Пољопривреда

Пољопривреда је привредна делатност која обухвата биљну и сточарску производњу и с њима повезане услужне делатности[1]. Две основне гране пољопривреде су земљорадња и сточарство. Заједно са шумарством, ловом и риболовом спада у примарни сектор привреде.

Под пољопривредном производњом се подразумева процес производње биљних и сточарских производа, узгајање риба, пчела, гајење печурака, пужева, производња зачинског и лековитог биља и др. која се обавља на пољопривредном земљишту[1].

У пољопривредна земљишта, тј. она земљишта која у складу са својим природним и економским условима могу да се користе за пољопривредну производњу, спадају њиве, воћњаци, виногради, рибњаци, пашњаци и др.

Када је реч о пољопривредним производима обично се деле на примарне производе и производе првог степена прераде (илити производе примарне прераде).[2]

У примарне производе спадају, рецимо, памук, вуна, конопља, лан и др. У производе примарне прераде убрајају се украсно цвеће и украсно расадно биље, тесана или дрвена грађа, ђубриво, животињска кожа, штављена кожа, индустријске хемикалије (скроб, шећер, етанол, алкохоли и пластичне масе), горива (метан из биомасе, биодизел) и друго.

Преглед

На пољопривреду је могуће гледати као на издржавање земљорадњом, односно производњу тек довољно хране да се задовоље потребе земљорадника/пољопривредника и његове породице. Исто тако, могуће је посматрати је као комерцијалну пољопривреду, преовлађујући вид исте код „развијених“ народа, у сталном порасту и другде, а која се састоји у стицању новчане добити обрађивањем земље у сврху приноса летине, комерцијални узгој домаћих животиња (газдинство), или и једно и друго.

Пољопривреда је такође скраћени назив студије о пољопривредним знањима и вештинама, познатије и као пољопривредне науке.

Поред овог, као додатак храни за људску исхрану и храни за стоку, пољопривредом се могу произвести добра као нпр. украсно цвеће и украсно расадно биље, тесана или дрвена грађа, ђубриво, житовињска кожа, штављена кожа, индустријске хемикалије (скроб, шећер, етанол, алкохоли и пластичне масе), влакна (памук, вуна, конопља, и лан), горива (метан из биомасе, биодизел), па и недозвољени производи (наркотици - марихуана, опијум, кокаин), као и дозвољене супстанце (биолековита средства, дуван или ГМО биљке и животиње за добијање специјалних лекова.

Tea plantation in India02
Плантажа чаја у Индији

На Западу, употреба генетски модификованих производа, стручније руковање хранљивим састојцима тла, као и побољшана контрола корова утицали су на повећан принос за исту засађену порвшину. Истовремено, коришћење механизације умањило је потребу за радном снагом. Земље у развоју најчешће производе мање приносе, имајући у виду непостојање најновијих достигнућа на овом пољу, добре економске основе и темеља за технолошки развој.

Савремена пољопривреда у многоме зависи од добрих технолошких решења и нових технологија, па и од биолошких и примењених наука. Наводњавање, одводњавање, одржавање и санитарне технике—од којих је свака једнако значајна за успешну земљорадњу—само су неке области које захтевају поседовање посебних знања пољопривредних технолога.

Пољопривредна хемија бави се осталим суштинским питањима пољопривреде, као што су употреба ђубрива, инсектицида (види контрола штеточина), пестицида, затим саставом земљишта, анализом пољопривредних производа, и правилном исхраном домаћих животиња.

Узгој биљака и генетика имају немерљив допринос продуктивности њива и засада. Такође, генетика је створила науку од узгоја стоке. Хидропоника, метод засађивања без земљишта, где биљке расту посађене у хранљиве хемијске растворе, може помоћи у савлађивању све веће потребе за храном како се светска популација увећава.

Паковање, обрада и промет пољопривредних производа уско су повезани, и такође под утицајем науке. Нови начини брзог замрзавања и дехидрације проширили су тржишта пољопривредних производа (види очување хране; индустрија паковања меса).

04-09-12-Schaupflügen-Fahrenwalde-RalfR-IMG 1232
Ратар оре.

Механизација, невероватно достигнуће пољопривреде касног 19. и читавог 20. века, доста је олакшала свакодневни тежак рад пољопривредника. Још важније, механизација је значајно повећала ефикасност и продуктивност поља и њива (види Пољопривредна механизација). Животиње, укључујући коње, мазге, волове, камиле, ламе, алпаке и псе; се, међутим, још увек користе за обраду поља, жетву и превоз ових производа до тржишта широм света.

Авиони, хеликоптери, камиони, и трактори користе се у пољопривреди за сетву, запрашивање против инсеката и контролу штеточина, превоз кварљиве робе, али и за борбу против шумских пожара. Радио и телевизија извештавају о веома битним атмосферским променама и другим вестима као што су тржишни извештаји који се тичу пољопривредника. Рачунари постају незамењиво помагало у управљању газдинством.

Према Националној инжењерској академији из САД, пољопривредна механизација је међу првих 20 инжењерских достигнућа 20. века. Почетком 1900-их, један Амерички фармер могао је произвести хране која подмирује потребе само 2,5 човека, док данас, захваљујући инжењерској технологији (такође, узгоју биљака и хемијским ђубривима), један једини фармер у стању је да нахрани преко 130 људи. Ипак, овај напредак се плаћа огромним енергетским улагањима из необновљивих извора (углавном фосилна горива - нафта и угаљ).

