Прабугари

Прабугари, Булгари или врло ретко Болгари, су били туркијска полу-номадска племена која су живела на просторима централне Азије, а у 2. веку населила се око реке Волге и на севернокавкаским степама. Доласком Прабугара на тло Балкана дошло је до етногенетског мешања са Трачанима и Словенима и настанка данашњих Бугара. Домовина Прабугара су били скитскијске земље у данашњој Украјини, Русији, Казахстану, Киргистану, Авганистану, Ирану, Пакистану, Таџикистану и Узбекистану.

Етногенеза и лингвистика

Bulgar runic letters
Прабугарске руне
Prabugar
Реконструкција Прабугара
Mount-Imeon
Прапостојбина Прабугара, Хиндукуш и Памир, извор је мапа Централне Азије из јерменског географског атласа ‘Ashharatsuyts’ (из 5—7 века). Реконструкција академика С. Т. Еремијана.
Bulgars
Призор из битке код Ришког прелаза (Стара планина). Прабугари убијају византијске војнике.

Порекло етнонима Булгар, ко је био оригинални назив за Прабугаре, је нејасно, па зато за њега има више претпоставки. Једна е да реч долази од реке Волге, где су били једно време Прабугари насељени. Такође реч булга (куна) означава животињу чијим крзном су Прабугари трговали у својој прадомовини — Централној Азији. Према бугарским историчарима термин Прабугари означава несловенски народ Бугара, па се тако та реч употребљава у Бугара који говоре словенским језиком. Резултат словенизације и похришћавања у 9. веку је био и преименовање термина Булгари у Бугари.

Оригинални језик Прабугара је данас изумро.

Иранска теорија говори, да језик Прабугара потиче из сатемске (иранске) групе и да су они иранско племе а турцизме у њиховом језику објашњавају хунском војном превлашћу. Бугарски лингвисти се више ослањају на ту теорију, која је код лингвиста и боље аргументована. По тој теорији, Прабугари долазе из планинског венца Хиндукуша и Памира[1], а њихов бог Тангра је истог порекла као и сумерски бог Дингир (сумерски: 𒀭, Cuneiform sumer dingir.jpg, касније B010ellst.png)[2].

Неки ипак сматрају да је тај језик био из групе туркијских језика и квалификован као прабугаро-туркијски језик, чији једини ближњи је преживели чувашки језик на Уралу. Језик Прабугара је данас очуван на неким каменим записима [3]. На тим каменим записима се налазе и неке речи који потврђују туркијски извор прабугарског језика (таркан, боритаркан, ичергубоил, кан).

Прабугари су користили и 12-годишњи циклични календар. Главно божанство су називали Тангра, које је било врло познато и код осталих туркијских племена.

Досељавање у Европу

Крајем 2. века део Прабугара преселио се у Источну Европу, тачније око Кавказа између реке Дњестар и Волге — Волшки Прабугари. Први пут су поменути у неком римском летопису 354. Између 351. и 389. део Прабугара је прешао Кавказ и населио се у Јерменији. Топоними показују, да су и остали али су се асимиловали са Јерменима. Због притиска Хуна у 4. веку, део Прабугара се одселио из Централне Азије и населио око Дона, где су били и бољи животни услови. При томе су наводно асимиловали тамошње остатке Сармата. Неки Прабугари остају на тим местима, док се остали насељавају са Хунима у Панонији. Тамо су били између 377. и 453. учесници хунских пустошења по централној и Западној Европи. Након смрти хунског поглавара Атиле, Прабугари се насељавају у југоисточни део Европе.

Културни утјецај

Становништво источнобалканског типа заузима области на истоку од Искре и од развођа између Искре и реке Марице (доњодунавска плоча), слив Марице са Тракијом и долине планина Родопи и Пирина, које су отворене према Егејском мору. Његова је права колевка доњодунавска плоча. Ту се формирао словенски народ Бугари, где се је развила бугарска држава.

