Писменост

Писменост се традиционално сматрала способношћу читања, писања, и употребе аритметике.[1] Значење модерног термина је било проширено да обухвати способност употребе језика, бројева, слика, рачунара, и других основних средстава за разумевање, комуникацију, стицање корисног знања и употребу доминантних система симбола дате културе.[2] Концепт писмености је проширен у OECD земљама да обухвати вештине за приступ знању помоћу технологије и способност разумевања сложених контекста.[2] Особа која путује и борави у иностранству али није у стању да чита или пише на језику земље домаћина, са становишта локалног становништва се може сматрати неписменом.

Кључ писмености је развој читања, прогресије вештина које почињу са способношћу разумевања изговорених речи и декодирања писаних речи, и која кулминира у дубоком разумевању текста. Развој читања обухвата опсег комплекснијих језичких подлога којима су обухваћене познавања говорних звукова (фонологија), правописних образаца (ортографија), значења речи (семантика), граматика (синтакса) и обрасци формирања речи (морфологија), сви од којих пружају неопходну платформу за течност читања и разумевање. Значајан део стицања писмености се одвија од рођења до треће године. Ако се овај оквир пропусти, писменост је знатно теже остварити касније.

Када су ове вештине стечене, читалац може да оствари потпуну језичку писменост, чиме су обухваћене способности њене примене на критичну анализу штампаних материјала, закључивање и синтезу; прецизно и кохерентно писање; и коришћење информација и увида из текста као основе за доношење информисаних одлука и креативно размишљање.[3] Неспособност остваривања тога назива се неписменост или аналфабетизам.[4]

Организација Уједињених нација за образовање, науку и културу (UNESCO) дефинише писменост као „способност идентификације, разумевања, тумачења, креирања, комуникације и израчунавања, користећи штампане и писане материјале повезане са различитим контекстима. Писменост подразумева континуитет учења у омогућавању појединцима да постигну своје циљеве, развију своје знање и потенцијале и да у потпуности учествују у својој заједници и ширем друштву”.[5]

Око 82% светског становништва је писмено[6]

Literacy rate world
Стопа писмености у свету
World illiteracy 1970-2010
Светска неписменост је преполовљена између 1970 и 2015.
Brain pathways for mirror discrimination learning during literacy acquisition
Области мозга које учествују у аквизицији писмености

Неписменост

Неписменост или аналфабетизам је непознавање писма, неупућеност у вештину читања и писања. Критеријуми по којима се нека особа сврстава у неписмено становништво се разликују од државе до државе. Негде се сматра да је особа неписмена ако не зна да чита или пише, а док је на другим местима критеријум да не зна да чита, нити да пише. У неким државама, као што су Јапан, Хонгконг и Гвајана, особа се сматра неписменом ако не поседује основно образовање. УНЕСКО својом резолуцијом из 1958. године препоручује да се неписменима називају људи који не знају да прочитају или напишу једноставан текст у вези са свакодневним животом. Највише је неписмених у Азији, а најнеписменије је становништво Африке, јер поједине државе имају веома високу стопу неписмености.

Око 20% светског становништва је неписмено.[7]

Историја

Illiteracy france
Стопа неписмености у Француској у 18. и 19. веку

Преисторијска писменост

Порекло писмености

Сматра се да се писменост првобитно појавила са развојем рачунања и рачунских урећаја још у периоду пре 8.000 п. н. е. Писма су независно развијена најмање четири пута у људској историји у Месопотамији, Египту, Индији, низијама Мезоамерике, и Кини.[8]

Bill of sale Louvre AO3765
Рачун продаје мушког роба и зграде у Шурупаку, Сумерска плоча, око 2600 п. н. е.

Најраније форме писане комуникације воде порекло из Сумера, лоцираног у јужној Месопотамији из периода око 3500-3000 п. н. е. Током ове ере, писменост је била „углавном функционална ствар, подстакнута потребом руковања новим количинама информација и новим типом управљања створеним трговином и производњом великих размера.”[9] Систем писања се првобитно појавио у Месопотамији у виду система вођења евиденције у коме су људи користили утиснуте ознаке за управљање трговином и пољопривредном производњом.[10] Овај систем симбола је служио као прекурзор раном клинастом писму кад су људи једном почели да користе записе на глиненим пличицама. Текстови у протоклинастом писму су садржали не само нумеричке знаке, већи исто тако идеограме којима су приказивани бројени објекти.[8]

Египатски хијероглифи су се појавили око 3300-3100 п. н. е. и приказују краљевску иконографију која наглашава моћ међу другим елитама. Египатски хијероглифски систем писања је био први нотациони систем који је имао фонетске вредности.

