Плеистоцен

Плеистоценска епоха је део геолошке хронологије. Назив плеистоцен долази од грчких речи плеистос (већина) и цено (нов). Плеистоцен следи плиоценску епоху и претходи холоценској епохи. Плеистоцен је трећа епоха неогенског периода или 6. епоха кенозојске ере. Трајао је од пре 1,81 милиона до пре 11.550 година.

Крај плеистоцена одговара крају палеолитског доба које користи археологија.

Ice age fauna of northern Spain - Mauricio Antón
У време плеистоцена клима је била другачија и ту је илустрација једног пејсажа из касне епохе плеистоцена у северној Шпанији.

Датирање плеистоцена

Године 2005. је Међународна комисија за стратиграфију (тело Међународне уније геолошких наука) одредила да плеистоцен почиње 1,81 милиона, а 11.550 година пре нашег времена, с тиме да је крај изражен у радиокарбонским годинама. Он покрива већи део периода учесталих глацијација, све до коначног захлађења званог Млађи Дријас. Крај Млађег Дријаса је датиран око 9600. п. н. е. (пре 11.550 календарских година).

ГССП за почетак плеистоцена је у референтној секцији у Врици, 4 км јужно од Кротонеа на Калабрији у јужној Италији, локацији чије је тачно датирање недавно било потврђено анализом изотопа стронцијума и кисеоника, исто као и планктонским фораминиферама.

Као и с другим геолошким периодима, наслаге стена које дефинирају почетак плеистоцена су добро дефинисане, али тачни датуми почетка и краја периода нису скроз сигурни. Име је требало покривати период учесталих глацијација; међутим, почетак је одређен прекасно јер се данас зна да је захлађења и глацијација било у плиоцену. Неки климатолози сматрају да би датум требало померити на око 2,5 милиона пре данашњег времена. Израз плио-плеистоцен се данас користи за опис последњег леденог доба.

Константе у климатској историји плиоцена и плеистицену су један од разлога зашто је Међународна комисија за стратиграфију обесхрабрила коришћење израза "Квартар". Зато се данас плеистоцен држи епохом неогена.

Плеистоценска палеогеографија и клима

Модерни континенти су у суштини били на данашњим позицијама током плеистоцена, те се нису помакли даље од 100 км.

Карактеристике леденог доба

Плеистоценску климу су карактерисали учестали ледени циклуси где су континентални ледењаци напредовали до 40. паралеле на неким местима. Сматра се како је на врхунцу глацијација 30% Земљине површине било покривено ледом. Уз то се зона вечног леда простирала неколико стотина километара јужно од леденог покривача, у Северној Америци и у Евроазији.

Сваки продор леда је везао велике количине воде у континенталним ледницима дебљине 1500-3000 м, што је довело до привременог пада нивоа мора од 100 м или више на целој површини Земље. Током међуледених доба, налик на ово у којем данас живимо, често је било поплављивање обала, понекад ублажено изостатским или неким другим помацима у одређеним регијама.

Ефекти глацијације су били глобални. Антарктик је био кроз цели плеистоцен покривен ледом, исто као и у претходном плиоцену. Анди и Патагонија су такође били покривени поларном капом. Ледници су постојали на Новом Зеланду и Тасманији. Тренутно нестајући ледењаци на Маунт Кенији, Килиманџару и Рувензорију на истоку и средишту Африке су били далеко већи. Ледници су постојали у планинама Етиопије и на западу у планинском масиву Атлас.

На северној хемисфери се велики број мањих ледника стопио у један велики. Кордиљерски ледени покривач се простирао на северозападу Северне Америке; исток је био покривен Лаурентидеом. Скандинавски ледени покров је притискао северну Европу, укључујући Велику Британију; алпски ледени покров је притискао Алпе. Мањи делови леденог покривача су се могли наћи у Сибиру и на арктичкој плочи. Северна мора су била замрзнута.

