Пешчара

Пешчара је мања песковита површина изван пространих пешчаних области која има елементе пустињске климе. Настаје у условима раније сувљег периода са пустињским или степским климатским карактеристикама. Карактеристични облици рељефа за пешчаре су — дине, међудинске депресије, пешчани бедеми и др.

Данас су овакви облици рељефа најчешће затрављени или пошумљени. Најкарактеристичнији примери пешчара срећу се у Панонској низијиДелиблатска и Суботичко-хоргошка.

Делиблатска пешчара, песак
Покретни (еолски) песак
Hills of Deliblatska pescara, Serbia
Призор Делиблатске пешчаре у Банату
Subotica-Horgos Sands
Типичан призор Суботичке пешчаре у Бачкој

Пешчаре у Србији

У Србији постоји неколико области где се јављају ови фосилни облици еолског рељефа[1] – то су Панонска низија и Подунавље:

Референце

  1. ^ Др Млађен Јовановић (2014): Пешчаре у Србији. Природно-математички факулзтет Универзитета у Новом Саду.

Види још

Литература

  • Масило, Наталија (2005): Речник савремене српске географске терминологије, Географски факултет, Београд
  • Петровић, Д, Манојловић, П. (2003): Геоморфологија, Географски факултет, Београд
Ареносол

Ареносол или еолски песак је неразвијена или слабо развијена творевина на песковитом супстрату, који је подложан премештању под утицајем ветра. Настао је радом ветра чији је профил хомоген. Називи потичу од речи еол (на грчком бог ветрова) и арена (на латинском пешчано борилиште). Овај тип неразвијеног земљишта назива се још и живи песак, летећи песак, покретни песак, вејавац. Еолски песак се јавља у Србији на више локација: Суботичко-хоргошка пешчара у Бачкој, Делиблатска пешчара у Банату, затим на десној тераси Дунава, Рамска, Градиштанска и Голубалка пешчара. Моћност ових пескова и режим њихових подземних вода знатно варирају.

Банат

Банат је географски регион, административно подељен између Србије, Румуније и Мађарске. Историјска престоница Баната је Темишвар, који се данас налази у Румунији. Српски део Баната је углавном лоциран у Аутономној Покрајини Војводини, док југозападни део Баната (познат као Панчевачки рит) административно припада Београдској општини Палилула. На територији Војводине, Банат је административно подељен на три округа: Севернобанатски, Средњобанатски и Јужнобанатски. Највећи град српског Баната је Зрењанин (76.511 становника по попису из 2011. године).

Бачка

Бачка је географски регион, административно подељен између Србије и Мађарске. Српски део Бачке је лоциран у Аутономној Покрајини Војводини, док је мађарски део Бачке укључен у мађарску жупанију Бач-Кишкун. Јужну и западну границу Бачке чини река Дунав, а источна граница је река Тиса.

На територији Војводине, Бачка је административно подељена на округе: Јужнобачки, Севернобачки и Западнобачки, док један мањи део регије припада Севернобанатском округу. Јужнобачки округ се мањим делом простире и у Срему.

Бајско-суботичка пешчара

Бајско-суботичка пешчара је мала издвојена пешчара која се налази у околини места Риђица, на крајњем северу Србије, уз државну границу са Мађарском. Површине је приближно 17 km², али не и географски, пошто се преко границе без прекида наставља у правцу Кишкунхалаш, као део Велике низије у Мађарској. Ова пешчара се у ширем смислу – у контексту Војводине и Србије – може сматрати целином са Суботичком пешчаром, ако се узме у обзир њихово слично порекло, па се може, провизорно, водити под именом "Бачка" пешчара, за разлику од "Банатске" т. ј. Делиблатске, иако је то нетачно, јер као што у Банату има и других пешчара осим Делиблатске тако их и у Бачкој има још неколико, осим Суботичке и Бајско-суботичке (види: Пешчара).

Ова пешчара, заједно са знатно већом Суботичком пешчаром (величине 150 km²) представља део велике Бајске пешчаре у Мађарској те су на тај начин повезане у јединствену географску целину.

С југа, такође као и Суботичка, наслања се директно на лесну зараван Телечке, али је за десетак километара ближе самом насељу (на 27 km) – алтернативни назив Телечка пешчара потиче од имена села Телечка у општини Сомбор.

