Покрет несврстаних

Покрет несврстаних је међународна организација више од 100 земаља које су сматрале себе званично неуједињене са једним или против једног од већих блокова. Сврха организације, како је написано у Хаванској декларацији из 1979. године, је да осигура „националну независност, суверенитет, територијални интегритет и безбедност несврстаних земаља у њиховој борби против империјализма, колонијализма, неоколонијализма, апартхејда, расизма, укључујући и ционизам и све облике стране агресије, окупације, доминације, мешања или хегемоније, као и против блоковске политике“. Покрет несврстаних се фокусирао на националне борбе за независност, искорењивања сиромаштва, економски развој и супротстављање колонијализму, империјализму и неоколонијализму. Они су представљали 55% становништва планете, већину влада на свету и скоро две трећине чланица Уједињених нација.

Важнији чланови су били Југославија, Индија, Египат и повремено Кина. Бразил никада није био стални члан покрета, али је држава делила много циљева Покрета несврстаних и често је слала посматраче на конференције Покрета несврстаних. Иако је намеравано да организација буде близак савез као и НАТО и Варшавски пакт, имала је мало јединства и многе од њених чланица су биле у савезу са једном или другом великом силом. На пример, Куба је била у савезу са Совјетским Савезом током Хладног рата.

Покрет несврстаних
NAM Members
Покрет несврстаних 2009.
  Државе чланице
  Државе посматрачи
Датум оснивања1. септембар 1961.
Београд,
 ФНР Југославија
СедиштеЏакарта,
 Индонезија
Координациони биро:
Њујорк,
 САД
Чланови120 чланица,
17 посматрача
РуководиоциГенерални секретар: Илхам Алијев
Председавање:
 Азербејџан
Веб-сајтcsstc.org

Настанак покрета

Термин „Несврстани“ је први сковао индијски премијер Џавахарлал Нехру током свог говора 1954. у Коломбу, Шри Ланка. У свом говору, Нехру је описао пет постулата који су коришћени као водиље у кинеско-индијским односима, а које је прве смислио ондашњи кинески премијер Џоу Енлај. Названи Пет принципа мирољубиве егзистенције или Панчшил, ови принципи ће касније послужити као основа Покрета несврстаних. Тих пет принципа су:

  1. Узајамно поштовање територијалног интегритета и суверенитета
  2. Узајамно ненападање
  3. Узајамно немешање у унутрашње послове
  4. Једнакост и узајамна корист
  5. Мирољубива коегзистенција

Порекло Покрета несврстаних се може пратити до конференције одржане у Бандунгу, Индонезија, 1955. Светске несврстане нације су изразиле своју жељу да не буду увучене у идеолошке сукобе Истока и Запада у Хладном рату. Бандунг је био значајна прекретница за развој покрета као политичке организације. Тито, Нехру и Насер су 19. јула 1956. године на Брионима потписали декларацију о заједничкој сарадњи и политици - Покрет несврстаних.[1]

Ипак, 5 година касније у септембру 1961. године, уз велику заслугу Јосипа Броза Тита, одржана је прва званична конференција Покрета несврстаних. Уз Тита и Нехруа, други истакнути светски лидери који су учествовали у стварању Покрета несврстаних су били Гамал Абдел Насер, председник Египта, Сукарно, председник Индонезије и Кваме Нкрумах, први председник Гане.

Покрет је изгубио кредибилитет током седамдесетих када је критикован да у њему постају доминантне државе које су биле пријатељске према Совјетском Савезу. Док су вође као Тито, Насер, Сукарно или Нехру могли представљати идеологију несврстаних, вође попут Фидела Кастра су компромитовале цео концепт.

Постоји и књига „Неочекивана промјена: како је створен покрет несврстаних” која је настала на основу дневничких белешки Богдана Црнобрње, дипломате СФРЈ из 1961. године.[2][3]

