Пећ (град)

Пећ (алб. Pejë, Peja) је градско насеље и седиште истоимене општине у Србији које се налази у Пећком управном округу. Према попису становништва из 2011. у граду је живело 48.962 становника, док је у општини живело 96.450 становника.[a]

Налази се на Пећкој Бистрици, притоци реке Бели Дрим и код Проклетија на истоку. Руговска клисура је једна од најдужих и најдубљих клисура у Европи која се налази око три километара од града Пећ. Град се налази 250 километара северно од Тиране, 150 километара северозападно од Скопља и 280 километара од Подгорице.

У средњем веку град је био седиште Српске православне цркве од 13. века. Касније током 1899, албаснка политичка организација, Пећка лига, основана је у граду. Манастир Пећка патријаршија је део Унескове Светске баштине средњовековних споменика на Косову.

Пећ
Peć collage
Колаж слика Пећи (Центар града, Пећка железничка станица, Стари базар, Џамија сахат кула, Пећки хамам, Пећка кула, Манастир Пећка патријаршија)
Административни подаци
Држава Србија
Аутономна покрајинаКосово и Метохија
Управни округПећки
ОпштинаПећ
Становништво
Становништво
 — 2011.48.962
 — густина2.331,52 ст./km2
Географске карактеристике
Координате42°39′36″ СГШ; 20°17′32″ ИГД / 42.66° СГШ; 20.2922° ИГДКоординате: 42°39′36″ СГШ; 20°17′32″ ИГД / 42.66° СГШ; 20.2922° ИГД
Временска зонаUTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Ндм. висина550 m
Површина21,0 km2
Пећ на мапи Србије
Пећ
Пећ
Пећ на мапи Србије
Позивни број+381 39
Регистарска ознакаPE

Име

Сматра се да је назив Пећ највероватније повезан са оближњим пећинама са Руговске клисуре, које су служиле као пустињске ћелије српских православних монаха. У дубровачким средњовековним документима, српски назив града понекад се преводи као форно, што значи пећ на италијанском језику. Током владавине Османског царства, град се на османском турском звао İpek.[1] Облик албанског назива је Peja и неодређени Pejë. Други називи града укључују латински Pescium и грчки Episkion (Επισκιον).

Историја

Први запис о насељу Пећ се јавља у Жичкој повељи 1220. године као месту у жупи Хвосно са засеоцима Црни Врх, Стапези, Требовитићи, Горажда Вас, Накл Вас, Челпеци. Пре тога, у римском периоду, на месту данашњег града постојало је насеље које је представљало значајну раскрсницу путева и звало се Сипарунта, а за време византијске владавине било је познато под називом Анаусаро. У касном византијском добу почиње да преовладава назив Ждрело или Ждрелник асоцирајући на предео хвосновске котлине и кланца Руговске клисуре. Руговска клисура са мноштвом својих пећина, које су одувек имале насеобински карактер, а у раном добу владавине Немањића, утицала је на све чешћи помен и коришћење имена Пекь. У 13. веку насеље се развијало брзо, посебно када је наследник Светог Саве, архиепископ Арсеније, изабрао Пећ за место боравка и подигао цркву Св. Апостола, која је касније за успомену добила име Св. Спаса.[2] У 14. веку га помињу Дубровчани и Которани који су имали своје трговачке колоније у Пећи. Године 1378. се помиње караван „in novam montem pec et prizren“.

Био је седиште српске цркве, прво организоване као архиепископија, а затим и као патријаршија (од 1346. године када је цар Душан прогласио Српско царство). Град је тада уживао многе повластице српских владара и добијао богате поклоне од њих и страних великаша. Град је био везан за архиепископа (касније патријарха) и био је под директном његовом влашћу. Одликовао се богатом и разноврсном архитектуром. У Пећи производило много артикала, почевши од прехрамбених и одевних до предмета високе уметничке вредности. Тада су у граду радили најбољи мајстори филиграни, ковачи, кројачи и други. За поглавара српске цркве се ковао посебан новац, а такође се производила свила. Град је био чувен ван граница тадашње српске државе по узгајању и производњи шафрана који се користио и као зачин и као боја за тканину.

