Подунавље

Подунавље је назив за подручја уз Дунав лоцирана у Србији и Хрватској.

Историјски контекст

Назив Подунавље је историјски употребљаван као одредница за поједине бивше управне области. У Хабзбуршкој монархији је у 18. веку постојала Посавско-подунавска војна граница, док су у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, у првој половини 20. века, постојале Подунавска област (1922—1929) и Дунавска бановина (1929—1941).

Између 1980. и 1989. постојала је градска општина Подунавље у Новом Саду, док је источни део Републике Српске Крајине, понекад називан и Подунавска Крајина. Данас у Републици Србији постоји Подунавски округ.

Vojvodina 1922 1929-sr

Подунавска област, 1922-1929.

Danube banovina (sr)

Дунавска бановина, 1931.

Градови и места у српском делу

Ilok 001
Дунав код Илока и Бачке Паланке

Градови и места у хрватском делу

Види још

Јагњило (Младеновац)

Јагњило је насеље у општини Младеновац у Граду Београду. Према попису из 2011. било је 1931 становника.

Бачко Подунавље

Бачко Подунавље је резерват биосфере и налази се на северозападу АП Војводине у Србији и чине га остаци некада пространих плавних предела Подунавља.

Географски региони Србије

Ово је списак неких географских и традиционалних региона Србије. Региони који су у Панонској низији су подељени рекама, док су они у планинским деловима углавном подељени планинама. Тамо где постоје високе планине, границе региона прате врхове планина. Неким регионима су границе долине река (ти региони се углавном преклапају са другим регионима). Региони најчешће добијају назив по рекама које протичу кроз њих, на пример, регион око Дрине је Подриње.

Ови региони немају никакав званични статус. Неки од њих се преклапају, или немају јасно одређене границе.

Костолачка култура

Костолачка култура је енеолитска култура, самостално издвојена захваљујући В. Милојчићу. Област коју обухвата је шира од познатије Баденске културе. Костолачка култура обухвата Карпатски басен, Централнобалканско подручје и румунско Подунавље. Милоје Васић је 1906. и 1908. публиковао налазе из Прахова, Костолца и Винче. Неки од локалитета ове културе су:

Злотска пећина

Костолац

Падина

Добановци

Бановци

Белегиш

Вучедол

СарвашНа румунским налазиштима костолачка керамика се готово по правилу налази помешана са Коцофени-керамиком.

Лангобарди

Лангобарди или Ломбарди (лат. Langobardi, итал. Longobardi, ломб. Longobard (зап.)), су западногерманско племе које се први пут спомиње у делима Гаја Јулија Цезара око педесетих година пре н. е у склопу Свевског војног савеза дуж реке Елбе, Мајне, Некара и горње Рајне.

Први помен племена Лангобарда се налази у Цезаровом спису о Галском рату. Лангобарди се код Цезара не спомињу тим именом, већ само као западногерманско племе. Цезар спомиње Лангобарде на подручју реке Елбе, Мајне, Некара (данас у Немачкој) и горње Рајне. У ствари био је то Свевски широки војни савез, којим је у почетку загосподарило племе Свева, а коме су поред Лангобарда припадала и племена: Маркомана, Семона и Хермундурија, као и низ ситнијих племена на доњој Рајни. Римљани су за време Цезара, а посебно након његове смрти водили бројне ратове са овим Свевским савезом за одбрану њихових западних граница царства. Велико померање Лангобарда је уследило одмах након кризе Римског царства и све већег надирања других варварских племена.

Свевски војни савез се распао, а одвојена племена су имала своје племенске вође. Код Лангбарда је позната титула конинг, што је и слично као краљ, али се ради само о истакнутим племенским вођама.

Лангобарди долазе почетком 3. века на подручје Скандинавског полуострва где се сукобљавају са осталим мањим племенима. Према сведочанству лангобардског историчара Павла Ђакона, друга племена нису знали Лангобарде под тим именом, већ су их називали „Винили“, по готском сточарском племену „Виња“ које је једно време живело у долини Одре. Лангобарди су по доласку у Скандинавију добили своје прве вође.