Земље чланице

  1.  Авганистан
  2.  Азербејџан
  3.  Алжир
  4.  Ангола
  5.  Антигва и Барбуда
  6.  Бангладеш
  7.  Барбадос
  8.  Бахами
  9.  Бахреин
  10.  Белизе
  11.  Белорусија
  12.  Бенин
  13.  Боливија
  14.  Боцвана
  15.  Брунеј
  16.  Буркина Фасо
  17.  Бутан
  18.  Вануату
  19.  Венецуела
  20.  Вијетнам
  21.  Габон
  22.  Гамбија
  23.  Гана
  24.  Гвинеја
  1.  Гвинеја Бисао
  2.  Гијана
  3.  Гренада
  4.  Демократска Република Конго
  5.  Доминика
  6.  Доминиканска Република
  7.  Египат
  8.  Еквадор
  9.  Екваторијална Гвинеја
  10.  Еритреја
  11.  Етиопија
  12.  Замбија
  13.  Зеленортска Острва
  14.  Зимбабве
  15.  Индија
  16.  Индонезија
  17.  Ирак
  18.  Иран
  19.  Јамајка
  20.  Јемен
  21.  Јордан
  22.  Јужноафричка Република
  23.  Камбоџа
  1.  Камерун
  2.  Катар
  3.  Кенија
  4.  Колумбија
  5.  Комори
  6.  Република Конго
  7.  Куба
  8.  Кувајт
  9.  Лаос
  10.  Лесото
  11.  Либан
  12.  Либерија
  13.  Либија
  14.  Мадагаскар
  15.  Малави
  16.  Малдиви
  17.  Малезија
  18.  Мали
  19.  Мароко
  20.  Мауританија
  21.  Маурицијус
  22.  Мјанмар
  23.  Мозамбик
  24.  Монголија
  25.  Намибија
  1.    Непал
  2.  Нигер
  3.  Нигерија
  4.  Никарагва
  5.  Обала Слоноваче
  6.  Оман
  7.  Пакистан
  8.  Панама
  9.  Палестина
  10.  Папуа Нова Гвинеја
  11.  Перу
  12.  Руанда
  13.  Сао Томе и Принципе
  14.  Саудијска Арабија
  15.  Свазиленд
  16.  Света Луција
  17.  Свети Винсент и Гренадини
  18.  Северна Кореја
  19.  Сејшели
  20.  Сенегал
  21.  Сент Китс и Невис
  22.  Сијера Леоне
  23.  Сингапур
  24.  Сирија
  1.  Сомалија
  2.  Судан
  3.  Суринам
  4.  Тајланд
  5.  Танзанија
  6.  Источни Тимор
  7.  Того
  8.  Тринидад и Тобаго
  9.  Тунис
  10.  Туркменистан
  11.  Уганда
  12.  Узбекистан
  13.  Уједињени Арапски Емирати
  14.  Филипини
  15.  Фиџи
  16.  Хаити
  17.  Хондурас
  18.  Централноафричка Република
  19.  Чиле
  20.  Џибути
  21.  Шри Ланка

Бивше чланице

Посматрачи

Организације

Конференције Покрета несврстаних

Места и датуми конференција:

Прва конференција

Прва конференција се одржала у Београду 1961. године. На њој су били представници 25 земаља – по 11 из Азије и Африке заједно са Југославијом, Кубом и Кипром, а у складу са усвојеним „критеријумима несврстаности“, којима се обавезују да воде политику несврстаности на принципима коегзистенције, да подржавају борбу за национално ослобођење, да се не укључују у мултилатералне пактове блоковских сила, да не склапају војне савезе са великим силама и да не уступају своју територију за војне базе великих сила.

У свом говору, један од родоначелника несврстаности, председник Тито је рекао: „Овај састанак, по мом мишљењу, треба да доведе велике силе до сазнања да судбина света не може да буде у њиховим рукама. Он треба да докаже протагонистима сила да већина света одлучно одбацује употребу силе као начина решавања разних важних питања која нам је прошли рат оставио у наслеђе. Без претеривања могу рећи да земље које су заступљене на овој конференцији, а и многе друге које не припадају ни једној групацији, представљају велику већину јавног мишљења света. Оне представљају савест човечанства. О томе треба и те како да воде рачуна они који помишљају на ратне авантуре. Такав пример дао је и Други светски рат; он се поразно завршио по најјаче фашистичке државе, које су насиље и силу узеле као водећи принцип политике, а рат као средство за постизање својих циљева, то јест за наметање своје доминације читавом свету, игноришући хумане и друге моралне принципе који у савременом свету све снажније долазе до изражаја... То је веома поучна историја и требало би да о њој мисле они који звецкају оружјем и држе свет у сталној напетости и страху“.