Утицај географске средине

Доњодунавска плоча је једноставна област, много слабије израженог рељефа него остали делови полуострва, врло оскудна шумама и великим делом са степском климом. То је учинило да је њено становништво, насељено још почетком средњег века, постало земљорадничко. Она је допринела утврђивању централне власти која је била способна да одржи круту стегу, али је доцније исто тако привукла страног освајача. Због свога географског положаја ова је област одржала везе са Византијом и Малом Азијом, са јужном Русијом и са туркијским народима. Њена се је историја стално мешала са историјом ових земаља и народа. Словенима који су заузели доњнодунавску плочу придолазили су једно за другим Прабугари, Кумани, Печенези и Татари Златне Хорде, који су се мање или више утопили у ово словенско становништво. Више него све остало балканско становништво Бугари су имали да се боре са Византијом и на њих је најпре наишла турска најезда. Исто су се тако међу њима населиле Османлије у највећем броју. Због оваквог географског положаја Бугари нису захваћени ни културним утецајем Ренесансе, који се осетио код Јужних Словена на западу. Напротив, више него сви остали Бугари су прожети турско-источњашким утицајима. Док су њихови западни суседи били под влашћу Турске, Млетака и Аустро-угарске, они су сви остали само под турском влашћу. Услед тода, цивилизација Бугара је остала једноставнија. Томе ваља додати, да су они готово сви православне вере.

Фолклор

Уместо лаког и широког одела Јужних Словена на западу људи носе тешко одело од шајка, неукусно скројено али топло. То је најтоплије одело на балканском полуострву. Чак се и лети топло одевају шта даје утисак са виском азијским заравнима. Иако Бугари и Јужни Словени на западу имају заједничку језичку основу, између бугарског и српског језика има разлика. Оне су резултат различног развитка који је настао од почетка средњег века. Другачије је и дружтвено уређење, нарочито, после најезде Турака, вероватно је било друкчије још у доба бугарске државе у средњем веку.

Слава, племена и преци

У Бугарској нема племена и задруга, а то је имало очевидних последица за породични живот. Бугари немају Славе и не сећају се својих далеких предака.

Етничка стапања народа

Pontic steppe region around 650 AD
Велика Бугарска (650)
Bulgarians and Slavs VI-VII century
Миграција Прабугара у 7. веку
53-manasses-chronicle
Крум напада Византијску војску (813)

Међу Словене на доњодунавској плочи су дошле многе групе становништва туркијског порекла, а најпре Прабугари. То је био азијски народ, сродан Хунима, Аварима, Куманима и Печенезима. Напустившки Азију заджали су се на Волги, где су основали државу Велике Бугарске, а затим и Поволшку Бугарску. Један део ових Прабугара се је поновно одселио према југозападу и после многих пустоловина и дужег боравка на левој обали Дунава населио се на другој обали ове реке где је основао Прво бугарско царство. Бугарски канови су били неограничени господари, одвојени од својих поданика и врло строгим источњачким дворским прописима. Имали су врло дисциплиновану војску. Пошто су наметнули своју власт доњодунавским Словенима, појачали су ову војску прикупљајући је у новој средини и почели су се ширити на Балканском полуострву. Ови су се номади претопили у Словене усред укрштања са њима, нарочито бавећи се земљорадњом и усвојивши начин живота доњодунавске плоче. Поред тога усвојили су исто тако и њихов језик, али су Прабугари дали Бугарима своје име и нешто од менталитета.

У првом периоду своје историје, од 681. године до цара Бориса I (владање 852-889), Прабугари су господарили судбином ове заједнице, под кановима Аспарухом, Тервелом, Кормесијом, Севаром, Кормисошом, Винехом, Телецом, Савином, Умором, Токтуом, Паганом, Телеригом, Кардамом, Крумом, Омуртагом, Маламиром и Персијаном. Покорени Словени нису имали никаква удела у државним пословима. Превласт Прабугара, већ увелико пословењених, осећа се и после смрти цара Симеона I; за време малолетства његовог сина Петра I Бугарског је управљао Прабугарин Сурвусул. Најезда Кумана и Печенега у 11. веку је мало изменила словенско-прабугарску мешавину. Они су се раширили чак и западно од реке Искаре, у један део од шопских крајева. Године 1048, је печењешки кан Кеген (или Келен) са 20 тисућа војника примио хришћанство и настанио се у сред Славо-Прабугара, у околини Силистре. Године 1064, Кумани пређу Дунав и око 60.000 од њих се насели у Северној Бугарској и у околини Пловдива и Једрена. Многи су се Кумани раширили по Добруџи, Северна Бугарска је било скоро покумањена, и слив реке Марице су испунили Кумани. Примивши хришћанство Кумани и Печенези су се полако пословењавали. За време бугарских царева влашког порекла, Јована Асена I и Петра IV (владар 1185-1197), још увек држали у компактним масама и чинили велики део бугарске војске. Чак и 1206. године је бугарска војска цара Калојана била састављена готово једино од Кумана. Десељени Кумани су били врло моћни још и у 13. веку. Један од њихових вођа, Ђорђе I Тертер, крунисан је 1280. године за бугарскога цара. Али други претенденти, помогнути од Татара Златне хорде продрли су у Бугарску и цар Ђорђе I Тертер је био приморан да уда своју кћер за сина хана Ногаја и да плаћа данак (1285) У ово време, 1290. године[4][5][6], бојар Шишман, куманског порекла, основао је видинску краљевину и постао Михајло III Шишман.