На саму лесну зараван ова пешчара прелази директније него Суботичка пешчара. Иако се генерално сматра да постоји линија разграничења између педолошких целина пешчаре и лесне заравни Телечке, та граница није свуда јасна јер се песак одувек ширио путем ветра. Северни и северозападни ветар (северац) дува највећим делом године, тако да песак пешчаре навејава лесну зараван са прелазима у такозвани црни песак и чернозем измешан са песком. Геолошка основа песка пешчаре је, исто као и хумусним црницама, дебела наслага леса.

Што се биљног покривача тиче, ова пешчара није под шумом, већ је прекривена мањим плантажним виноградима и воћњацима од којих су многи због одлива становништва све више напуштени и запарложени, што помаже да се барем делимично поврати изглед некадашње природне средине.

Бегов мост у Станичењу

Бегов мост на реци Темштица у Станичењу, у граду Пироту је грађевина из времена античког Рима, чији лукови дужине 25 m никада нису спојили две обале али се ипак назива мостом. Подигли су га древни Римљани у 2. или 3. веку док су их путеви водили ка истоку. Никада није отркивено зашто мост није завршен и зашто се мост назива Бегов. О мосту се једино зна да је назван по неком турском бегу, највероватније из 17. века, који га је делимично реконструисао, међутим ни тада није био завршен. Основе моста и лучна конструкција од пешчара потичу из римског периода. Иако недовршен, мост је доста путио служио својој сврси и то захваљујући људима који су са обале постављали дрвену грађу преко њега. Било је доста таквих импровизација, а томе сведоче и остаци камена на левој обали, на којој је после ослобођења од Турака био свињски обор. Већи део каменог моста је очуван, а Бегов мост је проглашен спомеником културе.Изградњом Коридора 10 пронађен је велики број археолошких налазишта.

Гучево (планина)

Гучево је планина која се налази северно од Борање и у простору који Дрина полулучно затвара са запада и северозапада. Највиша тачка се налази на 779m надморске висине и зове се Црни врх и спада у ред нижих Ваљевско-подрињских планина.

Пружа се правцем северозапад-југоисток у дужини од око 10 килиометара. Југоисточни део се зове Кулиште и састављен је палеозојских шкриљица, преко којих су наталожени тријасни кречњаци са наслагама антимона. Северозападни део се састоји од пешчара и конгломерата преко којих леже кретацејски кречњаци све до темена. То теме је валовито и због кречњачке подлоге скрашћено. Бројни потоци отичу са Гучева према реци Јадар и Дрини рашчлањујући његове стране, посебно дринске, које су стрме и разривене дубоким јамама. Са северне и северозападне стране стране оно је такође засечено уздужним раседом због чега су и оне стрме. На њему избијају термо- минерални извори бање Ковиљаче. Црни врх као највиша тачка планине, налази се на њеном северозападном завршетку, изнад Ковиљаче и недалеко од Лознице. Сам врх је без извора и потока јер је састављено од кречњака. Иако кречњачког састава оно је обрасло густом буковом шумом која затвара видик.

У непосредној близини Црног врха подигнут је споменик и костурница српским и аустроугарским ратницима изгинулим на овом простору 1914. године у Првом светском рату. Недалеко до споменика, на северној страни и на висини од 550 метара, саграђен је планинарски дом и туристичко-угоститељски објекат, који је уједно и највећи планинарски дом у Србији. Недалеко до њега на висини до 500 метара, на једној заравни подигнит је ауто-камп са рестораном и камп-кућицама. Од споменика па до планинарског дома и све до ауто-кампа уређене су шеталишне стазе.

Делиблатска пешчара

Делиблатска пешчара (Делиблатски песак) или Банатска пешчара (Банатски песак), јединствена је пешчара у Европи, а налази се у југоисточном делу српске покрајине Војводине, у јужном Банату.

Ова пространа област површине од око 300 km², чије су главне пешчане масе елипсоидног облика окружене плодним лесним пољоприврдним површинама, протеже се између Дунава и југозападних падина Карпата.