Браћа Ибо и Ајо су узели власт над читавим племенским савезом и повели га у трагању за новим животним простором. Трагајући за простором, Лангобарди су непосредно дошли у сукоб са Вандалима и њиховим краљем Годаном. После њиховог пораза, вандалски краљ је наредио да се на његов двор појави неколицина поражених који ће наредити својим женама да пусте косу до лица у знак пораза. Чим је краљ видео призор испред двора са пуштеним косама, насумично је питао своје слуге: Ко су ове дугобрадоње? Тако је и настао назив за Лангобарде, јер на латинском то и значи:(ланг-дуга, барт-брада).

По напуштању Скандинавије, Лангобарди се настањују на територији Скоринге (данас Немачка) . Пред крај 5. века напуштају ове просторе и долазе на ушћу Лабе на западној и левој обали те реке. На овим просторима Лангобарди остају све до прелаза из 3. у 4. век, а тада се њихова главнина у спором кретању кроз средњу Европу, Шлеску и Моравску доселила у средње Подунавље. Почетком V века они су ударом узели државу Херула у јужној Словачкој, па су одатле своју власт проширили на јужну Моравску, јужну Чешку и Доњу Аустрију.

Почетком четвртог века долазе на простору доње Одре и постају суседи Вандала. Лангобарди се даље крећу према југоистоку, преко Моравске у Западну Панонију где долазе у сукобе са околним племеном Гепида у 6. веку. За време њиховог владара Ваха постају краљевина и организована држава. Учествују као савезници у борби против Острогота на страни Византије. У Панонији остају све до доласка Авара који их потискују. Почетком 568. године почиње њихова велика сеоба под краљем Албоином у Италију која је остала опустошена после протеривања Острогота.

Краљ Албоин организује стабилну државу, учвршћује краљевску власт и дели земљу на 13 независних војводстава. Лангобардска краљевина у Италији ће трајати од 568. до 774. године.

Лангобарди су по заузимању простора Италије полако почели да шире своју власт, да одузимају имања свештеницима и да врше феудализацију земље.

Пошто су заузели све веће градове осим Рима, дошли су у сукоб са папством које се обратило за помоћ Каролинзима. Против њих је прво водио рат Карло Мартел, па затим Пипин Мали, да би их краљ Карло Велики коначно победио 774. године.

Ново насеље (Нови Сад)

Ново насеље (познато и као Бистрица) градска је четврт Новог Сада. Насеље се налази западно од центра града, поред пута према Футогу, Бачкој Паланци, Вуковару; на важној обилазници тешких камиона, кроз Булевар Војводе Степе. Насеље има 37.000 становника, а подељено је у две месне заједнице: Бистрица и Гаврило Принцип. Данас, већина становништва живи у колективним стамбеним објектима (зградама).

Општина Подунавље

Општина Подунавље је бивша градска општина Новог Сада. Постојала је од 1980. до 1989. године. Захватала је територију од 152 km², а од ње је по пространству била већа само градска општина Славија.

Општина Смедеревска Паланка

Општина Смедеревска Паланка је општина у Подунавском округу у Шумадији, у централној Србији. Општина се на истоку граничи са општином Велика Плана, на северу са градом Смедеревом, на југозападу са општином Топола, на западу са градом Београдом, односно са његовом градском општином Младеновац и на југу са општином Рача. Површина општине износи 422 km² и по величини је 42. у Републици Србији.

Општина се налази на 44°23' северне географске ширине и 20°53' источне географске дужине, на надморској висини од 100 до 286 m, као ивични, североисточни предео Шумадије, који је познатији под именом Доња Јасеница, по реци Јасеници.

Северно и северозападно пружа се Подунавље, источно је долина Мораве са Поморављем, а јужно и западно овај крај се граничи Рудничким и Космајским крајем.

Смедеревска Паланка је српској историји подарила пар знаменитих људи, какви су били Станоје Главаш, Милоје Поповић Ђак (Ђакова буна), војводе Вулићевићи, Божидар Трудић али и пар значајнијих спортиста, међу којима су свакако најзначајнији Мирослав Мута Николић, Мирољуб Аранђеловић и Перица Огњеновић.

