Пластика

Пластика или пластичне масе представљају умјетне материјале произведене од синтетских или полусинтетских смола и различитих додатака (пунила, омекшивача, стабилизатора и пигмената) који се у току прераде налазе бар повремено у пластичном стању.[2][3] Пластике су типично органски полимери са високом молекулском масом, мада оне често садрже друге супстанце. Оне су обично синтетичке, најчешће изведене из петрохемикалија, мада су многе делом природне.[4] Пластичност је опште својство свих молекула који имају способност да се неповратно деформишу без пуцања, мада до тога долази у тој мери код ове класе полимера подесних за обликовање да је та способност наглашена у њиховом имену.

Услед њихове релативно ниске цене, лакоће производње, многостраности, и непропустивости за воду, пластике се користе у енормном и експандирајућем опсегу производа, од спајалица до свемирских бродова. Оне се већ замениле многе традиционалне материјале, као што су дрво, камен, рогови и кости, кожа, папир, метал, стакло, и керамика, у великом броју облика њихове раније употребе. Пластичне масе се прерађују ваљањем у фолије, истискивањем под притиском, убризгивањем, пасирањем, итд. Због својих механичких својстава и могућности обликовања пластичне масе су потисле многе друге материјале и њихова је индустрија у сталном порасту. У развијеним земљама, око једне трећине произведене пластике се користи за паковање, а једна трећина налази примену у грађевинарству за израду цеви које се користе у водоводним инсталацијама, или за израду винилних покривних оплата.[5] Остатак се користи за израду аутомобила (до 20% пластике[5]), намештаја, и играчки.[5] У земљама у развоју, тај однос може да буде различит - на пример, по неким извештајима 42% Индијске потрошње одлази на материјале за паковање.[5] Пластике налазе мноштво облика примене у пољу медицине, што обухвата полимерне импланте. Име поља пластичне хирурдије није проистекло из употребе пластичних материјала, него из општијег значења речи пластичност у смислу способности промене облика.

Прва потпуно сиснтетичка пластика је био бакелит, коју је изумео Лео Бакеланд у Њујорку 1907. године[6], који је сковао термин 'пластика'.[7] Многи хемичари су допринели науци о материјалу пластике, укључујучи нобеловца Хермана Стаудингера, који се назива „оцем хемија полимера“" и Хермана Марка, који је познат као „отац физике полимера“.[8] Успех и доминанција пластике почевши од раног 20. века довели су до бројних проблема очувања животне средине због њене споре декомпозиције након што се одбаци као смеће. Постојаност је директна последица структуре пластике карактерисане присуством великих молекула. При крају 20. века, један од приступа решавању проблема је широко заступљено настојање да се рециклира пластика.

Пластике се могу се поделити у две главне групе: термопластични материјали и термореактивни материјали или дуропласти.

  • Термопластичне масе - грејањем омекшају, а хлађењем се враћају у првобитно стање(нпр. поливинилхлорид, полиетилен, полистирен). Састоје се од врло дугих молекула с равним ланцима (линеарни полимери).
  • Термореактивне пластичне масе или дуропласти - грејањем иреверзибилно отврдну и касније се више не могу обликовати (бакелит, аминопласти). Имају просторну мрежасту структуру.
Plastic food
Пластичне реплике хране у Јапану
Plastic household items
Кућни предмети направљени од различитих типова пластике

Карактеристике пластике

Различитости међу синтетским полимерима, њихове најразноврсније карактеристике, кључне су за њихов успјех. Полимерне твари се ријетко употребљавају у изворном облику, већ им се претходно додају разни додаци (адитиви) који битно побољшавају једно или више њихових својстава, па се тако добивају технички упорабљиви полимерни материјали.

Тако различити у својој употреби, зајединичка им је:

  • отпорност на кемикалије;
  • одлична топлинска излолацијска својства;
  • електроизолацијска својства;
  • мања маса у односу на друге материјале сличних својстава.

Пластика као материјал одговара на многе функционалне потребе и чини могућим оно што човјек треба или жели.

Етимологија

Реч пластика је изведена из грчке речи πλαστικός (plastikos) са значењем „имати способност мењања облика или обликовања“, од πλαστός (plastos) са значењем „обликован“.[9][10] Она се односи на савитљивост, или пластичност материјала током производње, што му омогућава да буде изливен, пресован, или екструдован у мноштво облика као што су филмови, влакна, плоче, цеви, боце, кутије, и низ других.

Широко кориштена реч пластика није у потпуности аналогна са техничким придевом пластичан, који се користи за описивање било ког материјала који подлеже перманентној промени облика (пластичној деформацији) кад се истегне изван извесне тачке. Алуминијум који је дробљен или кован, на пример, испољава пластичност у том смислу, мада он није пластичан у обичајеном смислу речи. У контрасту с тим, у њиховим финалним облицима, неке пластике пуцају уместо да се деформишу и стога нису пластичне у техничком смислу.