После свестране размене мишљења, у којој је главна пажња била посвећена опасностима на светски мир, проблемима разоружања, колонијализма и економског развоја, усвојено је и неколико докумената: Декларација шефова држава или влада, Изјава о опасности од рата и апел за светски мир, као и писма идентичног садржаја председнику владе СССР Хрушчову и председнику САД Кенедију.

Историјски значај Београдске конференције је у томе што је први пут окупила државнике несврстаних земаља и формулисала изворне принципе и циљеве политике и покрета несврстаних као независног, ванблоковског и глобалног фактора у међународним односима.

Друга конференција

Друга конференција шефова држава или влада несврстаних земаља одржана је у Каиру од 5. до 10. октобра 1964. године. Њој су присуствовали представници 47 држава у својству пуноправних учесника и 10 земаља у својству посматрача. Наглом ширењу покрета несврстаних допринело је ослобађање многих земаља из колонијалног ропства, нарочито афричких.

У својству домаћина, председник Насер је, између осталог рекао: „Данас је захтев за социјалном правдом покретачка снага развоја у свакој земљи. Тај захтев, захтев за правдом, треба да одигра велику улогу и у међународној заједници која постаје једна целина... Ми не верујемо да се подела света завршава поделом на западни и источни блок. Може да дође до нове, веће и још озбилјније поделе. На блок сиромашних и блок богатих. Блок развијених и блок недовољно развијених.“

Главне теме конференције су били Арапско-израелски сукоб и Индијско-пакистански сукоб. На конференцији је усвојен Програм за мир и међународну сарадњу, у коме се посебно истичу принципи активне и мирољубиве коегзистенције.

Трећа конференција

Трећа конференција шефова или влада несврстаних земаља одржана је од 8. до 10. септембра 1970. године у Лусаки. Конференцији су присуствовали представници 55 земаља у својству пуноправних учесника и 9 земаља у својству посматрача.

Током те конференције покрет је формирао сталну организацију да би развијао економске и политичке везе. Замбијски председник Кенет Каунда је играо одлучујућу улогу у овим догађајима, а у својству домаћина је између осталог рекао: „Наш покрет треба у будућности да одигра веома значајну улогу не само у земљама у развоју, већ и у читавом свету. Он се заснива на чињеници да је већина људи искрено уверена да у данашњој међународној ситуацији поштовање њихових легитимних интереса није обезбеђено и да су њихова права и њихове наде никако не могу остварити уколико се не разреше постојеће противуречности. Право учествовања у трагању за таквим решењем не представља монопол великих сила“.

На конференцији су усвојене: Декларација о миру независности, развоју, сарадњи и демократизацији међународних односа у којој су реафирмисани принципи и циљеви несврстаности и одређено место и улога покрета у измењеним међународним условима, обележеним првим резултатима детанта у односима блоковских сила; Декларација о несврставању и економском прогресу у којој је придат приоритетни значај мењању стања у међународним економским односима; те више других резолуција.

Четврта конференција

Четврта конференција шефова држава или влада несврстаних земаља одржана је у Алжиру од 5. до 10. септембра 1973. године. Конференцији је присуствовало 75 земаља у својству пуноправних чланова, 9 земаља посматрача и 3 земље госта.

У својству домаћина конференције алжирски председник Хуари Бумедијен је сажео програм несврстаности у неколико језгровитих реченица: „Национална независност са свим својим компонентама, политичким, економским и културним; борба против колонијализма, ционизма и апартхејда; борба против неоколонијализма, империјализма и свих облика стране хегемоније, распуштање блокова, уклањање војних база, опште и потпуно разоружање - то су, између осталог, задаци који стоје пред нама ако хоћемо да у свету завлада мир који би био заснован на равноправности држава, демократизацији међународних односа и сарадњи међу народима“.

у Алжиру је виђено како се покрет носи са новим економским реалностима. Светски нафтни шок из 1973. године је довео до тога да неке чланице буду значајно богатије од осталих. Крај повезаности америчке валуте за злато и накнадна девалвација долара је уклонило једну од највећих притужби групе. Одржана у време развоја детанта у односима СССР и САД и након нормализације односа САД и Кине, Алжирска конференција је одредила политичке задатке несврстаних земаља у борби за даљу демократизацију међународних односа и формулисала мере за изградњу новог економског поретка. Политички и економски задаци несврстаних земаља добили су подједнак значај у склопу остваривања дугорочних визија покрета несврстаних. Конференција је усвојила Политичку декларацију, Економску декларацију, Акциони програм економске сараднје, Декларацију о борби за национално ослобођење и више других резолуција о тада актуелним светским питањима.

