Полиција

Полиција је служба јавне управе којој је поверено чување јавног реда и поретка. Такође појам означава и зграду у којој се налази та управа. Полиција грађанима пружа заштиту њихових темељних уставних права и слобода и заштиту других уставом заштићених вредности. Прве полицијске снаге основане су у Паризу 1667. године.[1]

Police Poland 1 AB
Пољска полицијска јединица
Interventna 92 Toyota Land Cruiser 2
Полицијско возило

Настанак модерне полиције

Policija Republike Srpske (2019)
Полиција Републике Српске (2019)

Најчешће се тврди да је први модел модерне полиције устројен у Енглеској. У Лондону 1829. године је усвојен Закон о Метрополитен полицији заснован на начелима познатог енглеског политичара Сер Роберта Пила. То су дванаест правила која гласе:

  • полиција мора бити стабилна, ефикасна и организована по војном устројству
  • полиција мора бити под контролом Владе
  • одсуство злочина је најбољи доказ ефикасности полиције
  • дистрибуција информација о злочину од битног је значаја
  • распоред полицијских снага, како у времену, тако и у простору изузетно је важан
  • најважнија особина полицијског официра је савршена мирноћа
  • добар изглед полицајаца улива поштовање
  • поузданост и обученост правих особа је корен ефикасности
  • захтеви јавне сигурности налажу да ће сваком полицијском официру бити додељен број
  • због доступности, управа полиције биће централизована
  • полицајци се ангажују на основу резултата пробног периода
  • полицијски извештаји су битни јер од њих зависи добар распоред полицијских снага.

Ова правила су конструисана у периоду када је Енглеска била хаотична држава чији је главни град Лондон био легло порока и криминалитета до тада незабележених размера. До тада је јавни ред био у рукама магистрата и позорника, па се тражио нови модел организације полиције пошто нису баш сви магистрати били корумпирани и лењи, али су позорници били незаинтересовани да за 8 пенија на ноћ озбиљно раде свој посао.

По усвајању Закона дошло је до радикалне промене. „Пилери“ или „бобији“ били су само полицијске снаге и први полицајци у Енглеској са сталном платом, а добили су и плаве униформе и црне шешире. Седиште се више пута мењало док се 80-их година 19. века нису уселили у зграду која је постала позната под називом Нови Скотланд Јард. У почетку, превасходни задатак „бобија“ је била превенција злочина.

На таквим идејама је створена прва модерна полиција, чији се модел проширио прво на САД, Канаду и Аустралију, а касније и на већину осталих држава.

Град без полиције

Полиција је, од свог настанка, била предмет бројних проучавања али и оспоравања. Многи од представника најразличитијих идејних и других опредељења - од утописта, преко анархиста па до марксиста су тврдили да полиција уопште није потребна. Други, који се с овом логиком не слажу, тврде да би то довело до хаоса.

У Монтреалу су, 7. октобра 1969. године, скоро сви полицајци (укупно њих 3.784) били у штрајку 17 сати незадовољни ниским платама и другим статусним питањима. Једине снаге реда су сачињавали малобројни полицајци који нису били чланови синдиката. Сведоци кажу да је тешко замислити хаос, пљачке и насиље који су се десили у одсуству регуларних полицијских снага. Пре краја дана, 48 особа је тешко повређено у нередима, а две особе су изгубиле живот. Остали деликти, попут пљачки банака и разбојништава су били извршени 10 до 12 пута чешће. Укупна штета је изнела више од милион долара.

Сличне последице имао је и штрајк полицајаца у Бостону одржан 1919. године.

С друге стране, штрајк полицајаца шест дана у Њујорку 1971. године није забележио никакве посебне нереде. Слично је било и са штрајком лондонских полицајаца 1918. године када су нарушавање јавног реда и мира вршили једино полицајци - демонстранти.

Полицијска активност

Уобичајено је да се, последњих година, оно што се одувек звало „полицијска активност“ или „полицијско деловање“ сада, без икакве потребе, назива „полицирање“ или „полицинг“.

Према томе да ли се одвија пре или после извршеног дела, делатност полицијских органа може бити: профилактичка (пре извршеног дела) и репресивна (након извршеног дела). Такође, подела тих активности може бити направљена и према томе ко их иницира, па је реактивна када је иницирају грађани, а проактивна када је започињу припадници службе.