На Балкану и на Родопима је утвђено и присуство Влаха, који су били многобројни још у 11. веку и у 12. веку. Они су били појачање Византије, које је населио цар Алексије I Комнин (период владања 1081-1118). Тада је поред Влаха населио и Јермене. Балкански Власи, који су тада чинили вероватно компактну масу, устали су против Византије у 12. веку и са Бугарима су основали влашко-бугарску краљевину династије Асена. Његов брат Калојан је у Трнову крунисан од изасланика папе Иноћентија III, као dominus blacorum et bulgarorum[7] (Владар Влаха и Бугара). У Средњој гори и у Родопима је још у 18. веку било влашких села, која су касније побугарена и тамо данас има много номадских Џинцара. Тако је велики број бугарских породица, нарочито на Балкану и у Средњој гори, несумљиво влашког порекла. Иначе се чини да је становништво ових двеју области сачувало више словенскога и да је мањи утицај туркијских елемената. Најзад, источнобалканско становништво је примило у себе и многобројне Грке, Јермене, Сирце који су већ живели у овим областима или су тамо дошли у току средњег века и за време турске управе, нарочито у маричком сливу.

Владари

Примањем хришћанске вере владари су добили словенске називе кнез, цар. Први владар који је ујединио прабугарска племена је био кан Кубрат, који је 632. основао каганат - Стару Велику Бугарску.

Види још

Референце

  1. ^ Peter Dobrev, The language of the Asparukh and Kuber Bulgars, Vocabulary and grammar, Приступљено 23. 4. 2013.
  2. ^ “Надписи и алфавит протобулгар”, Петар Добрев: второе (TANGRA) восходит к тому же корню, что и шумерское Dingir
  3. ^ Proto-Bulgarian Epigraphic Monuments Vesselin Beshevliev (Издателство на Отечествения фронт, София, 1981), Приступљено 23. 4. 2013.
  4. ^ F.Chandalon:Jean Comnene et Manel I Comnene (Pariz, 1912). p. 48-51,324
  5. ^ K.Jiriček:Einige Bemerkungen uber die Uberreste der Petchenegen und Kumanen,sowte uber die Volkerschaften der sog. Gagauzi und Šurgači (Praga 1889)
  6. ^ G.Songeon:Historie de Bulgarie (Pariz 1913),p. 247
  7. ^ Madgearu, Alexandru (8. 12. 2016). The Asanids: The Political and Military History of the Second Bulgarian Empire (1185—1280). BRILL. стр. 128. ISBN 978-90-04-33319-2.

Литература

Reconstructed map of Central Asia from ‘Ashharatsuyts’.]

  • Shirakatsi, Anania. The Geography of Ananias of Sirak (Asxarhacoyc): The Long and the Short Recensions. Introduction, Translation and Commentary by Robert H. Hewsen. Wiesbaden: Reichert Verlag, 467 pp. 1992. ISBN 978-3-88226-485-2.
  • Bakalov, Georgi. Little known facts of the history of ancient Bulgarians. Science Magazine. Union of Scientists in Bulgaria. Vol. 15 (2005) Issue 1. (in Bulgarian)
  • Dobrev, Petar. Unknown Ancient Bulgaria. Sofia: Ivan Vazov Publishers, 2001. 158 pp. (in Bulgarian). ISBN 978-954-604-121-0.
Аспарух

Аспарух или Исперих (око 640 — 700) је најпознатији бугарски кан, оснивач Првог бугарског царства у другој половини VII века.