Уобичајене пластике

Cadeira Palmetal - Modelo I - Preta - Simples
Sтолица са полипропиленским седштем и наслоном
  • Полиестер (PES) – Влакна, текстили.
  • Полиетилен терафталат (PET) – Боце за газирана пића, тегле за путер од кикирикија, пластични филм, паковања подесна за микроталасно загревање.
  • Полиетилен (PE) – Широк опсег употреба с ниским трошковима, уклучујући кесе за супермаркете, пластичне боце.
  • Полиетилен високе густине (HDPE) – Боце за детерџенте, млеко, и ливене платичне кутије.
  • Поливинил хлорид (PVC) – Водоводне цеви и олуци, завесе за туш, оквири за прозоре, подови.
  • Поливинилиден хлорид (PVDC) (Саран) – Амбалажа за храну.
  • Полиетилен ниске густине (LDPE) – Баштенска опрема, сајдинг, подне плочице, завесе за туш, амбалажа за храну.
  • Полипропилен (PP) – Чепови за боце, цевчице за пиће, контејнери за јогурт, апарати, браници кола, пластичне цеви.
  • Полистирен (PS) – Пена за паковање/„кикирики“, контејнери за храну, пластично посуђе, чаше за једнократну употребу, тањири, прибор за јело, CD и касетне кутије.
  • Полистирен високе отпорности (HIPS): Улошци за хладњаке, амбалажа за храну, чаше за једнократну употребу.
  • Полиамиди (PA) (Најлони) – Влакна, четкице за зубе, цеви, риболовна влакна, машински делови мале јачине, делови кола.
  • Акрилонитрил бутадиен стирен (ABS) – Кућишта електронске опреме (нпр. компјутерски монитори, принтери, тастатуре), цеви за дренажу.
  • Полиетилен/Акрилонитрил бутадиен стирен (PE/ABS) – Клизава мешавина PE и ABS се користи за суве лежајеве изложене малим напрезањима.
  • Поликарбонат (PC) – Компактни дискови, наочаре, одбрамбени штитови, безбедносни прозори, саобраћајна светла, сочива.
  • Поликарбонат/Акрилонитрил бутадиен стирен (PC/ABS) – Мешавина PC и ABS којом се добија јача пластика. Користи се за израду унутрашњих и спољашњих делова кола, и кућишта мобилних телефона.
  • Полиуретани (PU) – Пена за јастуке, термо изолационе пене, површински премази, штампарски ваљци (Тренутно 6. или 7. најчешће коришћени пластични материјал, на пример најчешће коришћена пластика у колима).

Пластике специјалне намене

  • Малеимид/Бисмалеимид Користи се у високо температурним композитним материјалима.
  • Меламински формалдехид (MF) – Један од аминопласта, и користи се као вишебојна алтернатива фенолним пластикама, на пример при ливењу у калупе (нпр. као алтернатива керамичких шоља, тањира и чинија за децу које су отпорне на преломе) и у декоративним површинским слојевима папирних ламината (нпр. Formica).
  • Пласкробни материјал – Биоразградива и топлотно отпорна термопластика која се састоји од модификованог кукурузног скроба.
  • Фенолитици (PF) или (фенолни формалдехиди) – Веома еластичан и релативно топлотно отпоран полимер, који је изузетно неподложан паљењу. Користи се за израду изолационих делова електричних инсталација, папирно ламинираних производа (нпр. Formica), топлотно изолационих пена. То је темопластика, са познатим продајним именом бакелит, која се може обликовати употребом топлоте и притиска након мешана са пуниоцем - као што је то случај код подних облога, или се може лити без пуниоца док је у свом течном стању, а може се формирати и пена (нпр. Оасис). Проблеми везани за овај материјал је да је обично тамне боје (црвене, зелене, смеђе), и пошто је термоотпорна тешко се рециклира.
  • Полиепоксид (Епокси) Користи се као адхезив, заливајући агенс електричних компоненти, и као матрикс за композитне материјале са отврђивачима као што су амини, амиди, и бор трифлуорид.
  • Полаетаретеркетон (PEEK) – Јака, хемијски и топлотно отпорна термопластика. Њена биокомпатибилност јој омогућава примену у медицинским имплантима, авионским деловима, итд. Овај материјал је један од најскупљих комерцијалних полимера.
  • Полиетаримид (PEI) (Ултем) – Високо температурни, хемијско стабилни полимер који се не кристализује.
  • Полиимид — Високо температурна пластика која се користи у материјалима као што је каптонска трака.
  • Полилалтична киселина (PLA) – Биоразградива, термопластика која се може конвертовати у разне алифатичне полиестре изведене из млечне киселине, која се може добити ферментацијом разних пољопривредних производа, као што је кукурузни скроб. Некад је добијана из млечних производа.
  • Полиметил метакрилат (PMMA) (Акрилна пластика) – Контактна сочива (оригиналног „тврдог“ вариетета), прозорска окна (најбоље позната у тој форми по разним продајним именима; нпр. Перспеx, Ороглас, Плеxиглас), завршеци пертли, дифузиони материјали за флуоресцентну светлост, заклони за аутомобилска светла. Овај материјал формира основу низа уметничких и комерцијалних акрилних боја, које су суспендоване у води употребом других агенаса.
  • Политетрафлуороетилен (PTFE) – Топлотно отпорни покривни материјал малог трења, који се користи за израду ствари као што непријањајуће површине тигања, водоводних цеви и тобогана. ПТФЕ је познатији као тефлон.
  • Уреја-формалдехид (UF) – Једна од аминопластика која се користи као вишебојна алтернатива фенолним пластикама. Користи се као лепак за дрво (за шперплочу, иверицу, лесонит) и кућишта електричних прекидача.
  • Фуран — Резин базиран на фурфурил алкохолу, који се користи у биолошки изведеним композитима са ливничким песком.
  • Силикон — Топлотно отпорни резин који се углавном користи као заптивна маса, али се користи за високо температурно посуђе за кување и као базни резин за индустријске боје.
  • Полисулфон — Резин који се обрађује путем високо температурног топљења, и налази примену у мембранама, филтрационим медијима, урањајућим цевима водених грејача и другим високо температурним апликацијама.