Животињско газдинство подразумева узгој животиња због меса или животињских производа (као што су млеко, јаја или вуна).

Задњих година о неким аспектима индустријске интензивне пољопривреде било је пуно речи. Велику бригу пољопривредницима, као и јавности дало је јачање утицаја индустрије за производњу расадног семена, хемијске индустрије, индустрије меса и хране. Део заједнице огласио се поводом неких нових пољопривредних техника, као што је, на пример, узгајање пилића за исхрану људи. Други разлог за бригу је давање хране која код стоке може да изазове „болест лудих крава (бовинова сунђерста енцефалопатија)“.

Патентним правима су фирме, које се баве развојем нових сорти биљака и пасмина животиња коришћењем генетичког инжињерства, лиценцирале њихово коришћење фармерима на исти начин којим фирме које пројектују софтвер лиценцирају његово коришћење корисницима рачунара. Ово је дало моћ овим фирмама да диктирају услове, чега раније није било. Неки сматрају да цу ове фирме криве за биопиратерију.

Очување тла и коришћење хранљивих састојака су постале битне почев од педестих година 20. века, јер су најбољи пољопривредници добили улогу руководиоца земље коју користе. Али, велику бригу представља загађивање вода и тла вештачким ђубривима, као што су азот и фосфор.

Повећана свест потрошача о питањима пољопривреде довела је до стварања пољопривреде подпомогнуте од стране заједнице, локалних покрета за храну, споре хране (супротно од „брзе хране“ - fast food) и улазак у комерцијалну употребу органске пољопривреде, додуше још увек ретко.

Историја

Документовање и објашњавање порекла пољопривреде је предмет археологије. Археоботаничари су открили да је узгајање и селекција специфичних карактеристика, попут веће отпорности и већег семена (уз генетичке промене у биљкама), отпочело убрзо након млађег тријаса у раном холоцену на територији Леванта. Постоје и ранији докази, као на пример зрна ражи са доместификованим карактеристикама која су откривена на једном локалитету у Сирији. У последњем случају, додуше, није искључено ни да је реч о локалном феномену чији узрок лежи у узгајању неких дивљих трава из родова Leymus и Elymus па се не може са сигурношћу сматрати истинским кораком ка одомаћивању биљака.

О доместификацији биљака се може говорити тек у периоду око 8500. године п. н. е. (који се у археологији назива прекерамички неолит) када постоје чврсти докази о појави економија зависних од домаћих биљака (и животиња). С тим у вези се наводи првих осам одомаћених биљака: лан, јечам, леблебија, грашак, сочиво, Vicia ervilia и пшеница. Ових осам биљака су се појавиле мање-више у исто време. Постоје многа налазишта која датирају од 8500. до 7500. године п. н. е. где је систематично узгајање ових биљака великим делом допринело исхрани становништва.

Од Плодног полумесеца пољопривреда се ширила на исток ка централној Азији, западно ка Кипру, Анадолији, а 7000. године п. н. е. и Грчкој. Земљорадња (гајење пшенице) је стигла у северозападну Европу око 5000. године п. н. е.

Разлози за најранију појаву земљорадње могу бити промена климе али и друштвени разлози. Сигурно се десила промена од ловачко-сакупљачке до пољопривредне економије кроз дугачак период када су неки усеви промишљено засађивани а друга храна доношена из дивљине. Иако се земљорадња појавила у Плодном полумесецу, пољопривреда се најкасније 7000. године п. н. е. појавила и у југоисточној Азији (пиринач) и мало касније у Средњој Америци (кукуруз, бундева). Пољопривреда је такође могла да настане независно у раном неолиту у Индији и Југоисточној Азији (пиринач и таро).

Потпуна зависност од домаћих усева и животиња (време када су дивљи извори представљали дијететски неважну компоненту у исхрани) није настала све до бронзаног доба. Ако би у оперативну дефиницију пољопривреде била урачуната интензивна култивација земљишта у великим размерама на плантажама, организовано наводњавање и употреба специјализоване радне снаге, титулу „изумитеља пољопривреде“ добили би Сумери.

Интензивно ратарство је условило раст популације и омогућило нагомилавање вишка производа који су се чували за употребу током зиме или за размену тј. продају ради зараде. Способност фармера да хране велики број људи чије активности немају никакве везе са производњом хране била је пресудни фактор у успону стајаће војске.

Откриће система „три поља“ плодореда током средњег века је знатно побољшало успешност ране пољопривреде.

После 1492. године и открића Америке, светски пољопривредни модели су се измешали при размени биљака и животиња која је позната као Колумбијска размена. Усеви и животиње које су претходно биле познате само Старом свету сада су пребачени у Нови свет и обрнуто.

Савремена пољопривреда

Precision Farming in Minnesota - False Colour
Прецизна пољопривреда у Минесоти: из свемира ова фарма у северозападној Минесоти изгледа као колаж. Поља мењају нијансе током сезона и са деловима засејаним органском пшеницом, сојом, кукурузом, алфалфа-ом, ланом или под сеном. Овај инфрацрвени снимак обојен вештачким бојама доноси мноштво информација о стању усева. За нетренираног посматрача, сама слика не значи ништа. Али, фармери су обучени да препознају жута подручја где су усеви инфицирани, црвене нијансе које казују да су усеви у добром стању, црно које показује поплављено подручје, и смеђе делове који казују да су нежељени пестициди прешли на усеве који се не третирају хемикалијама.

