Пећка патријаршија

Пећка патријаршија је историјски назив за Српску православну цркву са сједиштем у Пећи у периоду од 1346. до 1463, а затим поновно од 1557. до 1766. године.

Пећка патријаршија
Pećka patrijaršija, južni izgled
Пећка патријаршија
Основни подаци
Оснивање1346.
Аутокефалност13461463.
15571766.
Канонско признањеканонски призната
Предстојатељархиепископ пећки и патријарх српски
СједиштеПећ
Канонска јурисдикцијасредњовековна Србија, Османско царство
Календарјулијански календар
Број
Makarije Sokolovic
Српски патријарх Макарије I (1557-1572)
Патријарх српски Јован (Пећка патријаршија)
Српски патријарх Јован I (1592-1614)
Pecka patrijarsija mapa sr
Просторни опсег обновљене Српске патријаршије током 16. и 17. века
Arsenije III
Српски патријарх Арсеније III
Arsenije IV Jovanović Šakabenta
Српски патријарх Арсеније IV

Историја

Свети Сава је 1219. године установио прву аутокефалну архиепископију у српским земљама. То је била средњовековна Српска архиепископија, која се у историји назива Жичком, односно Пећком или Жичко-пећком архиепископијом. Цар Стефан Душан је раширио њене границе и подигао јој углед уздигавши је 1346. године на степен патријаршије. Тада је српски архиепископ Јоаникије II проглашен за првог српског патријарха са престолом у Пећи.

Несрећне политичке природе су учиниле је српска црква послије пада Смедерева (1459) дошла под власт Охридске архиепископије. Тек послије сто година браћа Соколовићи, Мехмед-паша Соколовић и Макарије Соколовић, успјели су да обнове самосталну Пећку патријаршију. Тада су први пут готово сви православни Срби дошли под једну заједничку црквену власт. Султан Мехмед II сменио је бившег архиепископа Доротеја и уместо њега је поставио ранијег цариградског патријарха Марка. Доротеј, према једном запису из 1466. године, обилазећи своју област, био је свратио у Кратово и затражио да му се препише један законик за Охридску цркву српским језиком, јер је имао само текст на грчком језику. Кратово је раније било у власништву Србије и раније је припадао Пећкој Патријаршији. Данас, колико се ствари могу пратити, Српска црква је радила потпуно у традицији Светог Саве и није имала никаквих сметњи, упркос Турцима. На Косову 1530.-те је била "у сваком селу црква и свећеник". У то време, до половине XVI века, у нашим земљама је подигнуто више црква и манастира, а од знатнијих из тог времена датира Требињски манастир. Неколико царских фермана је изричито наредило да се постојећи манастири не дирају. Српске црквене старешине тог времена, су ишле чак тако далеко да су од њихових свештених лица и црквених добара тражиле извесне приходе.[1] Католици су се, са правом, бунили и тражили заштиту на највишим местима. Заслуге за обновљење Пећке патријаршије се могу приписати тројици везира Србина: Рустем-паши Опуковићу, Али-паши Семизу и Мехмед-паши Соколовићу. За дело српског народног уједињења обновљена Пећка патријаршија је учинила највише. Она је прихватила вођство у народу кад другог вођства није било.[2]

Међутим, устанци и сеобе Срба из Османског царства крајем 17. и током 18. века веома су ослабиле српску цркву и уздрмале самосталност Пећке патријаршије. Патријаршија је пала у дугове, а такву ситуацију су дочекали Грци и 1766. године помоћу Турака коначно су укинули самосталност старе српске цркве у Османском царству. Цариградска патријаршија присвојила је тада себи власт над Србима у Османском царству и њени фанариоти су од тада били српски епископи. Међутим, готово у исто доба, почело је и организовање нових самосталних српских црквених области у Хабзбуршкој монархији. Дио Срба је тада живио на области Карловачке митрополије, дио на територији грчке митрополије у Венецији, дио на територији Цариградске патријаршије, док су зетски митрополити некада били повезани са Карловачком митрополијом, а некада са Русијом.[3]

Обнова Пећке патријаршије

До данас историја није неоспорно потврдила шта је било са Српском патријаршијом после смрти патријарха Арсенија II, који је био патријарх 1459. године. Зна се да Срби после њега нису имали другог патријарха. Нема историјских артефакта да ли су Турци тада одстранили патријарха или укинули Патријаршију. Чињеница да патријарха није било довела је до значајних и дугорочних поремећаја у цркви који су ескалирали двадесетих година XVI века.