Историја

Развој пластике је еволуирао од употреве природних пластичних материјала (нпр. жвакаћа гума, шелак) до употребе хемијски модификованих, природних материјала (нпр. гума, нитроцелулоза, колаген, галалит) и коначно до комплетно синтетичких молекула (нпр. бакелит, епокси, поливинил хлорид). Ране пластике су биле биоразградиви материјали као што су протеин јајета и крви, који су органски полимери. Године 1600 п. н. е, Мезоамериканци су користили природну гуму за израду лопти, трака, и фигурица.[5] Третирани говеђи рогови су кориштени као прозори за фењере у Средњем веку. Материјали који опонашају својства рогова су развијени третирањем млечних протеина (казеина) цеђом.

Током 1800-тих, са развојем индустријске хемије током Индустријске револуције, формирано је мноштво нових материјала. Развој пластика је исто тако био убрзан открићем Чарлс Гудјеаровог процеса вулканизације којим се формирају термоотпорни материјали од природне гуме.

Паркесин се сматра првом вештачком пластиком. Тај пластични материјал је патентирао Александар Паркес из Бирмингема, УК 1856. године.[11] Он је представљен на Великој међународној изложби 1862. године у Лондону.[12] Паркесин је освојио бронзану медаљу на Светском сајму у Лондону 1862. Паркесин је формира од целулозе (главне компоненте биљних ћелијских зидова) треатиране азотном киселином као растварачом. Производ процеса (широко познат као целулозни нитрат или пироксилин) може да буде растворен у алкохолу. Он отврдњава у транспарентни и еластични материјал, који се може обликовати загревањем.[13] Инкорпорирањем пигмента у продукт, може се остварити да подсећа на слоновачу.

Године 1897. у Хановеру је Вилхелм Крише, власник немачке пресе за масовно штампање, радио на развоју алтернативних типова штампарских шаблона. Резултирајућа пластика, која је наликовала материјалу рогова, је била израђена од млечног протеина казеина. Овај материјал је развијен у кооперацији са аустријским хемичаром (Фридрихом) Адолфом Спитлером (1846–1940). Крајњи полимер није имао жељена својства. Године 1893, француски хемичар Аугуст Трилат је открио начин да претвори казеин у нерастворни материјал путем потапања у формалдехид.

Почетком 20. века развијен је бакелит, као прва потпуно синтетичка термопластика. За његов развој је заслужан белгијски хемичар Лео Баекеланд. Материјал је припремљен полазећи од фенола и формалдехида.

Након Првог светског рата, побољшања хемијске технологије су довела до експлозије нових форми пластике, док је масовна производња почела током 1940-тих и 1950-тих (током Другог светског рата).[14] Међу најранијим примерима таласа нових полимера су полистирен (PS), који је први произвео БАСФ током 1930-тих,[5] и поливинил хлорид (PVC), који је откривен 1872, мада је комерцијална производња почела током касних 1920-тих.[5] Године 1923. је предузеће Durite Plastics Inc. почело са производњом фенолно фурфуралних резина.[15] Истраживачи Региналд Гибсон и Ерик Фоцет из компаније Imperial Chemical Industries (ICI) су открили полиетилен 1933. године.[5]

Ђулио Ната је 1954. године открио полипропилен, а производња је почела 1957.[5] Компанија Dow Chemical је 1954. године изумела проширени полистирен, који је кориштен за изолацију зграда, и за израду амбалаже и посуђа са једнократном употребом.[5]

Особљу предузећа Calico Printers' Association из Уједињеног Краљевства се приписује откриће полиетилен терефталата (PET) 1941. године. Технологија је лиценцирана компанији DuPont за САД и ICI за друге земље. Овај материјал је један од малобројних типова пластике који се могу користити као замена стакла у многим околностима, што је довело до његове широке употребе за израду боца у Европи.[5]

Састав

Пластике су органски полимери. Највећи број тих полимера је базиран на ланцима који се састоје само од атома угљеника или су присутни и кисеоник, сумпор, или азот. Основа је део ланца на главном „путу“ који повезује велики број понављајућих јединица. Да би се прилагодила својства пластике, различите молекулске групе се „каче“ на основу (оне су обично део мономера од пре него што су мономери били повезани у полимерни ланац). Структура тих бочних ланаца утиче на својства полимера. Путем финог подешавање понављајућих јединица молекулске структуре могу се менајти својста пластике.