Писање у низијама Мезоамерике је први пут ушло у праксу у оквиру Олмечке и Запотечке цивилизације током периода 900-400 п. н. е. Ове цивилизације су користиле глифно писање и нумеричке нотационе системе „црте и тачке” за намене везане за краљевску иконографију и календарске системе.

Најраније писане нотације у Кини датирају уназад до династије Шанг око 1200 п. н. е. Ове систематске нотације су нађене урезане на костима и жртвеним предметима, поклонима и уловљеним животињама. Ове активности су биле усредсређене на елиту. Такви записи су били рани преци модерног кинеског писма и садржали су логограмско писмо и бројеве.

Ови примери указују на то да су рани кораци писмености били блиско повезани са моћи и углавном су се користили у управљачкој пракси, и вероватно је мање од 1% популације било писмено, јер је писменост била ограничена на врло малу владајућу елиту.

Порекло алфабета

Према друштвеном антропологу Џеку Гудију, постоје су две интерпретације порекла писма. Многи класични научници, као што је историчар Игнас Гелб, сматрају да су стари Грци креирали први алфабетски систем (око 750 п. н. е.) који је користио засебне симболе за сугласнике и самогласнике. Међутим Гуди се не слаже с тим гледиштем, и по њему „Важност грчке културе за накнадну историку западне Европе је довеле до прекомерног наглашавања, од стране класичара и других, додавања специфичних самогласничких знакова на скуп сугласничких знакова који су били раније развијени у западној Азији”.[11]

Стога, многи научници сматрају да су древни народи семитског порекла северног Ханана (данашње Сирије) изумели консонантно писмо још пре 1500 п. н. е. Знатан део ове теорије развоја се приписује енглеском археологу Флиндерсу Питри, који је 1905. године наишао на серију Хананских записа лоцираних у тиркизним рудницима Сарабит ал-Хадима. Десет година касније, енглески египтолог Алан Гардинер је изнео становиште да та слова садрже алфабет, као и референце на Хананску богињу Ашеру. Године 1948, Вилијам Олбрајт је декодирао текст користећи додатну евиденцију која је откривена након Гудијевих налаза. Тиме је обухваћена серија инскрипција из Угарита, које је открио француски археолог Клод Шефер 1929. године. Неке од инскрипција су биле митолошки текстови (написани у раном Хананском дијалекту) који се састојао од 32-словног клинастог консонантног алфабета.

Још једно значајно откриће је направљено 1953. године кад су откривена три врха стрела, сваки од којих је имао идентичне хананске инскрипције из дванаестог века п. н. е. Према Франку Муру Кросу, те инскрипције су се састојале од алфабетских знакова који су потицали из прелазног развоја из пиктографског писма у линеарни алфабет. Штавише, он наглашава, „Ови натписи су такође пружили трагове за проширење дешифровања ранијих и каснијих алфабетских текстова”.[12]

Консонантни систем Хананског језика је инспирисао развој алфабета наредних језика. Током касног бронзаног доба, појавили су се наследнички алфабети широм Медитеранског региона и били су подразвијени у оквиру три језика: феничанског, хебрејског и арамејског.

Према Гудију, могуће је да су ова клинаста писма утицала на развој грчио алфабета неколико векова касније. Историјски, Грци су тврдили да је њихов језик моделован по феничанском. Међутим, многи семитски научници у данашње време сматрају да је старогрчки језик конзистентнији са раном формом хананског која је кориштена око 1100 п. н. е. Док најраније грчке инскрипције датирају и осмог века п. н. е, епиграфска поређења са протохананским сугеришу да је могуће да су Грци адаптирали писмо тог језика још у периоду око 1100 п. н. е, и касније „додали пет карактера који представљају самогласнике”.[13]

Фенићанско писмо, које се сматра да садржи први „линеарни алфабет”, брзо се проширило по Медитеранским лучким градовима у северном Ханану.[12] Неки археолози сматрају да је фенићанско писмо имало известан утицај на развој хебрејског и арамајског писма на бази чињенице да су ти језици еволуирали током истог временског периода, да имају слична својства, и да се често категоришу у исту језичку групу.[14]