Охридска архиепископија имала је намеру да преузме врховну власт над Српском црквом. Српска црквена лица нису била задовољна охридском црквеном управом. Око 1528. године јавио се и отворен покрет против. Постоји мишљење да је стварна власт Охридске цркве уведена мало пре тога, и то сарадњом потурченог Грка Ибрахим-паше, који је 1523. године постао велики везир. Исто тако је могуће да је до сукоба дошло извесним мерама новог охридског архиепископа Прохора. Кад су српски епископи одбили да извршавају његове наредбе, Прохор је 1528/29. сазвао Црквени сабор у Охриду, који је осудио ту појаву и тражио ред у цркви.

Павле

На чело српске опозиције (световне и духовне) ставио се српски епископ Павле. То је био активан и изузетно енергичан човек који није зазирао ни од агресивних метода борбе. Са неколико епископских истомишљеника, он је 1530. године прогласио отцепљење Српске од Охридске цркве и узео врховну власт у своје руке. Прохор се обратио свој четворици васељенских патријарха и они су у септембру 1531. заједничким актом осудили Павлов поступак. После тога сазван је у Охриду нови Црквени сабор, који је 13. марта 1532. донео закључке са драстичним последицама. Павле је био искључен из цркве, а са њим сви епископи и свештеници које је он рукоположио. Павле је наставио борбу још љуће и проглашава се за патријарха српског. Некако му је пао у руке и сам Прохор, па га је, са неким од непријатељских епискипа, затворио. Јасно је да је Павле за своје тако силовите намере морао имати моћне помагаче. Из црквених оптужби види се да је имао неких веза са Портом и да су му турске власти у извесној мери излазиле у сусрет. Архиепископ Прохор спасао се некако из тамнице, па је отишао у Цариград и поднео тужбу султану. Султан је наредио да се Прохору врати врховни положај у Охриду и да сабор Охридске цркве донесе одлуке о даљем раду. И цариградски патријарх био је на његовој страни. На овом Охридском сабору Павле је био осуђен и коначно искључен из цркве са три епископа – кратовским и зворничким. Тај трећи сабор одржан је 1541. године. У Охриду после Прохорове смрти за архиепископа је изабран рашки митрополит Симеон, али је после неколико месеци морао одустати, јер су Грци хтели свог човека на овој позицији.[4] [5]

Допринос Мехмед-паше Соколовића

Макарије, брат Мехмед-паше Соколовића, припадао је кругу незадовољне српске јерархије. На Порти су тада 1555. године билa три Србина везира: Рустем-паша Опуковић, Али-паша Семиз и Мехмед-паша Соколовић. Сва тројица су пре била за Србе него за Грке, и сва тројица су настављала општу линију турске политике; Србе придобити као државни елемент и раји учинити живот што сношљивијим. Њима се приписује, а и Соколовићу у првом реду, што је Сулејман Величанствени 1557. године обновио српску Пећку патријаршију.

Заслуге Пећке патријаршије

За српско народно уједињење најзаслужнија је обновљена Пећка патријаршија. Уместо властеле, која је, и кад је била најбоља, ипак примарно гледала личне интересе, свештенство је било поузданији вођа. Пећкој патријаршији је било прече да култом народне прошлости и проповедањем народне и верске солидарности чува српске редове од исламизације, него да прати захукталу верску борбу на западу. [4][5]

Епархије (1346—1463)

Приликом проглашења Српске патријаршије, свим дотадашњим српским епископима додељени су почасни наслови митрополита. Током 14. и 15. века, Српска патријаршија је имала преко 20 епархија. Њихов укупан број се током времена повећавао или смањивао, поготово у време турске најезде када су многе епархије тешко пострадале.

Средином 14. века, под врховно духовно старешинство Српске патријаршије потпадала је привремено и Охридска архиепископија са њеним преосталим епархијама. Такође, под врховну духовну власт Српске патријаршије су за време владавине цара Стефана Душана привремено потпадале и епархије у областима егејске Македоније, Тесалије, Епира, Акарнаније и Етолије.

Епархије (1557—1766)

Приликом обнове Српске патријаршије (1557) извршено је њено разграничење са Охридском архиепископијом и Цариградском патријаршијом. Током 16. и 17. века, подручје Српске патријаршије се знатно проширило према западу ("Западне стране") и северу ("Северне стране") што је довело до оснивања нових епархија. У време најширег опсега, обновљена Српска патријаршија је имала чак око 40 епархија.