Већина пластика садржи смешу других органских или неорганских једињења. Количина адитива се креће у опсегу од нула процената (за једноставне полимере који се користе као амбалажа за храну) до више од 50% код појединих електронских апликација. Просечни садржај адитива је 20% по тежини полимера.[16]

Највећи број контроверзи везаних за пластику је везан за адитиве.[17] Органокалајна једињења су посебно токсична.[18]

Пуниоци

Пуниоци побољшавају перформанце и/или умањују производне трошкове. Стабилизујући адитиви обухватају антипирене којима се снижава запаљивост материјала. Многе пластике садрже пуниоце, који су релативно инертни и јефтини материјали, те се њима појефтињује продукат по јединици тежине.

Типични пуниоци су минералног порекла, нпр. креда. Неки пуниоци су хемијски активнији и називају се појачавајучим агенсима. Други пуниоци укључују цинк оксид, дрвено брашно, прашину слоноваче, целулозу и скроб.[19]

Пластификатори

Пошто су многи органски полимери сувише крути за специфичне примене, они се блендирају са пластификаторима (који су највећа група адитива[18]), уљастим једињењима која побољшану реолошка својства.

Боје

Једињења која дају боју су често коришћени адитиви. Она у незнатној мери доприносе тежини материјала.

Класификација

Пластике се обично класификују по њиховој хемијској структури основе полимера и бочним ланцима. Неке од важних група у тим класификацијама су акрилна, полиестарска, силиконска, полиуретанска, и халогенисане пластике. Пластике исто тако могу да се класификују по хемијском процесу који се користи за њихову синтезу, као што је кондензација, полиадиција, и унакрсно-повезивање.[20]

Термопластике и термички полимери

Постоје два типа пластике: термопластике и термореактивни полимери. Термопластике су пластике које не подлежу хемијској промени у свом саставу кад се загревају и могу се отопити више пута. Примери таквих пластика су полиетилен, полипропилен, полистирен и поливинил хлорид.[21] Термопластике се обично налазе у опсегу од 20.000 до 500.000 аму, док се за термореактивне пластике узима да имају бесконачну молекулску тежину. Ти ланци су сачињени од мноштва понављајућих молекулских јединица, изведених из мономера; сваки полимерни ланац има неколико хиљада понављајућих јединица.

Термореактивни полимери се могу једном истопити и попримити облик; након тога они очврсну, и остају чврсти. У термореактивном процесу долази до хемијске реакције која је неповратна. Вулканизација гуме је термореактивни прицес. Пре загревања са сумпором, полиизопрен је лепљив, донекле текући материјал, док је након вулканизације продукат чврст.

Друге класификације

Друге класификације су базиране на своствима која су релевантна за производњу или за дизајн продукта. Примери таквих класа су термопластика и термореактивна пластика, еластомер, структурна, биоразградива, и електрино проводна. Пластике се такође могу класификовати по разним физичким својствима, као што су густина, затезна чврстоћа, температура стаклене транзиције, и отпорности на разне хемијске продукте.

Биоразградивост

Биоразградиве пластике се разлажу (деградирају) након излагања светлости (нпр. ултравиолентној радијацији), води или влази, бактеријама, ензимима, хабању ветром, и у неким случајевима се дејство глодара, штеточина, или напад инсеката такође сматра обликом биодеградације или деградације животне средине. За неке облике деградације је неопходно да је пластика изложена на површини, док су други облици ефективни једино ако постоје одређени услови у депонији или у систему за компостирање. Скробни прах се меша са пластиком као пунилац да би се олакшала деградација, мада то још увек не доводи до комплетне разградње пластике. Спроводе се активна истраживања на генетичком дизајну бактерија које синтетишу комплетно биоразградиву пластику, али је такав материјал, као што је Биопол, за сад скуп.[22] Развијени су биоразградиви адитиви којима се увећава брзина биодеградације пластике.

Природна вс синтетичка

Већина пластика се производи из петрохемикалија. Због ограничених петрохемијских резерви и претње од глобалног загревања, дошло је до развоја биопластика. Биопластике се првенствено праве од обновљивих биљних материјала као што су целулоза и скроб.[23]

У поређењу са глобалном потрошњом флексибилне амбалаже, која се процењује на 12,3 милиона тона/годишње, процењује се да је глобални производни капацит биоразградивих материјала на нивоу од 327.000 тона/годишње.[24][25]

Кристалина вс аморфна

Неке пластике су делимично кристалне, а делимично аморфне у погледу молекулске структуре, те оне имају тачку топљења (температуре на којој се провлачне интермолекуларне силе превазилазе), и једну или више стаклених транзиција (температура изнад којих се мера локализоване молекулске флексибилности знатно повећана). Такозване полукристалне пластике обухватају полиетилен, полипропилен, поли (винил хлорид), полиамиде (најлоне), полиестре и неке полиуретане. Многе пластике су комплетно аморфоне, као што је полистирен и његови кополимери, поли (метил метакрилат), и све термореактивне пластике.

