Пећка епархија

Пећка епархија или Пећка митрополија је некадашња епархија Српске православне цркве. Епархија је створена указом црногорског краља Николе од 24. новембра 1913. године,[1] а укинута је 1931. године, када је њено подручје враћено у састав Рашко-призренске епархије.

Пећка епархија
Српска православна црква
Основни подаци
СједиштеПећ
Основана1913.
Укинута1931.
Број намјесништава4
Број манастира6
Архијереј
Чин архијерејамитрополит, епископ
Титула архијерејамитрополит пећки
епископ пећки

Историја

Митрополија у Црној Гори

Крајем 1912. године, након ослобођења цјелокупног подручја Рашко-призренске епархије од турске власти у Првом балканском рату, покренуто је питање о уређењу црквене управе на тим просторима. Према споразуму између Србије и Црне Горе од 12. новембра 1913. године, извршено је разграничење према којем су области око Пећи, Берана, Бијелог Поља и Пљеваља припале Црној Гори.[2]

У вријеме ослобођења, рашко-призренски митрополит је био Гаврило Дожић, који је припадао јерархији Цариградске патријаршије. Пошто је још од раније уживао повјерење црногорског краља Николе, митрополит Гаврило Дожић је успио да задржи епархијску власт над оним дијелом Рашко-призренске епархије који је припао Краљевини Црној Гори. На том подручју је крајем 1913. године створена посебна Пећка епархија на челу са Гаврилом Дожићем, који је задржао почасни наслов митрополита. Новостворена Пећка епархија је тада укључена у састав Православне Цркве у Црној Гори, којој су припадале Цетињска епархија и Захумско-рашка епархија.[3][4]

Почевши од 1913. године, сједиште Гаврила Дожића као пећког митрополита било је у манастиру Пећкој патријаршији. Пећку митрополију су сачињавала четири протопрезвитеријата — пећки, берански, бјелопољски и пљеваљски, са манастирима: Пећка патријаршија, Високи Дечани, Ђурђеви Ступови, Света Тројица (Пљевља), Довоља и Аранђелово (на Ђурђевића Тари).

Православни народ и црквене установе на одручју ове епархије тешко су пострадали за вријеме аустроугарске окупације у Првом свјетском рату.[5]

Српска патријаршија

У раздобљу од 1918. до 1920. године, Пећка епархија је на челу са Гаврилом Дожићем одиграла значајну улогу у васпостављању јединствене Српске православне цркве. Као пећки владика, Гарило Дожић је учествовао у историјској сједници Светог синода, која је одржана 16. (29.) децембра 1918. године на Цетињу, а на којој је донијета одлука о уједињењу Православне цркве у Црној Гори са Православном црквом у Србији, и осталим српским црквеним областима.[6]

Након спровођења црквеног уједињења током 1920. године, Пећка епархија је ушла у састав обновљене Српске патријаршије. Пошто је Гаврило Дожић исте године изабран за новог црногорског митрополита, упражњена Пећка епархија је повјерена на управу новом рашко-призренском епископу Михаилу Шиљку. Већ у то вријеме, поставио се низ питања о канонском статусу ове епархије и враћању њеног подручја у састав Рашко-призренске епархије. Пошто је српски патријарх носио званични наслов пећког архиепископа, поставило се питање о оправданости постављања посебног "пећког" епископа, те је стога разматрана и промјена имена ове епархије, а самим тим и наслова њеног епископа. Међутим, ни једно од ових питања није рјешено, тако да је 1926. године дошло до избора Јеротеја Гавриловића за новог епархијског архијереја у Пећкој епархији, са насловом пећког епископа.[7]

Доношењем првог Устава Српске православне цркве (1931) извршено је преуређење разних епархија, укључујући и дотадашњу Пећку, која је укинута. Након арондације Пећке епархије протопрезвитеријати берански и бјелопољски су ушли у састав Митрополије црногорско-приморске, пљеваљски у састав Митрополије дабробосанске, а Метохија у састав Епархије рашко-призренске, са изузетком Пећког манастира који је проглашен ставропигијом и стављен под непосредну надлежност српског патријарха.[8]