Аспарух је према легенди био син Кубрата који је створио Стару велику Бугарску на простору данашње Украјине. Због притиска Хазара, Прабугари су под вођством Аспаруха прешли Дњепар и Дњестар и дошли у Добруџу, око данашњег Николицела, потискујући Словене који су се потом померали на запад и југ. Аспарух је искористио арапску офанзиву на Цариград, освојио Мезију и изградио главни град Плиску, који се налазио код Шумена.

Назив Аспарух долази из неког од иранских језика и у преводу би значио „онај који има сјајне коње“.

Умро је 700. године у борби са Хазарима и наследио га је његов син Тервел.

Балкари

Балкари су туркијски народ, који претежно живи у Русији, односно у аутономној републици Кабардино-Балкарији, у којој чини 13% становништва, и у којој представља трећи народ по бројности, после Кабардинаца (57%) и Руса (23%). Балкари су већином исламске вероисповести, а говоре карачајевско-балкарским језиком, који спада у турску групу алтајске породице језика.

Због сарадње са окупатором, совјетске власти су их крајем 1943. и почетком 1944. године протјерале у Казахстан. 9. јануара 1957. године помиловани су и враћени на територију источно од Елбруса (садашња Кабардино-Балкарији).

Балкара укупно има око 71.000. Постоји теорија по којој су Балкари потомци Прабугара, односно, име Балкар се тумачи као верзија имена Булгар.

Батбајан

(Кнез Бојан) Батбајан је име вође племена Прабугари, које је средином VII века оснивао родовски савез, коме су припадала прабугарска племена на простору од североисточног обода Карпата, до реке Дњепар у данашњој Украјини. Владар тог савеза од 632. до 665. је био кан Кубрат, а Батбајан је на крају живота свог оца Кубрата владао делом савеза. Византијски хроничари бележе да је Батбајанова војска освојила Банат од Авара, одакле ће напасти византијске градове у Подунављу око 660. године.

Болгар

Болгар или Булгар је град у Русији, административно средиште Спаског региона у аутономној републици Татарстану, која се налази на левој обали реке Волга је, 140 км од главног града Казања. Има око 8.000 становника.

Саверемени град је основан 1781. од села Спаск. У периоду 1926 — 1935. се зове Спаск Тататарски, 1935 је преименован у Кујбишев у част руског револуционара Валеријана Кујбишева.

Године 1991. град је узео име Болгар (Булгар) у помен древне престонице Болгара Великог, државе волшко-камских Бугара, која се простирала око доњег тока реке Кама и средњег тока реке Волге, чије се рушевине налазе недалеко од града. У X веку град доживљава велики процват, Био је највеће тржиште на Волги и трговао је и са Истоком и Западом. Од друге поливине 13. века један је од важних градова Златне Хорде. Из тог времена сачувани су остаци архитектонских споменика: џамија, маузолеји, водовод, мостови и др.

Од 2010. године, на иницијативу и под покровитељством првог председника Републике Татарстан, Минтимера Шајмиева, у Болгару је започета реализација великоразмерних пројеката националне фондације за очување и развој Болгара и Свијажска “Оживљавање”, која обухвата реконструкцију историјских локација и изградњу нових културних и инфраструктурних објеката. Изграђена је нова зграда саборне “Беле џамије” (која је по стилу слична џамији Кул Шариф у Казању, али је мањих димензија), комплекс речне луке, хотели и експозиционо-информативни центар музеј-парка, Музеј хлеба са млином и пекаром, музеј занатства са ковачницом и други објекти.

Бугари

Бугари (буг. българи) су јужнословенски народ, који претежно живи у Бугарској, где чини око 85% становништва.

Бугари су већином православне вероисповести, али има их и муслимана и католика. Бугари исламске вероисповести су познати под именом Помаци.

Бугарски језик припада словенској групи индоевропске породице језика.

Бугара према проценама има укупно око 7 милиона, а највише у Бугарској, око 6 милиона.

Бугарска

Бугарска (буг. България, тр. Bǎlgariya), званично Република Бугарска (буг. Република България, тр. Republika Bǎlgariya), држава је у југоисточној Европи. Граничи се са Румунијом на северу, Србијом и Северном Македонијом на западу, Грчком и Турском на југу и Црним морем на истоку. Са територијом од 110.994 km2 (42.855 sq mi), Бугарска је 16. по реду највећих европских држава.