Референце

  1. ^ „Terminology for biorelated polymers and applications (IUPAC Recommendations 2012)” (PDF). Pure and Applied Chemistry. 84 (2): 377—410. 2012. doi:10.1351/PAC-REC-10-12-04.
  2. ^ Lokensgard 2008.
  3. ^ Lefteri, Christopher (2008). Plastics Handbook. RotoVision. ISBN 978-2888930020.
  4. ^ Life cycle of a plastic product Архивирано на сајту Wayback Machine (март 17, 2010) (на језику: енглески). Americanchemistry.com. Retrieved on 2011-07-01.
  5. 5,00 5,01 5,02 5,03 5,04 5,05 5,06 5,07 5,08 5,09 5,10 Andrady AL, Neal MA (2009). „Applications and societal benefits of plastics”. Philos. Trans. R. Soc. Lond., B, Biol. Sci. 364 (1526): 1977—84. PMC 2873019Слободан приступ. PMID 19528050. doi:10.1098/rstb.2008.0304.
  6. ^ American Chemical Society National Historic Chemical Landmarks. „Bakelite: The World’s First Synthetic Plastic”. Приступљено 23. 2. 2015.
  7. ^ Edgar & Edgar 2009, стр. 11
  8. ^ Teegarden 2004, стр. 58–59
  9. ^ Plastikos, Henry George Liddell, Robert Scott, A Greek-English Lexicon, at Perseus. Perseus.tufts.edu. Retrieved on 2011-07-01.
  10. ^ Plastic, Online Etymology Dictionary. Etymonline.com. Retrieved on 2011-07-01.
  11. ^ UK Patent office (1857). Patents for inventions. UK Patent office. стр. 255.
  12. ^ Stephen Fenichell, Plastic: The Making of a Synthetic Century, HarperBusiness, 1996, ISBN 978-0-88730-732-4 pp. 17.
  13. ^ „Dictionary – Definition of celluloid”. Websters-online-dictionary.org. Архивирано из оригинала на датум 11. 12. 2009. Приступљено 26. 10. 2011.
  14. ^ Thompson RC, Swan SH, Moore CJ, vom Saal FS (2009). „Our plastic age”. Philos. Trans. R. Soc. Lond., B, Biol. Sci. 364 (1526): 1973—6. PMC 2874019Слободан приступ. PMID 19528049. doi:10.1098/rstb.2009.0054.
  15. ^ „Historical Overview and Industrial Development”. International Furan Chemicals, Inc. Приступљено 4. 5. 2014.
  16. ^ Disposable Products Manufacturing Handbook. NIIR project consultancy services. 2014. ISBN 9789381039328.
  17. ^ Hans-Georg Elias "Plastics, General Survey" in Ullmann's Encyclopedia of Industrial Chemistry, 2005, Wiley-VCH, Weinheim. doi:10.1002/14356007.a20_543
  18. 18,0 18,1 Teuten EL, Saquing JM, Knappe DR, et al. (2009). „Transport and release of chemicals from plastics to the environment and to wildlife”. Philos. Trans. R. Soc. Lond., B, Biol. Sci. 364 (1526): 2027—45. PMC 2873017Слободан приступ. PMID 19528054. doi:10.1098/rstb.2008.0284.
  19. ^ Seymour, Raymond Benedict; Deaning, Rudolph D. (1987). History of Polymeric Composites. VSP. стр. 374.
  20. ^ Classification of Plastics Архивирано на сајту Wayback Machine (децембар 15, 2007) (на језику: енглески). Dwb.unl.edu. Retrieved on 2011-07-01.
  21. ^ Composition and Types of Plastic Inforplease website
  22. ^ Biodegradation of plastic bottles made from Biopol in an aquatic ecosystem under in situ conditions, accessed March 2009 (login required). Springerlink.com. Retrieved on 2011-07-01.
  23. ^ National Non-Food Crops Centre. Biochemical Opportunities in the UK, NNFCC 08-008 Архивирано на сајту Wayback Machine (јул 20, 2011) (на језику: енглески)
  24. ^ National Non-Food Crops Centre. NNFCC Renewable Polymers Factsheet: Bioplastics
  25. ^ Plastics News Архивирано на сајту Wayback Machine (мај 13, 2008) (на језику: енглески). Plastics News. Retrieved on 2011-07-01.

Литература

Спољашње везе

Ар деко

Ар деко (франц. Art déco) стил је визуелних уметности који је настао у Француској непосредно пред Први светски рат, одакле се раширио у САД и у Европи у 20.-тим и 30.-тим годинама 20. века у индустрији и занатству. У Енглеској овај стил постаје заступљен тек 1940-их, а и Јапан своје извозне производе израђује у манири арт декоа, док се у Кини јавља његова мешавина с модерним стилом раног 20. века у тзв. стилу Amoy Deco (градови Шангај и Кулансу). Носи карактеристике многих праваца у првом реду кубизма, футуризма и сецесије.