Током задњог века пољопривреда се одликовала повећаном продуктивношћу, применом синтетичких ђубрива, заменом ручног рада пестицидима, загађењем воде и пољопривредним субвенцијама. Задњих година је ојачао отпор конвенционалној пољопривреди због њеног негативног утицаја на животну средину, и дошло је до повећане заступљености органске и одрживе пољопривреде.[3][4] Једна од главних покретачких сила тог покрета је била Европска Унија, која је прва цертификовала еколошку храну 1991. године и започела реформу своје заједничке пољопривредне политике (CAP - Common Agricultural Policy) 2005. године којом ће се укинути робно везане пољопривредне субвенције,[5]. Развој органске пољопривреде је подстакао истраживања у областима алтернативних технологија као што је интегрисана контрола штеточина и селективни узгој. Недавни фундаментални технолошки мапредци обухватају генетски модификовану храну.

Године 2007, високи подстицаји за пољопривреднике да узгајају усеве за биогориво[6] у комбинацији са другим факторима, као што је прекомерни развој бившег пољопривредног земљишта, пораст транспортних трошкова, климатске промене, растућа потрашачка потражња у Кини и Индији, и раст популације,[7] су узроковали несташице хране у Азији, Средњем Истоку, Африки, и Мексику, као и пораст цена хране широм света.[8][9] Децембра 2007. је 37 земаља било суочено са прехрамбеним кризама, а у 20 је био уведен неки облик контроле цена хране. Неке од тих несташица су довеле до немира због недостатка хране и чак смртоносних стампеда.[10][11][12] Међународни фонд за пољопривредни развој сматра да повећана заступљеност закупничке пољопривреде може да буде део решења за спутавање раста цена хране и свеукупну безбедност хране. Они делом базирају ту тврдњу на искуству Вијетнама, који је отишао од увозника хране до великог извозника, што је довело до знатног пада степена сиромаштва, и то је углавном последица развоја закупничке пољопривреде у тој земљи.[13]

Болести и деградација земљишта су два главна узрочника за забриност у данашњој пољопривреди. На пример, епидемија стабљичне рђе на пшеници узрокована Ug99 сојом се тренутно шири дуж Африке ка Азији и узрокује велику забринутост због губитака приноса од 70%, и више у неким околноситма.[14] Апроксимативно 40% светског пољопривредног земљишта је озбиљно деградирано.[15] У Африци, ако се садашњи тренд деградације земљишта настави, континент ће вероватно моћи да прехрани само 25% своје популације до 2025, по подацима УНУ Института за ресурсе у Афцици базираног у Гани.[16]

Аграрна структура је дугорична структура по Брауделском схаватању концепта. На дугорочним скалама аграрна структура је у већој мери зависна од регионалних, друштвених, културних и историјских фактора него од државних активности. На пример у Пољској, упркос спровођења интензивне аграрне политике током дужег низа година, аграрна структура је 2002. наликовала стању из 1921. непосредно након периода подела.[17]

Године 2009, пољопривредни производ Кине је био највећи на свету, чему су следеле Европска Унија, Индија и Сједињене Америчке Државе, по подацима Интернационалног монетарног фонда. Економисти користе тотални фактор продуктивности пољопривреде, и по тој мери је пољопривреда у Сједињеним Државама око 1,7 пута продуктивнија него што је била 1948. године.[18]

Пољопривредни производни системи

Paddy fields in India
Узгајање пиринча у држави Бихар у Индији
Rice terraces
Пиринчане терасе у Ифугао, Филипини

Системи за култивацију усева

Системи за узгајање усева могу да варирају међу фармама у зависности од доступних ресурса и ограничења; географије и климе; државне политике; економских, друштвених и политичких притисака; и од филозофије и културе пољопривредника.[19][20]

Премештање усева (или посеци и спали) је систем којим се шуме спаљују, ослобађајући неопходне нутриенте за годишњу култивацију и затим вишегодишњу употребу током период од неколико година.[21] Затим се земљиште оставља да зарасте у шуму, а пољопривредници се премаштају на нове парцеле, враћајући се тек након дужег периода (10–20 година). Период повратка се скраћивао са порастом густине становништва, те је настала потреба за уносом нутријената (ђубрива) и ручном контролом штеточина. Годишња култивација је следећи ступањ интензитета при чему нема слободних периода. За такав узгој је неопходна још већа количина нутриената и још више рада на контоли штеточина.

Даља индустријализација је довела до употребе монокултура, кад се једна култура узгаја на великим површинама. Услед ниске биоразноврсности, употреба нутијената је униформна и долази до акумулације штеточина, те је неопходна обимнија примена пестицида и ђубрива.[20] Вишеструко култивирање, при чему се неколико усева гаји секвенционо у једној години, и међукултивирање, кад се неколико усева гаји истовремено, су друге врсте годишних ситема узгоја познатих као поликултуре.[21]

У субтропским и сувим окружењима, временски распоред и распон узгоја може да буде ограничен падавинама, тако да или није могуће имати вишеструке усеве током године, или је неопходна иригација. У свим тим срединама се гаје вишегодишњи усеви (кафа, какао) и примењују се системи као што је агрошумарство. У пределима са умереном климом, где су екосистеми предоминантно травнати или преријски, високо продуктивни годишњи усеви су доминантни пољопривредни систем.[21]

Статистике усева

Важне категорије усева укључују житарице и псеудожитарице, махунарке, сточну храну, и воће и поврће. Специфични усеви се култивирају у различитим узгојним регионима у свету. Милиони метричких тона на бази ФАО процене.