Организоване преисторијске културе су почеле да се развијају на тренутним бугарским земљиштима током неолита. У антици, овде су живели Трачани, Грци, Персијанци, Келти, Римљани, Готи, Алани и Хуни. Настанак уједињене бугарске државе датира од оснивања Првог бугарског царства 681. године, која је доминирала Балканом и деловала као словенски културни центар током средњег века. Са падом Другог бугарског царства 1396, његове територије су биле под турском влашћу скоро пет векова.

Руско-турски рат је довео до оснивања треће бугарске државе. У наредним годинама она је водила неколико ратова са својим суседима, што је подстакло Бугарску да се удружи са Немачком у оба светска рата. Бугарска је 1946. постала једнопартијска социјалистичка држава као део совјетског Источног блока. У децембру 1989. владајућа Бугарска комунистичка партија је дозволила вишестраначке изборе, чиме је отпочела транзиција бугарске ка парламентарној демократији и тржишној економији.

Популација Бугарске од 7,2 милиона становника претежно је урбанизована и углавном концентрисана у административним центрима својих 28 области. Већина трговачких и културних активности одвија се у главном и највећем граду, Софији. Најразвијенији сектори привреде су тешка индустрија, енергетика и пољопривреда, од којих се сви ослањају на локалним природним ресурсима.

Тренутна политичка структура земље датира усвајањем демократског устава 1991. године. Бугарска је унитарна парламентарна република са високим степеном политичке, административне и економске централизације. Она је чланица Европске уније, НАТО-а и Савета Европе, једна од оснивача Организације за европску безбедност и сарадњу и три пута је била седиште Савета безбедности Организације уједињених нација.

Династија Дуло

Династија Дуло је прва бугарска владарска династија о којој постоје историјски подаци. Владала је делом Утигурских Бугара, који су у то време насељавали простор централног Урала, или северну обалу Каспијског језера, у периоду од око 550 — 560. године до убиства последњег кана из ове династије, Севара, 738. године, од стране византијске војске.

Византијки цар Константин Порфирогенит у свом делу „О управљању царством“ бележи да се његов предак, цар Ираклије, у свом обиласку северних византијских тема састао са утигурским каном Кубратом, чије је племе упорно одбијало да се покори византијској власти. По Порфирогениту, тај сусрет се десио негде на северу Кавказа. Византијски цар такође бележи и да се канов отац звао Органа, деда Сандилца, прадеда Дул. По овом претку је династија највероватније и добила име.

До половине VII века династија Дуло је успела да прошири своју власт на великом простору између Панонске низије на западу и реке Дњепар на истоку, али је неколико деценија касније била приморана да напусти многе новоосвојене поседе, због масовне инвазије Хазара, које су, вероватно, и биле узрок бугарске сеобе на Балканско полуострво, под каном Аспарухом (668—700). По свом доласку на Балкан, Бугари су се стопили са словенским становништвом, постепено се навикавши на седелачки живот, јер су до тада углавном живели као номади-коњаници.

Кан Тервел (700—718.) повео је даљу сеобу Бугара на југ данашње Републике Бугарске, продревши дубоко у византијску територију. Кан Кормесиј (718—733.) је био последњи моћни кан из династије Дуло. Његова држава се простирала од реке Дњепар до Солуна. После његове смрти, наследио га је кан Севар (733—738.) који је у почетку владао као вазал Византије, али се касније осамосталио и био убијен већ три године касније. Ово је био последњи бугарски кан из династије Дуло, коју је на престолу наследила династија Вокила, која је углавном била лојална Византији до краја своје владавине.

Кубер (владар)

Кубер (у другим изворима и Кувер) је био владар (кан) Срема и поглавар утигурских Прабугара, Сермезијанаца и Словена на Балкану у седмом веку.

Кубрат

Кубрат (грч. Χουβρατις; енгл. Kubrat, Kurt) је био прабугарски владар коме је приписана заслуга за стварање Старе Велике Бугарске 632. године, када је поразио Аваре и ујединио сва прабугарска племена и остале племена на тој територији.

Кутригури

Кутригури су припадници хуно-прабугарских племена који су у 5. веку и 6. веку живели у степама североисточно од Црног мора и источно од реке Дон. У ранијем периоду су били у источном делу хунског царства северно од Кавказа.