Током 1930-их, у време велике депресије, арт деко је постао у већој мери ублажен. Пристигли су нови материјали, укључујући хромирање, нерђајући челик и пластика. Лепши облик стила, звани Streamline Moderne, појавио се 1930-их, који је имао закривљене облике и глатке полиране површине. Арт деко је један од првих заиста интернационалних стилова, али његова доминација је окончана почетком Другог светског рата, и успон строго функционалних и неукрашених стилова модерне архитектуре и интернационалног стила архитектуре је уследио.

Баденска култура

Баденска култура је енеолитска култура која је назив добила по локалитету у Доњој Аустрији. Распростире се дуж Мађарске, северне и источне Аустрије, Моравске Чешке, јужне Словачке, такође и северно од реке Саве, у Банату, јужној Бачкој, северној Србији, Срему, Барањи и Славонији.

Вајарство

Вајарство или скулптура (лат. sculpere - клесати, урезивати) је уметност обликовања тродимензионалних облика (кипова) у материјалима као што су камен, мермер, дрво, метал, глина, стакло, пластика и многи други. Вајарство, као сликарство и архитектуру убрајамо у ликовну, али и у пластичну или просторну уметност, јер вајар уметнички обликује простор.

Већина скулптура има чисто естетски тј. уметнички циљ. Када тродимензионални објекат – скулптура, поред уметничког поседује и употребни аспект, можемо је назвати скулптуром само уколико је уметнички аспект предоминантан, а када су употребни и уметнички аспект балансирани, назива се функционалном скулптуром, а како уметнички аспект препушта више места употребном, вајарство постаје дизајн.

Велики број вајара сматра да су само линија, површина и волумен, и када се томе придода симетрија, пропорција и ритам, довољни да се изрази мисао и да се преточи у скулптуру. Такве скулптуре припадају нефигуративном – апстрактном вајарству.

Вучедолска култура

Вучедолска култура је касно енеолитска култура, поникла на подручју источне Славоније и Срема. Веома рани налази ове културе пронађени су на епонимном локалитету ове културе – Вучедолу. По новијем датовању (методом распада радиоактивног угљеника) утврђено је да припада периоду између 3.000 и 2.200. године пре наше ере. Ова култура је настала као резултат великих помицања степских индоевропских народа са истока у простор Карпатске котлине.

Драгослав Срејовић

Драгослав Срејовић (Крагујевац, 8. октобар 1931 — Београд, 29. новембар 1996) је био српски археолог, културни антрополог, професор Универзитета и академик.

Дубовачко-жутобрдска група

Дубовачко-жутобрдска група је културна група бронзаног доба, заступљена у јужном Банату, делу српског Подунавља и источној Србији.

У Румунији је ова група позната као Гирла Маре (Girla Mare), а у Бугарској Орсоа или Ново Село. Термин дубовачко-жутобрдска група увео је археолог Милутин Гарашанин.

Налази ове групе су врло рано ушли у европску археолошку литературу, због изузетне естетске вредности керамике и пластике. Крајем 19. века у Народни музеј у Београду стиже познати идол из Кличевца, који је уништен у бомбардовању Београда у 1. светском рату. О кличевачкој некрополи је писао Милоје Васић.

Дупљајска колица, такође чувени налаз ове културе, откривена су у периоду између два светска рата.

Електрични изолатор

Електрични изолатор или диелектрик је неки материјал који пружа врло велики електрични отпор пролазу слободних електрона (или јона).

Материјали који су добри електрични изолатори су вакуум, ваздух, стакло, керамика, пластика, гума и други. Због тога се изолација електричних жица и каблова најчешће прави од гуме или пластике, а високонапонски водови немају никакву изолацију осим ваздуха. За металне, бетонске и дрвене стубове су повезани преко керамичких изолатора.

Значајне особине изолатора су његов отпор (типично реда гига ома) и напонска издржљивост (отпорност на напон прије пробијања искре).

На нивоу атомске структуре, изолатори имају врло мало слободних електрона, и више од 4 валентна електрона у посљедњој електронској љусци.

Зупчаник

Зупчаник је машински елемент који преноси обртни момент примјеном силе на зупце (зубе) другог зупчаника, зупчастог сегмента или зупчасте летве. Зависно од облика, преносног односа, и начина употребе, могу се користити за повећање и смањење обртног момента, брзине ротације, промјену смјера ротације и тако даље.

Зупчаници се најчешће повезују са другим зупчаницима, али било који уређај са истим зупцима се може повезати, као на примјер зупчаста летва. За повезивање види чланак зупчасти пренос.

Материјал за израду зупчаника је најчешће метал, али се користи и пластика. У старо доба су коришћене и неке врсте дрвета.

Манастир Наупара

Манастир Наупара припада Епархији крушевачкој Српске православне цркве, налази се у истоименом селу на обали Расине, код Крушевца.

