица српска постала институција која се стара о ортографији српског језика.[17]

Правопис српскога језика

Слабости заједничког Правописа српскохрватског књижевног језика из 1960. године, иако су биле очигледне, нису претерано истицане. Повремено су вођене језичке расправе, а најбољи рад на ову тему објављен је, као разултат трогодишњег рада десет лингвиста из Новог Сада, Београда, Никшића и Сарајева, под називом Прилози Правопису (1989). Ово дело у издању Матице српске приредили су Митар Пешикан, Мевлида Караџа Гарић и Мато Пижурица, док су у раду учествовали и Павле Ивић, Јован Јерковић, Јован Кашић, Бранислав Остојић, Асим Пецо, Живојин Станојчић, Јосип Баотић и Милан Шипка. Активност групе била је припрема за израду новог правописа.[17]

Паралелно са овим, дошло је до коначног правописног раскида између српског и хрватског језика. Након Декларације о хрватском језику (1967), уследиле су посебне уставне одредбе о хрватском језику, као и засебан Хрватски правопис (1971). Аутори овог приручника били су Стјепан Бабић, Божидар Финка и Милан Могуш. Услед уплитања политике у језичку проблематику, тираж је заплењен и уништен, али га је емиграција већ наредне године објавила у Лондону, тако да он популарно носи назив „лондонац“. Последњи корак ка одвојеној норми начинили су Владимир Анић и Јосип Силић издавањем Правописног приручника хрватскога или српскога језика (1986), урађеног без икакве сарадње Загреба са Београдом, Сарајевом, Подгорицом или Новим Садом (Матицом српском).[17]

У последњој деценији двадесетог и првој деценији наредног века разни аутори издали су десетину правописних приручника различитог обима, квалитета и намене. Професор Брборић недопустивом оцењује чињеницу да се сваки од њих разликовао по правописним решењима. Један језик, наиме, може имати само једну ортографску норму.[8] У првој деценији двадесет и првог века, у службеној употреби била су само два издања. Одобрење министарстава просвете Србије, Црне Горе и Републике Српске добили су само Правопис српскога језика (1993) Матице српске и ауторски Правопис српског језика (1994) Милорада Дешића. Квалитетније приручнике чинили су и они Радоја Симића, док су остали били и више него скромног значаја. У сличне приручнике новијег датума спада Правопис босанскога језика (1996) Сенахида Халиловића, са употребом у Федерацији БиХ, као и мање коришћени Правопис црногорског језика (1997) Војислава Никчевића и коауторски Правопис црногорскога језика (2009).[18][19]

Данашња ситуација таква је да се у Хрватској употребљава Хрватски правопис Матице хрватске (2007) и Хрватски правопис Института за хрватски језик и језикословље (2013), док је у Србији у службеној употреби измењено и допуњено издање Правописа српскога језика Матице српске: четврто (2010), пето (2011) и шесто (2013).

Референце

  1. 1,0 1,1 Пешикан, Јерковић & Пижурица 2010, стр. 7.
  2. ^ Пешикан, Јерковић & Пижурица 2010, стр. 4.
  3. ^ „Bez većih promena u novom izdanju Pravopisa”. Blic Online. Приступљено 13. 9. 2014.
  4. ^ Станојчић & Поповић 2012, стр. 17.
  5. ^ Станојчић & Поповић 2012, стр. 18.
  6. 6,0 6,1 Станојчић & Поповић 2012, стр. 19.
  7. ^ Станојчић & Поповић 2012, стр. 20.
  8. 8,0 8,1 Брборић 2008, стр. 52.
  9. 9,0 9,1 9,2 9,3 Брборић 2008, стр. 44.
  10. 10,0 10,1 Брборић 2008, стр. 45.
  11. 11,0 11,1 Брборић 2008, стр. 46.
  12. 12,0 12,1 12,2 Брборић 2008, стр. 47.
  13. 13,0 13,1 Брборић 2008, стр. 48.
  14. 14,0 14,1 Брборић 2008, стр. 49.
  15. 15,0 15,1 15,2 Брборић 2008, стр. 50.
  16. 16,0 16,1 Правописна комисија 1960, стр. 9-10.
  17. 17,0 17,1 17,2 Брборић 2008, стр. 51.
  18. ^ Брборић 2008, стр. 53.
  19. ^ „Ozvaničen pravopis crnogorskog jezika”. Radio Slobodna Evropa. Приступљено 13. 9. 2014.