Кад су Израелити мигрирали у Ханан између 1200 и 1001 п. н. е, они су исто тако адаптирали варијацију хананског алфабета. Варух, Јеремијин писар је користио тај алфабет да креира касније записе Старог завета. Рани хебрејски алфабет је био проминентан у Медитеранском региону док нововавилонски владари нису протерали Јевреје у Вавилон у шестом веку п. н. е. Затим се појавио нови језик („четвртасти хебрејски”) и стари језик је брзо изумро.[13]

Арамејско писмо се исто тако појавило у пориоду између 1200 и 1001 п. н. е. Са колапсом бронзаног доба, Арамејци су се преселили у хананске и фенићанске територије и адаптирали њихова писма. Мада је рана евиденција о овом писму сиромашна, археолози су открили широки опсег каснијих арамејских текстова, написаних у седмом веку п. н. е. Због своје дуговечности и преваленције у региону, арамејски владари су користили то писмо као „дипломатски језик”.[15] Модерни арамејски алфабет се брзо проширио источно до Набатејског царства, затим до Синајског и Арабијског полуострва, као и до Африке. Арамејски трговци су преносили старије варијације језика све до Индије, где је касније тај језик извршио утицај на развој брахманског писма. Он је исто тако довео до развоја арапског, пахлавског (једна иранска адаптација), „као и опсега писама који су користила рана турска и монголска племена у Сибиру, Монголији и Туркестану”.[16] Писменост овог периода је тако ширила трговачка класа и претпоставља се да је нарасла, тако да је обухватала око 15-20% укупне популације.

Арамејски језик је изумро са ширењем ислама, а тиме и његов утицај на арапски језиик.

Древна и посткласичка писменост

Донедавно се сматрало да је већина људи била неписмена у античком добу. Међутим, недавни радови не подржавају такво гледиште.[17] Антони Ди Рензо тврди да је римско друштво било „цивилизација базирана на књизи и регистру", и да „нико, било слободан или роб, није могао да приушти да буде неписмен”.[18] Слично томе Дупонт напомиње, „Писана реч била је свуда око њих, како у јавном тако и у приватном животу: закони, календари, прописи у светилиштима и погребни епитафи били су угравирани у камену или бронзи. Република је сакупила огромне архиве извештаја о сваком аспекту јавног живота".[19]

Кад се Западно римско царство распало, писменост је постала препознатљив знак елите, и вештине комуникације су биле политички важне. Ипак, у предмодерним временима мало је вероватно да је писменост била заступљена код више од око 30-40% популације.[20]

У касном четвртом веку пустињски отац Пахомије је очекивао писменост од кандидата за пријем у његове манастире:

они ће му дати двадесет псалама или две посланице апостола или неки други део писма. А ако је неписмен, он треба да иде на прво, треће и шесто вријеме код некога ко га може подучавати и ко је био постављен за њега. Он треба да стоји пред њим и да научи веома студиозно и са свом захвалношћу. Темељи слога, глагола и именица требају сви да буду написани за њега, па чак и ако он не жели, он ће бити приморан да чита.[21]

Савремена писменост

Ширење писмености од средине двадесетог века

Figure 1 Adult literacy rates have increased Reading the past writing the futureUPDATED
Стопа писмености одраслих је расла у сталном брзином од 1950. године.

Подаци о писмености које је објавио UNESCO показују да је од 1950, степен писмености одраслих на светском нивоу растао у просеку за 5 процената сваке декаде, од 55,7 процената 1950 до 86,2 процената 2015. године. Међутим, током четири декаде, раст популације је био тако брз да је број неписмених особа заправо растао, те да је полазићи од 700 милиона 1950, достигао ниво од 878 милиона 1990. године. Од тада, број је значајно опао до 745 милиона 2015. године, мада је и даље виши него 1950 упркос деценија универзалних образовних политика, интервенција писмености и ширења штампаног материјала и информација, и комуникационе технологије. Међутим, ови трендови нису били униформни широм света.[22]

Регионални диспаритети

Међудржавна поређења стопа писмености су несавршена, с обзиром да различите земље дефинишу писменост на различите начине.[23] Међутим, доступни глобални подаци индицирају знатне варијације у нивоима писмености између региона света. Северна Америка, Европа, и Централна Азија су остварили скоро потпуну писменост одраслих особа (индивидуа са или преко 15 година) за мушкарце и жене. Већина земаља у источној Азији и Пацифику, као и у Латинској Америци и Карибима, су изнад нивоа од 90% писмености за одрасле.[24] Неписменост је у већој мери перзистентна у другим регионима: 2013 подаци УНЕСКO института за статистику (UIS) индицирају да је ниво писмености одраслих само 78,12% у арапским државама, 67,55% у јужној и западној Азији, и 59,76% у подсахарској Африци.[25]

Figure 5 Literacy has rapidly spread Reading the past writing the future
Писменост се у последњих двадесет пет година брзо ширила у неколико региона.