Медаља

Медаља (итал. medaglia, франц. médaille, лат. metallum) или одличје је плочица кружног облика од метала (злато, сребро, бронза, олово, легуре) уметнички производ почасног, меморијалног или јубиларног карактера. Личи на новац, али не служи новчаном промету. Спада у области примењених уметности: вајарство, ситна пластика, медаљарство. У ширем значењу медаља је одликовање за војне и грађанске заслуге, награда за уметничка, научна и спортска достигнућа. На једној или обе стране медаље налази се рељефни приказ (портретни лик, алегоријски или историјски мотив) редовно с натписом. Прво се израђивала ливењем помоћу калупа, од 16. века и ковањем, а од 19. века галванопластичним поступком.

Прве медаље настале су у доба касног Римског царства (4—5 век), изливале су се из бронзе, с ликом цара или митолошким призором. Средњи век их нема (осим неколико изузетака крајем 14. века). Медаљарство се нарочито развило у доба ренесансе у Италији. Интензивни развој медаљарства датира од доба класицизма почетком 19. века. Новији медаљари се држе углавном традиционалних облика, при чему теже за што оштријом карактеризацијом портретисаног лика. У Србији су радили медаље Ђорђе Јовановић, Тома Росандић, Сретен Стојановић, а у Хрватској Роберт Франгеш Михановић, Иван Мештровић, Антун Аугустинчић, Вања Радауш и др.

Слична медаљи само правоугаоног или квадратног облика је плакета.

Неолит

Неолит (од сложенице грч. νεολιθικός, νεο -нов и λίθος - камен) или млађе камено доба, је период праисторије у коме је човек потпуно овладао производњом и употребом оружја и оруђа од глачаног камена, а пресудна је и израда грнчарије од печене земље, као и припитомљавање животиња и обрађивање земље, појава сталних урбаних и протоурбаних насеља и седалачки начин живота. Људи су живели у земуницама и сојеницама (куће на дрвеним стубовима у води). Друштво се делило на родове, братства и племена. Керамика се украшава, јавља се фигурална пластика и различити предмети култног карактера.Људске заједнице нису истовремено савладале ову вештину. Оне које су раније почеле да користе боље оруђе брже су напредовале и ушле су у неолит пре оних које су и даље клесале камен. Најбрже су се развијала друштва на блиском истоку. Тамо је млађе камено доба почело око 7000 година пре нове ере. На централном Балкану неолит је почео тек око 5500. године п. н. е. Поред новог начина обраде камена и израде бољег ловачког оружја, човек неолита је усавршавао риболовни алат, научио да израђује глинено оруђе и направио први развој. Ипак, најважније од свега је било припитомљавање животиња и узгој дивљих житарица.

Чувени споменици који су сачувани из овог периода су мегалитски споменици, од којих је најпознатији Стоунхенџ (Stonehenge) у јужној Енглеској. Неки мисле да је то светилиште, а неки да је то нека врста прве опсерваторије.

Полимер

Полимер или макро-молекул је једињење велике молекулске масе и састоји се од великог броја мањих основних јединица, мономера. Мономери су углавном повезани ковалентним везама. Реч је изведена из грч. πολυ, „много“ и грч. μέρος, „део"). Познати примери полимера су пластика, ДНК и протеини. Реакција настајања полимера назива се полимеризација.

Према врсти реакције којом се добијају, полимери се деле на адиционе полимере, који се добијају реакцијама адиције, и кондензационе полимере, који се добијају реакцијама кондензације.

Полимер ојачан угљеничним влакнима

Полимер ојачан угљеничним влакнима, пластика ојачана угљеничним влакнима или термопластика ојачана угљеничним влакнима (ПОУВ, или често једноставно угљенична влакна, или чак карбон), је изузетно издржљив и лаган полимер ојачан влакнима који садржи угљенична влакна.

Полимер ојачан угљеничним влакнима може бити скуп за производњу, али се уобичајено користи кад год је потребан висок однос издржљивости према тежини као и чврстина. Користи се у авиоиндустрији, аутомобилској и грађевинској индустрији, производњи спортске опреме, и све више других потрошачких и техничких примена.

Везујући полимер је обично термостврдњавајућа смола као што је епокси, али понекад се користе и други термостврдњавајући или термопластични полимери као што су полиестер, винил естер или најлон. Композит може да садржи и друга влакна као што су арамиди попут кевлара, тварона, алуминијума, полиетилена ултра велике молекуларне тежине, или стаклених влакана. На својства финалног производа од полимера ојачаног угљеничним влакнима такође може да утиче и врста адитива који се додају у везујућу матрицу (смолу). Најчешћи адитив је силицијум диоксид, али могу да се користе и други адитиви као што су гума или угљеничне наноцеви.

Овај материјал се такође назива и полимером ојачаним графитом или полимером ојачаним графитним влакнима. У маркетиншкој употреби, понекад се просто назива скраћено графитна влакна.

Прозор

Прозор (пенџер, понистра), је отвор на згради или кући, обично на зиду, али може бити и кровни. Намена му је да пропусти светлост (служи да се просторијама обезбеди довољна количина природног светла током дана) и да се врши проветравање затвореног простора кроз њега. Део прозора је прозирна површина кроз коју светлост може да прође.

