Подгоричка скупштина

Велика народна скупштина српског народа у Црној Гори (или краће само Велика народна скупштина, често и са додацима Велика црногорска народна скупштина или Велика српска народна скупштина), познатија под називом Подгоричка скупштина, била је народно представништво Црне Горе по завршетку Првог свјетског рата. Заседала је од 24. до 29. новембра 1918. године у Подгорици. Њене најпознатије одлуке биле су: збацивање краља Николе и династије Петровића-Његоша у корист династије Карађорђевића, уједињење Црне Горе са Краљевином Србијом и исказивање подршке уједињењу свих Срба, Хрвата и Словенаца у јединствену југословенску државу. Ове одлуке, које су биле од историјског и далекосежног значаја, представљале су вољу већег дела народа у Црној Гори, али са њима се нису слагале присталице свргнутог краља Николе, што је недуго потом довело до нових политичких заплета. Скупштина је такође изабрала и посебан Народни одбор, коме је поверено вршење извршне власти. Предсједник скупштине био је Саво Церовић.[1][2][3]

Учесници Велике Народне скупштине српског народа у Црној Гори, Подгорица, 26.11.1918
Учесници Велике Народне скупштине српског народа у Црној Гори, одржане 26. новембра 1918. године у Подгорици

Припреме за скупштину

Рад на уједињењу Црне Горе и Србије интезивиран је током уласка савезничких трупа (француских, енглеских, америчких, италијанских и српских) у ослобођену Црну Гору. Начелник српске Врховне команде, војвода Живојин Мишић, уочи уласка ових трупа на територију Црне Горе (Метохија), у упуству команданту, Драгутину Милутиновићу, 23. октобра одредио је задатак српским трупама да „помоћу Црногораца раде на сједињењу Црне Горе и Србије“. Пут од Пећи до Цетиња српске трупе су прошле за веома кратко време. Цетиње је званично заузето 23. октобра (5. новембра) 1918. године. У њему је успостављена команда места и војна власт, која се позивала на наредбе Врховне команде српске војске. Са српском војском у Црну Гору су ушли и политичари који су били задужени за политички рад. На седници српске владе, 15. октобра 1918. године, за повереника за политичка питања у Црној Гори именован је Светозар Томић, а у Одбор су, поред Томића, у договору са Пашићем, ушли: Петар Косовић, Јанко Спасојевић и Милосав Раичевић. Они су одмах по уласку српских трупа на подручје Црне Горе формирали Централни извршни одбор за уједињење Србије и Црне Горе, који је деловао по инструкцијама српске владе. Рад на уједињењу било је потребно приказати као жељу црногорског народа, ради оправдања пред међународном заједницом. Положај краља Николе био је политички неизвестан. Одбор за уједињење је вршио постављање начелника округа и срезова, председника у варошким општинама, старешине у капетанијама и један број чиновника.

Овој Великој народној скупштини су претходиле сличне, мањег значаја, по готово свим местима Црне Горе и под различитим називима. На њима је успостављена процедура одржавања избора, сазивања заједничке скупштине и циљеви које заједничка скупштина треба свету да обзнани.

Избори за скупштину

Montenegro1913
Краљевина Црна Гора: простор на коме су спроведени избори 19. 11. 1918.

Централни извршни одбор је, на седници у Беранама 25. октобра/7. новембра 1918. године, прописао Правила за бирање народних посланика за Велику народну скупштину. Проглас о расписивању избора и Правила за бирање народних посланика за Велику народну скупштину, послати су из Берана 27. октобра окружним начелницима у Црној Гори, с налогом да се организују избори по капетанијама, варошким општинама и срезовима. За одржавање зборова и избор повереника дат је рок од седам дана, док је у неким местима, попут Цетиња, за те послове преостало тек три дана. Читавим изборним процесом руководио је Централни извршни одбор преко својих повереника и изасланика који су сазивали зборове и седнице и утврђивали резултате избора.

Избори за састав скупштине обављени су 19. 11. 1918. године на целом простору краљевине Црне Горе. Свака капетанија бирала је по 2, док је сваки срез (из области које су ослобођене у Првом балканском рату) бирао по 3 посланика. Већи градови (преко 5 000 становника) бирали су по 2 посланика, а они мањи (са мање од 5 000 становника) по 1 посланика.

Гласало се на јавним зборовима (без бирачких спискова, идентификационих докумената и бирачких одбора), на којима је јавним и посредним гласањем:

  • свака капетанија бирала 10 повереника,
  • сваки срез бирао 15 повереника,
  • свака већа варош бирала 10 повереника,
  • свака мања варош бирала 5 повереника.

Потом су се окупљали повереници из једног округа и на заједничкој седници одлучивали о својим представницима тј. представницима на скупштини.