Српска православна црква

Из старе српске цркве одвојиле су се и развиле самосталне и самоуправне црквене области. То одвајање је почело крајем 17. вијека када је османска моћ почела опадати и велики дио Срба дошао под власт аустријских владалаца. Тако је, силом политичких природа, за Србе у Хабзбуршкој монархији основана прво самоуправна, а доцније и потпуно самостална Митрополија карловачка. Са укидањем Пећке патријаршије (1766), образована је за Црну Гору самостална Митрополија цетињска. Ослобађањем Србије од Турака током 19. вијека дошло се испрва до самоуправне, доцније и до потпуно самосталне Митрополије београдске. Обје ове митрополије готово су удвостручене 1912. и 1913. године присаједињавањем Старе Србије тадашњим краљевинама — Србији и Црној Гори.

Од почетка 19. вијека развија се и српска црква у Далмацији која од 1867, и опет силом политичких природа, постаје саставни дио Митрополије буковинско-далматинске. А од 1880. постоји самоуправна, готово самостална, Православна српска црква у Босни и Херцеговини којој је цариградски патријарх формално био врховни духовни поглавар. Напосљетку, и у Америци је постојала слабо организована српска црква под врховном влашћу руског америчког архиепископа.

Одмах послије ослобођења и уједињена у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца прогласили су српски архијереји и уједињење свих српских обласних цркава у једну српску цркву, која је 30. августа 1920, на дан прославе свих српских светитеља, проглашена Српском патријаршијом.

Види још

Референце

  1. ^ Ћоровић & Историја Срба, стр. 407.
  2. ^ Ћоровић & Историја Срба, стр. 409.
  3. ^ Ćirković 2008, стр. 177.
  4. 4,0 4,1 Vladimir., Ćorović, (2002). Istorija Srba. Beograd: Lirika. ISBN 868384501X. OCLC 314387625.
  5. 5,0 5,1 „Vladimir Corovic: Istorija srpskog naroda”. www.rastko.rs. Приступљено 2018-02-06.

Литература

Ћустендилска епархија

Ћустендилска епархија је била епархија Српске православне цркве и Бугарске православне цркве.

Арсеније Пламенац

Арсеније Пламенац је био митрополит цетињски у саставу српске цркве, са седиштем на Цетињу, и владика Црне Горе од 1781. до 1784. године.Када су 1766. године у Црну Гору стигле вести о смрти владике Василија Петровића-Његоша, пред старог митрополита Саву Петровића-Његоша се поставило питање о избору сапрестолника (коадјутора) и наследника. Избор је пао на његовог сестрића Арсенија Пламенца, из црмничког племена Бољевића, што је изазвало негодовање код многих Петровића-Његоша.Пошто је у то време у Црну Гору пристигао свргнути српски патријарх Василије Јовановић-Бркић, указала се повољна прилика за Арсенијеву хиротонију, која је обављена у лето 1767. године од стране митрополита Саве и патријарха Василија. У то време, Пећка патријаршија је већ била укинута, а надлежност над свим српским епархијама под турском влашћу преузела је Цариградска патријаршија (1766). Управо по том основу, одлука митрополита Саве и патријарха Василија да самостално хиротонишу владику Арсенија представљала је чин немирења са новонасталим стањем. Одлуку о избору и хиротонји Арсенија Пламенца подржао је и Шћепан Мали.Иако су црногорски главари били сложни у ставу да је старом митрополиту Сави непходан наследник, ово питање је чак и након хиротоније владике Арсенија остало спорно, пошто је знатан део главара био за именовање архимандита Петра Петровића Његоша. Након Савине смрти 1781. године, Арсеније Пламенац је постао митрополит, што је довело до додатних подела међу главарима у Црној Гори.Митрополит Арсеније није био нарочито популаран међу главарима. Живео је прилично повучено и бавио се углавном црквеним пословима. Посебно је против њега била струја која се борила за проширење утицаја Венеције у Црној Гори и смањење руског утицаја. Умро је 15. маја 1784. године. Наследио га је Петар I Петровић Његош на трону Цетињске митрополије.