Централна делатност полиције је увек била застрашивање потенцијалних преступника, хапшење оних који су учинили кривично дело и одржавање реда. Поред ових, све полиције обављају још неке послове које су у вези са овим, али и не морају бити. Према Извештају нацији о стању злочина и правосуђа који је 1988. године у Вашингтону издао Биро за правосудну статистику, четири основне делатности полицијских службеника су:

  • примена закона - примена на праву засноване принуде против оних који својим понашањем крше законске норме
  • одржавање реда - предузимање корака у правцу контроле догађаја и околности који нарушавају или прете да наруше ред
  • прикупљање података - рутинско информисање о свету криминала, узимање података од жртава, регистровање кривичних пријава
  • сервисне дужности - пружање помоћи оштећенима, помоћ при пожарима и осталим елементарним непогодама.

Једна неповољна тенденција с овим у вези је да полиција све мање времена проводи на пословима контроле криминалитета, а све више у пружању широко схваћених „сервисних“ услуга.

У Србији полицијски послови у првом реду су:

  • заштита живота, права, сигурности и неповредивости особе
  • заштита имовине
  • спречавање и откривање казнених дела, преступа и прекршаја
  • привођење починилаца казнених дела, преступа и пре­кршаја
  • надзор и управљање саобраћаја
  • послови са странцима на темељу закона
  • надзор и осигурање државне границе
  • други послови одређени законом

Стратегије полицијског деловања

Деловање уз сарадњу локалне заједнице

Овај приступ промовише стратегију оријентисану да делује како на узроке криминалитета и нереда, тако и на страх од злочина.

Први циљ је подизање степена безбедности, а тиме и квалитет живота у локалним заједницама. Неопходно је успоставити делатну сарадњу полиције и локалне заједнице. Полицајци треба да буду распоређени тако да дуже времена покривају исто подручје како би могли да успоставе везу поверења са свим грађанима који то желе и обезбеде свакодневна сазнања о догађајима на локалном нивоу. У извесној мери се полиција мора отворити према захтевима и потребама грађана, што значи да се мора „депрофесионализовати“.

Грант и Тери сматрају да деловање полиције у локалној заједници подразумева изградњу партнерства у коме представници органа реда и грађани:

  • заједнички увиђају проблеме;
  • идентификују исте циљеве;
  • непрестано размењују податке;
  • заједнички приступају проблемима и извлаче закључке по окончаном послу; и
  • делују на остварењу циљева или решавању проблема.

Стратегија „разбијених прозора“

Слика разбијеног прозора се користи овде симболично, за објашњење како локална средина запада у нецивилизоване односе, криминалитет и неред. Наиме, један непоправљен разбијени прозор симболизује и онима који закон поштују и претупницима да никоме није стало да се супротстави преступништву. Нереаговање на ситнија противправна понашања делују као окидач и долази до ланчане реакције која поткопава сигурност локалне заједнице и крчи пут тешким видовима криминалитета.

Сматра се да је појава непознатог просјака у крају „први разбијени прозор“. Уколико средина не реагује, она постаје захвално подручје за насељавање дилера дроге, макроа и њихових проститутки и сличних „уличних криминалаца“ који почињу да полажу право на та подручја и уводе у њих своја правила понашања. Староседеоци који то могу, селе се у безбедније и скупље делове града, а они који остају претварају станове у заштићене тврђаве које напуштају само када морају.

Грађани највише верују у оне стилове рада који јачају њихов друштвени осећај заједничке сигурности и импресију очуваног друштвеног поретка.

Приступ нулте толеранције

Ова стратегија тражи од полицајаца да са максималним ангажовањем сузбијају чак и најситније деликте са истом одлучношћу са којом и најтеже облике криминалитета. Њоме се жели послати сигнал и криминалцима и грађанима да полиција има снаге и мотива да се ухвати у коштац са читавим комплексом антисоцијалних и лакших кривичних дела.

Сумњиве особе одлучно се заустављају, претресају и испитују о криминалним активностима које се одвијају у датој средини. Истовремено се тако долази и до података о тежим облицима криминалитета и преступник се застрашује. Пажњу посвећују и ситнијим кршењима закона, делима која сметају грађанима и онима која симболизују нецивилизованост попут просјачења, шверцовања у превозу, јавног опијања, непрописног прелажења улице, писања графита и сличних понашања.

Овај систем је у њујоршкој полицији увео Вилијем Бретон тврдећи касније да је заслужан за пад стопе криминалитета у САД (а нарочито код кривичног дела убиства). Критичари у оваквом полицијском понашању виде стимулисање бруталности код полицајаца, чак брутално - дискриминаторско понашање према групама лишеним друштвене моћи.