У неким капетанијама нису ни одржани скупови (пљеваљски и берански округ), већ су посланици једноставно именовани и још су представљали народ бјелопољског округа. Посланици бирани у Андријевици представљали су грађане плавсо-гусињског среза. На овај начин је изабрано 165 посланика за скупштину.

Српска војска је имала наређење да „настави најенергичније и свим средствима да се на територији коју је наша војска окупирала угуши свака агитација, па ма од кога долазила“, у чему су им на располагању стајала „сва средства“ (Ж. Мишић). Врховна команда српске војске наредила је својим командама са седиштем у Сарајеву, Загребу и Београду да спрече повратак дела угледних црногорских интернираца (водећих официра, министара, посланика...) „док се питање уједињења не реши“.

Ток скупштине

Саво Фатић
Потпредсједник скупштине, правник и судија Саво Фатић (1876-1948)

Припреме за почетак рада скупштине обележила су два супротна мишљења о начину уједињења Црне Горе и Србије. Скупштина је заседала од 24. до 29. новембра 1918. године. Од две претходне и пет редовних заседања, најзначајнија је друга редовна седница од 26. новембра на којој су донесене историјске одлуке о уједињењу народа Краљевине Црне Горе и Краљевине Србије, као и одлука о детронизацији династије Петровића.

Скупштина је отпочела са радом 24. 11. у згради Дуванског монопола и на првом заседању изабрани су тајним гласањем органи скупштине (председник Саво Церовић, потпредседници Лазар Дамјановић и Саво Фатић и секретари).

Бјелаши

Бјелаши су се залагали за безусловно сједињавање Црне Горе и Србије.

Зеленаши

Зеленаши су се залагали за условно сједињавање Црне Горе и Србије.

Одлуке скупштине

Подгоричка скупштина је, на Другој редовној седници 13./26. новембра, без расправе и акламацијом усвојила већ написани текст Одлука, који су потписали 160 посланика. Овај акт је усвојен под именом Резолуција, а касније објављен као плакат под називом Одлука. Одлуке су:

  • Да се краљ Никола I Петровић - Његош и његова династија збаци са црногорског пријестола.
  • Да се Црна Гора са братском Србијом уједини у једну једину државу под династијом Карађорђевића, те тако уједињене ступе у заједничку Отаџбину нашег троименог народа Срба, Хрвата и Словенаца.
  • Да се изабере Извршни народни одбор од 5 лица, који ће руководити пословима, док се уједињење Србије и Црне Горе не приведе крају.
  • Да се о овој скупштинској одлуци извијести бивши краљ Црне Горе Никола Петровић, Влада Краљевине Србије, пријатељске Споразумне силе и све неутралне државе.
Марко Даковић
Марко Даковић члан Извршног народног одбора

На четвртој седници (28. новембра) је изабран Извршни одбор, у ствари привремена влада.

На петој седници (29. новембра) скупштина је одлучила:

  • Да се покретна и непокретна имовина бившег краља Николе Петровића Његоша и његове династије, у Црној Гори конфискује у име народа.
  • Да се за свагда забрани улазак у нашу земљу пређашњем краљу Николи Петровићу Његошу, а тако и свим члановима његове династије.

Краљева имовина је конфискована.

Одлука о уједињењу са Србијом, довела је до низа других одлука o уједињењу у нову државу под именом Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца.

Подгоричка скупштина је изабрала делегацију од осамнаест чланова, коју је предводио митрополит Гаврило Дожић, да одлуке Подгоричке скупштине однесе у Београд. Делегација је уручила одлуке Подгоричке скупштине регенту Александру 17. децембра 1918. године, или 17 дана послије проглашења уједињења и стварања Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца, односно југословенске државе. Овим је практично заокружен оквир одлука Подгоричке скупштине којим је проглашено припајање Црне Горе Србији, детронизована црногорска династија и успостављена привремена власт која је одлуке требало да спроведе у дело.

Одлуке Подгоричке скупштине није признале ниједна велика сила. Сама Србија је званично раскинула дипломатске односе са Црном Гором 28. децембра 1918. године, више од мјесец дана по доношењу одлуке о безусловном уједињењу. Одлукама Подгоричке скупштине црногорска држава је фактички престала да постоји.

Јануарско засједање

Последњи пут Велика народна скупштина се састала, на захтев владе из Београда, 27. јануара 1919. године и изабрала посланике из Црне Горе у Привремено народно представништво, привремено представничко и законодавно тијело југословенске државе. Изабрани су: Андрија Радовић, Марко Даковић, Тодор Божовић, Спасоје Пилетић, Ристо Јојић, Лазар Дамјановић, Михаило Ивановић, Илија Љумовић, Марко Матановић, Трипко Жугић и Радован Бошковић.