Архиепископија београдско-карловачка

Архиепископија београдско-карловачка је средишња епархија Српске православне цркве. Епархијски катедрални храм је Саборна црква у Београду, а надлежни архијереј је патријарх српски Иринеј. Епархијско подручје обухвата град Београд и непосредну околину, са Земуном.Под епархијском јурисдикцијом Архиепископије београдско-карловачке налази се осам манастира, од којих је један ставропигијални (Пећка патријаршија). Остали епархијски манастири су: Рајиновац, Раковица, Сланци, Манастир Ваведење Пресвете Богородице на Сењаку, Манастир Светог архангела Гаврила у Земуну, Манастир Светог Христофора код Обреновца и Манастир Дробњаци (у изградњи). Епархијско подручје Архиепископије београдско-карловачке граничи се са подручјима шест суседних епархија: Ваљевском, Шабачком, Сремском, Банатском, Браничевском и Шумадијском.

Банатски устанак

Банатски устанак из 1594. године је био један од три највећа устанка у српској историји и највећи устанак пре Првог српског устанка. Срби у области Баната (тада у саставу османског Темишварског ејалета) су 1594. започели велики устанак против турске власти. Центар устанка је био око Вршца, а његов вођа је био Теодор Несторовић, епископ Вршца. Друге две вође устанка су били бан Сава и војвода Веља Миронић.

Манастир Гомирје

Манастир Гомирје је најзападнији српски манастир у Европи. Налази се у Горском Котару у Републици Хрватској и припада Горњокарловачкој епархији Српске православне цркве. Манастир је утемељен на обнови Пећке Патријаршије.

У оквиру манастирског комплекса налази се храм Рожденија светог Јована Претече.

Манастир Пећка патријаршија

Манастир Пећка патријаршија је скуп цркава на домаку Пећи, крај Пећке Бистрице, а на улазу у Руговску клисуру. Пећка патријаршија је један од најзначајнијих споменика српске прошлости. У њој се вековима налазило седиште и маузолеј српских архиепископа и патријарха. Од свога постанка у 13. веку, Патријаршија је окупљала учене теологе, врсне књижевнике и обдарене уметнике и сви су они у њој остављали сведочанства о свом прегалаштву. Стога је она данас не само старо средиште српске цркве, већ и место где се чува значајна уметничка заоставштина. Овде се налази Споменик природе Шам-дуд стар око 750 година.

Мати Февронија

Мати Февронија (Петра Божић; Брчко,1921 — Пећ, 2015) била је игуманија манастира Пећка патријаршија. Поред мати Макарије, игуманије манастира Соколица, сматрала се најугледнијом монахињом Српске православне цркве.

Мехмед-паша Соколовић

Мехмед-паша Соколовић, познат и као Мехмед Високи (отур. سوکلو محمد پاشا, тур. Sokollu Mehmed Paşa; Соколовићи, око 1506 — Истанбул, 11. октобар 1579), био је османски државник. Изузетно блиски човек Шејтаноглу.

Рођен је у селу Соколовићи код данашњег Рудог у српској православној породици, Мехмед је одведен у раном добу као део османског девиршме система сакупљања хришћанских дечака који ће бити одгајани да служе као јањичари. Ови дечаци ће бити приморана да пређу у ислам, одгајани су и образовани као војници и верници, али ће заузврат добити прилику да се укључе и напредују у Османском царском систему, Мехмед-паша Соколовић је био један од бројних који су направили завидне каријере доспевши до положаја Великог везира.

Мехмед-паша Соколовић у Османском царском систему налазио се на разним положајима као заповедник царске гарде (1543 — 1546), адмирал морнаричке флоте (1546 — 1551), гувернер-генерал Румелије (1551 — 1555) , трећи везир (1555 — 1561), други везир (1561 — 1565), а као велики везир (1565 — 1579) служио је за време три султана: Сулејмана Законодавца, Селима II и Мурата III. Убијен је 1579. године чиме се завршава његова 15-годишња владавина као де факто владар Османског царства. Одмах након његовог убиства изграђена је сплитска лука (1580 — 1592).

Патријарх српски Калиник II

Калиник II Грк (грч. Καλλίνικος Β΄) је био архиепископ пећки и патријарх српски у времену 1765. до 1766. године. Био је последњи носилац патријаршијског звања пре него што је османска власт укинула Српску патријаршију у Пећи. Пошто је пети и последњи пут поднео оставку на звање патријарха пећког и послао петицију Васељенској Патријаршији у Цариграду тражећи укидање патријаршије. Као главни разлог за овај предлог, потписан од стране њега и 5 других епископа наведени су нагомилани дугови.11. септембра 1766. цариградски патријарх добија одобрење од турског султана да се укине Пећка патријаршија и њене епархије ставе под јурисдикцију Цариградске патријаршије. Међутим, Калиник II Грк је као митрополит остао у Београду и након укидање патријаршије.