После Боја на Косову, 1389. године, Пећ је био под влашћу Балшића, а потом је припао Српској деспотовини. Турци су коначно освојили Пећ средином 15. века, чиме је на овом подручју означен почетак бројних промена, укључујући и промену имена у Ипек (Ipek). За подручје северне Метохије, Турци су основали посебан Пећки санџак. Позната је прва побуна, тј. устанак против Османлија 1455. године који је крваво угушен. Град је насељен бројним турским породицама, чији многи потомци и даље живе у овим пределима, и попримио је упадљиво оријентални карактер са уским улицама, широким чаршијама, кућама балканског архитектонског наслеђа. Град је такође добио исламски карактер изградњом неколико џамија, од којих су многе саграђене на темељима православних богомоља или су православне богомоље претваране у исламске. Једна од њих је Бајракли џамија коју су Турци подигли тако што су цркву Ружицу претворили у исламску богомољу у 15. веку.

Peć, 1920
Пећ 1920. године

Петовековној отоманској владавини је дошао крај 1912, током Првог балканског рата, када је Краљевина Црна Гора ослободила град. Крајем 1915, током Првог светског рата, заузели су га Аустријанци. Након 1918. Пећ је постала део Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Између 1931. и 1941. град је био под управом Зетске бановине. Од 1945. град је део Социјалистиче аутономне покрајине Косово и Метохија у саставу Србије и СФР Југославије. Односи између Срба и Албанаца, који су већинско становништво града у 20. веку, су често били напети током овог века. Ово је дошло до врхунца током рата на Косову 1999, током ког је град тешко оштећен, а српско и црногорско становништво протерано из града. Даљу штету град је претрпео у насилним етничком погрому српског становништва марта 2004. године.

Поред манастира Пећке патријаршије у непосредној близини Пећи се налази и манастир Високи Дечани који је уз поменуту столицу српских патријараха стављен под заштиту УНЕСКО-а. Ту је и манастир Светог Преображења из 14. века у селу Будисавци, 17 km од града.

Иницијативом Рашко-призренског митрополита Нићифора Перића, у Пећи је почетком 20. века основан "Фонд Чудотворне иконе".[3] Гимназија у Пећи је основана 1913. године, а 1999. је остала без српских ђака и професора који су у Гораждевцу наставили са радом.[4]

Географија

1690 Coronelli Map of Montenegro - Geographicus - Montenegro-coronelli-1690
Стара млетачка карата, израђена око 1690. године, на којој је назначено да се Пећ налази у Србији

Локација

Град се налази у западној Метохији, близу Руговске клисуре. Ругова је планински регион који се простире кроз северозападни део града Пећ и позната је по својој природној лепоти и приступу планинама. Национални парк Проклетије је у поступку заштине, а иницијатива да се Проклетије прогласе националним парком је почела 1970. године

Администрација

Општина покрива површину од 603 километара квадратних, заједно са градом Пећ и 79 насеља, која су подељена у 70 катастарских општина. Од 2011, цела општина има има 96.450 становника, од којих око 50.000 живи у граду Пећ. У граду постоје две туристичко-информативне канцеларије, једна у центру насупрот хотела Дукађини и једна на улазу у клисуру Ругова.

Клима

Становништво

Према попису из 1981. године град је био већински насељен Албанцима. Након рата 1999. године Срби и Црногорци напуштају Пећ.