Литература

  • *** (1943). Ново правописно упутство српског књижевног језика. Београд.
  • *** (1941). Koriensko pisanje. Zagreb.
  • *** (1929). Правописно упутство за све основне, средње и стручне школе. Београд.
  • *** (1912). Revizija pravopisa srpsko-hrvatskoga jezika. Sarajevo: Zemaljska vlada za Bosnu i Hercegovinu.
  • Anić, Vladimir; Silić, Josip (1986). Pravopisni priručnik hrvatskoga ili srpskoga jezika. Zagreb: Liber.
  • Babić, Stjepan; Finka, Božidar; Moguš, Milan (1971). Hrvatski pravopis s pravopisnim rječnikom. Zagreb.
  • Белић, Александар (1923). Правопис српскохрватског књижевног језика. Београд: Просвета.
  • Белић, Александар (1950). Правопис српскохрватског књижевног језика. Београд: Просвета.
  • Бјелетић; Влајић-Поповић, Јасна; Лома, Александар; Петровић, Снежана (2003). Етимолошки речник српског језика (PDF). 1.. Београд: Институт за српски језик САНУ.
  • Бјелетић; Влајић-Поповић, Јасна; Вучковић, Марија; Ђокић, Маја; Лома, Александар; Петровић, Снежана (2006). Етимолошки речник српског језика (PDF). 2.. Београд: Институт за српски језик САНУ.
  • Бјелетић; Влајић-Поповић, Јасна; Вучковић, Марија; Лома, Александар; Петровић, Снежана (2008). Етимолошки речник српског језика (PDF). 3.. Београд: Институт за српски језик САНУ.
  • Брборић, Вељко (2004). Правопис српског језика у наставној пракси. Београд: Филолошки факултет.
  • Брборић, Вељко (2008). „Српски правопис у двадесетом веку” (PDF). Зборник Матице српске за славистику. Нови Сад: Матица српска. 73: 43—55.
  • Broz, Ivan (1892). Hrvatski pravopis. Zagreb: Kr. hrv.-slav.-dalm. zemaljska tiskara.
  • Дешић, Милорад (1994). Правопис српског језика – приручник за школе. Земун: Нијанса.
  • Клајн, Иван (2004) [1981]. Речник језичких недоумица (PDF) (6. изд.). Београд: Српска школска књига.
  • Николић, Мирослав, ур. (2007). Речник српскога језика (1. изд.). Нови Сад: Матица српска.
  • Николић, Мирослав, ур. (2011) [2007]. Речник српскога језика (2. изд.). Нови Сад: Матица српска.
  • Николић, Мирослав, ур. (2018) [2007]. Речник српскога језика (3. изд.). Нови Сад: Матица српска.
  • Nikčević, Vojislav (1997). Pravopis crnogorskog jezika. Cetinje: Crnogorski PEN centar.
  • Perović, Milenko; Silić, Josip; Vasiljeva, Ljudmila (2009). Pravopis crnogorskoga jezika (PDF). Podgorica.
  • Петровић, Милан (1912). Српска граматика с правописом. Нови Сад.
  • Петровић, Милан (1914). Српски правопис за средње школе. Нови Сад.
  • Пешикан, Митар; Караџа Гарић, Мевлида; Пижурица, Мато (1989). Прилози Правопису. Нови Сад: Матица српска.
  • Пешикан, Митар; Јерковић, Јован; Пижурица, Мато (1993). Правопис српскога језика (1. ијекавско изд.). Нови Сад: Матица српска.
  • Пешикан, Митар; Јерковић, Јован; Пижурица, Мато (1993). Правопис српскога језика (1. екавско изд.). Нови Сад: Матица српска.
  • Пешикан, Митар; Јерковић, Јован; Пижурица, Мато (1994) [1993]. Правопис српскога језика (PDF) (2. екавско изд.). Нови Сад: Матица српска.
  • Пешикан, Митар; Јерковић, Јован; Пижурица, Мато (2002) [1993]. Правопис српскога језика (3. екавско изд.). Нови Сад-Београд: Матица српска; Завод за уџбенике и наставна средства.
  • Пешикан, Митар; Јерковић, Јован; Пижурица, Мато (2010) [1993]. Правопис српскога језика (PDF) (измењено и допуњено екавско изд.). Нови Сад: Матица српска.
  • Правописна комисија (1960). Правопис српскохрватског књижевног језика. Нови Сад: Матица српска.
  • Pravopisna komisija (1960). Pravopis hrvatskosrpskog književnog jezika. Zagreb: Matica hrvatska.
  • Станојчић, Живојин; Поповић, Љубомир (2012). Граматика српског језика. Београд: Завод за уџбенике.
  • Стефановић-Караџић, Вук (1818). Српски рјечник (1. изд.). Беч.
  • Стефановић-Караџић, Вук (1852). Српски рјечник (2. изд.). Беч.
  • Halilović, Senahid (1996). Pravopis bosanskoga jezika. Sarajevo: Preporod.
  • Чутурило, Стево (1884). Српски правопис за школску употребу. Панчево.
  • Шипка, Милан Н. (2010). Правописни речник српског језика са правописно-граматичким саветником (PDF) (1. изд.). Нови Сад: Прометеј.
  • Шипка, Милан Н. (2012) [2010]. Правописни речник српског језика са правописно-граматичким саветником (2. изд.). Нови Сад: Прометеј.
Јиланд