У већем делу света високе стопе писмености младих сугеришу да ће неписменост постати све мање и мање заступљена, како млађе генерације са вишим степеном образовања замењују старије.[26] Међутим, у подсахарској Африци и јужној и западној Азији, где велика већина неписмених у свету живи, ниске стопе уписа у школе подразумевају да ће се неписменост задржати у знатној мери.[27] Према подацима UIS из 2013, ниво писмености младих (особа узраста 15 до 24) је 84,03% у јужној и западној Азији, и 70,06% у подсахарској Африци.[25]

Имајући то на виду, уочљиво је да се писменост у последњих двадесет пет година брзо ширила на неколико региона (види слику).[22]

Види још

Референце

  1. ^ "Literate." Merriam-Webster.com. Merriam-Webster, n.d. Web. 19 August 2014. <http://www.merriam-webster.com/dictionary/literate>.
  2. 2,0 2,1 UNESCO. „Education for All: A Global Monitoring Report” (PDF). UNESCO. UNESCO. стр. 150.
  3. ^ Margie Gillis, Ed.D., President, Literacy How, Inc., and Research Affiliate, Haskins Laboratories at Yale University; Sally Grimes, Ed.M., Executive Director, Literate Nation and Founder, Grimes Reading Institute; Cinthia Haan, Author and Chair, The Haan Foundation for Children and President, Power4Kids Reading Initiative; Peggy McCardle, Ph.D., M.P.H., Chief, Child Development and Behavior Branch, National Institute of Child Health and Human Development; Louisa Moats, Ed.D., President, Moats Associates Consulting, Inc.; Anthony Pedriana, Author and retired urban schoolteacher and principal; Susan Smartt, Ph.D., Senior Research Associate, National Comprehensive Center for Teacher Quality, Vanderbilt University; Catherine Snow, Ph.D., Author, Researcher and Professor of Education, Harvard Graduate School of Education, Harvard University; Cheryl Ward, M.S.M., C.A.L.P., Co-founder of Wisconsin Reading Coalition and academic language practitioner; Maryanne Wolf, Ed.D., Author and Director, Center for Reading and Language Research, Tufts University.
  4. ^ „analphabetism | Definition of analphabetism in English by Oxford Dictionaries”. Oxford Dictionaries | English. Приступљено 18. 9. 2017.
  5. ^ „The Plurality of Literacy and its implications for Policies and Programs” (PDF). UNESCO Education Sector Position Paper: 13. 2004.
  6. ^ The World Factbook издавач Central Intelligence Agency, 1. јануар 2007.
  7. ^ Glossary издавач The Economist
  8. 8,0 8,1 Chrisomalis, Stephen (2009), "The Origins and Coevolution of Literacy and Numeracy", in Olsen, D. & Torrance, N. (Eds.), The Cambridge Handbook of Literacy (pp. 59-74). Cambridge: Cambridge University Press.
  9. ^ Easton, P. (in press). "History and spread of literacy", Excerpted from Sustaining Literacy in Africa: Developing a Literate Environment, Paris: UNESCO Press pp. 46-56.
  10. ^ Schmandt-Besserat, D (1978). „The earliest precursor of writing”. Scientific American. 238 (6): 38—47.
  11. ^ Goody, Jack (1987). The Interface Between The Written and the Oral. Cambridge, UK: Cambridge University Press, p. 40-41. ISBN 0-521-33268-0.
  12. 12,0 12,1 Cross, Frank Moore, "Newly Found Inscriptions in Old Canaanite and Early Phoenician Scripts", Bulletin of the American Schools of Oriental Research, No. 238 (Spring, 1980) p. 1-20.
  13. 13,0 13,1 Goody, Jack (1987). The Interface Between The Written and the Oral. Cambridge, UK: Cambridge University Press, p. 40-49. ISBN 0-521-33268-0
  14. ^ McCarter, P. Kyle. "The Early Diffusion of the Alphabet", The Biblical Archaeologist 37, No. 3 (Sep. 1974): 59-61.
  15. ^ Goody, Jack (1987). The Interface Between The Written and the Oral. Cambridge, UK: Cambridge University Press, p. 50. ISBN 0-521-33268-0
  16. ^ Goody, Jack (1987). The Interface Between The Written and the Oral. Cambridge, UK: Cambridge University Press, p. 49-51. ISBN 0-521-33268-0
  17. ^ See Brian J. Wright, "Ancient Literacy in New Testament Research: Incorporating a Few More Lines of Enquiry," TrinJ 36 (2015): 161-189. https://www.academia.edu/13211795/_Ancient_Literacy_in_New_Testament_Research_Incorporating_a_Few_More_Lines_of_Enquiry_TrinJ_36_2015_161-189
  18. ^ Di Renzo, Anthony (2000). „His master's voice: Tiro and the rise of the roman secretarial class” (PDF). Journal of Technical Writing and Communication. 30 (2): 155—168. doi:10.2190/b4yd-5fp7-1w8d-v3uc.
  19. ^ Dupont, Florence. (1989) Daily Life in Ancient Rome Tr. Christopher Woodall. Oxford: Blackwell; p. 223
  20. ^ This connection is pursued in Alan K. Bowman and Greg Woolf, eds., Literacy and Power in the Ancient World, (Cambridge) 1994.
  21. ^ Pachomius, Rule 139.
  22. 22,0 22,1 UNESCO (2017). Reading the past, writing the future: Fifty years of promoting literacy (PDF). Paris, UNESCO. стр. 21—23, 26. ISBN 978-92-3-100214-4.
  23. ^ Mitra, Aniruddha; Bang, James T.; Biswas, Arnab (2. 1. 2015). „Gender Equality and Economic Growth: Is it Equality of Opportunity or Equality of Outcomes?”. Feminist Economics. 21 (1): 110—135. ISSN 1354-5701. doi:10.1080/13545701.2014.930163.
  24. ^ UNESCO Institute for Statistics (септембар 2015). „Adult and Youth Literacy” (PDF). UIS Fact Sheet. No. 32. Приступљено 2. 5. 2016.
  25. 25,0 25,1 UIS. „Education : Literacy rate”. data.uis.unesco.org. Приступљено 22. 5. 2016.
  26. ^ Wagner, Daniel A., Fatima Tuz Zahra, and Jinsol Lee. (2016). Literacy Development: Global Research and Policy Perspectives. In Childhood and Adolescence: Cross-Cultural Perspectives and Applications. Ed. Uwe P. Gielen and Jaipaul L. Roopnarine. Santa Barbara: ABC-CLIO. p. 105. ISBN 978-1-4408-3223-9.
  27. ^ Wagner, Daniel A., Fatima Tuz Zahra, and Jinsol Lee. (2016). "Literacy Development: Global Research and Policy Perspectives." In Childhood and Adolescence: Cross-Cultural Perspectives and Applications. Ed. Uwe P. Gielen and Jaipaul L. Roopnarine. Santa Barbara: ABC-CLIO. p. 106. ISBN 978-1-4408-3223-9.