Органа

Органа (познат и као Орхана или Јорган) био је владар Оногура у периоду од 617 — 629. па до 630. године. Био је ујак кана Кубрата. Неки историчари идентификују Органу са познатим намесником Гостун из „списка бугарских канова”, док други одбацују такву тврдњу и сматрају Органа за локалног владара који је владао пре Гостуна. Лев Гамиљов, као и неки други бугарски историчари, идентификују Органа са каганом западних турака, Мохоту (Кулуг Сибир).

Поволшка Бугарска

Поволшка или Волшка Бугарска (рус. Волжская Булгария), односно Волшко-Камска Бугарска (рус. Волжско-Камская Булгария), или Итилска Бугарска (тат. Идел Болгар; чув. Атӑлçи́ Пӑлха́р), је била средњовјековна прабугарска држава која је од 7. до 13. вијека постојала око ушћа ријеке Каме у Волгу у данашњој Русији. Својеврсни данашњи насљедници Поволшке Бугарске су Татарстан и Чувашија, републике у саставу данашње Руске Федерације.

Прво бугарско царство

Прво бугарско царство (стсл. ц︢рьство бл︢гарское; буг. Първо българско царство) или Прва бугарска држава (буг. Първа българска държава), названа од стране историчара и Дунавска Бугарска (буг. Дунавска България) да би се разликовала од Волшке Бугарске, била је средњовековна бугарска држава основана 632. године у земљама близу делте Дунава и 1018. године припојена је Византијском царству. На врхунцу своје моћи њене границе су биле од Будимпеште и Црног мора и од реке Дњепар и данашње Украјине до Јадранског мора. Прво Бугарско царство наследило је Друго бугарско царство које је основано 1185. године. Званични назив државе када је основана није било Прво бугарско царство, већ Бугарска.

Стара Велика Бугарска

Стара Велика Бугарска (грч. Παλαιά Μεγάλη Βουλγαρία) је била држава између реке Дњепра на западу, доње Волге на истоку и планине Кавказ на југу. Утемељио ју је прабугарски кан Кубрат из клана Дуло. После Кубратове смрти око 665. године, његов син Батбајан је преузео власт у канату, али је после уследио распад те државе. Прво је Кубратов други син Котраг отишао у средње Поволжје (и касније успоставио државу Поволшку Бугарску).

Кубратов син Кубер је одвојио други део државе у Панонској низији у самостални Аварски каганат и касније, након што је побегао из Панонске низине, населио у Македонију. Остали Прабугари из тог подручја су тражили уточиште код Лангобарда.

Из тог ковитлаца, Аспарух (највероватније најмлађи канов син) се појавио као најпроминентнији лик, водећи своје Прабугаре из федерације и јужно преко Дунава је успоставио властиту државу.

Телец

Телец је био бугарски кан који је средином 8. века владао бугарском државом. Потиче из прабугарске бољарске породице Угаина.

Његова политичка и војна делатност може се реконструисати на основу византијских извора, пре свега на основу вести које је оставио патријарх Нићифор (806-815) у свом делу Кратка историја која описује време од 602. до 769. године. Уопште, слично важи и за све остале владаре Прве бугарске државе. Извори су оскудни, често нејасни и подложни сумњи и тумачењу и, свакако, једнострани, с обзиром да су писани са византијског становишта. Управо због тога нам поједини народи и њихови главари у фокус историјских збивања улазе тек онда када се нађу у видокругу писаца моћних држава и империја, као што је овде случај.

Из поменутог извора и реконструкција В. Златарског и Г. Острогорског, сазнајемо да је Телец успео да се наметне као кан 762. године, тек након дужих унутрашњих борби у бугарској држави. Како Прабугари нису били словенски већ туркијски народ (тек каснијим етапама свог суживота на Балкану накнадно и постепено словенизиран), у овој Првој бугарској држави постојала су два јака етничка елемента: један је чинила велика маса Словена, који су били потчињени Прабугарима, а други су чинили управо прабугарски бољари који су љубоморно чували своје друштвене положаје и нису дозвољавали Словенима да им поремете тај успостављени ред. Изгледа да је са Телецом на власт дошла једна група бољарских породица нетрпељива према Словенима и ратоборна у својој политици према Византији.