Јиланд или Јутланд (дан. Jylland, нем. Jütland), је део Данске који је једино копном повезан с остатком Европе. Реч Jylland потиче из средњовековног данског језика Iütland, што значи „земља Јита“.

Дански дио Јиланда обухвата 29.777 km² и чини више од 2/3 укупне данске површине. Од Скагена на северу до границе на југу је 382 km. Од најисточније тачке код Грене па до западне обале је 191 km. На Јиланду живи 2.463.000 становника.

Јунан

Јунан (кин. 云南, 雲南, Yúnnán - јужно од облака) је покрајина на југозападу Народне Републике Кине. Површина покрајине је 394.000 km². Главни град је Куенминг. Западно од Јунана је Мјанмар, док су јужно Лаос и Вијетнам.

Јунан се налази у планинској области, са највишим врховима на северозападу и нижим пределима на југоистоку. Разлика у висини између планинских врхова и речних долина иде до 3000 метара. Јунан је богат рудама, и има најразноврснији биљни свет у Кини.

Већина становништва живи у источном делу покрајине. У Јунану је 2007. живело 44.830.000 људи. Јунан је познат као подручје у коме живи велики број етничких заједница, чак 25. Већина (67%) су Хан Кинези, док су од осталих најбројнији: Ји (11%), Баи (3,6%), Хани (3,4%), Жуанг (2,7%) и Даи (2,7%).

Љаонинг

Љаонинг (кин. 辽宁, 遼寧, Liáoníng) је покрајина на североистоку НР Кине. Покрајина излази на Жуто (Корејски залив) и Бохајско море. Полуострво Љаодонг чини њен јужни део. На истоку се Љаонинг граничи са Северном Корејом.

Покрајина Љаонинг има површину од 145.900 km² на којој живи више од 42 милиона људи (податак из 2004). Главни град је Шенјанг.

Амјен

Амјен (франц. Amiens) град је у Француској, главни град региона Пикардија и департмана Сома. По подацима из 2006. године број становника у месту је био 136.105.

Кроз Амјен протиче пловна река Сома.

Бабарога

Бабарога је биће из митологије Јужних Словена. Са њом су се некада плашила мала дјеца. Бабарогу се често мјеша са вјештицом, иако су то различита митолошка бића.

Гласовна промена

Гласовне промене или алтернације су низ промена гласова (губљење, појављивање, сажимање) које се дешавају у многим језицима. Резултат гласовних промена је појављивање другог гласа у речима на месту неког гласа који се логички очекује да се ту појави. На пример, множина именице ученик је ученици, а не ученики, јер долази до гласовне промене којом очекивани плозив /k/ постаје африкат /ts/. У свим гласовним променама постоје изузеци, а оне могу бити изражене у писму (као у јужнословенским), али најчешће нису (као у источнословенским, западнословенским, али и другим језицима).

Казанлак

Казанлак (Казанлук, Казанлик, буг. Казанлък) је значајан град у Републици Бугарској, у средишњем делу земље. Град је друго по важности градско насеље унутар Старозагорске области и највећи град у Бугарској без положаја средишта области.

Град Казанлак је познат у држави и у свету као средиште "Долине ружа", где се руже гаје и добија ружино уље, важна сировина за козметичку индустрију.