Главни пољопривредни производи, по типу усева
(милиони тона), подаци из 2004.
Житарице 2,263
Поврће и диње 866
Корење и кртоле 715
Млеко 619
Воће 503
Месо 259
Биљно уље 133
Фиба (процена из 2001.) 130
Јаја 63
Махунарке 60
Биљна влакна 30
Извор:
Организација за прехрану и пољопривреду (ФАО)
[22]
Главни пољопривредни производи, по индивидуалним усевима
(милиона тона) подаци из 2011.
Шећерна трска 1794
Кукуруз 883
Пиринач 722
Пшеница 704
Кромпир 374
Шећерна репа 271
Соја 260
Маниока 252
Парадајз 159
Јечам 134
Извор:
Организација за прехрану и пољопривреду (ФАО)
[22]

Нове технологије

Agriculture---Tea
Плантажа чаја на Јави

Савремена пољопривреда умногоме зависи од добрих технолошких решења и нових технологија и њихове адекватне примене при употреби ђубрива, инсектицида, пестицида, анализи састава земљишта, анализи пољопривредних производа и правилној исхрани домаћих животиња.

Наводњавање и одводњавање само су неке области које захтевају поседовање посебних знања пољопривредних технолога.

Употребом генетички модификованих производа и применом различитих агро-техничких мера повећава се принос култура уз, услед коришћења механизације, умањену потребу за радном снагом. С друге стране примена ових савремених технологија је често праћена контроверзама због недовољне обавештености али и неадекватне примене или испитаности нових технологија.

Унапређење усева

Cropscientist
Научно мерење раста кукуруза

Доместификација биљака је почела са циљем да се повећа принос, повећа резистентност и толерантност на сушу, олакша жетва и побољша укус и хранљива вредност, као и многе друге карактеристике. Пажљива селекција и гајење кроз векове, је дало огроман допринос карактеристикама гајених биљака. Одгајивачи биљака користе стакленике и различите технике да би добили три генерације по години и на тај начин остварили боље резултате.

Селекција и узгајање биљака током двадесетих и тридесетих година 20. века су унапредили пашњаке на Новом Зеланду, а применом примитивних метода генетичког инжењеринга током 1950-их су произведене неке савремене сорте житарица.

IMT 533
Трактор ИМТ 533

Пољопривредна механизација

Пољопривредна механизација је значајно повећала ефикасност и продуктивност пољопривредне производње у односу на, у неким деловима света још увек присутну праксу, коришћења животиња (коњи, мазге, волови, камиле, ламе и др.) код обраде поља, жетве и превоза пољопривредних производа.

Авиони, хеликоптери, камиони, и трактори користе се у пољопривреди за сетву, запрашивање против инсеката и контролу штеточина, превоз кварљиве робе, али и за борбу против шумских пожара. Радио и телевизија извештавају о веома битним атмосферским променама и другим вестима као што су тржишни извештаји који се тичу пољопривредника. Рачунари постају незамењиво помагало у управљању пољопривредним газдинствима.

Према Националној инжењерској академији из САД, пољопривредна механизација је међу првих 20 инжењерских достигнућа 20. века. Почетком 1900-их, један амерички фармер је производио количину хране која је подмиривала потребе 2,5 човека, док је данас један фармер у стању да нахрани преко 130 људи.[1]. Ипак овај напредак се плаћа огромним енергетским улагањима из необновљивих извора (фосилна горива).