Тачке извјештаја који је сачинила међународна посматрачка комисија састављена из више чланова из различитих земаља, поводом избора за Подгоричку скупштину и генералног стања у Црној Гори, 9. фебруара 1919. године:

1) Трупе које су се налазиле у Црној Гори су биле југословенске, а не србијанске: њихов број у цијелој земљи не прелази 500 људи: оне нису биле уплетене у изборе и збивања око побуне.

2) Избори су били слободни пошто 500 официра и војника југословенских нису могли десетинама хиљада Црногораца наметнути своју вољу.

3) Избори су били демократскији него они практиковани за вријеме владавине бившег краља Николе.

4) Сви Црногорци су били за уједињење са Србијом и не желе повратак раскраља Николе, којега држе за издајника земље.

5) Побуна је проузрокована од стране неколико агената бившег краља, а који су потпомогнути агентима италијанским; могли су обманути неке необавијештене личности.

6) У земљи је владао мир, кривци ће бити осуђени од стране редовних судова.

7) Захтијева се да одбјегли побуњеници код Италијана у Сан Ђовани Ди Медуи и Котору буду предати француском генералну Венелу и да одговарају за рушење телефонских жица и пљачку војничких намирница. Број затворених личности се пење отприлике на једну стотину. Сви сељаци су пуштени на слободу.

О уједињењу и прихватању краљевине Срба, Хрвата и Словенаца под Карађорђевићима, пише престолонасљедник Михаило Петровић Његош у својим мемоарима:

„Били смо још на школоваљу у Истбурну кад је, 1. марта 1921, преминуо наш дед, краљ Никола. Преставио се у осамдесетој години живота, у својој вили у Антибу, на југу Француске. Крајем 1918. године, уједињење Црне Горе са Србијом, сан свих Срба, било се извршило под околностима са којима он није био сагласан. Стога је остао да живи у иностранству. Са својом женом, краљицом Миленом, провео је неко вријеме у Италији, па потом у Француској (Лион, Бордо, По), и коначно се населио на Азурној обали. Његова смрт изазвала је у мени дубоку жалост. Неколико дана доцније, имао сам прилику да у енглеским листовима видим, с тужним и мучним осјећањем, фотографије његове сахране. На једном снимку, његов ковчег италијански морнари уносе у ратни брод. По жељи његове кћери краљице Јелене, сахрањен је у Сан Рему. За њим ће тамо, две године доцније, отићи и наша бака Милена.”

„Мада се огромна већина Црногораца изјаснила за уједињење Црне Горе са Србијом, - и стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, - један мали број одбијао је да то призна. Кад је краљ Никола умро, они су за краља прогласили мог стрица Данила. Из ког разлога који ми нису познати, Данило се решио да ту титулу не понесе. Како је био без деце, сва своја права пренео је на мене, још малолетног. То, уосталом, није имало своје важности, ни последица. Два-три месеца доцније, кад сам се о распусту нашао код мајке у Паризу, прочитао сам у штампи вест о томе да су све велике силе признале уједињење Црне Горе са Србијом у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Ја сам у оно време био исувише млад, да бих имао тачну и јасну представу о значају свега тога. Доцније, кад сам темељно проучио историју Јужних Словена, разумео сам у којој мери је било праведно, и неопозицо, то уклапање Црне Горе у једну ширу отаџбину, након векова растављености, с осталим Србима, Хрватима и Словенцима. Црна Гора, - која се била одржала кроз историју као острвце независности и слободе, док су се остала браћа налазила у склопу Аустрије или Турске, - није имала разлога да постоји као целина за себе кад су се браћа ослободила туђинског господарства. Попут Италијана и Немаца, Југословени су се 1918. године ујединили на основу начела о самоопредељењу народа. Они што су жалили за Црном Гором као засебном државом, нису увиђали једну основну ствар: да Црна Гора није могла постојати као самостална држава од тренутка кад су се створили услови за једну велику националну државу народа исте крви и језика. Већ у својој младости, чим сам био у стању схватити елементе нашег националног проблема, ја сам се заувек, и непоколебљиво, определио за принцип пуног југословенског јединства.”

Легитимност или нелегитимност

Овај акт је према делу историчара био преседан у дотадашњој балканској историји, да једна независна држава буде сједињена са другом, без обзира на њену независност и њен међународно - правни легитимитет и континуитет. У доба тих догађања постојала је црногорска влада, црногорска скупштина (бирана на изборима 1914. године), црногорски двор при којем су деловали акредитовани представници великих сила и Србије, црногорски Устав и закони.

Са друге стране војска краљевине Црне Горе је 25. 01. 1916. године, због немогућности да одступи, је распуштена. Ово је по некима тумачено као капитулација, чиме је политички врх краљевине Црне Горе изгубио дозу кредибилитета.