Јужно од леденог покривача су се акумулирала огромна језера захваљујући блокади водених токова те мањем испаравању због хладнијег ваздуха. Северни дио средишта Северне Америке био је у потпуности покривен језером Агасиз. Око 100 базена, сада углавном исушених, су били испуњени водом на западу Америке. Језеро Боневил, на пример, је стајало где данас стоји Велико слано језеро. У Евроазији су се велика језера створила као резултат продора ледника. Реке су биле веће, имале стабилнији ток, те имале више притока. И афричка језера су била већа, вероватно због смањеног исправања.

Пустиње су, с друге стране, биле сувље и пространије. Због смањења океанског и другог исправања, било је мање киша.

Палаеоциклуси

Сума прелазних фактора који делују на Земљину површину је циклична: клима, океанске струје и други помаци, струје ветрова, температуре итд. То је све последица цикличних промена у кретању планета који с временом све те факторе уравнотежује. Ти су фактори изазвали учестале глацијације у плеистоцену.

Миланковићеви циклуси

Глацијација у плеистоцену је била низ глацијалија и интерглацијација, стадијала и интерстадијала који су пратили периоде промене климе. Данас се верује да су главни фактор у климатским променама били Миланковићеви циклуси. То су периодичкле варијације у регионалној соларној радијацији узроковане променама у кретању Земље.

Миланковићеви циклуси нису могли бити једини фактор, јер они не могу објаснити почетак ни крај плеистоценског леденог доба, као ни учестала ледена доба. Најбоље служе као модел унутар плеистоцена те се на темељу њега могу одредити ледена доба сваких 100.000 година.

Циклуси нивоа изотопа кисеоника

У анализи нивоа изотопа кисеоника, варијације у односу О-18 према О-16 (два изотопа кисеоника) у маси (мерени спектрометром масе) присутних у калциту с океанских темељених узорака се користе као дијагностичко средство за одређивање промена океанске температуре, а самим тим и промене климе. Хладнији океани су богатији с О-18, присутним у шкољкама микроорганизама које луче калцит.

Модернија верзија узимања узорака користи модерне ледене покриваче. Иако сиромашнији с О-18 од морске воде, снег који је пада на леднике сваке године је свеједно садржавао О-18 и О-16 у нивоу зависним од средње температуре.

Температура и промене климе су цикличне када се од њих створи температурни графикон. Температурне координате се појављују у облику девијације од данашњих средњих годишњих температура које представљају нулу. Ова врста графикона се темељи на другом нивоу изотопа кроз време. Нивои се претварају у разлике у постоцима (δ) од односа пронађеног у станардној средњој океанској води.

Графикон у оба облика се појављује као талас с аликвотним тоновима. Једна половина периода је морски изотопни стадијум (МИС). Он означава глацијал (испод нуле) или интерглацијал (изнад нуле). Аликвотни тонови су стадијали или интерстадијали.

Према овим налазима, Земља је искусила 44 МИС стадијума почевши од пре 2,4 милиона година у плиоцену. Плиоценски стадијуми су били плитки и чести. Каснији су били интензивнији и дужи.

Стадијуми се по обичају нумеришу од холоцена, који представља МИС1. Глацијали добијају парни а интерглацијали непарни број. Прва већа глацијација била је МИС22 пре 850.000 година. Највеће се глацијације су биле 2, 6 и 12; најтоплије инетрглацијације 1, 5, 9 и 11.

Плеистоценска фауна

За плеистоцен или холоцен нису одређени никакви фаунални стадијуми. И морска и континентална фауна је у суштини била модерна. Већина научника верује да је човек еволуирао у свој модерни облик током плеистоцена.

Масовно изумирање крупних сисара (мегафауне), које је укључивало мамуте, мастодонте, сабљозубе тигрове, глиптодонте и копнене лењивце је започело крајем плеистоцена те се наставило у холоцену.

Масовна изумирања су била посебно оштра у Северној Америци где су нестали домаћи коњи и камиле.

Литература

  • Ogg, Jim; June, 2004, Overview of Global Boundary Stratotype Sections and Points (GSSP's, Stratigraphy.org, Accessed April 30, 2006.