Стратегија решавања проблема

Захтева се проактивни приступ који тражи хватање у коштац са скривеним факторима који стварају проблеме с којима полицајци морајућ да се носе. Стратегија решавања проблема се ослања на тзв. троугао злочина, тј. чињеницу да свако кривично дело има три кључне тачке - осумњиченог, жртву и локацију. У одсуству било ког од тих елемената нема ни злочина. Отуда се полиција мора концентрисати на одређене локације тзв. вруће тачке (hotspots).

Ситуациона превенција криминалитета

Циљ ове стратегије је да се утиче на смањење учесталости вршења широког спектра кривичних дела кроз надзирање о одговор на злочин од стране људи најразличитијих занимања и статуса као и стратешко управљање појединим местима. Настоји се овде и сада остварити утицај на дату криминалну ситуацију, отклањањем или заменом неких од чинилаца који могу утицати на вршње дела.

Стратегија ситуационе превенције криминалитета широко је прихваћена у друштву под видом рутинских поступака предострожности, али је тек крајем 80-их година прошлог века на Западу државни органи узимају за озбиљно.

Дискрециона оцена

У појединим земљама, полиција свесно одустаје од оних интервенција које би лоше утицале на њен имиџ у јавности, чак и када се ради о делима осетније друштвене опасности. Тиме се мањи циљеви жртвују ради остварења плодне сарадње са грађанима. Ипак, ово може проузроковати више штете него користи.

Овај проблем се своди на селекцију и дискрециону оцену дела од стране полиције. Тако се полицајци руководе, према Гранту и Терију, следећим разлозима када одлучују да ли ће одређено лице лишити слободе:

  • тежина дела,
  • докази о његовом постојању,
  • држање осумњиченог,
  • положај и тражење жртве,
  • однос између учиниоца и оштећеног,
  • припадност укључених странака мањинским групама.

Класична улога полиције долази повремено у несклад са идејама о потреби њеног ширег ослањања на средину. Превенција је немогућа без подршке грађана, а ови је често ускраћују. Патролна служба често има проблема при примени закона у оним срединама где девијантно и делинквентно понашање доминира.

До сукоба може доћи и у односима са жртвама, које често упућују непотребне позиве, због чега се често догађа да је опасност по то лице само у његовој глави. Временом, искуство омогућава стварање сопственог критеријума да ли је позив озбиљан или не. У случају погрешне процене, честе су непријатности и оптуживања од стране жртава.

Принуда

Полиција принуду примењују чешће од свих осталих организација. На располагању јој стоји доста средстава принуде, између осталих:

  • употреба физичке силе,
  • употреба службене палице,
  • употреба средстава за везивање,
  • посебна возила,
  • дресирани пси,
  • коњица,
  • хемијска средства и
  • ватрено оружје.

Делатност полиције у целини је прожете сталним указивањем на могућност да до примене силе дође. Примена принуде је увек селективна и ограничена двоструко: с једне стране, друштвеним нормама, а с друге, законским одредбама и правилима службе полицијске организације.

У свим правним системима одређује се у којим ситуацијама је дозвољена употреба средстава принуде, а за употребу ватреног оружја важе посебно строга ограничења у свим земљама. Уобичајено је да се прописује како у обављању послова, овлашћено лице може употребити ватрено оружје само ако на други начин не може да:

  1. заштити живот људи,
  2. спречи бекство лица затеченог у вршењу најтежих кривичних дела,
  3. спречи бекство лица затеченог у вршењу кривичног дела које се гони по службеној дужности,
  4. спречи бекство лица лишеног слободе или лица за које је издат налог за лишење слободе због тежих дела,
  5. од себе одбије непосредни напад којим се угрожава његов живот,
  6. одбије напад на објекат или лице које обезбеђује.

При употреби ватреног оружја овлашћено лице је у обавези да не угрожава животе других људи.

Опасности занимања

Ношење оружја, посебна правила и обука би требало да полицајце заштите од напада којима су при вршењу свог посла изложени. Ипак, полицијско занимање је једно од најопаснијих. Генерално, живот полицајца је највише угрожен код хапшења тешких криминалаца и велики број полицајаца је погинуо на рутинским пословима везаним за успостављање нарушеног реда. Према подацима за Србију у 2002. години од укупно 153 случајева ометања и спречавања полицијских службеника у вршењу својих јавних овлашћења највећи број се одиграо приликом одржавања и успостављања нарушеног јавног реда и мира (76), затим при легитимисању (19), контроли и регулисању саобраћаја (17), привођењу (16). У 8 случајева радило се о пружању асистенције другим органима, а у само 3 случаја при лишавању слободе. У односу на средства, највише се радило о физичкој снази (81 случај), моторном возилу (11), ватреном оружју (9), а у шест случајева на лицу места пронађеном „погодном средству“. Подаци говоре да су то углавном била пунолетна лица (65), док је малолетника мање од 10%. Важан је и податак да су у 31. случају та лица деловала под дејством алкохола.