Види још

Референце

  1. 1,0 1,1 Закон о пољопривреди и руралном развоју Републике Србије, Приступљено 15. априла 2011.
  2. ^ Закон о пољопривреди Републике Српске, Приступљено 15. априла 2011.
  3. ^ Philpott, Tom (19. 4. 2013). „A Brief History of Our Deadly Addiction to Nitrogen Fertilizer”. Mother Jones. Приступљено 7. 5. 2013.
  4. ^ Scheierling, Susanne M. (1995). „Overcoming agricultural pollution of water: the challenge of integrating agricultural and environmental policies in the European Union, Volume 1”. The World Bank. Архивирано из оригинала на датум 5. 6. 2013. Приступљено 15. 4. 2013.
  5. ^ „CAP Reform”. European Commission. 2003. Приступљено 15. 4. 2013.
  6. ^ Smith, Kate; Edwards, Rob (8. 3. 2008). „2008: The year of global food crisis”. The Herald. Glasgow.
  7. ^ „The global grain bubble”. The Christian Science Monitor. 18. 1. 2008. Приступљено 26. 9. 2013.
  8. ^ „The cost of food: Facts and figures”. BBC News Online. 16. 10. 2008. Приступљено 26. 9. 2013.
  9. ^ Walt, Vivienne (27. 2. 2008). „The World's Growing Food-Price Crisis”. Time.
  10. ^ Watts, Jonathan (4 December 2007). "Riots and hunger feared as demand for grain sends food costs soaring", The Guardian (London).
  11. ^ Mortished, Carl (7 March 2008)."Already we have riots, hoarding, panic: the sign of things to come?", The Times (London).
  12. ^ Borger, Julian (26 February 2008). "Feed the world? We are fighting a losing battle, UN admits", The Guardian (London).
  13. ^ „Food prices: smallholder farmers can be part of the solution”. International Fund for Agricultural Development. Архивирано из оригинала на датум 5. 5. 2013. Приступљено 24. 4. 2013.
  14. ^ „Wheat Stem Rust – UG99 (Race TTKSK)”. FAO. Приступљено 6. 1. 2014.
  15. ^ Sample, Ian (31 August 2007). "Global food crisis looms as climate change and population growth strip fertile land", The Guardian (London).
  16. ^ "Africa may be able to feed only 25% of its population by 2025", mongabay.com, 14 December 2006.
  17. ^ M. Pietrzak, D. Walczak. 2014. The Analysis of the Agrarian Structure in Poland with the Special Consideration of the Years 1921 and 2002, Bulgarian Journal of Agricultural Science, Vol 20, No 5. стр. 1025, 1038.
  18. ^ „Agricultural Productivity in the United States”. USDA Economic Research Service. 5. 7. 2012. Архивирано из оригинала на датум 1. 2. 2013. Приступљено 22. 4. 2013.
  19. ^ „Analysis of farming systems”. Food and Agriculture Organization. Приступљено 22. 5. 2013.
  20. 20,0 20,1 Acquaah, G. 2002. Agricultural Production Systems. стр. 283–317 in "Principles of Crop Production, Theories, Techniques and Technology". Prentice Hall, Upper Saddle River, NJ.
  21. 21,0 21,1 21,2 Chrispeels, M.J.; Sadava, D.E. 1994. "Farming Systems: Development, Productivity, and Sustainability". стр. 25–57 in Plants, Genes, and Agriculture. Jones and Bartlett, Boston, MA.
  22. 22,0 22,1 „Food and Agriculture Organization of the United Nations (FAOSTAT)”. Архивирано из оригинала на датум 18. 1. 2013. Приступљено 2. 2. 2013.

Литература

  • Alvarez, Robert A (2007). „The March of Empire: Mangos, Avocados, and the Politics of Transfer”. Gastronomica. 7 (3): 28—33. doi:10.1525/gfc.2007.7.3.28. Архивирано из оригинала на датум 8. 1. 2011. Приступљено 21. 4. 2017.
  • Bolens, L. (1997). "Agriculture" in Helaine Selin (ed.), Encyclopedia of the History of Science, Technology, and Medicine in Non-Western Cultures. Kluwer Academic Publishers, Dordrecht/Boston/London. стр. 20–22.
  • Collinson, M. (ed.) (2000). A History of Farming Systems Research. CABI Publishing. ISBN 978-0-85199-405-5.
  • Jared Diamond, Guns, germs and steel. A short history of everybody for the last 13,000 years, 1997.
  • Mazoyer, Marcel; Roudart, Laurence (2006). A history of world agriculture: from the Neolithic Age to the current crisis. Monthly Review Press. New York.. ISBN 978-1-58367-121-4..
  • Watson, A.M. (1983). Agricultural Innovation in the Early Islamic World, Cambridge University Press.
  • Abel, Wilhelm (1962). Geschichte der deutschen Landwirtschaft vom frühen Mittelalter bis zum 19. Jahrhundert. Stuttgart: Ulmer.
  • „Landwirtschaft” (PDF). Aus Politik und Zeitgeschichte. 2010.
  • R. Hendler; P. Marburger; P. Reiff; M. Schröder (2000). Landwirtschaft und Umweltschutz. Berlin: Erich Schmidt Verlag. ISBN 978-3-503-09760-9.
  • Hesse, Manfred (1990). Statistisches Jahrbuch über Ernährung Landwirtschaft und Forsten 1990. Bundesministerium für Ernährung, Landwirtschaft und Forsten. Landwirtschaftsverlag, Münster-Hiltrup. ISBN 978-3-7843-1357-3.
  • Köpke, Ulrich (2002). Umweltleistungen des Ökologischen Landbaus. In: Ökologie & Landbau. (2 изд.). стр. 6—18.
  • Mazoyer, Marcel; Roudart, Laurence (2006). A History of World Agriculture: From the Neolithic Age to the Current Crisis. New York: Monthly Review Press. ISBN 978-1-58367-121-4.
  • Miedaner, Thomas (2005). Von der Hacke bis zur Gen-Technik. Kulturgeschichte der Pflanzenproduktion in Mitteleuropa. Frankfurt: DLG-Verlag. ISBN 978-3-7690-0645-2.
  • Schulze, Eberhard (2014). Deutsche Agrargeschichte: 7500 Jahre Landwirtschaft in Deutschland. 3. durchgesehene, verbesserte und ergänzte Auflage. Aachen: Shaker-Verlag. ISBN 978-3-8440-2636-8.
  • Saltini, Antonio (2015). Agrarian sciences in the west. Florenz.