Калипса

Калипса (грч. Καλυψώ, лат. Calypso) кћерка је титана Атланта или Океана, нимфа на острву Огигеји.

Мато Пижурица

Мато Пижурица (рођен је 14. септембра 1942. године у Вељем Дубоком) је редовни професор Филозофског факултета у Новом Саду у пензији.

На Филозофском факултету у Новом Саду 1967. године дипломирао је на Групи за јужнословенске језике. Постдипломске студије на Филолошком факултету у Београду 1973. године, а докторирао је на Филозофском факултету у Новом Саду 1987. године.

Члан је Међународне комисије Општесловенског лингвистичког атласа, националних комисија за Општекарпатски дијалектолошки атлас и за Српски дијалектолошки атлас, више одбора САНУ (Одбора за стандардизацију српског језика, Одбора за Речник САНУ, Одбора за етимологију, Одбора за ономастику), неколико редакција (Зборника Матице српске за филологију и лингвистику, Ономатолошких прилога САНУ и Језика данас, као и уредник посебних издања Одељења за књижевност и језик Матице српске). Члан је Управног одбора Матице српске, секретар Одељења за књижевност и језик Матице српске и продекан за наставу Филозофског факултета у Новом Саду.Аутор је и великог броја расправа, чланака и приказа из историје српског народног и књижевног језика, из дијалектологије и лингвистичке географије, етимологије, ономастике и из области стандардологије.

Приредио је књигу Павла Ивића Српскохрватски дијалекти (Целокупна дела, књ. III).

Објавио је књиге: Говор околине Колашина - (ЦАНУ, посебна издања, књ. 12), 1981, стр. 251, Титоград, 1981; Језик Андрије Змајевића - Титоград (ЦАНУ, посебна издања, књ. 22), 1989, стр. 434 (са 15 факсимила); Прилози Правопису - Нови Сад (Матица српска), 1989, стр. 127 (као један од групе аутора и као један од три приређивача, у екавској и ијекавској верзији); Правопис српскога језика - Нови Сад (Матица српска), 1993, стр. 510 (као један од тројице коаутора, у засебним екавским и ијекавским верзијама; екавска верзија је доживела још два издања, треће је овај аутор допунио новим пописом примена правила); Правопис српскога језика (школско издање) - Нови Сад (Матица српска), 1995, стр. 332 (у истом трочланом ауторском тиму, у екавској и ијекавској верзији; екавска верзија је доживела два поновљена издања, ијекавско још једно); Правопис српскога језика – Приручник за школе, Београд – Нови Сад (као коаутор, у екавској и ијекавској верзији; екавска верзија доживела поновљено издање); Љетопис црковни Андрије Змајевића, књ. I, стр. 56О, књ. II, стр. 547, Цетиње, 1996.

2007. године је издат и „Речник српског језика“, по први пут после 189 година, односно после онога што је зачео Вук Стефановић Караџић, и посао два века је био завршен.

Правопис

Правопис или ортографија (грч. ortho - исправно, и грч. graphos - писмо) је скуп општих, важећих правила писања неког језика. Писање уз непоштовање неког од тих правила се назива правописном грешком.

Код правописа у писмима заснованим на абецеди/азбуци, разликују се два различита концепта:

фонолошки, који тежи једноставној вези између гласова и ријечи, и

морфонолошки, који се заснива на граматичким или језичко-историјским етимолошким зависностима између ријечи или њихових деклинација, конјугација или компарација.У групу језика чији се правопис заснива на фонолошком концепту спадају бугарски, фински, италијански, руски, српски, шпански и турски језик. Нормирање српског језика врши се кроз Правопис српскога језика.

Екстремни примјер морфонолошке ортографије са јаким етимолошким акцентом представља енглески језик. У енглеском језику нпр., једна комбинација слова (нпр. ough), може се изговарати на четири или више различитих начина. Обратно важи исто, одређени глас или гласни низ, може се писати на више начина, зависно од тога, у којој ријечи се појављује.

Правописна транскрипција

Правописна, ортографска или практична транскрипција је прилагођено преношење гласова из једног језика у други, то јест, прилагођено писање личних имена и географских појмова (ређе апелатива) из одређеног језика у неки други језик. Код транскрипције се записивање таквих имена симболима циљног језика врши према правилима која су нормирана Правописом.У случају српског језика, регулаторно тело које се између осталог бави транскрипцијом јесте Одбор за стандардизацију српског језика, како кроз непосредно пружање помоћи, тако и кроз Правопис српскога језика у издању Матице српске. Сама правила преноса страних речи односе се на имена људи и називе насеља, река и осталих географских одредница. Апелативи (опште именице) се у циљном језику користе у облику у ком су записане у компетентним речницима страних речи и израза, а само се за новије речи, које још нису забележене у речницима, употребљава транскрипциони модел из Правописа.