Пета конференција

Пета конференција шефова држава или влада несврстаних земаља одржана је у Коломбу, Шри Ланка, од 16. до 19. августа 1976. године. Јачање улоге несврстаних земаља у међународним односима довело је до даљег ширења покрета несврстаних. Конференцији је присуствовало 86 земаља у својству пуноправних учесника, 9 земаља посматрача, 12 ослободилачких покрета и међународних организација и 7 земаља гостију.

Председница владе Шри Ланке, Сиримаво Бандаранаика, је у својству представника земље домаћина поздравила присутне и указала на место и улогу несврстаности у актуелном политичком и временском тренутку:„У Уједињеним нацијама је снага покрета несврстаних горко нападана као„тиранија већине“. Ми знамо да несврставање није било замишљено да буде, нити да ће икада постати тиранија. У сваком случају, оно је било најмоћније оружје против других тиранија које је свет, нарочито трећи свет, упознао током последнјих пет векова: тираније сиромаштва, тираније глади, неисхрањености и умирања од изгладнелости, тираније болести и преране смрти и, изнад свега, потпуног одсуства изгледа на ма какву срећу или наду. Међутим, можемо бити задоволјни том критиком, јер је она најпозитивније, мада нехотично признање наше солидарности и привржености демократским методама у борби против зала старог поретка. Снага нашег покрета је још уочљивија када констатујемо да су несврстани махом сиромашне и недовољно развијене земље, без уобичајених могућности за примену моћи и утицаја, као што су војна сила, велико индустријско богатство или добро организована и савремена средства за масовно комуницирање. Наша снага је у непоколебљивој припадности нашим начелима и нашем јединству. Она представља огромну моралну силу коју морају узимти у обзир они који су донедавно били навикли да имају неоспорну моћ над судбином других народа“.

Упркос умножавању спорова и сукоба међу самим несврстаним земљама, као и све очигледнијим настојањима блоковских сила да прошире своје старе утицаје у регионима у којима се налази гро несврстаних земаља, на конференцији је постигнут консензус о свим питањима од заједничког интереса.

Шеста конференција

Шеста конференција шефова држава или влада несврстаних земаља одржана је од 3. до 9. септембра 1979. године у Хавани. Конференцији је присуствовало 95 земаља у својству пуноправних учесника, једна земља са специјалним статусом, 11 земаља посматрача, 8 земаља гостију и више ослободилачких покрета и међународних организација.

Приликом отварања конференције а у својству домаћина председник кубанске владе Фидел Кастро је између остлог рекао: „Борба за мир и за праведни економски поредак, за правилно решење тешких проблема који погађају наше земље, постаје у све већој мери основни проблем покрета несврстаних земаља. Мир, и огромне опасности које му прете, није питање које треба да остане у искључивој надлежности великих сила. Мир је могућ, али се мир може осигурати у оној мери у којој све земље буду свесне и одлучне у борби за њега. Нећемо мир за само један део света. Хоћемо мир за све народе. Мир и правду, мир и слободу. Мир за све земље. Мир за све континенте. За све народе. Потпуно схватамо да без упорне и одлучне борбе нећемо постићи мир, а морамо веровати у могућност постизања мира упркос империјализму и назадним факторима који још увек постоје у свету. Веома је велика уједињена снага наших земаља. Ми морамо тражити, захтевати и освојити мир, детант, мирољубиву коегзистенцију и разоружање, јер они неће сами доћи. Пред данашњим светом нема друге алтернативе, уколико желимо да човечансво опстане“.

у Хавани је расправљано о предности „природне алијансе“ које су многи видели између Покрета несврстаних и Совјетског Савеза. Под вођством Фидела Кастра, конференција је расправљала о концепту антиимперијалистичке алијансе са Совјетским Савезом. Премијер Јамајке Менли је одржао добро примљен просовјетски говор. Међу осталим стварима које је рекао је било: „Сви антиимперијалисти знају да је равнотежа снага у свету неповратно промењена 1917. године када је постојао покрет и човек у Октобарској револуцији, а Лењин је био тај човек“. Менли је такође одликовао Кастра за ојачавање снага посвећеним борби против империјализма на западној хемисфери.

Седма конференција

Када је постало очигледно да Седма конференција несврстаних земаља, због рата Ирака и Ирана, неће моћи да буде одржана у септембру 1982. у Багдаду, једногласно је одлучено да нови домаћин буде Индија.