Спољашње везе

Ћирило и Методије

Ћирило и Методије (грч. Κύριλλος και Μεθόδιος, стсл. Кѷриллъ и Меѳодїи) су били браћа из Солуна, који су ширили писменост и хришћанство међу неписменим Словенима у Великоморавској кнежевини и Панонији. Својим радом они су помагали културни напредак Словена због чега су остали упамћени као „словенски апостоли“. Ћирило и Методије су направили глагољицу, прво писмо Словена. Након њихове смрти њихови ученици су наставили њихов просветитељски рад. Православна црква их слави 24. маја.

Асеманијево јеванђеље

Асеманијево јеванђеље (лат. Codex Assemanius) је старословенски рукопис на глагољици из 10. века.

Рукопис је израђен на пергаменту и има 158 страна. Садржи Јеванђеља за суботу и недељу са белешкама о хришћанским празницима. Украшено је бројним минијатурама и иницијалима у боји.

Пронађен је 1736. године у Јерусалиму. Назив је добио по њеном проналазачу — директору Ватиканске библиотеке, Џозефу Асеманиију.

Оригинал рукописа се чува у Ватиканској библиотеци.

Велесова књига

Велесова књига је књига која наводно говори о древној словенској религији и историји. Данас је у научним круговима (како међу историчарима, тако и међу лингвистима) општеприхваћен и нашироко документован став да је у питању фалсификат. Књига садржи религијске пасаже и историјске записе, испресецане наравоученијима. Догађаји који се помињу у књизи могу бити датирани од седмог века п. н. е., до деветог века наше ере.

Без обзира на неаутентичност ове књиге, неопагани је користе као свој свети текст.