Стрес

Позив полицајца је емоционално и психички најтежи од свих послова у наше доба. Стресогене ситуације којима су изложени утичу и на њихову околину - пре свега на породицу. Ти проблеми се огледају у мењању распореда рада, емоционалној исцрпљености, негативном друштвеном вредновању позива који обављају, сексуалним проблемима, претераној заштити супруге и породице, проблему „одсуства емоција“, проблему идентитета и проблемима са децом. Алкохолизам је такође један од најчешћих проблема са којима се срећу запослени у полицијским органима.

Стопа самоубистава припадника полиције је скоро двоструко (1,8 пута) виша од стопе код просечних грађана. Грант и Тери наводе да су случајеви регистровани као несрећни често покушај прикривања самоубиства колеге.

Стрес је повезан и са употребом силе, пошто је једна од најзначајнијих одлика овог занимања обучавање полицајаца да онеспособе, повреде и лише живота.

Поткултура полицајаца

Као специфична група изложена опасностима, полицајци изграђују сопстену поткултуру као значајан ослонац деловања. Особине својствене овој популацији су: раширени ауторитаризам, сумњичавост, расизам, непријатељство, непоузданост, конзервативизам и цинизам. Посебно се скреће пажња на однос полицајаца према припадницима других раса.

Битне црте њихове поткултуре су:

  • велика солидарност између чланова,
  • затвореност, која је природна последица специфичности посла и статуса.

Често се зато и назива „поткултура иза плавог застора“.

Централно место у поткултури има концепт „доброг полицајца“ као свеприсутни идеал. Истраживач Питер Менинг је, на основу анализе текстова указао на десет претпоставки на којима почива полицијска поткултура:

  1. људима се не може веровати - они су опасни,
  2. искуство је важније од теоретисања,
  3. морате учинити да вас људи поштују,
  4. сви мрзе полицајце,
  5. у систем правосуђа не може се имати поверења,
  6. људи које не контролишете, крше законе,
  7. полицајци морају бити достојни поштовања и ефикасни,
  8. они могу најуспешније идентификовати злочин и злочинца,
  9. најзначајнији посао полиције је да предупреди злочин и спроводи законе,
  10. оштрије кажњавање ће одвратити злочинце од понављања грешака.

Истраживачи у Енглеској у дошли до закључка да ова поткултура спада у типичну „мачо“ поткултуру у којој је изражена склоност за опијањем, коцкањем и опседнутост сексом.

Други истраживач, Самаха, тврди да су кључни појмови ове поткултуре: авантура, мачизам, сигурност, компетентност, моралност, солидарност, правне норме и интерна правила. Сигел и Сена су пак дали основне премисе на којима почива ова поткултура:

  • полицајци су једини прави борци против криминалитета,
  • нико други не разуме стварну природу полицијског посла,
  • лојалност према колегама је изнад свега,
  • немогуће је водити рат против криминала без заобилажења правила,
  • јавност је суштински некооперативна и неразумно захтевна,
  • патролни рад је срж.

Замерке полицијским органима

Полицији се пре свега замера да доста кошта, затим да је бирократизована и политизована. Појављују се такође осетљиви проблеми прекорачења овлашћења у деловању и случајеви корупције. У литератури се, пак, може наћи још замерки полицији односно њеним припадницима. Џон Демпси и Линда Форест наводе следеће видове девијантног понашања полицајаца:

  • алкохолизам
  • злоупотреба дрога и њихово диловање
  • забушавање (енг. cooping)
  • незаконито одузимање имовине од осумњичених
  • сексуално насиље и узнемиравање особа које су им у власти или потчињене (било да су осумњичене или колегинице на послу)
  • породично насиље у домовима полицајаца.

Издвајања за полицију и њена ефикасност

Од свих органа кривичне репресије, полиција државу кошта највише. Значајна средства су, поред куповине неопходне техничке опреме, уложена у отварање нових радних места. Тренд пораста броја запослених, често међутим не прати пад криминалитета. Тако је у САД у периоду 1960 - 1975. број запослених у полицији порастао за 49%. У исто време, забележен је и висок раст криминалитета.