Спољашње везе

Јужна Америка

Јужна Америка је континент преко кога прелази екватор, а који је већим делом на јужној хемисфери. Јужна Америка се налази између Тихог и Атлантског океана. Северно од овог континента се налази Северна Америка (заједно са Средњом Америком или Карипском Америком). Анди, планински венац, се протежу западном страном овог континента. Предео источно од Анда је углавном тропски и заступљене су тропске кишне шуме у које спада и подручје Амазона.

Јужна Америка је четврти континент по величини, а пети по броју становника. Она не треба да се меша са Латинском Америком, која представља Јужну и Средњу Америку (где се прича шпанским, односно португалским језиком), док Јужна Америка не убраја земље северно од Панамског канала.

Бугарска

Бугарска (буг. България, тр. Bǎlgariya), званично Република Бугарска (буг. Република България, тр. Republika Bǎlgariya), држава је у југоисточној Европи. Граничи се са Румунијом на северу, Србијом и Северном Македонијом на западу, Грчком и Турском на југу и Црним морем на истоку. Са територијом од 110.994 km2 (42.855 sq mi), Бугарска је 16. по реду највећих европских држава.

Организоване преисторијске културе су почеле да се развијају на тренутним бугарским земљиштима током неолита. У антици, овде су живели Трачани, Грци, Персијанци, Келти, Римљани, Готи, Алани и Хуни. Настанак уједињене бугарске државе датира од оснивања Првог бугарског царства 681. године, која је доминирала Балканом и деловала као словенски културни центар током средњег века. Са падом Другог бугарског царства 1396, његове територије су биле под турском влашћу скоро пет векова.

Руско-турски рат је довео до оснивања треће бугарске државе. У наредним годинама она је водила неколико ратова са својим суседима, што је подстакло Бугарску да се удружи са Немачком у оба светска рата. Бугарска је 1946. постала једнопартијска социјалистичка држава као део совјетског Источног блока. У децембру 1989. владајућа Бугарска комунистичка партија је дозволила вишестраначке изборе, чиме је отпочела транзиција бугарске ка парламентарној демократији и тржишној економији.

Популација Бугарске од 7,2 милиона становника претежно је урбанизована и углавном концентрисана у административним центрима својих 28 области. Већина трговачких и културних активности одвија се у главном и највећем граду, Софији. Најразвијенији сектори привреде су тешка индустрија, енергетика и пољопривреда, од којих се сви ослањају на локалним природним ресурсима.

Тренутна политичка структура земље датира усвајањем демократског устава 1991. године. Бугарска је унитарна парламентарна република са високим степеном политичке, административне и економске централизације. Она је чланица Европске уније, НАТО-а и Савета Европе, једна од оснивача Организације за европску безбедност и сарадњу и три пута је била седиште Савета безбедности Организације уједињених нација.

Виноградарство

Виноградарство је грана земљорадње која се бави узгојем винове лозе и производњом грожђа и вина. Најразвијеније је у суптропском појасу између 30° и 40° гш.

Највећи произвођачи грожђа и вина су Француска, Италија, Русија, Шпанија, Аргентина и др.

Вирџинија

Вирџинија (енгл. Virginia), званично Комонвелт Вирџинија (енгл. Commonwealth of Virginia), савезна је држава САД. Позната је и као Стари доминион (енгл. Old Dominion) с обзиром да је некада била енглески доминион. Такође, Вирџинију зову и Мајком председника (енгл. Mother of Presidents) јер је у њој рођено више председника САД него у било којој другој савезној држави. Главни град је Ричмонд, док је Вирџинија Бич највећи град а Округ Ферфакс има највише становника. Процена је да је у 2013. у Вирџинији живело нешто више од 8,2 милиона становника.Историја ове области почела је са неколико домородачких заједница, међу којима се истицао народ Поватан. Колонију Вирџинију је 1607. успоставила Лондонска компанија (енгл. London Company) као прву трајну енглеску насеобину у Новом свету. Робовска радна снага и земља стечена расељавањем домородачког становништва имали су значајну улогу на почетку развоја колоније. Вирџинија је била једна од тринаест колонија у Америчкој револуцији, док је током Америчког грађанског рата била на страни Конфедерације. Током грађанског рата северозападни окрузи су се одвојили и формирали су Западну Вирџинију. Генерална скупштина Вирџиније (енгл. Virginia General Assembly) најстарије је законодавно тело у Новом свету.Привреда Вирџиније је веома разграната: пољопривреда је најразвијенија у долини Шенандоа; федералне агенције, међу којима су и седишта Министарства одбране и Централне обавештајне агенције, смештене су у севереном делу државе; а војни комплекси су у Хамптон Роудсу, где је и седиште највеће морске луке у Вирџинији. Током шездесетих и седамдесетих година 20. века пољопривреду је заменила индустрија као главна привредна грана у Вирџинији, да би 2002. компјутерски чипови постали главни извозни производ ове савезне државе САД.

Ерозија

Ерозија је разарање постојећих структурних веза стенске масе услед дејства егзогених сила и мењање њеног облика.

Под појмом ерозија у елементарном смислу треба подразумевати промене на површинском слоју земљишног рељефа, које настају као последица деловања кише, снега, мраза, температурних разлика, ветра и текућих вода, или услед рада антропогених чинилаца.

Западна Европа

Западна Европа је географска регија која обухвата површину од 936.889 km², односно 8,9% површине Европе. На овом простору живи око 146.600.000 становника, што чини 21,2% укупне европске популације. Густина насељености износи 157 становника/km², што је чини најгушће насељеном регијом Европе.