Сами савезници нису били начисто шта се догађа у Црној Гори, па су у исту слали више мисија које су им подносиле извјештаје. Неки извјештаји су били марљиво урађени, а неки површно (урађени за један дан).

„Премда се данас пренаглашавају многе неправилности приликом припрема велике Народне скупштине у Подгорици, уз истицање да је присуство српских трупа било коришћено као нека врста притиска, чињеница је, ван сваког спора, да је већина народа у Црној Гори, преко својих угледних изабраника, с много аутентичног ентузијазма 26. новембра 1918. изгласала безусловно сједињење са Србијом. Свргавање династије Петровић-Његош, које је претходило чину уједињења под династијом Карађорђевића имало је, међутим значајније последице: краљеве присталице су, уз финансијску помоћ италијанских официра, покушали да оружјем оспоре ново стање, и најстаријега српскога краља Николу Петровића Његоша, врате на престо Црне Горе. Брзо и брутално скршена Божићна побуна, оставила је, бар у локалном предању, ако не и у проверивим историјским изворима, горак укус међусрпског сукоба, који се данас, из сасвим других разлога, намерно, тј. ненаучно, преувеличава.”

(Душан Батаковић-„Уједињење Црне Горе и Србије: Од снова предака до кошмара савременика“)

Види још

Референце

  1. ^ Rakočević 1983, стр. 47-58.
  2. ^ Ракочевић 1988, стр. 129-161.
  3. ^ Ракочевић 1989, стр. 53-66.

Литература

Спољашње везе

Божићна побуна

Божићна побуна (позната и као Јануарска побуна) била је оружана побуна у Црној Гори, која је избила 6. јануара 1919. године, уочи Божића, те је по томе и добила назив. Побуну су организовали прваци зеленашког покрета, који су се залагали за обнову државности Краљевине Црне Горе и повратак на власт свргнутог црногорског краља Николе. Иако у начелу нису били против идеје о ширем народном и државном уједињењу, зеленаши се нису слагали са начином на који је оно извршено у јесен 1918. године. Као присталице условног уједињења, били су спремни да се сагласе са учешћем Црне Горе у стварању шире државне заједнице конфедералног типа, у којој би Црна Гора задржала основне елементе државности, сопствену династију и пуну самосталност у вођењу своје унутрашње политике.Подстакнути од Краљевине Италије, побуњеници су почетком 1919. године покушали да силом оружја преотму власт над територијом Црне Горе и Боке которске од савезничких снага. Након неуспјеха легалним и мирнодобским путем у Подгоричкој скупштини, како би се обезбиједио повољнији улазак Црне Горе у исту државну творевину са Србијом, а наиме проширена преговарачка моћ за столовима Италије у питањима око интересне сфере Јадранског приморја, дајући подршку успостављању претходног стања обнове црногорске државе под њеним краљем Николом. Зеленаши су се сукобили са бјелашима, присталицама безусловног уједињења, састављених из црногорске омладине и клубашких народњака. Главни организатори Божићне побуне су били италијански агент Министарства војног новинар Ђовани Балдачи и црногорски утицајни политичар Јован С. Пламенац.

Након неуспјеха побуне, отпор је настављен у виду Црногорске војске у егзилу у Италији, која је пребацивана да врши изненадне нападе на Поморје кришом, до њеног распуштања 1921. године италијанско-југословенским договорима. Поједине чете су остале да се крију по недоступним крајевима и врше четнички вид отпора повременим терористичким нападима све до 1924. године. Бројчана снага Зеленаша у самој Божићној побуни је била близу три хиљаде наоружаних људи. Већина војника, пак, борбу лично није видјела. Неки окарактеришу сукоб као чисту инвазију Италије, неки као грађански сукоб политички супротстављених Црногораца, а има и оних који борбу сматрају устанком црногорског народа.

Велика народна скупштина Срба, Буњеваца и осталих Словена у Банату, Бачкој и Барањи

Велика народна скупштина Срба, Буњеваца и осталих Словена у Банату, Бачкој и Барањи је била скупштина одржана у Новом Саду 25. новембра 1918. године, која је прогласила присаједињење Баната, Бачке и Барање Краљевини Србији.

Велики народни збор у Руми

Велики народни збор у Руми је био збор одржан у Руми 24. новембра 1918. године, који је затражио стварање јединствене државе Срба, Хрвата и Словенаца под династијом Карађорђевића и који је донео одлуку о непосредном присаједињењу Срема Краљевини Србији, у случају племенског или политичког цепања.