Секс-шоп

Секс-шоп (енгл. Sex shop; неправилно секси-шоп) или еротик-шоп (енгл. erotic shop) врста је малопродајне радње у којој се купују вибратори, доњи веш, порнографија и остала помагала за секс. Први секс-шоп отворен је 1962. године у Флензбургу, Западна Немачка, а данас се могу наћи у многим државама, а постоје и онлајн секс-шопови. Законом је ограничено да само пунолетне особе могу да уђу унутар њих. У њима се може наћи и биоскоп за одрасле.

Стандардни језик

Стандардни језик, стандардни дијалект или књижевни језик представља кодификовани или уређени облик језика, који подржава нека институција. Ова подршка може да укључује подршку државе. Стандардни језик може бити представљен као „правилан“ облик језика у школама, за који постоје граматике, речници и уџбеници који постављају „правилан“ говорни и писани облик. Могу да постоје стандардни дијалекти повезани са језиком. На пример, стандардни амерички енглески, британски енглески, стандардни индијски енглески могу бити сматрани стандардним дијалектима енглеског језика.

Нестандардни дијалект, као и стандардни дијалект, има потпун речник, граматику и синтаксу, али не и добробит институције која га подржава. Нормирање српског језика врши се кроз Правопис српскога језика.

У источноеуропској лингвистичкој традицији се термин "књижевни/литерарни језик" уобичајено раби као синоним термина "стандардни језик", иако неки аутори сматрају литерарни језик једним од функционалних стилова језика, стављајући га у опозицију говорном идиому, или третирају тај појам као израз за "језик књижевности".

Суфикс

Суфикс је творбени наставак који се додаје између корена (основе) речи и њеног завршетка. Ако се приказује самостално без основе, суфикс се означава цртицом испред њих. (-а, -ић, -логија).

Транскрипција

Транскрипција у лингвистици представља преношење звукова из једног језика у други писаним симболима. Промена система записа је пресловљавање. То је у ствари прилагођено писање израза страних језику у који се транскрибује. У савременој лингвистици, разликују се два начина транскрипције — гласовна и правописна. Гласовна представља пренос гласовима језика у који се транскрибује најсличнијим онима у језику из кога се транскрибује. Правописна представља пренос према претходно одређеним транскрипционим правилима и највећим делом је заснована на првој.

Фењер

Фењер је врста преносиве лампе уоквирене стаклом унутар које гори свећа.Поред стакла, фењери морају имати оквир, најчешће метални, који ће држати стакло и дршку на врху. Принцип фењера, којем је неопходан довод свежег ваздуха јер пламен сагорева кисеоник, први је конципирао Леонардо да Винчи.У данашње време развојем технологије и расвете дошло је и до модернизације фењера па се тако користе фењери са електричним сијалицама, сијалицама са батеријама и LED сијалицама.

Фуђен

Фуђен је приморска кинеска покрајина на југоистоку земље. Фуђен заузима површину од 121.400 км², а у покрајини је 2009. живело 44.096.500 становника. Главни град је Фуџоу.

Фуђен је једна од богатијих кинеских покрајина, али најсиромашнија од оних које су уз обалу мора. БДП је 2008. износио 155 милијарде долара, што даје 4.320 долара по глави становника.

Хебеј

Хебеј (кин. 河北, Hébĕi - северно од Жуте реке) је покрајина Народне републике Кине. Налази се у североисточном делу земље. Главни град је Шиђаџуанг. Површина покрајине је 187.700 km², где је 2009. живело око 70 милиона људи.

Хубеј

Хубеј (кин. 湖北, Húběi - северно од језера Дунгтинг) је покрајина Народне републике Кине. Налази се у централном делу земље. Главни град је Вухан. Површина покрајине је 185.900 km², где је 2004. живело 60.160.000 становника.

Популарно незванично име за Хубеј је Чу (楚, Chǔ), које потиче од имена некада моћне државе Чу (8. до 5. век п. н. е).

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.