Етнички састав према попису из 1961.[6]
Албанци
  
16.582 58,5 %
Црногорци
  
6.572 23,1 %
Срби
  
3.556 12,5 %
Муслимани
  
702 2,5 %
Укупно: 28.351
Етнички састав према попису из 1981.[7]
Албанци
  
36.660 67,3 %
Црногорци
  
7.039 12,9 %
Муслимани
  
4.153 7,6 %
Срби
  
3.837 7 %
Роми
  
2.272 4,2 %
Укупно: 54.497
Етнички састав према попису из 2011.[8]
Албанци
  
45.915 93,8 %
Бошњаци
  
1.178 2,4 %
Египћани
  
1.100 2,2 %
Роми
  
303 0,6 %
Укупно: 48.962

Број становника на пописима:

Демографија[9]
Година Становника
1948. 17.277
1953. 21.058
1961. 28.351
1971. 41.853
1981. 54.497
1991. 68.163

Познате личности

Arsenije IV Jovanović Šakabenta
Арсеније IV Шакабента

Види још

Напомене

  1. ^ Попис из 2011. на Косову и Метохији су спровели органи самопроглашене Републике Косово. Овај попис је био бојкотован од стране великог броја Срба, тако да је реалан број Срба на Космету знатно већи од оног исказаног у званичним резултатима овог пописа.

Референце

  1. ^ „Пећ - град”. amarilisonline.com.
  2. ^ Пећ и Метохија кроз векове zavicajniklubpecanaca.rs
  3. ^ "Босанска вила", Сарајево 1907. године
  4. ^ Пећка гимназија — расадник знаменитих („Вечерње новости“, 5. децембар 2013)
  5. ^ „Monthly and annual means, maximum and minimum values of meteorological elements for the period 1961–1990”. Republic Hydrometeorological Service of Serbia. Приступљено 25. 2. 2017.
  6. ^ Национални састав становништва ФНР Југославије 1961. године pod2.stat.gov.rs
  7. ^ Национални састав становништва СФР Југославије 1981. године pod2.stat.gov.rs
  8. ^ Етнички састав становништва Косова и Метохије 2011. године pop-stat.mashke.org (на језику: албански)
  9. ^ Савезни завод за статистику и евиденцију ФНРЈ и СФРЈ: Попис становништва 1948, 1953, 1961, 1971, 1981. и 1991. године.

Литература

Спољашње везе

Кућа Протића у Пећи

Кућа Протића у Пећи је подигнута током 19. века и има статус непокретног културног добра као споменик културе.

Пећ

Пећ може бити:

Пећ, справа за гријање и кувањеили:

Пећ, градско насеље у истоименој општини, КиМ, Србија

Пећ, општина на КиМ, Србија

Пећ, сазвежђе

Списак споменика културе у Пећком округу

Следи списак споменика културе у Пећком округу.

Шафран

Шафран (лат. Crocus sativus; ~ vernus) вишегодишња је биљка, луковица из породице Iridaceae. Зачин се добија из цвета Crocus sativus. Живописни гримизни жигови (стигме) и стубићи (стилови), звани кончићи или нити, сакупљају се и суше ради употребе као зачина и средства за бојење хране. Шафран, већ дуго међу најскупљим зачинима по маси на свету, вероватно је први пут узгојен у Грчкој или недалеко од ове земље. C. sativus је, по свему судећи, форма C. cartwrightianus која се јавила тако што су у касном бронзаном добу узгајивачи са Крита селективно гајили биљке ради необично дугих стигми. Лагано се раширио у већем делу Евроазије, а касније је донет у делове Северне Африке, Северне Америке и Океаније.

Биљка може достићи висину до 30 cm. Нема правога стабла. Шест латица цвета, заједно са два уска листића, расту из подземне гомољасте луковице. Спољне љуске имају жилице, углавном мрежасте. Лишће је узано, линеарно и издужено. Латице су при земљи свијене у ваљкасту цев, а на неколико центиметара од тла шире се у левак. Цветови иначе израстају између листова, с дугом цеви и звонасто раствореном круном од шест једнаких листића; љубичасти су, жућкасти или ружичасти. Тучак је код свих шафрана златнонаранџасте боје и, најчешће, надвисује истобојне прашнике. На врху тучка налази се стигма, жиг или њушка крокуса (лат. croci stigmata) — ’органела’ чији је задатак да прихвата поленова зрнца. Осушени жигови се, поред употребе као зачин и за справљање боја за бојадисање намирница (посебно колача), користе и у медицини. У већој мери, шафран је отрован.