Зеленаши

Зеленаши су били припадници политичког покрета који се по завршетку Првог светског рата (1918) залагао за очување државности Краљевине Црне Горе. Прваци зеленашког покрета се у начелу нису противили идеји о ширем народном и државном уједињењу, али се нису слагали са начином на који је оно извршено у јесен 1918. године. Заступали су идеју о условном (конфедералном) уједињењу и били су спремни да се сагласе са учешћем Црне Горе у стварању шире државне заједнице, у којој би Црна Гора задржала основне елементе државности, сопствену династију и пуну самосталност у вођењу своје унутрашње политике.Назив су добили по зеленој боји предизборног летка на коме су била имена кандидата повјереника за избор посланика Подгоричке скупштине. Касније су се сјединили са Црногорском федералистичком странком. Присталице су им били сељаштво, бивши државни чиновници, интелектуалци блиски двору, официри итд. Организатори су Божићне побуне. Сматра се да су зеленаши бројали од 1.500 до 3.000 људи.

Историја Краљевине Југославије

Краљевина Југославија је постојала од 1. децембра 1918. до Другог светског рата. Основана је под именом Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца, а касније је променила име, прво у Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, а потом у Краљевина Југославија.

По завршетку Првог светског рата створили су се услови за стварање државе која би окупила Јужне Словене који су живели на подручју Србије, Црне Горе и словенских делова Аустроугарске. Краљевина Србија је на почетку Првог светског рата за своје ратне циљеве поставила уједињење Срба, Хрвата и Словенаца, доношењем Нишке декларације 7. децембра 1914. године. Убрзо је уследило формирање Југословенског одбора у Лондону 1915. године и Црногорског одбора за народно уједињење 1917. године. Конкретни преговори о уређењу будуће државе вођени су непосредно у два наврата - на Крфу 1917. године када је донета Крфска декларација и у Женеви 1918. године када је потписан Женевски споразум. Након рата, под вођством Југословенског одбора у Загребу се формира Држава Словенаца, Хрвата и Срба, док су истовремено црногорски делегати на спорној „Подгоричкој скупштини“ донели одлуку о присаједињењу Црне Горе Србији. Притом, и делегати Велике народне скупштине Војводине су 25. новембра донели одлуку да се директно припоје Краљевини Србији. Проглашење нове државе је обавио регент Александар I Карађорђевић, у име свог оца краља Петра I 1. децембра 1918.

Италијански покушај окупације Црне Горе

Италијански покушај окупације Црне Горе догодио се крајем новембра 1918. године, када су италијанске трупе под командом адмирала Виторија Моле покушале да запоседну Цетиње у циљу стварања основе за даљу окупацију Црне Горе. Покушај је био предузет у време припрема за одржавање Подгоричке скупштине, а италијанска намера је била да се запоседањем Цетиња и других места створе предуслови за организовање паралелних органа власти, састављених од присталица краља Николе. Ради спровођења свог плана, италијанске трупе су покушале искористе и присуство савезничких америчких јединица, које су одустале од учешћа у овом подухвату након одлучног протеста са српске стране, након чега су италијанске трупе одустале од читавог подухвата. Одлука америчких заповедника да одустану од учешћа у овом италијанском подухвату била је од пресудног значаја за избегавање италијанско-српског сукоба, који је могао избити у случају наставка италијанске акције према Цетињу.

Краљевина Србија

Краљевина Србија је бивши званични назив државе Србије у раздобљу између 1882. и 1918. године.

Србија је проглашена краљевином одлуком Народне скупштине 6. марта 1882. године, чиме је Кнежевина Србија уздигнута на ниво краљевине.

Први нововековни Краљ Србије Милан Обреновић је владао до 1889. када је абдицирао у корист свог тада малолетног сина Александра. Због малолетства Краља до 1893. је владало трочално Краљевско Намесништво.

1903. десила се смена династије превратом у ноћи између 10. и 11. јуна када је убијен Краљ Александар Обреновић а за новог краља проглашен Петар Карађорђевић.

Држава је проширила своју територију 1912—1913. на простор који је до тада био под турском влашћу т.ј. на простор Старе Србије учешћем у Балканским ратовима (Први и Други балкански рат).

Као исход Првог светског рата Краљевина Србија је као таква постојала све до 1. децембра 1918. када је прокламовано Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца под даљом владавином српске династије Карађорђевић. Свечаном прокламовању државног јединства Срба, Хрвата и Словенаца непосредно су претходили закључци Народног вијећа Словенаца, Хрвата и Срба и одлуке о уједињењу Војводине и Црне Горе са Србијом.

Краљевина Црна Гора

Краљевина Црна Гора је назив за државу Црну Гору у историјском раздобљу од 1910. до 1918. године. Почетак овог периода означен је уздизањем дотадашње Књажевине Црне Горе на степен краљевине (1910). Овом промјеном, Црна Гора се по државном рангу изједначила са сусједном Крљевином Србијом и другим сувереним краљевинама, а династија Петровића-Његоша је добила статус краљевске династије. Промјена државног ранга извршена је доношењем посебног закона, који је имао уставну снагу, али само у смислу промјене државног назива и владарског наслова, тако да је на снази и даље остао дотадашњи Устав Књажевине Црне Горе из 1905. године. Пријестоница је и даље остала на Цетињу. Једини владар био је краљ Никола I Петровић-Његош.