Гршковићев одломак

Гршковићев одломак представља један од најстаријих сачуваних споменика писаних глагољицом на старословенском језику, у коме се јављају црте српског народног језика под чијим утицајем ће се касније развити и српска редакција старословенског језика. Сматра се, на основу неких црта језика (нпр. замена слова ф словом п тј. Степан уместо Стефан) и саме глагољице, да је настао крајем XI или почетком XII века на простору Босне или тадашње Зете (Зета или Захумље). Сам одломак чини четири листа пергамента на којима је исписан део „Дела апостолских“, према источном (православном) обреду и сродан је, по месту и времену настанка, тзв. Михановићевом одломку.

Даничићево четворојеванђеље

Даничићево четворојеванђеље или друго београдско четворојеванђеље представља копију Никољског четворојеванђеља из XIV века.

Јеванђеље је писано на пергаменту крајем XIV века. Иако представља копију Никољског четворојеванђеља, са њим се не слаже у потпуности.

Рукопис је чуван у Народној библиотеци у Београду под бројем 92, али је изгорео приликом бомбардовања Београда 6. априла 1941. године.

По орнаменталним мотивима сродан је Никољском четворојеванђељу, илуминација Даничићевог четворојеванђеља се разликује само стилизацијом.

Звездана књига Коледа

Звездану Књигу Коледа Словени су наводно добили од бога Коледа. У њој се налазе песме о настанку света и знању из астрологије.

Међутим, нико није видео ову књигу. У појединим круговима се тврди да је све фикција Александра Асова, неки пак тврде да ју је смислио неки Бугарин у 19. веку. С друге стране, професор Александар Васиљевић Медведев тврди да ова књига постоји и да је главни протагонист исте Кришењ или Кришњи. Лазарев и Димин су у својој експедицији пронашли остатке града Аркаима на јужном Уралу саграђеног у облику календара са све опсерваторијама. О постојању тзв. словенских-руских веда воде се озбиљне расправе, што у Русији, што у Индији.

Зографско јеванђеље

Зографско Јеванђеље (лат. Codex Zographensis) је старословенски рукопис Јеванђеља писан на глагољици. Потиче из друге половине 10. или почетка 11. века. Писано је негде у Македонији, а пронађено је 1843. године у манастиру Зограф на Светој гори. Сачувано је 303 листа пергамента.

У рукопису су присутне грчке речи које још нису преведене на старословенски језик.

Данас се чува у Руској националној библиотеци у Санкт Петербургу, заједно са Маријинским јеванђељем.

Мисионар

Мисионар је члан верске групе који је послат у неко подручје да прозелитира и/или извршава министарство служби, као што су образовање, писменост, социјална правда, здравствена заштита и привредни развој. Реч „мисија” потиче из 1598. године када су Исусовци послали чланове у иностранство. Изведена је од латинске речи missionemкôд: lat је напређен у кôд: la (ном. missioкôд: lat је напређен у кôд: la ) — „чин слања” или mittereкôд: lat је напређен у кôд: la — „послати”. Реч је коришћена у светлу њене библијске употребе; у латиничком преводу Библије, Христ користи ову реч када шаље ученике да проповедају Јеванђеље у његово име. Термин се најчешће користи за хришћанске мисије, али се може користити за било које веровање или идеологију.

Остромирово јеванђеље

Остромирово јеванђеље је један од најстаријих и најбоље очуваних рукописа старословенске, односно староруске књижевности из средине XI века.

Текст је написан у две колоне са 18 редова на површини од око 20 × 24 цм. Украшен је бројним разнобојним словима, минијатурама јеванђелиста и другим илустрацијама. Рукопис се састоји од 294 листова пергамента доброг квалитета. Постоји неколико листова са ушивеним деловима и са рупама које су постојале пре писања текста.

Израдио га је ђакон Григорије током 1056—1057. године по поруџбини великог кнеза новгородског Остромира за Софијску саборну цркву Великог Новгорода.

Остромирово јеванђеље представља најстарији прецизно датиран рукопис словенске књижевности. Рукопис је био украшен корицама с драгим камењем.

У почетку је чуван у Софијској цркви, а затим је пренет у Московски Кремљ.

Године 1720. указом Петра Првог пренет је у Санкт Петербург.

Од 1806. године Остромирово јеванђеље се чува у Руској националној библиотеци. Укључено је у Унесков регистар Памћење света.