Спољашње везе

Athene

Athene је род птица из фамилије правих сова који обухвата две до четири врсте, зависно од класификације. Ове птице су мале, са браон и белим туфнама на свом перју, жутим очима и белим обрвама. Птице из овог рода насељавају све континенте сем Аустралије, Антарктика и субсахарске Африке.

Strix

Strix је род птица из породице правих сова. То су птице средње величине и снажно грађене. Немају ушне праменове, а већина врста из рода су ноћне шумске птице и храни се ситним сисарима, другим птицама и гмизавцима.

Већина сова из овог рода нема уши и то је оно по чему се овај род разликује од осталих. Због ове особине их често називају безухе сове.

Иако је род детаљно описан још 1758. године од стране Линеа, многи аутори су их крајем 19. века грешком сврставали у други род, на пример Tyto.

Tyto

Tyto (типичне кукувије) род је сова који укључује све припаднике фамилије кукувија, сем лучних сова (потфамилија Phodilinae, род Phodilus). Тамније су боје на леђима него на предњем делу тела, углавном наранџасто-браон боје, тако да предња страна представља светлију верзију леђа или само прошарану верзију, мада су варијације честе међу врстама. Типичне кукувије имају подељени фацијални диск срцастог облика, а немају ушно перје типично за остале сове. Припаднице овог рода су углавном веће од врста из рода лучних сова. Име tyto (грч. τυτώ) представља грчку ономатопеју за сове.

Током еволуције, типичне кукувије су показале боље могућности за колонизацију одређених острва у односу на друге врсте. Неколико таквих острвских врста је изумрло, неке одавно, а неке у скоријој прошлости. Један број изолованих врста типичних кукувија са Медитерана и Кариба био је веома великог или чак гигантског раста.

Ћурка

Ћурка (лат. Meleagris) је род великих птица из реда кока (Galliformes). Постоје 2 дивље врсте, једна је из Северне Америке и то је дивља ћурка (Meleagris gallopavo), а друга је из Средње Америке, односно полуострва Јукатан и то је јукатанска ћурка (Meleagris ocellata). Домаћа ћурка је настала припитомљавањем дивље ћурке из Северне Америке.

Геолошке ере

Ера у геологији представља елемент поделе геолошког времена којим се врши подела еона.

Квартар

Квартар је најмлађи геолошки период кенозоишке ере на геолошкој временској скали према дефиницији Међународне комисије за стратиграфију (ICS). Овај период је почео завршетком епохе плиоцена, односно завршетком неогена (периоде) пре 2,588 ± 0,005 милиона година и траје и дан данас. У оквиру квартара издвојене су две геолошке епохе: плеистоцен, од 2,588 милиона година до пре 11,7 хиљада година и холоцен од пре 11,7 година, при чему холоцен траје и дан данас.Назив квартар (у значењу - четврти) први је употребио 1829. године Деноаје, истражујући седименте у басену реке Сене у Француској, а 1839. Лејл уводи назив плеистоцен. Немачки научници су користили термине дилувијум и алувијум. 1922. П. Павлов уводи термин антропоген. Неформални термин „касни квартар” се односи на задњих 0,5–1,0 милиона година.Квартарни период се типично дефинише цикличним растом и распадањем континенталних ледених плоча повезаних са Миланковићевим циклусима и пратећим климатским и еколошким променама које су се догодиле.

Кенозоик

Кенозоик (од грчких речи kainos = нов, zoe = живот) је геолошка ера која је почела пре око 65 милиона година и траје и дан данас. Међа мезозоик - кенозоик обележена је масовним кредно-терцијарним изумирањем које је означило крај постојања диносауруса који су током мезозоика „владали“ Земљом.

Лес

Лес је седиментна, лако порозна, лапоровита или глиновита стена. Јавља се у слојевима значајне дебљине, од неколико до 100-200 метара. Карактеристична је за степске пределе Европе. Лес је настао навејавањем за време плеистоцена. Простире се највише у Србији, Мађарској, Украјини и Русији, као и у Кини. Осим за време плеистоцена, настајао је и касније, од вулканске активности (Еквадор) у пустињама, од гипса (Шпанија) и др.