Митрополија црногорско-приморска

Митрополија црногорско-приморска је епархија Српске православне цркве. Надлежни архијереј је митрополит Амфилохије (Радовић), а сједиште митрополије се налази на Цетињу док је Саборна црква у Подгорици. Основана је 1219. године као Зетска епархија, од стране Светог Саве, првог српског архиепископа. Најстарија је епархија Српске православне цркве и једина која постоји без престанка и без икаквих прекида од стицања аутокефалности 1219. године.

Народне скупштине Црне Горе

Народна скупштина као установа обичајног права постојала је y Црној Гори још од првих почетака њеног независног живота. Као што је Србија y времену пре првог устанка имала своје кнежинске скупштине, као установу локалне аутономије, тако су и црногорска племена имала своје скупштине, своје саборе или свеопште зборове, вијећа и „гувна", која су решавала о по јединим племенским питањима. Господари Црне Горе, како они из времена када су владике и сенат претстављале врховну власт y земљи, тако и они из познијег времена када господари Црне Горе нису била духовна лица, сазивали су народне скупштине и зборове на којима су главни претставници црногорских и брдских племена износили своје жеље и потребе и доносили закључке који су били обавезни за сва племена.

Te главарске скупштине и сабори састајали су се обично на Цетињу, код манастира, или y Стањевићима, где се такође налазила владичанска резиденција. Тако је за време митрополита из разних племена y току 1496—1697 одржано неколико таквих скупштина, па о њима постоји и нешто оскудних података. Скупштине и сабори састајали су се чешће током 17 и 18 века, и о њима има знатно више података. Такве скупштине одржаване су 1789, 1796, 1798, 1803, 1868. и 1879. године, и оне су y историји Црне Горе имале несумњиво већи значај. Но сем тога од старина је постојао обичај да се племенски прваци сваке године између Божића и Нове године састану на Цетињу да, y прво време с владиком a доцније с Кнезом, проведу празнике и одрже неколико заједничких састанака y циљу договора о раду y току следеће године.

На скупштини која је одржана y другој половини месеца јуна 1796, утврђена је „Стега", први црногорски законик, чија је важност протегнута на сва црногорска племена која су преко својих првака била заступљена на скупштини. „Стега" се појављује као први значајнији резултат настојања Владике Петра да y односе племена црногорских унесе више реда и организације, a њом су регулисани и узајамни њихови односи за случај ратовања с Турцима и y питању гоњења издајника. На скупштини која је одржана две године доцније, y другој половини октобра 1798, донесен је „Законик општи црногорски и брдски" (18. октобар 1798) којим су све одредбе „Стеге" остале и даље y важности, и она је поново била потврђена чланом првим новога законика.

Патријарх српски Гаврило

Патријарх српски Гаврило V (световно име: Ђорђе Дожић-Меденица; Доња Морача, 17. мај 1881 — Београд, 7. мај 1950) је био српски патријарх и врховни поглавар Српске православне цркве од 1938. до 1950. године, а пре тога је био црногорско-приморски митрополит (1920-1938) и рашко-призренски митрополит (1911). Његова пуна патријаршијска титула је гласила: Његова светост архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски господин г. Гаврило.

Подгорица

Подгорица је главни и највећи град Црне Горе, док Цетиње има статус пријестонице. Према попису из 2011. имала је 150.977 становника. Шире подручје Подгорице обухвата 10,4% територије Црне Горе и око 30% њеног становништва.

Подгорица је главна раскрсница путева у Црној Гори. Њен погодан положај је на ушћу ријеке Рибнице у Морачу у Зетско-бјелопавлићкој равници. Град је близу зимским центрима на сјеверу земље и љетовалиштима на Јадранском мору.

Подгорица се налази близу остатака римског града Доклеје. У средњем вијеку овдје је постојало насеље које се звало Рибница, а под овим именом град се први пут спомиње 1326. Подгорица је од 1878. ушла у састав Књажевине Црне Горе. Од 1946. је административно сједиште Црне Горе, а за вријеме СФР Југославије Подгорица се звала Титоград.

Прводецембарско уједињење

Прводецембарско уједињење (или Прводецембарски акт) представља прокламовање Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца 1. децембра 1918.

Свечаном прокламовању државног јединства Срба, Хрвата и Словенаца непосредно су претходили закључци Народног вијећа Словенаца, Хрвата и Срба и одлуке о уједињењу Војводине и Црне Горе са Србијом.