Повест минулих лета

Повест минулих лета (стсл. Повѣсть времяньныхъ лѣтъ; рус. Пóвесть временных лет; укр. Пóвість временних літ) је најстарији руски летопис, настајао је крајем XI и почетком XII века у Печерском манастиру код Кијева. Познат и као Примарна хроника или Несторова хроника, по писцу летописа, монаху Нестору.

Прва редакција је Несторова из 1113. године. Поред ње постоје редакције из 1116. (која је прерада прве, урађена по налогу кнеза Владимира Мономаха (1113—1125)), 1118, 14. и 15. века. Централни мотив хронике је јединство Русије и глорификација Хришћанства, а само дело је састављено на основу тринаест различитих извора. Хроника прати руску државу од њеног настанка до почетка XII века односно 1110. године, а кроз цео летопис се провлачи идеја о неопходности заједничког деловања руских кнезова против заједничких непријатеља и престанак међусобних сукоба међу њима.

Говори о томе кад се руски народ први пут помиње у црквеним изворима – 866. године, за време светог патријарха Константинопољског Фотија; о томе како су свети равноапостолни Ћирило и Методије стварали словенску писменост, о Крштењу свете равноапостолне Олге у Константинопољу. Несторова хроника сведочи о првом православном храму у Кијеву (945. г.), о исповедничком подвигу светих Варјага-мученика (983.г.), о „испитивању вера“ од стране светог равноапостолног Владимира (986. г.) и о Крштењу Русије (988. г.). Првом руском историчару дугујемо податке о првим митрополитима Руске Цркве, о настанку Печерске обитељи, о њеним оснивачима и подвижницима. Преподобни Нестор је био очевидац разарања Печерске обитељи 1096. године. У летопису је дато богословско осмишљавање историје отаџбине. Духовна дубина, историјска веродостојност и патриотизам „Повести о прошлим годинама“ уврстили су је у ред дела светске писмености.

Повеља Кулина бана

Повеља бана Кулина написана је 29. августа 1189. представља први сачувани дипломатски документ писан на народном српском језику из Босне, и гдје је први пут поменуто словенско име града Дубровника (Epidaurum, id est Ragusium, на итал.: Рагуза).

Ремско јеванђеље

Ремско еванђеље (франц. Texte du Sacre) је црквенословенски рукопис пергамента. Састоји се од два дела, од којих су 32 странице написани ћирилицом, а преостала 62 - глагољицом. Прво садржи свечана читања еванђеља по православном пропису. Други део садржи апостолске поруке и свечане паремије према католичком обреду, а написане су 1395. године на хрватском (угљеном) глагољицом монаси Емауског манастира, основаног у Прагу 1347. године као католичког самостана са богослужјем на славенском. На крају одељка глагољице налази се кратка белешка да је ћирилски део Еванђеља написао свети Прокопија Сазавски. Ремско јеванђеље вековима је познато да је коришћено за крунисање француских краљева. Кад су положили заклетву, положили су руку на древну црквену књигу са прелепим плаштом у који су биле уметнуте реликвије. Ово је вероватно разлог зашто је овај рукопис био омиљен у коронацијама јер је био украшен и исписан. Током Француске револуције, пљачкане ограде из такозваног Ремског еванђеља су пљачкане, али било је и дрвених плашта прекривених црвеном кожом. Данас се рукопис чува у трезору библиотеке у Ремсу и дозвољен је само у изузетним случајевима.

У 21. веку, истраживања језика показују да је текст овог еванђеља старобугарски.

Синајски псалтир

Синајски псалтир је старосрпски (српска редакција старословенског језика) црквени рукопис из 11. века. Представља најстарији сачувани Псалтир на старословенском језику. Пронађен је у манастиру Свете Катарине на Синају по коме и носи назив и где се још увек чува.

Писан је на глагољици и до сада је пронађено 209 листова пергамента.

Највећи део Псалтира (177 листова) је откривен 1850. године од стране руског архимандрита Порфирија Успенског, а осталих 32 листа откривени су 1968. године.

У истом манастиру су нађени такозвани Кијевски листићи на глагољици које је написао Димитрије Синаит и који се чувају у Кијеву.