Ова стена је врло порозна, жућкасте је боје и састоји се углавном од кварца и фелдспата. Развила се у пределима умереноконтиненталне климе, са влажним пролећима, сувим летима и оштријим зимама. Лес је погодан за развој веома плодног земљишта попут чернозема.

Име „лес“ потиче од немачке речи „löss“, што би у преводу значило — „лабав“.

Мала ласица

Мала ласица или риђа ласица (лат. Mustela nivalis) врста је звијери из рода ласица (Mustela), породица куна (Mustelidae).

Маслина

Маслина, маслинка, маслица, уљица, уљеника или олива (лат. Olea europaea) је врста ниског дрвета која потиче из источног Медитерана и припада истоименој фамилији (Oleaceae).

Неоген

Неогенски период је јединица геолошког времена која се састоји од миоценске, плиоценске, плеистоценске и холоценска епохе. Неогенски период следи палеогенски период.

У прошлости су се изрази неогенски систем и систем горњег терцијара користили како би описали данашњи неогенски период.

Данас, међутим, постоји покрет међу геолозима (посебно морским геолозима специјализованим за неоген) да се садашњи геолошки период (квартар) укључи у неоген, док остали (посебно они специјализовани за геологију копна) инсистирају да квартар буде посебни период због другачијих налаза. Понешто збуњујућа терминологија и неслагање геолога о томе где треба повући хијерархијску међу је последица све финијег грануларитета, како се налази приближавају садашњости, и захваљујући томе што млађи Седиментарна налази обично представљају далеко већи извор података од оних старијих, те указују на далеко већи број облика околине. Делећи кенозојску еру на три (или два) периода (палеоген, неоген, квартар) уместо 7 Геолошке епохе|епоха]], периоде је нешто лакше упоредити са трајањем периода у мезозојској и палеозојској ери.

Нојеви

Нојеви (лат. Struthio) су род птица из реда нојевки, у којем су ној (лат. Struthio camelus) и Сомалијски ној (лат. Struthio molybdophanes) једине живе врсте. Некад је укључивао емуе, нандуе и казуаре, све док они нису раздвојени у своје властите родове.

Палеолит

Палеолит или старије камено доба, је период који се протеже од пре 2,6 милиона година до 10.000. године п. н. е. Обележио га је настанак и развој хоминида и првобитног оруђа и оружја, најчешће од камена (треба напоменути да су нађени и остаци оруђа и оружја и од кости и рога) по чему и добија назив камено доба. Антрополози су проучавањем скелетних остатака могли да одреде физичке особине тадашњих организама.

Сама реч палеолит потиче од грчке сложенице παλαιολιθικός - од речи - παλαιός - „стар“ и λίθος - „камен“.

Палеолит смењује следеће доба - мезолит.

Пећински медвед

Пећински медвјед (лат. Ursus spelaeus) изумрла је врста медведа, која је позната преко фосилних остатака и праисторијских цртежа на зидовима пећина настали током средњег и касног плеистоцена.

У областима у којима нису пронађени остаци пећинског медведа, откривени су остаци мрког медведа (лат. Ursus arctos). Пећински медвед је био већег раста, зуби су били прилагођени храни биљног порекла и имао је избочину на чеоном делу лобање. Остаци пронађени у Европи припадају јединкама које су угинуле током хибернације, старијим јединкама или младунцима, према чему се закључује да пећински медвед није био чест плен човека. Величина медведа се смањује током постглацијала.

Пике (породица)

Пике или звиждари или зечеви звиждачи (лат. Ochotonidae) су породица сисара из реда двозубаца, у породици постоји само један живући род, а то је род пика (лат. Ochotona) у коме постоји 30 врста. Пике насељавају планинска подручја Азије, са изузетком две врсте које насељавају Северну Америку.

Роде (породица)

Роде (лат. Ciconiidae) фамилија су високих птица, дугих ногу и вратова, дугог и тврдог кљуна.