Седиште општине је градско насеље Смедеревска Паланка. Општина Смедеревска Паланка се састоји од 18 насеља: једног градског и 17 осталих насеља. По подацима из 2011. године у општини је живело 50.284 становника, с тим што половина овог број отпада на сеоско становништво.

Патријарх српски Никон

Никон I је био архиепископ пећки и патријарх српски од 1419. до 1435. године.На трону Српске цркве био је у време владавине деспота Стефана Лазаревића. Најранији помен о овом српском јерарху забележио је у Похвали кнезу Лазару 1419/20. године Антоније Рафаил, књижевник грчког порекла који је избегао у Србију. Један пенегирик-похвала писан је 1424/25. године, по налогу патријарха Никона. Тих година деспот Стефан сазвао је сабор у рудничкој Сребрници, где је одредио себи за наследника Ђурђа Бранковића. На сабору је био присутан и патријарх Никон.Владар Србије Деспот Ђурађ Бранковић, рекао је српском Патријарху Никону (1419-1435) да ће га обесити уколико оде у Фиренцу.Ради потписивања Фирентинскe унијe, што је био покушај уније римокатоличке и православне цркве на црквеном сабору у Фиренци 6. јула 1439. године када Балкан, Византија и остале православне земље нису биле у могућност да се Турцима одупру. Тражили су помоћ од западних хришћана, а Ватикан их је дочекао уценом.

У Јеванђељу које је око 1428. године преписао монах Доситеј у дужем запису сачувано је сведочанство о тешком стању у Србији после смрти деспота Стефана. Захваћени паничним страхом пред турским надирањем људи су бежали и збуњени лутали да нађу склониште где се Турчин још није појавио. У таквим тешким приликама на окупу су били деспот Ђурађ, патријарх Никон и сабор. Патријарх Никон је из своје резиденције манастира Жиче морао да се склони у Подунавље, где се одржао сабор. Постоји неколико различитих мишљења о месту одржавања сабора, ипак преовладава мишљење да је то било у Београду.

Патријарх Никон је посебно заслужан, не само за наш црквени и уметнички живот, већ и за књижевност. По његовој заповести и захтеву Константин Филозоф је написао Живот Деспота Стефана, једно од најзначајнијих дела српске средњовековне књижевности.

Последњи помен о патријарху Никону је из 1435. године у једном запису рукописног Триода који је преписао ђакон Арсеније.

Подунавски управни округ

Подунавски управни округ се налази у средишњем делу Републике Србије. Обухвата град и општине:

Град Смедерево – седиште градско насеље Смедерево

Општина Смедеревска Паланка – седиште градско насеље Смедеревска Паланка

Општина Велика Плана – седиште градско насеље Велика ПланаСедиште округа је градско насеље Смедерево.

Смедерево је било престоница српске државе у 15. веку – ту је био смештен двор у време тадашњег српског владара Ђурђа Бранковића. Данас се у остацима Смедеревске тврђаве, завршене 1430. године, назиру некадашњи двор, капеле и зграде за владарску породицу. На старом смедеревском гробљу налази се црква из 15. века за коју се претпоставља да је била породична гробница Ђурђа Бранковића и о њој се причају многе легенде.

У привредном погледу Смедерево је данас један од водећих градова у Србији.

Саобраћај у Аустрији

Република Аустрија спада у земље, које се пружају кроз више важних европских географских области (Алпи, Подунавље, Панонска низија), а природно сужење, тзв. "Бечка врата" јесу природни пролаз у средишњи део Европе са њеног Истока. Саобраћај у Аустрији је веома развијен, па су многе природне препреке, попут Алпа, већ одавно савладане.

Аустрија има развијен друмски, железнички, ваздушни и водени саобраћај. Беч, као престоница државе, представља не само главни саобраћајни чвор у држави, већ и у овом делу Европе.

Саобраћај у Бугарској

Република Бугарска је земља која се протеже кроз неколико важних области (Балкан, област Црног Мора, Подунавље). Саобраћајна жила-куцавица земље је удолина реке Марице, која се наставља ка западу у удолину престонице Софије, а на истоку се отвара ка Истанбулу и Малој Азији. Главно чвориште у земљи је престоница, Софија.