Српскословенски језик

Српскословенски је назив за српску редакцију старословенског језика која је представљала прву норму српског књижевног језика која се користила до уласка рускословенског у употребу у XVIII веку. Раније је сматрано да се ова норма развила на простору српског Поморја у Зети и Захумљу, на простору са кога потичу најстарији данас сачувани споменици стварани овом редакцијом, али се данас, на основу неких језичких појава, сматра да се она развила много источније, ближе првим центрима словенске писмености на Балканском полуострву, Охриду и Преславу. Као простор њеног настанка, узима се предео око данашње границе Србије и Македоније, северно од линије Кратово—Скопље—Тетово. Имао је три устаљена правописа:

зетско-хумски, који је био најстарији и коришћен је у Србији (до почетка XIII века) и Босни (до њене пропасти, средином XV века)

рашки, који је наследио старословенски у Рашка и био у употреби до првих деценија XV веку

ресавски, који је настао у XV векуНајстарији сачувани писани споменици, са краја XII века, сведоче о томе да је процес формирања српске редакције већ био завршен. Поред српскословенског, у употреби је током овог периода био и народни језик (стручно назван старосрпски језик), који се махом јавља у писмима и правним документима, а понекад и у књижевним делима. Најстарији сачувани споменик писан народним језиком је повеља бана Кулина (1180—1204) упућено Дубровчанима, из 1189. године. Позајмљенице из овог језика називају се црквенословенизми.

Супрасаљски зборник

Супрасаљски зборник (или Ретков зборник) је ћирилички споменик из 11. века настао у Бугарској и то је најопширнији посојећи рукопис из старословенског канона. Састоји се од 285 листова на којима су исписана житија светаца, проповеди и молитве. Пронађен је 1823. у манастиру Супрасиљу у североисточној Пољској. Листови се данас чувају у Љубљани, Варшави и Санкт Петербургу.

Од 20. септембра 2007. припада Унесковом програму Памћење света.

Хвалов зборник

Хвалов зборник је средњевјековна рукописна књига из Босне, а написао га је крстјанин Хвал за херцега сплитског и војводу босанског, Хрвоја Вукчића Хрватинића 1404. године. Данас се ова књига чува у Универзитетској библиотеци у Болоњи у Италији, а библиотеци га је поклонио папа Бенедикт XIV.

Хумска плоча

Хумска или Хумачка плоча је плоча (10-11 век) исписана ћириличним (са примесом од пет глагољичких слова) и старословенским језиком. Нађена је на Хумцу поред Љубушког у Херцеговини.

Хумска плоча представља најстарији ћирилски натпис на простору данашње Босне и Херцеговине и припада најстаријим јужнословенским натписима. Споменик је сачињен од миљевине, има димензије 68 х 59 х 15 цм, а сама плоча тешка је 142 кг. Натпис има три реда постављена спирално у квадратну форму. Натпис још увек није потпуно реконструисан, јер је плоча стара и оштећена, а највећи проблеми се јављају око личних имена Крсмир (или Ускрсмир) и Брет, као и назива жупе где се виде три слова руц па се претпоставља да је Врулац.

До 1958. била је узидана у прочеље фрањевачког самостана на Хумцу који је саграђен 1867. године. Данас се налази у фрањевачком музеју Хумцу код Љубушког

Чајничко јеванђеље

Чајничко јеванђеље је једина средњевјековна рукописна књига из старе српске државе Босне која је до данас сачувана у Босни и Херцеговини. Јеванђеље је према особеностима језика датирана у рани XV вијек, а настала је на тлу источне Босне. Чува се у Чајничу, власништво је Српске православне цркве.

Чајничко јеванђеље исписано је на фино обрађеном пергаменту, димензија 19,5 x 15 цм. Рукопис је украшен иницијалима, посебно у Јеванђељу по Матеју. Иницијали су различитог облика, врло архаични, често у двојним преплетима, са палметама, полупалметама и волутама. Цртеж је изведен цинобером, а поједини су испуњени плавом или црвеном бојом. Детаљну обраду (палеографску и лингвистичку)о овом Јеванђељу извршила је Вера Јерковић у монографији " Палеографска и језичка испитивања о Чајничком јеванђељу" из 1975. године. Један од њених закључака јесте да је Чајничко јеванђеље настало на двору феудалца Павла Раденовића.

Четворојеванђеље манастира Слепче

Четворојеванђеље манастира Слепче је српски средњовековни рукопис из 15. века.

Рукопис потиче из манастира Слепче. Садржи минијатуре на којима се налази портрет аутора. Поређењем са фрескама манастира Свети Прохор Пчињски, цркве Светог Петра и Павла у Орлици и испосници светог Григорија у манастиру Горњак, указује да су дело истог аутора у времену око 1490. године. У неким изворима као година настанка наводи се 1548. година.

Године 1979. проглашена је ретком књигом од изузетног значаја. Данас се чува у Црквено-историјском музеју у Софији.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.