Земљорадња

Земљорадња је грана пољопривреде која се бави обрадом земљишта и узгојем култивисаних биљака. Њен развој и заступљеност зависе од географске ширине и надморске висине. Разликујемо екстензивну земљорадњу (слабо развијена у погледу оруђа и приноса) и интензивну земљорадњу (примена агротехничких мера и механизације).

Земљорадња се може поделити на:

ратарство

воћарство

виноградарство

ливадарство

цвећарство

Киргистан

Киргистан или Киргизија (кирг. Кыргызстан, рус. Кирги́зия, Кыргызста́н), званично Киргиска Република (кирг. Кыргызстан Республикасы; рус. Кыргызская Республика), је држава у Средњој Азији . Граничи се са НР Кином, Казахстаном, Таџикистаном и Узбекистаном. Главни град Киргистана је Бишкек.

Већи део Киргистана заузимају планински ланац Тјен Шан и његови огранци. У њему се, на крајњем истоку земље, налази и највиши врх, Џенгиш чокусу (Врх победе, 7.439 m). На истоку је и највеће киргиско језеро Исик Кул. На југу земље се налазе огранци планинског ланца Памира. Већина становништва концентрисана је у планинским котлинама и пограничним подручјима која се настављају на низије и пригорја у суседним државама.

Око 70% становништва чине Киргизи чији језик, врло сродан казашком, припада туркијској групи и који су традиционално муслимани сунити. У Киргистану живе и Узбеци (око 14,5%) и Руси (око 9%).

Распад Совјетског Савеза тешко је погодио киргистанску привреду. Главни сектори су пољопривреда и рударство. Извози се и електрична енергија произведена у хидроелектранама. У 1999. БДП по глави становника износио је 2.300 УСД мерено по ППП-у.

Киргистан је чланица у ОДКБ, заједнице независних држава, Шангајске организације са сарадњу, а од 14. маја 2015. члан Евроазијске економске уније.

Леон (Мексико)

Леон (шп. León de los Aldama) је град у Мексику у савезној држави Гванахуато. Налази се око 400 km северозападно од Мексика. Према процени из 2005. у граду је живело 1.137.465 становника. Са 1.584.337 становника у ширем подручју највећи је град своје савезне државе и један од 10 највећих у Мексику.

Леон су основали шпански колонизатори 1576. и дали му име Виља де Леон (шп. Villa de Leon). Насеље је основано као одбрана од напада народа Чикмека. Јуна 1830. Леон је добио статус града, као и садашње пуно име које гласи Леон де лос Алдама (шп. León de los Aldama).

За најважнију привредну грану важи производња коже. Поред тога, битна је пољопривреда у околини града и рударство (злато, сребро, бакар).

Ломбардија

Ломбардија (итал. Lombardia, ломб. Lumbardia) је једна од 20 регија Италије. Налази се у северном делу земље. Главни град је Милано, а познати градови су и Бреша, Бергамо и Комо.

Ломбардија спада у највеће италијанске покрајине по пространству, а по броју становника и уделу у националном дохотку је убедљиво прва. Такође, престоница Милано је економски центар Италије и један од најзначајнијих градова у Европи.

Минесота

Минесота (енгл. Minnesota, IPA изговор: /mɪnɨˈsoʊtə/), савезна је држава на средњем западу САД.Клима континентална, умерена са јачим зимама. Главни град је Сент Пол који има 287.151 становника. Минесота има око 5 милиона становника. Земљиште је прерија. Индустрија и пољопривреда веома развијена. Основне гране индустрије су машиноградња, прехрамбена, хемијска, металургија, графичка. Руде су манган, гвоздена руда. Главни пољопривредни артикли; пшеница, кукуруз, сунцокрет, кромпир. Савезна држава је од 1858. године.

Оверња

Оверња (франц. Auvergne, окс. Auvèrnhe) је бивши регион у јужном делу централне Француске. Регион је обухватао историјску провинцију Оверња, проширен са још неким територијама около. Главни град региона био је Клермон Феран, који је и кроз историју био центар овог региона.

Перу

Перу (шп. Perú), или званично Република Перу (шп. República del Perú), држава је на западу Јужне Америке. Према северу се граничи са Еквадором и Колумбијом, према истоку са Бразилом, према југоистоку са Боливијом, према југу са Чилеом, док према западу излази на Тихи океан. Главни град је Лима.

Територија Перуа је дом древних култура од цивилизације Норте Чико, једне од најстаријих на свету, до Царства Инка, највеће државе претколумбовске Америке. Шпанска империја је покорила ову област у 16. веку и основала вицекраљевство са главним градом Лимом, које је обухватало највећи део јужноамеричких колонија. Након стицања независности 1821, Перу је пролазио кроз раздобља политичких немира и финансијских криза као и раздобља стабилности и привредног напретка. Привредни успон је био везиван углавном за експлоатацију сировина као што су гвано (1845—1866) и гума (почетак 20. века).

Перу је по државном уређењу република подељена на 25 региона. Географија Перуа је разноврсна, од равница на пацифичкој обали до врхова Анда и тропских шума у Амазонском басену. Перу спада у земље у развоју са веома великим индексом хуманог развоја и стопом сиромаштва од 25,8 %. Главни привредне активности су рударство, индустрија, пољопривреда и рибарство.