Успешност рада полиције реалније осликава број нерасветљених кривичних дела. Највећи проценат расветљавања је, на основу вишегодишњег просека, присутан код пријављених силовања, нешто мањи код изнуда и убистава, а најнижи код кривичног дела одузимања моторног возила. Један од критеријума ангажованости полиције је и колико се она појављује као субјекат који подноси кривичне пријаве. Они то, код пунолетних лица чине у више од половине случајева, а код малолетника, преко девет десетина.

Бирократизација

Још једна дефиниција полиције каже да је полиција „бирократска организација са централизованим управљањем у којој запослена лица врше послове безбедности током целог свог радног времена“. Полиција не може избећи традиционални бирократски модел: моћ је концентрисана на врху пирамите, веома одвојене од реалности и ретко ефикасно подвргнуте контролисању.

Тенденција раста броја запослених у полицијским органима веома доприноси овом процесу. Умножавају се послови који са основном делатношћу полиције због које је она и створена нису ни у каквој вези. Уместо да ту основну делатност поспешују, ови делови система се баве самом организацијом, стално увећавајући број у суштини непотребних активности због чега се обавијају велом тајновитости који се постепено преноси на читаву службу. Тада се полиција затвара пред јавношћу без икакве потребе, што се негативно одражава и на сарадњу са грађанима без којих је немогуће ефикасно сузбијање криминалитета.

Роудс је изнео податак да од свих запослених у овим органима у САД, чак 85% није непосредно ангажовано на пословима који чине њихов централни задатак.

Политизација

Полицијски органи би требало да служе свим грађанима јер га они издржавају. Ипак, доминантним друштвеним групама је стало да полицију ставе под своју контролу јер је полиција најпогодније средство за одржавање стабилности и поретка. Постоји опасност да ови органи постану симбол власти и ауторитета и да се претворе у заштитнике оних који поседују моћ.

Један од основних проблема је управо: како обезбедити поредак у друштву, а да поступање буде засновану на легалитету и легитимности.

Види још

Референце

  1. ^ Политикин Забавник, рубрика „Јесте ли већ чули да...“, број 2943

Спољашње везе

13. јул

13. јул (13.7.) је 194. дан године по грегоријанском календару (195. у преступној години). До краја године има још 171 дан.

2. јун

2. јун (2.6.) је 153. дан године по грегоријанском календару (154. у преступној години). До краја године има још 212 дана.

2015

2015. је била проста година.

2018

2018. је била проста година, која је почела у понедељак. 2018. је осамнаеста година 3. миленијума, осамнаеста година 21. века и девета година 2010-их.

2019

2019. је проста година, која је почела у уторак. 2019. је деветнаеста година 3. миленијума, деветнаеста година 21. века, десета и последња година 2010-их.

27. јануар

27. јануар је двадесет седми дан у години у Грегоријанском календару. 338 дана (339 у преступним годинама) остаје у години после овог дана.

Гестапо

Гестапо је био званична тајна полиција нацистичке Немачке. Име „Гестапо“ је настало као кованица почетних слогова немачког назива Geheime Staatspolizei, што значи „државна тајна полиција“.

Министарство унутрашњих послова Републике Српске

Министарство унутрашњих послова Републике Српске (МУП РС) једно је од министарстава Владе Републике Српске које се бави унутрашњим пословима Републике Српске. Садашњи министар унутрашњих послова Републике Српске је Драган Лукач. Извршни орган и институција министарства је Полиција Републике Српске.

Орднунгсполицај

Орднунгсполицај (нем. Ordnungspolizei) била је униформасана цивилна полиција у Нацистичкој Немачкој између 1936. и 1945. Као и остале полицијске службе (Гестапо, Зихерхајтсполицај, Криминалполицај и Рајхсзихерхајтсхауптамт), била је малтене нераздвојно асимилована у свеукупан немачки полицијски систем. Униформе и застава били су зелени, па је зато алтернативни, познатији назив, Зелена полиција (нем. Grüne Polizei). Пред крај рата, 1944. године, Орднунгсполицај је бројила 401.300 чланова.Основан је као централизована организација која је обједињавала општинске, градске и сеоске униформисане снаге, претходно организоване у локалне службе. Убрзо, уз асимилацију у полицијски систем, Орднунгсполицај је извршавао све полицијске, законске и хитне службене дужности - полиција, ватрогаство, обалска стража, цивилна одбрана и други.

Официр

Официр је припадник армије, ратног ваздухопловства, ратне морнарице или друге униформисане службе (полиција, ватрогасна служба и сл.) који се налази на одређеној одговорној дужности.

