Подела Римског царства

Подела Римског царства је последица немогућства доброг управљања из једног центра, Рима.

Прва подела Римског царства

Први пут подела Римског царства се десила за време цара Диоклецијана 286. који је увео систем тетрархије и одлучивши тиме да је Римско царство сувише велико да би један човек могао успешно да влада њиме. Царство је било подељено на четири дела којим су владала по двојица августа и двојица цезара. Август Диоклецијан је владао из Никомедије, док је други август Максимијан владао из Милана. Ускоро су савладари узели по једног помоћника, цезара. Они су владали из Трира на Рајни и Сирмијума. Међутим, систем тетрархије није успео. Савладари су почели да ратују између себе 306. године. Из тих борби као победник је изашао цар Константин 314. године и ставио под своју власт целокупну територију Римског царства. После смрти цара Константина његова три сина заратила су око престола и као победник из те борбе изашао је средњи син Констанције (351). Констанције је збачен са власти и на престо је доведен Јулијан (361—363). Јулијан је доживео пораз у борбама са Персијанцима и током тог рата изгубио је свој живот. Војска је за цара прогласила Јовијана који је владао кратко, до 364. године.

Друга подела Римског царства

Јовијана је наследио син Валентинијан I који је поделио царство на два дела. Источни део дао је свом брату Валенсу, док је за себе задржао западни део. Доживевши пораз у бици код Хадријанопоља 378. године и притом изгубивши свој живот, власт је наследио његов брат Валентијан који је царство поделио са војсковођом Теодосијем.

Коначна подела Римског царства

После смрти Валентијана 392. године, цар Теодосије је завладао целокупним Римским цаством. Међутим, цар Теодосије је 394. године коначно поделио царство на два дела. Западни део царства дао је млађем сину Хонорију, док је старијем сину Аркадију предао источни део царства. Цар Теодосије умро је 17. јануара 395. године. После те године Римско царство више никад није било уједињено.

Литература

  • Н. А. Машкин, Историја Рима, Београд 1968.
395

395 је била проста година.

Дијецезе Римског царства

Римске дијецезе (грч. διοίκησις; лат. diacesis) су биле управне јединице позног Римског царства. У административној хијерархији, дијецеза је била испод нивоа преторијанске префектуре, а изнад нивоа провинције, тако да се свака префектура делила на дијецезе, а ове су се даље делиле на посебне провинције. На челу дијецезе се налазио викар (лат. vicarius), који се у источним областима царства називао и егзарх (грч. ἔξαρχος). По титули управитеља, дијецезе су понекад називане и викаријатима, односно егзархатима.

Западно римско царство

Западно римско царство је назив за западну половину Римског царства након административне поделе коју је увео цар Диоклецијан 286. године. У ужем, али и ширем смислу речи, овај термин се односи на западну половину царства у периоду између смрти цара Теодосија I 395. и свргавања последњег западноримског цара Ромула Августула 476. године које је извео вођа варварских најамника у Италији Одоакар.

У теорији Римско царство је и после 286. односно 395. било једно, јединствено и недељиво. У пракси, након 286. царством је управљало по неколико владара, најчешће један на Истоку, други на Западу. Теоретски гледано, последњи владар јединственог царства био је Теодосије Велики који је на самрти 395. поделио царство између своја два сина — старијем Аркадију је оставио Исток, млађем Хонорију Запад. Након тога, западни цареви су владали прво из Милана, а после 402. из Равене. После 407. почело је убрзано слабљење Западног римског царства услед навала варвара (Готи, Вандали, Франци и др.) који су почели да се насељавају унутар граница царства и да га деле између себе и да оснивају сопствене краљевине. После 455. западноримски цар је фактички владао само Италијом, а 4. септембра 476. Ромул Августул је свргнут. Последњи титуларни цар био је Јулије Непот, који је умро у Далмацији 480. године. Након 476, односно 480, варварски владари Италије, попут Одоакра и Теодорика, сматрани су за намеснике римског цара из Константинопоља, али су у пракси владали као независни владари.

Источноримски (византијски) цар Јустинијан I је покушао у 6. веку да обнови римску власт на Западу и његове војсковође су заузеле Италију, Африку и медитеранску обалу Хиспаније. Међутим, овај подухват јер био кратког века, мада се директно византијско присуство у Италији осећало све до 1071. године. Укратко, после свргавања Ромула Августула, римска власт у Западној Европи је била више фиктивна него стварна, тако да се 476. традиционално сматра за почетак нове историјске епохе — средњег века.

Криза 3. века

Криза трећег века (позната као "војна анархија" или "криза Царства") је назив који се везује за период историје Римског царства између 235. и 284. године. Та велика криза је била узрокована спољним нападима, унутрашњим грађанским ратовима и економском кризом. Промене које је Царство доживело у том периоду у погледу институција, друштва, економског живота, религије биле су толико дубоке, да се Криза III века углавном тумачи као сам наговештај промене епохе, тј. наговештај доласка средњег века.

Током овог педесетогодишњег периода, свака од три велике опасности или невоље која је задесила државу је могла довести до краха Царства. Упркос што је по свакој разумној анализи Царство требало да престане да постоји, оно се одржало: томе су одлучно допринели способни цареви и коначно, Диоклецијанове мере, као и подела Царства.