Балканска политика византијског цара Константина V (741-775) огледа се у мерама које је предузео ради заштите Тракије. То јасно показује да Византија више није могла да рачуна на дотадашње мирно стање према бугарској граници. Одговор Бугара на ове цареве потезе био је један упад у византијске земље из 756. године. Доласком Телеца на власт (762) антивизантијско расположење у Бугарској још је више порасло. Тако је Константин V одлучио да на упад Бугара одговори великом ратном експедицијом. Цар је послао флоту која је већи одред византијске коњице одвезла на ушће Дунава, а сам цар је у бугарску територију упао преко Тракије. Коњица која је са севера напредовала према југу састала се царском војском код Анхијала на обали Црног мора. На овом месту је 30. јуна 763. године дошло до велике битке која је трајала цео дан, а која се завршила потпуним поразом бугарских снага. Ову велику победу, највећу у својој владавини, цар Константин V је прославио тријумфалним уласком у Цариград и свечаним играма у Хиподрому, што додатно показује колики је значај ове битке био, уз одређене церемонијалне и популарне елементе које је овај догађај требало да има у самој царској престоници.

Овом битком и поразом Бугара хан Телец је убрзо изгубио престо (765), а Бугарска је у току више година била поприште немира и унутрашњих борби, све док Телецов син Телериг није успоставио контролу 770. године.

Утигури

Утигури или Уногори су припадници хунско-прабугарских племена који су у 5. веку и 6. веку живели у степама североисточно од Црног мора и источно од реке Дон. У ранијем периоду су били у источном делу хунског царства северно од Кавказа.

Худбад

Худбад (Худбаад, Худбарда, Худбаада), је владао у периоду од 584. до 600. године. Аварски кан Бајан II га је поставио да влада Оногундурима у федерацији Кутригура и Утигура.

Худбад је умро 601. године. По једним изворима од последица болести (куге) 599. године, а по другим изворима у битки код Тисе, 601. године, где су се сукобили Византија са једне стране и Авари и њихови савезници са друге стране.

После Худбадове смрти, намесништво над Оногундурима је преузео Органа, све док Кубрат није одрастао и преузео власт.

Чуваши

Чуваши (чув. чăваш, множ. чăвашсем, једн. чăваш; рус. чуваши) су туркијски народ, који претежно живи у Русији, односно у аутономној републици Чувашији, у којој чини 68% становништва. Чуваши су већином православне вероисповести, а говоре чувашким језиком, који спада у туркијску групу алтајске породице језика.

Чуваша укупно има око 1.954.000. Сматра се да су Чуваши потомци Поволшких Прабугара.

Чувашија

Чувашија (рус. Чувашия, чув. Чăваш Ен), или званично Чувашка Република (рус. Чувашская Республика, чув. Чӑваш Республики), је конститутивни субјект Руске Федерације са статусом аутономне републике на простору поволшке Русије.

Главни град републике је град Чебоксари.

Има површину од 18.340 km² и 1.292.236 становника. Чувашија се налази у центру европског дела Русије. Чуваши чине 67,7% становништва, Руси 26.5%, Татари 2.8%. Главни град је индустријски центар Чебоксари, који има 453.700 становника и налази се на реци Волги. Други град по величини је Новочебоксарск.

Држава Војна историја
Порекло
Државе

Де факто независне државе након Другог бугарског царства

Администрација
Важнији владари

Прво бугарско царство

АспарухТервел БугарскиКрумОмуртагБорис IСимеон IПетар I БугарскиСамуило (цар)

Друго бугарско царство

Јован Асен IКалојанЈован Асен IIКонстантин I Асен ТихМихајло III ШишманЈован Александар

Економија
  • Средњовековни бугарски новац
  • Средњовековна бугарска економија


Krum of BulgariaOmurtag of BulgariaConstantine I of Bulgaria

  • Средњовековна бугарска војска
  • Средњовековна бугарска морнарица
Сукоби
Велике битке

Прво бугарско царство

Битка код ОнгалаОпсада ЦариградаБитка код МаркелијаБитка код Плиске • Битка на Јужном Бугу • Битка код АнхијалаБитка код Трајанових вратаБитка на БеласициБитка код Драча

Друго бугарско царство

Битка код Трјавна • Битка код ХадријанопољаБитка код КлокотницеБитка код СкафидеБитка код ВелбуждаБитка код РусокастраМаричка битка • Опсада Великог Трнова • Битка код Никопоља

Већи устанци
AdrianopleConquest

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.