Скупштина Црне Горе

Скупштина Црне Горе је највиши законодавни и уставотворни орган у Црној Гори. Једнодомна је и састоји се од 81 посланика, који се по Уставу бирају на слободним и тајним изборима на мандат од четири године.

Српска иницијатива (Црна Гора)

Српска иницијатива (СИ) је бивша асоцијација српских организација у Црној Гори, која је основана 2014. године. Приједлог за оснивање Српске иницијативе потекао је од руководства Српског народног вијећа Црне Горе (СНВЦГ). У стварању ове асоцијације учествовале су и поједине српске и просрпске странке у Црној Гори, међу којима су биле: Демократска српска странка (ДСС), Народна странка (НС), Странка српских радикала (ССР) и Покрет за Пљевља (ПЗП). На оснивачком скупу, који је одржан 29. септембра 2014. године у Подгорици, склопљен је "Споразум о заједничком дјеловању у циљу обезбјеђивања услова за опстанак и напредак српског народа на простору Црне Горе", који су прихватиле све организације које су учествовале у стварању Српске иницијативе, а потписе на споразум су у име оснивачких организација ставили: Драгица Перовић (ДСС), Јован Маркуш (НС), Милидраг Мајдов (ССР), Новица Станић (ПЗП) и Момчило Вуксановић (СНВЦГ). Приликом оснивања, Српска иницијатива је била дефинисана као асоцијација консултативног типа, чији се основни циљ огледао у окупљању што већег броја српских организација, ради успостављања међусобне сарадње и усаглашавања заједничких ставова по питању заштите права српског народа у Црној Гори.Иако су се оснивачи Српске иницијативе надали да ће овој организацији приступити и друге српске и просрпске странке, убрзо се показало да тај циљ неће бити остварен. Највећа српска странка у Црној Гори - Нова српска демократија, која је 2012. године ушла у коалицију са појединим антисрпским чиниоцима (Покрет за промјене), није подржала стварање Српске иницијативе. Тим поводом су до изражаја дошле старе политичке подјеле и сукоби, чиме је знатно отежана реализација основних циљева новостворене организације.Већ приликом стварања Српске иницијативе, у широј политичкој јавности је покренуто питање о евентуалном прерастању те асоцијације у политичку коалицију, која би претендовала на дио српског бирачког тијела у Црној Гори, чиме би постала конкурент другим српским и просрпским странкама. Тиме је оснивање ове асоцијације добило додатну димензију у равни страначке политике.Резерве према оснивању Српске иницијативе исказала је и Српска листа, која није била против саме идеје о стварању такве асоцијације, али је имала примједбе на ранију делатност појединих чланица и њихових лидера. Иако је првобитна намјера оснивача Српске иницијативе била да ову асоцијацију одрже изнад старих страначких подјела и спорова, то се показало као неоствариво. Одговарајући на критике и нападе, који су долазили из кругова блиских Демократском фронту, челници Српске иницијативе су у разним приликама указивали на негативне посљедице које су проистекле из сарадње руководства Нове српске демократије са антисрпским чиниоцима у оквиру коалиције Демократски фронт, што се у првом реду односило на сарадњу Андрије Мандића са Небојшом Медојевићем и његовим Покретом за промјене.Увлачењем у међустраначке спорове, Српска иницијатива је изгубила интегративни капацитет, чиме је било онемогућено остваривање основних циљева због којих је та асоцијација основана. Иако је Српска иницијатива покушала да настави са радом, током 2015. године се показало да међу њеним чланицама не постоји сагласност о чвршћем акционом и организационом обједињавању, након чега је се ова асоцијација постепено угасила.

Стварање Југославије

По завршетку Првог светског рата створили су се услови за стварање државе која би окупила Јужне Словене који су живели на подручју Србије, Црне Горе и словенских делова Аустроугарске. Краљевина Србија је на почетку Првог светског рата за своје ратне циљеве поставила уједињење Срба, Хрвата и Словенаца, доношењем Нишке декларације 7. децембра 1914. године. Убрзо је уследило формирање Југословенског одбора у Лондону 1915. године и Црногорског одбора за народно уједињење 1917. године. Конкретни преговори о уређењу будуће државе вођени су непосредно у два наврата - на Крфу 1917. године када је донета Крфска декларација и у Женеви 1918. године када је потписан Женевски споразум. Након рата, под вођством Југословенског одбора у Загребу се формира Држава Словенаца, Хрвата и Срба, док су истовремено црногорски делегати на спорној „Подгоричкој скупштини“ донели одлуку о присаједињењу Црне Горе Србији. Притом, и делегати Велике народне скупштине Војводине су 25. новембра донели одлуку да се директно припоје Краљевини Србији. Проглашење нове државе је обавио регент Александар I Карађорђевић, у име свог оца краља Петра I 1. децембра 1918.