Тако да је седма конференција шефова држава или влада несврстаних земаља одржана од 7. до 12. марта 1983. године у Њу Делхију. Од укупно 101 земље пуноправне чланице, конференцији је присуствовало 99 земаља у својству пуноправних чланова (није учествовала Санта Луција; док је место предвиђено за Кампучију остало упражњено због немогућности постизања консезуса око тога да ли ће је представљати законска влада, за шта се залагала огромна већина земаља, или влада коју су устоличиле вијетнамске трупе и коју је подржавала мања група несврстаних земаља), 10 земаља посматрача, 10 земаља гостију и више међународних организација и других посматрача и гостију.

У свом говору председница владе Индије, Индира Ганди, је између осталог рекла: „Људски род се нашао на самом рубу пропасти светског економског система и уништења у нуклеарном рату. Уколико би дошло до тих трагедија, може ли се ико од нас, био он велики, мали, богат или сиромашан, било да је са севера или југа, запада или истока, надати да ће се спасти? Анализирајмо економску кризу. Ми из света у развоју немамо никакву безбедност. Уколико дође до економског слома, ми ћемо бити први и најтеже погођени. У овом међузависном свету чак и најбогатији нису имуни на поремећаје. Само уз коегзистенцију може постојати било каква егзистенција. Сматрајте немешање и неинтервенисање основним законима међународног понашања. Међутим, различити типови интервенција, отворених или прикривених, појављују се у Азији, Африци, Латинској Америци. Све ове интервенције су неприхватљиве и недопустиве. Мешање води ка интервенцији, а једна интервенција често повлачи другу. Ниједна сила или група сила нема оправдања или моралног права да се тако меша или интервенише. Не можете осудити један покушај, а прећи преко другог. Свака ситуација има сопствене почетке. Било какви да су, решења морају бити политичка и мирољубива. Све земље се морају држати принципа да сила или претња силом не сме бити коришћена против територијалног интегритета или политичке независности неке земље“.

Осма конференција

Одржавање Осме конференције несврстаних земаља у Харареу пало је тачно у време обележавања 25-годишњице утемељења покрета несврстаних у Београду 1961. године. Ова коинциденција је представљала изврсну прилику за постављање два фундаметална питања: шта је покрет несврстаних успео да постигне у току протеклог периода и да ли је покрет у међувремену истрошио своје историјске потенцијале?

Државници окупљени у Харареу били су једнодушни у оцени да су утемељивачи несврстаности Тито, Нехру, Насер, Нкрумах и Сукарно у вртлогу хладноратовских деоба раскрилили видике и просторе за прелазак са поретка који се заснива на доминацији, на поредак који ће се темељити на слободи, правди и благостању за све. Није било државника, без обзира на његова политичка и идеолошка опредељења, који није изразио веру у принципе и циљеве које су тада прокламовани.

Седамнаеста конференција

Присутни званичници су усвојили финални документа на 190 страна на којем позивају на мир и сарадњу, истовремено изражавајући забринутост због ситуације у самој Венецуели и посебно земљама погођеним ратом.

Председник Венецуеле Николас Мадуро сматра самит Несврстаних приликом да учврсти своју међународну позицију. Ипак, слаб одзив охрабрио је његове политичке противнике који инсистирају да се одржи референдум о његовом смењивању.

Самиту је присуствовао шеф српске дипломатије Ивица Дачић, који је имао низ билатералних састанака.

Види још

Референце

  1. ^ Несврстане основали лидери, а заслуге приписала Јованка (Б92, 19. јул 2016)
  2. ^ Како је створен Покрет несврстаних („Политика”, 14. новембар 2016)
  3. ^ Дневник Богдана Црнобрње („Политика”, 7. јануар 2017)
  4. ^ La Nación -Opinión- Pág. 19: Los No Alineados ("The Non-Aligned"), for Lucio Garcia del Solar, 10 October 2006 (in Spanish).
  5. 5,0 5,1 5,2 5,3 „Final Document of the 7th Summit of the Non-Aligned Movement -(New Delhi Declaration)” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) на датум 8. 10. 2011. Приступљено 17. 8. 2013.
  6. 6,0 6,1 6,2 "The Non-Aligned Movement: Member States" Архивирано на сајту Wayback Machine (децембар 9, 2010) (на језику: енглески). XII Summit, Durban, South Africa, 2–3 September 1998. Приступљено 24 August 2012.
  7. ^ Kin, Lai Kwok (2 September 1992). "Yugoslavia Casts Shadow over Non-Aligned Summit". Reuters (via The Independent. Приступљено 24 August 2012.