Становништво Перуа је мултиетничко а чине га припадници домородачких народа, Европљани, Африканци, и Азијци. Језик споразумевања је шпански, који је и службени, иако значајан број Перуанаца говори кечуа или неки други домородачки језик. Мешавина различитих култура допринела је разноврсности која се огледа у уметности, храни, књижевности и музици.

Пијемонт

Пијемонт (итал. Piemonte) једна је од 20 регија Италије. Налази се у северозападном делу земље. Главни град је Торино, а познати градови су и Новара, Алесандрија и Асти.

Пијемонт се сматра једном од најразвијенијих покрајина Италије.

Португалија

Португалија, или Португал (порт. Portugal), званично Португалска Република (порт. República Portuguesa), држава је на западу и југозападу Иберијског полуострва у југозападној Европи, и најзападнија је земља континенталне Европе. Португалија се граничи са Шпанијом на северу и истоку, а на западу и југу излази на Атлантски океан. Осим тога, у састав Португалије улазе два архипелага у Атлантику, Азори (Açores) и Мадеира (Madeira). Главни град је Лисабон, а службени језик је португалски.

За културу Португалије, карактеристична је фадо музика, а најпознатије певачице су Амалија Родригуес и Мариза, која је наступала у Београду и широм света. Португалска храна је базирана на риби, туњевини и пиринчу, рижоту. Ова земља је позната по својим винима, сиревима, као и наранџама. Португалска колонијална архитектура је присутна у разним деловима света, највише у Бразилу, у Индонезији и у Макау. Кула Белем, Тврђава Светог Ђорђа и Трг Педра IV су примери португалске архитектуре.

Привреда

Привреда, или понекад економија, основна је друштвена делатност једног друштва. У ужем смислу, привреда обухвата производњу, расподелу, размену и потрошњу материјалних добара. У ширем смислу, привреда обухвата све врсте делатности и услуга које омогућавају задовољавање свих човекових потреба.

У главне привредне делатности спадају:

пољопривреда (најважнија привредна делатност);

индустрија са рударством (најбитнија делатност у секундарном сектору);

грађевинарство;

занатство;

саобраћај (најбитнија делатност у терцијарном сектору);

трговина;

туризам.Треба разликовати појам национална привреда који се односи на делатности у оквиру једне државе и светска привреда који се односи на глобалну делатност. Свака држава има своју привреду (националну привреду) па тако, у мањој или већој мери, учествује у светској привреди.

Сонора

Сонора (шп: Sonora), савезна је држава у северозападном делу Мексика.

Граничи се са државама Чивава, Синалоа, Доња Калифорнија, Нови Мексико и Аризона, док на западу излази на Калифорнијски залив.

Она представља другу по величину мексичку државу, а заузима око 9,2% укупне територије Мексика.

Подељена је на 72 општине од којих свака има свог председника, док се на челу државе налази гувернер.

Престоница Соноре је град Ермосиљо.

Шпанци су почели да истражују ову територију у првој половини 16. века, а током наредног периода Сонора је постала значајан колонијални центар за експлоатацију бакра, злата, сребра и других рудних сировина.

Статус државе је добила 1824. године, али индијанска племена Јаки на њеној територији нису покорена све до почетка 20. века.

Сонора излази на Кортезово море или Калифорнијски залив, преко кога је повезана са Пацификом. Ово је веома значајно за развој привреде земље. Због границе са Сједињеним Америчким Државама, она остварује блиске економске, културне и политичке везе са Аризоном, Новим Мексиком и Калифорнијом.

Главне привредне гране су: рударство, сточарство, риболов и пољопривреда. Земља је углавном неплодна или делимично плодна, тако да се великим делом наводњава. Од биљних култура највише се гаје: житарице, памук, дуван и кукуруз.

Сточарство

Сточарство је једна од две основне гране пољопривреде која се бави узгојем домаћих животиња у сврху добијања производа и сировина за људску употребу (храна, кожа, вуна, перје). Како се „стоком“ углавном сматрају говеда, овце, козе и свиње, сточарство у ужем смислу би означавало узгој ових животиња.

Разликујемо екстензивно сточарство, које се ослања на број и интензивно сточарство које се базира на квалитету расе.

Финска

Финска, званично Финска Република (фин. Suomen tasavalta, швед. Republiken Finland) је нордијска држава у северној Европи, ограничена Балтичким морем на југозападу, Финским заливом на југоистоку и Ботничким заливом на западу. Финска се граничи са Шведском, Норвешком и Русијом.

Оландска острва, на југозападној обали, налазе се под Финском управом и имају неки вид веће аутономије.

Простор Финске је појас земље, у коме се Скандинавско полуострво граничи са великом Руском равницом, западни са источним светом, Арктик и Балтик. Називају је још и земљом језера и шума, више од две трећине површине је под шумама, а има 187.888 језера већих од 500 м². Има излаз на Балтичко море, запљускују је Фински залив и Ботнијски залив. Највећи и главни град је Хелсинки.

Са 5.183.545 (2002. год.) становника са просечном густином 15 становника на km² што Финску чини једном од најређе насељених земаља у Европи.

Пољопривреда
Земљорадња
Сточарство
Блиске гране
Примарни сектор
Секундарни сектор
Терцијарни сектор
Квартарни сектор

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.