Окус шафрана и јодоформ или резултујући мирис сена узрокују хемикалије пикрокроцин и сафранал. Такође садржи каротеноидни пигмент, кроцин, који даје обогаћену златножуту боју јелима и текстилу. Његова забележена историја је потврђена у асирској ботаничкој расправи насталој под Асурбанипалом у 7. веку п. н. е., а истим се трговало и користило га се већ преко четири миленијума. На Иран отпада приближно 90% светске производње шафрана.

Клима Пећ (1961–1990)
Показатељ \ Месец .Јан. .Феб. .Мар. .Апр. .Мај. .Јун. .Јул. .Авг. .Сеп. .Окт. .Нов. .Дец. .Год.
Апсолутни максимум, °C (°F) 15,4
(59,7)
22,6
(72,7)
25,0
(77)
28,0
(82,4)
31,5
(88,7)
35,8
(96,4)
38,2
(100,8)
35,9
(96,6)
34,1
(93,4)
28,3
(82,9)
22,9
(73,2)
18,9
(66)
38,2
(100,8)
Максимум, °C (°F) 2,8
(37)
6,0
(42,8)
10,9
(51,6)
16,1
(61)
20,9
(69,6)
24,1
(75,4)
26,5
(79,7)
26,4
(79,5)
22,7
(72,9)
16,9
(62,4)
10,1
(50,2)
4,5
(40,1)
15,7
(60,3)
Просек, °C (°F) −0,5
(31,1)
2,1
(35,8)
6,4
(43,5)
11,2
(52,2)
15,9
(60,6)
19,0
(66,2)
21,1
(70)
20,8
(69,4)
17,2
(63)
11,8
(53,2)
5,9
(42,6)
1,2
(34,2)
11,1
(52)
Минимум, °C (°F) −3,6
(25,5)
−1,5
(29,3)
2,0
(35,6)
6,1
(43)
10,3
(50,5)
13,3
(55,9)
15,0
(59)
14,8
(58,6)
11,5
(52,7)
6,8
(44,2)
2,3
(36,1)
−1,8
(28,8)
6,3
(43,3)
Апсолутни минимум, °C (°F) −24,8
(−12,6)
−19,3
(−2,7)
−13,6
(7,5)
−3,8
(25,2)
0,6
(33,1)
3,5
(38,3)
6,7
(44,1)
5,2
(41,4)
−1,2
(29,8)
−4,8
(23,4)
−15,3
(4,5)
−15,2
(4,6)
−24,8
(−12,6)
Количина падавина, mm (in) 85,9
(3,382)
71,5
(2,815)
65,2
(2,567)
67,2
(2,646)
68,2
(2,685)
53,0
(2,087)
54,7
(2,154)
48,0
(1,89)
52,1
(2,051)
75,3
(2,965)
118,2
(4,654)
91,4
(3,598)
850,7
(33,492)
Дани са падавинама (≥ 0.1 mm) 12,0 12,3 11,3 11,5 13,0 13,2 9,9 8,7 8,1 9,5 12,3 13,3 135,1
Дани са снегом 8,1 6,0 3,7 0,6 0,0 0,0 0,0 0,0 0,0 0,1 2,0 6,5 27,0
Релативна влажност, % 81 75 68 63 64 64 60 60 67 73 81 83 70
Сунчани сати — месечни просек 69,5 93,3 143,0 172,0 207,8 257,7 274,3 264,9 206,3 152,6 86,8 55,3 1.983,5
Извор: Republic Hydrometeorological Service of Serbia[5]
Више од милион
  • становника
Између 100.000 и
  • милион становника
Између 50.000 и
  • 100.000 становника
Између 20.000 и
  • 50.000 становника

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.