У Војсци Србије официр представља активно војно лице са чином од потпоручника до генерал-пуковника, односно сада чина генерала (у Копненој војсци и Ваздухопловству и противваздушној одбрани) или од потпоручника до адмирала (у Речној флотили).

Официрски кадар добија се школовањем ученика средњих школа (под одређеним условима и питомаца средњих војних школа) у војним академијама, а неки профили у службама са факултета из грађанства. Официр може постати и подофицир који редовно или ванредно заврши војну академију или факултет у грађанству.

Историјски, институција официра јавља се у већини армија у XVIII веку. У Србији, након потписивања Једренског мира 1829. године, српска војска је била под патронатом Русије која је услед тога имала и највећи утицај на њу. Малу војску, оформљену у том периоду, организовали су руски активни официри према искуствима и правилима која су важила у руској војсци. Између 1830. и 1835. године формирани су први пешадијски батаљон, коњички ескадрон и топовска батерија, а самим тим јавила се потреба и за српским официрским кадром. Тако је прва група од 12 младића послата у Русију на школовање за официре. Аустрија у то доба није с благонаклоношћу посматрала повећање и јачање војске у кнежевини Србији, посебно када је од 1860. одређени број нижих официра српске националности почео да прелази из аустријске у српску војску, али и други цивили, углавном Славонци, лекари, инжињери, музичари и др. Србија је ова дешавања озваничила Законом о прихватању страних официра 1867. године.

Од тада, па све до данас војске и армије на просторима Србије предводе школовани официри. Хијерархијска официрска звања (чинови) су се мењала али је улога официра остала непромењена.

Полиција Републике Српске

Полиција Републике Српске је извршна институција, оперативни и истражни орган Министарства унутрашњих послова Републике Српске.

Полиција Србије

Полиција Србије је део Министарства унутрашњих послова Републике Србије које обавља послове државне управе Републике Србије. Под Полицијом Србије или полицајцима се сматрају униформисане и неуниформисане полицијске службенике, припаднике управа и јединица, као што су: Управа криминалистичке полиције, Управа полиције, Управа саобраћајне полиције, Управа граничне полиције, Управе за обезбеђење, Јединица за заштиту, Оперативни центар, Специјална антитерористичка јединица, Противтерористичка јединица, Хеликоптерска јединица и Жандармерија.

Рат на Косову и Метохији

Рат на Косову и Метохији или Косовски сукоб означава два паралелна оружана сукоба око српске покрајине Косово и Метохија у другој половини деведесетих година 20. века. Први је био сукоб албанских терориста из редова Ослободилачке војске Косова са једне стране и југословенских снага безбедности са друге (1996–1999), а други сукоб је бомбардовање војних и цивилних циљева на Косову и Метохији и широм СР Југославије од стране НАТО пакта предвођеног САД (24. март — 10. јун 1999).

НАТО бомбардовање СР Југославије, извршено је без дозволе Уједињених нација и представљало је показивање силе највећег војног савеза, против једне мале, усамљене и економским санкцијама исцрпљене земље. Као повод за интервенцију послужиле су оптужбе да југословенске и српске власти плански врше етничко чишћење косовских Албанаца и неприхватање споразума из Рамбујеа од стране југословенских власти. Рат је окончан Кумановским споразумом и доношењем Резолуције 1244 у Савету безбедности УН, по којом је СР Југославија привремено предала свој суверенитет над Косовом и Метохијом мисији Уједињених нација (УНМИК) и међународним мировним снагама (КФОР). Косовски Албанци су 17. фебруара 2008. једнострано прогласили независност Косова, што Србија не признаје.

Рат на Косову и Метохији је био наставак ратова од 1991. године, који су довели до распада Југославије, а за које се привремено помислило да су окончани Дејтонским споразумом 1995.

Рајхсзихерхајтсхауптамт

Рајхсзихерхајтсхауптамт (нем. Reichssicherheitshauptamt, Главни безбедносни уред Рајха) била је организација подређена Хајнриху Химлеру током својих двојних дужности као Шеф немачке полиције (нем. Chef der Deutschen Polizei) и Рајхсфирера-СС, шефа СС-а. Имала је 50.648 запослених.Започета је 1939, као наследник Зихерхајтсполицаја. Циљ јој је био истребљивање свих „непријатеља Рајха“ унутар и ван Нацистичке Немачке, а сродне агенције су му биле Зихерхајтсдинст (Безбедносна служба), Зихерхајтсполицај (Безбедносна полиција, из које је и настао), Гестапо (Државна тајна полиција) и Криминалполицај (Кривична полиција), па чак и Орднунгсполицај (Зелена полиција).На челу организације били су Рајхард Хајдрих (1939-1942), Хајнрих Химлер (1942-1943) и Ернст Калтенбрунер (1943-1945).