Бугарска има развијен друмски, железнички, ваздушни и водени саобраћај.

Саобраћај у Словачкој

Словачка Република је средњоевропска земља, која се простире кроз више области Европе (Подунавље, област Карпата, Панонска низија). Ове околности омогућиле су изваредне услове за развој свих видова саобраћаја и промета кроз земљу.

Словачка има развијен друмски, железнички, ваздушни и водни саобраћај. Главни саобраћајни чвор у земљи је главни град, Братислава.

Саобраћај у Србији

Република Србија се често назива „споном између Истока и Запада“. Овде се обично мисли на Моравску долину, јер је она најлакше проходан пут између Грчке и Мале Азије са једне стране и остатка Европе са друге.

Србија такође припада и многим већим европским подручјима (Балкан, Подунавље, Панонска низија, Динарска област). Овако повољан саобраћајни положај био је и главни чинилац њене тешке прошлости (погледати: Историја Србије).

Република Србија има развијен друмски, железнички, ваздушни и водни саобраћај. Због низа географских повољности развој саобраћаја у Србији ће у будућности бити још бржи и обимнији. Главно саобраћајно чвориште у земљи је главни град, Београд.

Кроз Србију пролазе два паневропска саобраћајна коридора: друмско-железнички Коридор 10, са својим краковима B и C и речни Коридор 7.

Саобраћај у Хрватској

Република Хрватска је земља, која се протеже кроз више регија Европе (Балкан, Средоземље, Панонска низија, Подунавље), што земљи даје велики саобраћајно-прометни значај. Главно саобраћајно чвориште у држави је престоница, Загреб.

Хрватска има развијен друмски, железнички, ваздушни и водни саобраћај.

Саобраћај у Чешкој

Чешка Република је унутаркопнена земља средње Европе, која не излази на велике европске реке. Са друге стране, земља представља разделницу између више европских области (Подунавље, области река Одре, Лабе, област Алпа, област Татри), што погодује развоју прометног саобраћаја и великом прометном значају земље.

Чешка има развијен друмски, железнички, ваздушни и водни саобраћај. Главни саобраћајни чвор у земљи је главни град, Праг.

Смедеревско Подунавље и Јасеница

Смедеревско Подунавље и Јасеница чине део Шумадије и захватају њен крајњи североисточни део. Највећи део области се налази у Подунавском округу, док се мањи западни део налази у оквиру града Београда. Највећи град области је Смедерево.

Специјални резерват природе Горње Подунавље

Горње Подунавље је специјални резерват природе који се налази у Војводини. Резерват је остатак некадашњих пространих плавних предела Подунавља. Чине га неколико одвојених целина: Моношторски рит, Апатински рит и подручја Штрпца, Козаре и Карапанџе. Налази се на алувијалној равни и алувијалној тераси леве обале Дунава, на надморским висинама од 80 до 88 m са израженим микрорељефом, непосредно од границе са Мађарском до Богојева у дужини од 64 km и површини од 19,648 ha.

Средња Европа

Средња или централна Европа је географска регија која обухвата површину од 1.253.371 km2, односно 11,9 % површине Европе. Простире се од Балтичког мора, на северу, до Црног мора и високих веначних планина на југу, које чине северну границу Јужне Европе.

Осим тога, може се сматрати да се и северна, јужна и југоисточна Европа у одређеној мери граниче и преклапају са средњом Европом тј. положај ове регије је веома значајан јер повезује све остале регије Европе.

Сви главни путеви који повезују западну и источну, северну и јужну Европу прелазе преко територије средње Европе. Ова регија обухвата девет земаља: Мађарску, Чешку, Словачку, Румунију, Швајцарску, Аустрију, Лихтенштајн, Немачку и Пољску.

Од ових девет земаља само три излазе на море, тако да у овој европској регији преовлађују континенталне земље.

Области Војводине
Области Шумадије
Подрињско-посавске
области
Области Рашке и
Западног Поморавља
Тимочко-браничевске
области
Области Јужног
Поморавља
и Шоплука
Области
Косова и Метохије

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.