Спољашње везе

Halštajnova doktrina

Halštajnova (Hallstein) doktrina je vezana za međunarodno-pravno priznanje vlada. Ime je dobila po ministru spoljnih poslova Savezne Republike Nemačke koji se zalagao za prekidanje diplomatskih odnosa sa svim državama koje budu priznale vladu Nemačke Demokratske Republike ("Istočne Nemačke", "sovjetske zone").

On je smatrao da je zvanični Bon jedini ovlašćen da zastupa interese 18 miliona Nemaca koji žive u Nemačkoj Demokratskoj Republici. Ova doktrina je primenjena i u praksi (primeri Kuba i FNRJ), a ponovo je aktuelizovana povodom mogućnosti međunarodno-pravnog priznanja takozvane nezavisnosti Kosova i Metohije, u kojem bi slučaju Srbija prekinula diplomatske odnose sa svim državama koje bi priznale nezavisnost južne srpske pokrajine.

Titoizam

Titoizam je izraz kojim se označava službena ideologija, odnosno društveno-političko uređenje bivše Jugoslavije u periodu kada je njome vladao Josip Broz Tito, preciznije u periodu od raskida sa Istočnim blokom od 1948. pa sve do društveno-ekonomskih reformi krajem 1980-ih neposredno pred raspad države. Sam izraz se u Titovoj Jugoslaviji nije službeno upotrebljavao, delimično zato što su ga kao prvi upotrijebili sovjetski i drugi staljinistički propagandisti kao pejorativni termin, odnosno opisali titoizam kao revizionističko skretanje s „pravog“ puta, odnosno „izdaju“ temeljnih principa marksističko-lenjističke, odnosno komunističke ideologije. U SFRJ se, pak, kao izraz za službenu ideologiju koristio samoupravni socijalizam odnosno socijalističko samoupravljanje.

Бандуншка конференција

Конференција у Бандунгу је међународна конференција одржана од 18. до 24. априла 1955. године у граду Бандунгу у Индонезији. На конференцији је учествовало 29 држава из Африке и Азије. Поједини аутори сматрају да је ова конференција била први корак у настајању Покрета несврстаних.

На конференцији је усвојено завршно саопштење и донете су резолуције које су се односиле на разоружање, борбу против колонијализма, економску сарадњу држава Африке и Азије и самоопредељење народа.

Конференција је одржана на инцијативу председника Влада Бурме, Цејлона, Индије, Индонезије и Пакистана. Званични назив је био Азијско-афричка конференција, али познатија као Бандуншка конференција. Присутан је био и Макарије III у име колонијалног Кипра, али није поптисао завршно саопштење.

Гамал Абдел Насер

Гамал Абдел Насер (арап. جمال عبد الناصر Gamāl ʿAbd an-Nāsir‎; Александрија, 15. јануар 1918 — Каиро, 28. септембар 1970) је био египатски војник и председник.

Рођен је у Александрији, а 1918. завршио је Краљевску војну академију. Био је официр у египатској војсци. Његов политички успон почео је у јулу 1952. године војним ударом којим је збачен краљ Фарук I. Након укидања монархије 1953. и успоставе једностраначке републике коју је у почетку водио генерал Мухамад Нагиб, 1954. Насер је преузео власт. Успешно је водио преговоре с Британцима око повлачења из Египта, окончавајући тако њихову вишедеценијску контролу над Египтом. Насер је 1956. изабран за египатског председника, а исте године је донио одлуку о национализацији Суецког канала. Године 1958, настојао је конкретизовати своје замисли о арапском јединству формирајући федерацију Египта и Сирије - Уједињену Арапску Републику - под његовим предсједавањем. Но, УАР је доживио крах након војног удара у Сирији. Насер је удаљио Египат од западних земаља, а прославио се концептом арапског социјализма и национализацијом финансијских институција, чиме је требало финансирати индустријализацију земље. Неко је време био најутицајнији лидер арапског света. Напад Израела на Египат 1967. у Шестодневном рату и тежак египатски пораз до којег је дошло разлог су због којег је Насер дао оставку исте године. На захтев јавности вратио се на дужност, али никада није успио вратити углед панарапског лидера какав је имао до рата. Умро је 1970. године у Каиру.