Краљевина СХС се граничила на северозападу са Италијом и Аустријом, Мађарском и Румунијом на северу, Бугарском на истоку, Грчком и Албанијом на југу, а на западу је излазила на Јадранско море. Референдум је одржан у аустријској покрајини Корушкој, али је на њему одлучено да Корушка остане у саставу Аустрије. Далматинска лука Задар и неколико далматинских острва су припали Италији, која је покушала да окупира и анектира Црну Гору. Град Ријека је проглашен Слободном Државом Ријеком, али ју је ускоро окупирала и 1924. анектирала Италија. Напетости око границе са Италијом су се наставиле, пошто је Италија тражила још далматинске обале, а Краљевина СХС је тражила Истру, део бившег Аустријског приморја, који је анектирала Италија, али који је имала значајан број словеначког и хрватског становништва. Нова влада је покушала да нову државу интегрише политички и економски, што је био тежак задатак због великих разлика у језицима, националностима и религији, различитим историјама регија и великим разликама у економској развијености међу регионима.

Црна Гора

Црна Гора је суверена држава у југоисточној Европи. Она обухвата обалу Јадранског мора на југозападу и граничи се са Хрватском на западу, Босном и Херцеговином на сјеверозападу, Србијом на сјевероистоку и истоку и Албанијом на југоистоку. На југозападу је Јадранско море дијели од Италије. Њен главни и највећи град је Подгорица, док Цетиње има статус пријестонице.У 9. вијеку, три средњовијековне српске кнежевине су биле смјештене на територији Црне Горе: Дукља, приближно одговара јужној половини државе; Травунија, на западу и Рашка, на сјеверу. Године 1042, архонт Стефан Војислав je водио побуну која је резултирала независношћу Дукље од Византијског царства и успостављање династије Војислављевића. Послије контроле неколико регионалних сила и Турског царства (гдје је Црна Гора имала неку врсту аутономије, а независност од Турске јој је потврђена на Берлинском конгресу 1878. године) у наредним вијековима, постала је дио Краљевине Југославије 1918. године, коју је 1945. године наслиједила Социјалистичка Федеративна Република Југославија.

Након распада Југославије 1992. године, Република Србија и Црна Гора су заједно успоставиле федерацију као Савезна Република Југославија, иако је њен статус правног наслиједника Југославије одбијен од стране других бивших република и Уједињених нација, 2003. године држава се преименовала у Државну заједницу Србију и Црну Гору. На основу референдума о независности одржаног 21. маја 2006. године, Црна Гора је прогласила независност 3. јуна исте године са укупно 55,54% гласова. Званично се називала Републиком Црном Гором до 22. октобра 2007. године.

Свјетска банка је Црну Гору класификовала као земљу са вишим средњим приходом. Црна Гора је чланица Уједињених нација, НАТО-а, Свјетске трговинске организације, Организације за европску безбједност и сарадњу, Савјета Европе и Централноевропског уговора о слободној трговини, као и оснивачки члан Уније за Медитеран.

Црногорске Владе у егзилу (1916—1922)

Владе Краљевине Црне Горе у егзилу биле су владе Краљевине Црне Горе у раздобљу пуног међународног признања од 1916. до 1918. године, након чега је усљедио период (1918-1922) промјене статуса и постепеног губљења међународног признања, а затим и потпуног гашења.

Црногорски одбор за народно уједињење

Црногорски одбор за народно уједињење (ЦОНУ) је био политичко тијело, основано 1917. године, које се залагало за уједињење Краљевине Црне Горе са Краљевином Србијом и другим јужнословенским областима, које су у то вријеме биле под аустроугарском влашћу. Када је почетком 1916. године Аустроугарска окупирала Црну Гору, дио црногорских политичких првака је успио емигрирати у савезничке земље, гдје су многи од њих развили политичку акцију у прилог уједињења Црне Горе и Србије. По угледу на раније основани Југословенски одбор, у Паризу је почетком 1917. године основан посебан Црногорски одбор за народно уједињење, на челу са Андријом Радовићем, бившим предсједником црногорске владе. Одбор је почео оснивати пододборе у разним мјестима и земљама, у којима је било Црногораца, а покренуо је и недјељни лист Уједињење, који је заступао идеју о народном и државном уједињењу, осуђујући у исто вријеме тадашњу политику краља Николе и његове емигрантске владе. Лист Уједињење излазио је у прво вријеме у Женеви, затим је пренијет у Париз, гдје је излазио до завршетка рата. Након историјских одлука Подгоричке скупштине о уједињењу, које су донијете у новембру 1918. године, челници Црногорског одбора за народно уједињење су се укључили у њихово спровођење, а лист Уједињење је крајем 1918. године престао излазити.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.