Свиња

Свиње (лат. Sus) су род животиња из породице свиња (Suidae). Обухватају 10 савремених врста, као и једну доместификовану подврсту, домаћу свињу (Sus scrofa domesticus) и њене претке. Сродна створења изван рода су пекари, бабируса и брадавичаста свиња. Свиње, попут свих припадника породице Suidae, воде порекло из Евроазијског и Афричког континента. Младе свиње су познате као прасићи. Свиње су веома друштвене и интелигентне животиње.Са око милијарду индивидуа у сваком тренутку, домаћа свиња је међу најзаступљенијим великим сисарима на свету. Свиње су омниворне и могу да конзумирају широк опсег типова хране. Свиње су биолошки сличне људима, из ког разлога се често користе у медицинским страживањима.

Тетреб

Тетреб (лат. Tetrao) је род шумских птица из породице кока (Phasianidae), који обухвата четири врсте. Латински назив рода је највероватније изведен из латинског назива тетреба рушевца (Tetrao tetrix).

Тителски брег

Тителски брег је лесна зараван и брег у покрајини Војводини, на северу Србије. Налази се у југоисточној Бачкој (у регији Шајкашка), између градића Титела на југу, села Лок, Вилово и Шајкаш на југозападу, села Мошорин на северу и реке Тиса на истоку. Надморска висина му је 128 метара, а пружа се правцем северозапад-југоисток. Тителски брег је геоморфолошки, у ствари лесна зараван настала навејавањем леса током плеистоцена. Дугачка је 18 km, а широка око седам и по. Нагнута је ка југоистоку, а изнад Тисе се диже стрми одсек висине 60 метара. У њему се запажа шест смеђих зона, што указује на то, да је зараван формирана из шест етапа. Брег је инстересантна форма, пошто је једино узвишење у Бачкој, која је углавном равница. Највиша тачка му је на 128 метара.

У периоду од 1870. па до данас, светло дана угледали су бројни радови научника који су са различитих аспеката истраживали Тителски лесни плато. Многи од њих указују да је у питању веома интересантан објекат, посебно са геоморфолошког аспекта. Тителски брег у ствари представља плато са највећим бројем слојева фосилне земље и лесних хоризоната у нашој земљи.

Наиме реконструкција прилика које су владале током акумулирања лесних наслага указује да се палеоеколошко окружење Тителског брега мењало у распону од тундре до оскудне степе.

Акумулација леса је прекидана у условима топле и влажне интерглацијалне климе, када су формирана фосилна земљишта. Захваљујући томе у лесно-палеоземљишним секвенцама Тителског брега сачуван је поуздан запис за проучавање палеоклиматске и палеоеколошке еволуције током последњих 600.000 година.

Постоје различита гледишта и мишљења о самом постанку Тителског брега. Са једне стране говори се о навејавању леса ветровима са источноевропских степа или западним ветровима са Алпа. Други научници говоре о томе да је овај плато био у вези са Земунско-Сланкаменска, а да се Тиса уливала у Дунав код Мошорина. Према њима Тителски брег је откинути источни део Фрушке горе. Без обзира на опречне ставове, уврежено је мишљење да је Тителски брег најинтересантнија лесна зараван у Средњој Европи.

Дебеле наслаге леса, висок садржај калцијум-карбоната и подземне воде на великим дубинама, предуслови су за процес карстификације. Тако се на овом подручју јављају различити ерозивни облици: предолице, долине, лесне пирамиде, висеће долине, провалије, плећа, поличице, Сурдуц, Глодина, као и двојни облици флувиокарстне ерозије. Од акумулативних облика присутне су плавина, Сливкова, одроње.

Најинтересантније су лесне луткице које се формирају таложењем креча у цевастим шупљинама које су настале продирањем корења биљака у лес. Током одроњавања падина Тителског брега и стварања стрмих одсека оне постају видљиве. Треба поменути и сурдуке, који су настали радом људи у спрези са природним факторима. Пролажењењм кола, коња и стоке кроз поједине долине Тителског брега спиран је и уситњаван горњи хумусни хоризонт, те је огољен лес и изложен атмосферским водама што је убзало карстификацију, а и ветрови су допринели њиховом обликовању. Од укупно 68 сурдука, највећи је Тителски сурдук или Бусија, чија дужина прелази 2 км, а ширина износи и до 250 м.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.