Детант

Детант (од француске речи, Détente - попуштање) је појам који се користи за раздобље генералног побољшања односа између Сједињених Држава и Совјетског Савеза током 1970-их. У Совјетском Савезу, Детант је био познат под појмом разрядка (попуштање напетости).

Раздобље Детанта окарактерисао је низ споразума попут САЛТ-а I, САЛТ-а II и Хелсиншког споразума. САЛТ I означио је заустављање производње нуклеарног оружја у САД и Совјетском Савезу. Такође је између Вашингтона и Москве успостављена брза телефонска линија, тзв. црвени телефон, у случају да обе земље могу брзо успоставити контакт у случају критичне ситуације било где у свету. Хелсиншки споразум тицао се поштовања људских права у Европи.

Детант је окончан након интервенције Совјетског Савеза у Авганистану. Последица тога био је амерички бојкот Олимпијских игара у Москви 1980. године. Избор Роналда Регана за председника САД 1981, означио је коначан крај Детанта и почетак тзв. Другог Хладног рата.

Домино ефекат

Домино ефекат или домино теорија је политички појам из времена Хладног рата који је први пут јавно користио амерички председник Двајт Ајзенхауер 1954. године.

Током Хладног рата западне земље су, а посебно САД, претпостављале наглу територијалну експанзију Совјетског Савеза и комунистичке идеологије. Домино теорија претпоставља да у случају пада једне земље у „комунистичке руке“, сви њени суседи потпадају под њен утицај и у кратком року такође постају комунистички. Као домине, све земље тог региона би постале комунистичке и комунизам би се неконтролисано ширио.

Ајзенхауер је као одговор таквој политици предвидио политику „врати назад“ (офанзивно проширење политике изолације Харија Трумана), која би при сваком паду једне земље у „комунистичке руке“ аутоматски изазвала реакцију западних земаља под вођством САД. Ајзенхауеров план није никад примењен у својој оригинално агресивној верзији.

Изумитељи и интелектуални заступници домино теорије били су министри иностраних послова у владама Трумана и Ајзенхауера, Дин Ачесон (енгл. Dean Acheson) и Џон Фостер Далс (енгл. John Foster Dulles).

Истим термином се користила америчка администрација и током Вијетнамског рата. Постојао је страх да ће падом Јужног Вијетнама и остале земље Индокине постати комунистичке.

Државни удар у Грчкој 1967.

Грчки државни удар 1967. године десио се 21. априла, само неколико недеља пре парламентарних избора, када је група десно оријентисаних официра под вођством бригадног генерала Стилијаноса Патакоса и пуковника Георгиоса Пападопулоса и Николаоса Макарезоса преузела власт у Грчкој.

Други хладни рат

Други хладни рат, познат и као Нови хладни рат, односи се на стање политичких и војних тензија између Русије и Западног свијета, слично Хладном рату у коме је дошло до глобалне конфронтације између Западног блока и Источног блока предвођеног Совјетским Савезом. У новом хладном рату се углавном сврставају Кина и Русија на једну страну а САД и Европска унија на другу.

Каранфилска револуција

Каранфилска револуција (порт. Revolução dos Cravos) је пуч који је започео 25. априла 1974. године под вођством армије у Португалији и који је довео до промене ауторитарне диктатуре у либералну демократију. Свргнут је диктатор Марсело Каетано, који је на том месту заменио Антонија Салазара који је владао скоро 40 година. Народ који је изашао на улице је као симбол жеље за мирним променама поклањао војницима и полицајцима каранфиле, тако да су они постали симбол ових догађања. У догађајима је страдало четворо људи. На прву годишњицу револуције одржани су први слободни избори.

Овај дан се у Португалији слави као национални празник.

Колумбијски сукоб

Колумбијски сукоб је почео средином 1960.их година и представља асиметрични рат између колумбијских власти, паравојних јединица и криминалних организација, и левичарских герила, као што су Револуционарне Оружане Снаге Колумбије (FARC) и војске Националног ослобођења (ELN), које се боре међусобно, како би повећали свој утицај на територији Колумбије.