Служба државне безбедности

Служба државне безбедности (скраћено СДБ; словен. Služba državne varnosti, мкд. Служба за државна безбедност) је била безбедносно-обавештајна служба и тајна полиција Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (СФРЈ). До 1966. године, ова организација је носила назив - Управа државне безбедности (скраћено УДБА; словен. Uprava državne varnosti, мкд. Управа за државна безбедност), када је после смене Александра Ранковића реорганизована.

Формирана је 1946. године реорганизацијом Одељења за заштиту народа (скраћено ОЗНА) на цивилни и војни одсек. Тада је од Првог и Другог одсека ОЗНЕ, при Министарству унутрашњих послова ФНРЈ формирана Управа државне безбедности, док је од Трећег одсека ОЗНЕ при Министарству народне одбране ФНРЈ формирана Контраобавештајна служба Југословенске армије. Године 1967. служба је федерализована, односно свака република је добила властиту службу безбедности, док је на федералном ниву остала Савезна служба државне безбедности, чија су се овлашћења све више смањивала. Распадом Југославије, почетком деведесетих година, Савезна служба безбедности је престала да постоји.

Специјална полиција

Специјална полиција је била квинслишка формација која је деловала у окупираном Београду током Другог светског рата. Специјална полиција је била највернији сарадник Немаца током окупације. Главне акције Специјалне полиције биле су усмерене против Јевреја и комуниста. На челу Специјалне полиције током највећег дела рата налазио се Илија Паранос.Комесарска управа Милана Аћимовића је наследила Специјалну полицију и Управу Града Београда који су постојали у Краљевини Југославији и пре Априлског рата. Након капитулациje и почетка окупације, Специјалној полицији су проширена овлашћења чиме је могла да делује на целој територији окупиране Србије. Средином маја 1942. у Београду био је формиран један одред од 55 агената, а у јуну само у Београду је радило 210 агената. Захваљујући свом предратном искуству у борби против комуниста, Специјална полиција је већ у мају прикупила одрeђене информације о активностима комуниста, али тек у другој половини јуна Специјална полиција почиње да се припрема за хапшења комуниста, у исто време када се и Немачка завршава припреме за рат са Совјетским Савезом.

Прва већа акција хапшење комуниста почела су истог дана по нападу Немачке на Совјетски Савез. Иако је у акцији ухапшен велики број особа, међу њима је био мали број комуниста, јер су многи били упозорени на предстојећу акцију захваљујући Јанку Јанковићу, шефу картотеке Управе града Београда.

Списак округа Калифорније

Савезна држава Калифорнија подељена је на 58 округа. Окрузи су одговорни за провођење свих избора, наплату пореза, вођење јавних записа, функционисање локалних судова унутар својих граница, као и за спровођење закона (преко окружног шерифа и његових замјеника) у областима које не припадају ниједном инкорпорисаном граду.

Округ је стандардна јединица локалне самоуправе (сваки део Калифорније припада једном од 58 округа). Сваки округ има одбор супервизора и обавезан је по државном закону да својим становницима обезбеди услуге попут здравства, одржавања путева, полиције итд. Разликовање обавезних и дискреционих дужности округа је веома тежак задатак. Сваки оштећени порески обвезник има право да тужи округ због неспровођења одређених дужности, као што су здравствене услуге, при чему финансијски проблеми округа не могу бити изговор.

Становници довољно великог дела неинкорпорисане територије могу основати инкорпорисани град. Градска влада тада преузима дио пореских прихода који би отишли округу, а може и да наметне додатне порезе својим становницима. Град затим може да изабере да становницима пружа готово све услуге које обично пружа округ (или чак више), или да пружа само неке услуге, а да плати округу да се брине за остало. Град који уђе у овакав аранжман са округом или неком трећом страном назива се „уговорни град“ (енгл. contract city), док је овај тип уговора познат међу адвокатима као „Лејквуд план“, јер га је први пут применио град Лејквуд 1954.

Ова могућност „изласка“ из надлежности округа је довела до формирања различитих врста градова. Скоро цели град Вернон је једна велика индустријска зона, с друге стране, скоро цели град Лос Алтос Хилс је стамбено подручје.