Епископи

Види још

Референце

  1. ^ Радић 2006, стр. 104.
  2. ^ Јагодић 2010, стр. 31.
  3. ^ Слијепчевић 1966, стр. 259, 310.
  4. ^ Радић 2006, стр. 103-105.
  5. ^ Пузовић 2015, стр. 211-220.
  6. ^ Одлука о уједињењу Српско-православне цркве у Црној Гори са Православном црквом у Србији и осталим српским епископским столицама (1918)
  7. ^ Вуковић 1996, стр. 220-221.
  8. ^ „Митрополија црногорско-приморска: Увод у шематизам”. Приступљено 13. 10. 2019.

Литература

Спољашње везе

Епархија рашко-призренска

Епархија рашко-призренска или Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска је епархија Српске православне цркве.

Надлежни архијереј је епископ Теодосије (Шибалић), а седиште епархије се налази у Призрену. Број верника ове епархије је у опадању због политичких притисака и дешавања која су довела до исељавања српског становниптва.

Захумско-рашка епархија

Захумско-рашка епархија (ориг. Захумско-расијска епархија), или Никшићка епархија, била је епархија при Митрополији црногорској (Цетињској архиепископији) од 1878. до 1920. Затим се налазила у саставу обновљене Српске патријаршије од 1920. до 1931.

Историја Српске православне цркве

Историја Српске православне цркве обухвата историју православног хришћанства међу Србима, односно историју Српске православне цркве, као помесне цркве у српским земљама. Историја православног хришћанства у српским земљама започиње покрштавањем Срба, које је спроведено у раздобљу од 7. до 10. века, а наставља се даљом изградњом и развојем српских црквених установа, које су од почетка 11. до почетка 13. века биле под окриљем Охридске архиепископије. Најзначајнија прекретница у историји Српске православне цркве догодила се 1219. године, када је правослана црква у Србији постала аутокефална и од тада је била организована као помесна Српска архиепископија, на челу са сопственим архиепископом. Након проглашења Српског царства, уздигнута је 1346. године на степен Српске патријаршије, чији је трон након 1463. године остао упражњен током наредних пола века, некон чега су се јавили и први покушаји обнове, која је оначно извршена 1557. године.Током раздобља турске власти, обновљена Српска патријаршија је одиграла кључну улогу у борби за опстанак српског народа. Укинута је 1766. године, од стране цариградских фанариота. У међувремену, на српским просторима под влашћу Хабзбуршке монархије, створена је самоуправна Карловачка митрополија, која је 1848. године уздигнута на почасни степен Српске патријаршије у Сремским Карловцима. Православна црква у обновљеној Србији је 1831. године стекла самоуправу, као аутономна Београдска митрополија, која је 1879. године стекла и аутокефалност. Специфичан је био положај осталих српских црквених области и епархија, у Црној Гори, Босни, Херцеговини, Рашкој, Косову, Метохији и Повардарју. Све српске црквене области ујединиле су се 1920. године у јединствену Српску патријаршију, која је позната као Српска православна црква.

Митрополија црногорско-приморска

Митрополија црногорско-приморска је епархија Српске православне цркве. Надлежни архијереј је митрополит Амфилохије (Радовић), а сједиште митрополије се налази на Цетињу док је Саборна црква у Подгорици. Основана је 1219. године као Зетска епархија, од стране Светог Саве, првог српског архиепископа. Најстарија је епархија Српске православне цркве и једина која постоји без престанка и без икаквих прекида од стицања аутокефалности 1219. године.

Митрофан Бан

Митрофан Бан (Главати (Грбаљ), 15. март 1841 — Цетиње, 30. септембар 1920) је био митрополит Црне Горе, Брда и Приморја, од 1885. до 1920. године, а као предсједик Средишњег архијерејког сабора (1919-1920) учествовао је у спровођењу уједињења Српске православне цркве.

Пећка патријаршија

Пећка патријаршија је историјски назив за Српску православну цркву са сједиштем у Пећи у периоду од 1346. до 1463, а затим поновно од 1557. до 1766. године.

Тијела и органи
Установе
Епархије
Охридска
архиепископија
Органски дијелови
Раније црквено
уређење

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.