Никарагванска револуција

Никарагванска револуција (шп. Revolución Nicaragüense), позната и као Сандинистичка револуција (шп. Revolución Popular Sandinista‎‎) је била оружана побуна коју су током 1960-их подигли никарагвански левичари окупљени око Сандинистичког фронта. Главни циљ побуне је био свргавање са власти диктаторске породице Сормоза која је том земљом владала аутократски деценијама. У томе су и успели, те је Сормоза свргнут 1979. године, али новом репресијом становништва су изгубили популарност, чиме су 1981. изазвали побуну националистичких десничарских снага познатих као Контраши.

Односи Србије и Кеније

Односи Србије и Кеније су инострани односи Републике Србије и Републике Кеније.

Односи Србије и Либије

Односи Србије и Либије су инострани односи Републике Србије и Државе Либије.

Односи Србије и Покрета несврстаних

Односи Србије и Покрета несврстаних су односи Републике Србије и Покрета Несврстаних Земаља.

СФРЈ је од самог оснивања имала водећу улогу у Покрету. Услед распада СФРЈ, чланство СРЈ у ПНЗ је суспендовано 1992. године. Регулисањем чланства СРЈ у УН, на састанку Координационог бироа ПНЗ, 2001. године прихваћен је захтев за добијање статуса посматрача у Покрету, што је верификовано на министарском састанку, у Њујорку новембра 2001. године.

Р. Србија у складу са својим спољно-политичким приоритетима, нема намеру да мења статус у Покрету, али настоји да, у остваривању својих виталних државних и националних интереса, прагматично обезбеди своје присуство и сарадњу у оквиру ПНЗ.

За наступ Србије према ПНЗ од значаја је и чињеница да су неке веома важне МО - колективни чланови ПНЗ (ОИС, АУ и сл.). Статус посматрача такође омогућава Р.Србији праћење глобалних политичких и економских питања из угла ове групе земаља.

У Београду је 5. и 6. септембра 2011.г. одржан комеморативни министарски састанак Покрета несврстаних поводом 50. годишњице одржавања оснивачког састанка Покрета на врху у Београду.

Операција Кондор

Операција Кондор је био шифровани назив за тајну операцију у Јужној Америци под покровитељством САД.

Операција Незамисливо

Операција Незамисливо (енгл. Operation Unthinkable) је британски војни план напада на Совјетски Савез 1. јула 1945. године . Војни план је израдио главни штаба британске војске по наређењу Винстона Черчила.

Спутњикова криза

Спутњикова криза је била америчка реакција на успех програма Спутњик. Она је била један од кључних догађаја Хладног рата и почела је 4. октобра 1957, када је Совјетски Савез лансирао Спутњик 1, први Земљин вештачки сателит. Лансирања Спутњика и неуспех прва два покушаја лансирања из пројекта Вангард шокирали су америчку јавност. Председник Двајт Ајзенхауер је назвао ову реакцију "Спутњиковом кризом". Иако је сам Спутњик био сасвим безопасан, његово кружење око Земље је наглашавало стално претњу коју је САД осећала од Совјетског Савеза. Иста ракета која је лансирала Спутњик могла је послати нуклеарну бојеву главу било где у свету у року од неколико минута, прескачући океане који су успешно од напада штитили континентални део САД током оба светска рата. Совјети су показали ову могућност 21. августа успешним пробним летом ракете Р-7 на растојању од 6.000 km.

Мање од годину дана након лансирања Спутњика, Конгрес САД је усвојио Закон о образовању за националну одбрану. Закон је био четворогодишњи програм који је инвестирао стотине милиона долара у образовни систем САД. После почетног шока у јавности, почела је Свемирска трка, што је довело до слања првог човека у свемир 1961, пројекта Аполо и слања првих људи на Месец 1969.

Трећи свет

Трећи свет је појам који се односи на све земље које су економски неразвијене, али су у развоју. Потиче из времена Хладног рата, када су ове земље формирале покрет несврстаних (првим и другим светом су се сматрали САД, СССР и њихови савезници). Окончањем Хладног рата и падом социјализма, појам је проширен на све земље у развоју.

Уједињење Јемена 1990.

Уједињење Јемена извршено је 22. маја 1990. године када су Народна Демократска Република Јемен (Јужни Јемен) и Арапска Република Јемен (Северни Јемен) формирале Републику Јемен.

1940-е
1950-е
1960-е
1970-е
1980-е
1990-е
Замрзнути сукоби
Спољна политика
Идеологије
Организације
Пропаганда
Трке
Види још

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.