У Калифорнији постоји један обједињени град-округ — Сан Франциско. Градски одбор супервизора управља и градом и округом. У граду постоје и градска полиција и окружни шериф, који је углавном одговоран за функционисање окружних затвора.

Сукоби на југу Србије (1999—2001)

Сукоби на југу Србије (1999—2001) су оружани сукоби нижег интензитета који су се десили у периоду 1999—2001. године, између албанске паравојне формације Ослободилачке војске Прешева, Медвеђе и Бујановца, коју државни органи Савезне Републике Југославије и Републике Србије званично сматрају терористичком организацијом, и југословенских снага безбедности на југу Србије. Ови сукоби су започели у општини Куршумлија, да би се касније углавном водили на територији општина Прешево и Бујановац, а у мањој мери и у општини Медвеђа.

У периоду од 10. јуна 1999. (од потписивања Кумановског споразума) до 31. августа 2001. године на југу Србије је извршено 1.160 терористичких напада и провокација од стране албанских терориста из ОВПМБ. Од укупног броја извршених напада, 967 је извршено на припаднике и објекте полиције, 38 на припаднике и објекте Војске Југославије и 155 на цивиле (на Србе 89, Албанце 30 и на чланове УН 36 напада).

Приликом ових напада погинуле су 34 особе (од тога 10 цивила, 18 полицајаца и 6 војника). Повређене су 102 особе (од тога 25 цивила, 61 полицајац и 16 војника). Од стране ОВПМБ отето је 45 људи (од тога 43 цивила и 2 војника). Терористи су убили 2 отета цивила, један цивил је побегао из заробљеништва, док је непозната судбина 4 цивила. Терористи су на слободу пустили 38 особа.

Крајем 1999. албанске терористичке групе отпочињу са првим нападима на полицију на југу Србије, да би се током 2000. ти напади интензивирали, чиме је отпочела криза. Готово свакодневно вршене су провокације и инциденти, отварана ватра на снаге полиције, угрожаван ред и мир, пре свега на подручју Бујановца и Прешева. Сукоби су били ниског интензитета, и углавном се сводили на повремене терористичке нападе при којима је полиција узвраћала само када су животи њених припадника били угрожени.

Новембра 2000. године припадници полиције су се, после већих сукоба са ОВПМБ, повукли са одређених контролних пунктова у Копненој зони безбедности, заузимајући одбрамбене положаје ближе Бујановцу, што је терористима омогућило да појачају људством своје јединице и тада су они заузели већину села која је полиција напустила стварајући своје базе и бункере из којих су вршили нападе и провокације.

Иако су екстремисти очекивали да ће се поновити косовски сценарио, односно интервенција НАТО-а, са променом власти у Београду променио се и однос међународне заједнице према албанским екстремистима. Команданти ОВПМБ су све озбиљније упозоравани да се неће толерисати њихов бандитизам и да ће, ако напади не престану, дозволити повратак југословенских снага у Копнену зону безбедности. Међутим, они су наставили са нападима и починили велик број злочина.

Фебруара 2001. године, када су албански терористи започели конфликт у Македонији, ОВПМБ је решио да појача своја дејства на југу Србије. Када је увидео да ситуација почиње измицати контроли, НАТО је 7. марта донео одлуку да дозволи југословенским трупама повратак у копнену зону безбедности, корак по корак. Последњи корак је остао Сектор Б, где се налазила централна група ОВПМБ, са командом у Великом Трновцу, највећем албанском селу у Србији. Савет НАТО-а је дефинитивно одлучио да дозволи повратак југословенским снагама на том сектору, а одлука је донета управо на врхунцу борби у околини Прешева средином маја 2001.

Дана 24. маја 2001. године при уласку безбедносних снага у Сектор Б убијен је један од заповедника терориста, Ридван Ћазими - Леши. Након тога југословенске Здружене снаге безбедности ушле су у последњи сектор Копнене зоне безбедности, а терористи су разоружани, чиме су се сукоби завршили.

Сукоби у Републици Македонији (2015)

Сукоб у Северној Македонији 2015. је с једне стране политички конфликт између владе премијера Николе Груевског и лидера опозиционог Социјалдемократског савеза Македоније Зорана Заева који је прерастао у уличне сукобе између демонстраната и полиције, а с' друге стране оружани конфликт између македонских снага безбедности и албанских паравојних група са обележјима Ослободилачке националне армије када је група од 40 терориста 21. априла напала полицијску караулу у селу Гошинце и заробила три македонска полицајца, а потом 9. маја покушала да заузме град Куманово па је дошло до жестоких уличних борби између албанских терориста и македонских снага безбедности.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.