Током Кризе III века, Царством је владало више од двадесет, или чак двадесетпет особа (тачан број није могуће утврдити, због великог броја слабо документованих владавина узурпатора). Највећи број владара у овом периоду имао је изузетно кратке владавине, а већину царева на престо су уздизали њихови војници.

Ликовна уметност

Ликовна уметност (пластична уметност, просторна уметност) је уметност која као облик комуникације користи ликовни језик. Она је део општег света уметности којем припада још: књижевност, музика, плес, глума, филм, и остале уметности.

Пад Римског царства

Овај чланак се односи на историографске теорије о Паду Римског царства. За преглед политичких и других важних догађаја погледајте чланак Западно римско царство.

Пропаст Римског царства или Пад Римског царства, а такође и Пад Рима, је историографски термин који се употребљава за крај постојања Западног римског царства. Термин је први употребио британски историчар Едвард Гибон у свом делу "Опадање и пропаст Римског царства" из 1776. године. Гибон није био ни први ни последњи који је покушао да открије разлоге пропасти Римског царства. О популарности питања сведочи и немачки историчар Александер Демант који је 1984. сакупио укупно 210 теорија о пропасти Рима.

Традиционални датум пада Царства је 4. септембар 476. године када је западноримског цара Ромула Августула свргао вођа варварских најамника Одоакар. Многи историчари оспоравају овај датум уз опаску да је Источно римско царство (Византија) постојало све до 29. маја 1453. када су Отомански Турци заузели престоницу царства Константинопољ. Други кључни датуми су и смрт Теодосија Великог 395. године након које се Царство поделило на Западно и Источно, прелазак бројних варварских племена преко Рајне 406. године (Вандали, Свеви, Алани, Бургунди...) или убиство западноримског војсковође Стилихона, после кога је дошло до потпуног слома и осипања римске војске на Западу. Неки историчари сматрају да се уместо термином „пад“ може користити термин „комплексна трансформација“.

Хонорије

Флавије Хонорије (9. септембар 384 — 15. август 423) је био римски цар од 393. до 395. године, а затим цар Западног римског царства све до своје смрти. Био је млађи син Теодосија Великог и његове прве жене Елије Флације и брат Аркадија, цара на Истоку. Током Хоноријеве владавине, Западно римско царство је осетно слабило, а у часу његове смрти било је на ивици пропасти.

Хонорије је постао конзул када је имао само две године. За цара и савладара свог оца је проглашен 23. јануара 393. године. Када је Теодосије умро, јануара 395, Хонорије и Аркадије су поделили Царство: Хонорије је постао цар Западног римског царства са само десет година. У првим годинама своје владе, Хонорије је зависио у многочему од свог главног војсковође Вандала Стилихона. Да би нагласио своје везе са младим царем, Стилихон га је убедио да се ожени његовом ћерком. У почетку Хонорије је живео у Милану, али када су Визиготи упали у Италију 402. године, Хонорије је своје престоницу пренео у Равену, која је била боље заштићена.

Хонорије се сусретао са многим опасностима: варварским упадима, као и са устанцима разних узурпатора. Устанак којег је предводио Гилдон букнуо је у провинцији Африци и трајао је од 397. до 398. године. Варвари су први пут напали Италију 401, а други пут 405. године, али је Стилихон успео да их порази 406. године. У Британији је ситуација била још тежа: узурпатор Марко и његови наследници нападали су Галију из Британије. Свеви, Алани и Вандали су из Галије последњих дана 406. године кренули за Шпанију. Тамо су се и учврстили. Римску одбрану је ослабило то што је Хонорије убио Стилихона 408. године. Вероватно је у питању била дворска интрига против овог варварског заповедника, који је иначе био Аријанац.

Године 409. дошло је до покушаја узурпације Приска Атала, сенатора кога је подржавао визиготски краљ Аларик I. Исте године су се побунили и војсковође из Хиспаније, Геронтије и Максим. Хонорије је покушао опет преговоре са Алариком, али су се завршили безуспешно. Аларик I је свргнуо Атала и упао у Италију 410. и опљачкао Рим. Геронтије је затим прогласио Максима за цара у Хиспанији, али је Хонорије на крају успео да угуши ове устанке 411. године.

У Галији је устанак подигао Јовин, који је задобио подршку Алана, Бургунда и Гала. Јовин је покушао да преговара са Готима који су 412. напали, али безуспешно, тако да је готски краљ Атаулф прешао на Хоноријеву страну. Тиме је Хонорије успео да се избори са Јовином 413. године. Идуће, 414. Атаулф је прогласио за цара Приска Атала, али је затим морао да побегне у Хиспанију. То је био и крај устанка Приска Атала, који без помоћи Визигота, није ништа сам могао да уради. У североисточном делу Галије, Франци су успоставили свој утицај, док су се у Визиготи утврдили у северозападном делу.

У периоду између 420. и 422. године неки Максим (можда онај исти који је још 409. подигао устанак) је задобио и изгубио власт у Хиспанији. Хонорије је био принуђен да прихвати да његов савладар буде Констанције, 421. године. Он се иначе оженио Хоноријевом сестром Галом Плацидијом. После Хоноријеве смрти, Констанције III је остао једини цар (422. године).

Хонорије није иза себе оставио наследника. Тада је цар Истока Теодосије II помогао долазак на престо Хоноријевог сестрића Валентинијана III, сина Гале Плацидије и Констанција III.

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.