Прозори могу бити отвориви, неотвориви (фиксни) и слепи. Ови први се састоје од оквира (рама) и крила, код ових других постоји само оквир који је застакљен, а трећи појам означава прозоре који су зазидани, али се виде на фасади или у унутрашњости зграде. Прозор се, у савременом грађевинарству, застакљује стаклом (једнослојним или вишеслојним), као и другим (полу)провидим материјалима (нпр. поликарбонатном пластиком). У прошлости су се прозори на кућама „застакљивали“ танким кожама, јер је стакло било скупо и недоступно. Стакло се користило само на дворцима или црквама (где је обично уграђивано у виду витража).

Према броју крила, прозори се деле на једнокрилне, двокрилне, трокрилне итд. Крила могу бити једнострука, дупла и двострука (крило на крило). Савремени прозори су најчешће са једноструким крилима, али су крила и оквири профилисани тако да омогуће одлично заптивање, како захваљујући свом облику, тако и захваљујући заптивкама од гуме или ЕПДМ. Крила могу бити обртна или клизна.

Материјал за израду оквира и крила може бити дрво, пластика (обично ПВЦ) или метал (обично алуминијум или челик), а да би се задовољили савремени захтеви грађевинске физике и архитектонског обликовања, праве се и од композитних профила (нпр. комбинације метала и дрвета).

Уз основне делове прозора, за њихову конструкцију (код отворивих) неопходан је и оков, где спадају шарке и механизам за затварање. Прозори могу имати и додатне делове: спољне и унутрашње ролетне, капке (жалузине), сенила и сл.

Самарџија

Самарџија (седлар, ременар, сарач) је занатлија специјализован за обраду коже и гуме. Пре свега седла, кајасе, опасаче, футроле за ватрено оружје, фишеклије за ловце, новчанике, бичеве. Овај занат спада у кожарске занате. Сарачка роба се може купити и на пијацама, вашарима по Србији, нарочито када је пазарни дан.

Самарџија је израђивао производе ручно, а алати које користи су многобројни и подразумевају сарачко шило и иглу којом се ручно ушива, затим мноштво различитих ножева, сечива, маказа, зумби, калупа, стеге и пресе. У почетку су самарџије сами прерађивали и припремали кожу, затим су је набављали од варги, а на послетку су почели да користе фабрички обрађену кожу. У Војводини сарачи су најчешће израђивали опрему за коње. Пре идустријализације свако домаћинство је имало коње и волове, који су коришћени за обраду земљишта и вучу. Међутим, модернизацијом и потискивањем коњске запреге број сарача се смањио, а данас је овај занат веома редак.

Данас, неизбежна пластика, потискује предмете од коже. Јер предмети од коже траже много стручног, људског рада, а то им диже цену. Опасачи, новчаници, футроле за пиштоље... се све више праве од пластике, лагани су, отпорни на воду, цена им ниска. У Војводини, сарачи су највише израђивали опрему за коње, те се њихов број смањивао модернизацијом и потискивањем коњске запреге из саобраћаја.

Српска академија наука и уметности

Српска академија наука и уметности (САНУ) је највиша научна и уметничка установа у Србији. Званичан дан оснивања Академије је 19. новембар 1841. године.

Називала се Краљевско српска академија од 1886. потом Српска краљевска академија до 1947, када је преименована у Српску академију наука. Касније, законом из 1960, она је променила назив у Српску академију наука и уметности.

Српско вајарство

Српско вајарство, за разлику од српског сликарства има потпуно другачији пут јер, слободно се може рећи није ни постојало до половине 19. века. До тада, ако се изузме црквена орнаментика и народна пластика, скулптура у ужем смислу те речи није ни постојала. Један од основних узрока се може наћи и у потпуно другачијем ставу православне цркве у односу на католичку, јер православна црква није одобравала скулптуре светаца, сцена из библије и других религиозних тема, па се, скулптура постепено појављује тек са јачањем световног, грађанског друштва и његовим већим упливом и у уметност.

Халштатска култура

Халштатска култура означава археолошки период старијег гвозденог доба, који је добио име по великој и по налазима веома богатој некрополи Халштат у Горњој Аустрији, (нем. Salzkammergut). Прва археолошка ископавања на овом локалитету била су 1848-1864. (Рамсауер и Вон Сакен). До данас је на овој некрополи окривено укупно 2500 гробова са богатим гробним прилозима на основу којих се врши подела на две фазе:

старија фаза (од 800 до 600. године п. н. е.)

млађа фаза (од 600 до 400. године п. н. е.)У оквиру некрополе констатована су два начина сахрањивања, кремација и инхумација, које су практиковане истовемено.

Хефестов храм

Хефестов храм је најбоље очувани храм у Грчкој из античког периода, на простору Атинске Агоре, посвећен Хефесту древном богу ватре и ковачког заната, једном од синова Зевса и Хере и Атини, (грчки: Ἀθηνᾶ, Athēnâ, или Ἀθήνη, Athénē; дорски: Ἀσάνα, Asána; латински: Минерва) богињи цивилизације, мудрости, ткања, заната и трезвеније стране рата у грчкој митологији.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.