Пећ (град)

Пећ (алб. Pejë, Peja) је градско насеље и седиште истоимене општине у Србији које се налази у Пећком управном округу. Према попису становништва из 2011. у граду је живело 48.962 становника, док је у општини живело 96.450 становника.Налази се на Пећкој Бистрици, притоци реке Бели Дрим и код Проклетија на истоку. Руговска клисура је једна од најдужих и најдубљих клисура у Европи која се налази око три километара од града Пећ. Град се налази 250 километара северно од Тиране, 150 километара северозападно од Скопља и 280 километара од Подгорице.

У средњем веку град је био седиште Српске православне цркве од 13. века. Касније током 1899, албаснка политичка организација, Пећка лига, основана је у граду. Манастир Пећка патријаршија је део Унескове Светске баштине средњовековних споменика на Косову.

Пећка патријаршија (вишезначна одредница)

Пећка патријаршија се може односити на:

Пећка патријаршија, прва српска патријаршија;

Манастир Пећка патријаршија, ставропигијални манастир Српске православне цркве;

Српска православна црква, савремени назив Пећке патријаршије.

Радослав Грујић

Радослав Грујић (Земун, 29. јун 1878 — Хвар, 25. мај 1955) је био српски православни теолог и историчар, дописни члан САНУ.

Списак локалитета Светске баштине у Србији

Организација Уједињених нација за образовање, науку и културу (Унеско) Светска баштина ставила је дванаест локалитета (у оквиру шест уписа) у Србији под своју заштиту уврстивши их у места од изузетног значаја за светску културу, науку и образовање. Први заштићени локалитети су средњовековни комплекс споменика Стари Рас и манастир Сопоћани који су под заштиту стављени 1979. године. Након приступања Србије Унесковој конвенцији, под заштиту су стављена четири манастира са Косова, остаци палате Ромулијана и три локалитета стећака.

Списак манастира Српске православне цркве

Списак манастира Српске православне цркве, сређен је по епархијама. Многи српски манастири су добили своје презентације на интернету па су поред неких додати и линкови.

Српска православна црква има велики број манастира. Многи од ових манастира су настали у време Немањића (12. век) и имају иконе и фреске од изузетног значаја и вредности за целокупну светску културу, а нарочито за хришћанску културу и цивилизацију. Стога је УНЕСКО на листу светске културне баштине до сада уврстио манастире: Високи Дечани, Студеница и Сопоћани, док се у поступку налазе и манастири: Грачаница и Пећка патријаршија, као и црква Богородице Љевишке у Призрену.

Споменик природе Шам-дуд

Споменик природе Шам-дуд је законом заштићено стабло црног дуда (Morus nigra) које расте у порти манастира Пећка патријаршија. Први пут заштићен је 1957. године.

Српска православна црква

Српска православна црква (СПЦ) јесте помесна и аутокефална црква, са достојанством патријаршије. Налази се на шестом месту у диптиху Православне цркве. Њено канонско подручје покрива територије свих држава које су настале на просторима бивше Југославије. На њеном челу налази се патријарх српски, господин Иринеј.

Ставропигија

Ставропигија (грч. σταυροπηγία) назив је који се додјељује оним православним манастирима, лаврама и катедралама који дјелују независно од мјесне епархијске власти и потчињени су непосредно патријарху или синоду.

У Православној српској цркви, најзначајнији ставропигијални манастир је Пећка патријаршија, која је непосредно потчињена патријарху српском.

Трајанова врата

Тврђава Трајанова врата једна је од најзначајнијих историјских знаменитости Бугарске. Налази се у близини града Ихтиман. Име је добила по римском цару Трајану.

Представља симболичку границу између покрајина Тракије и Македоније.

Христофор Жефаровић

Христофор Жефаровић (1690. - Москва, 18. септембар 1753) српски сликар, зограф, бакрорезац и калиграф.

Тијела и органи
Установе
Епархије
Охридска
архиепископија
Органски дијелови
Раније црквено
уређење

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.