Овај споменик историје природе Панонске низије једно је од ретких прибежишта за многе специфичне врсте флоре и фауне, које у европским и светским размерама представљају природне реткости. Пешчара представља геоморфолошки и еколошко-биогеографски феномен не само Панонске низије, већ и читаве Европе. Специјални резерват природе Делиблатска пешчара је проглашен 1977. године.

Загајичка брда

Загајичка (Загајска) брда представља предео на североисточном ободу Делиблатске пешчаре. Простиру се на нешто више од 250 ha и представљају другу зону заштите у оквиру специјалног резервата природе „Делиблатска пешчара“.

Кварцит

Кварцит је масивна метаморфна стена која настаје метаморфозом кварцног пешчара. Метаморфоза пешчара у кварцит дешава се услед великог притиска и температуре. Такви термодинамички услови везани су за тектонску компресију у орогеним појасевима. Чист кварцит је обично бео до светлосив, мада се може јавити и у различитим нијансама розе и црвене боје, које потичу од од оксида гвожђа. Друге боје (жута, наранџаста) се могу јавити, ако су присутне мање количине других елемената.

Ортокварцит је веома чист кварцни пешчар, изграђен углавном од добро обрађених зрна кварца, повезаних силикатним везивом. Ортокварцит обично садржи око 99% силицијум-диоксида, веома мале количине оксида гвожђа и трагове резистентних минерала, као што су: циркон, рутил и магнетит. Иако може садржати фосиле, у овој стени је сачувана оригинална текстура и седиментна структура.

Кварцит је стена која је веома отпорна на ерозију, па због тога веома често изграђује гребене и врхове. Веома мали садржај силицијума у стени, доводи до тога да се елувијацијом формира веома мала количина растреситог покривача. Из тог разлога су масе кварцита покривене веома танким слојем растреситог покривача (елувијума) и веома малом количином вегетације.

Клесарски занат у Белој Води

Клесарски занат у Белој Води је традиционални начин обраде камена беловодског пешчара чије извориште су мајдани у залеђу села. Камен је седиментног порекла и јавља се у чак 25 топлих валера беле, жуте и црвене боје, што га чини пожељним и за израду мозаика. Подаци из 1997. године говоре да је на простору Беле Воде измерено око 400 старих и нових површинских мајданских копова.Клесарски занат у Белој води води порекло из периода средњег века и у континуитету је очуван све до данас. Зато је 2012. године уврштен у Национални регистар нематеријалног културног наслеђа Србије.

Општина Ковин

Општина Ковин је општина у Републици Србији. Налази се у АП Војводина и спада у Јужнобанатски округ. По подацима из 2004. општина заузима површину од 730 km2 (од чега на пољопривредну површину отпада 47.753 ha, а на шумску 10.266 ha). Центар општине је град Ковин. Општина Ковин се састоји од 10 насеља. По подацима из 2011. године у општини је живело 33.722 становника. По подацима из 2004. природни прираштај је износио -3,3‰, а број запослених у општини износи 7.483 људи. У општини се налази 13 основних и 2 средње школе.

На западу се граничи с општином Панчево, на северу с општинама Алибунар и Вршац, на истоку с општином Бела Црква и на југу са Дунавом. Ковинска општина има облик неправилног троугла. Простире се највећим делом на лесној тераси и алувијалној равни Дунава.

Јужним делом општине протиче река Дунав. Земљиште је плодно, а најзаступљеније су ритске црнице, ливадске црнице и чернозем. Природни резерват Делиблатска пешчара се највећим делом своје територије управо налази на територији општине Ковин.

У саобраћајном погледу општина Ковин има добар положај. После изградње друмског моста на Дунаву и асфалтног пута према Белој Цркви, постала је значајна раскрсница путева.

Најразвијенија привредна грана је пољопривреда.

Пешчар

Пешчар (ијек. пјешчар) или пешчењак (ијек. пјешчењак) (енгл. Sandstone, франц. Grès, нем. Sandstein, рус. Песчаник), је везана седиментна стена (везани седимент) изграђена претежно од кластичних зрна величине 2–0,05 mm. Према крупноћи везаних зрна (гранула) спада у псамите.

У погледу минералног састава пешчари су обично изграђени доминантно од зрна кварца, љуспица мусковита и фелдспата, а потом и циркона, апатита, магнетита, граната, турмалина. Везиво може бити калцијумкарбонатно (вапновито), лапоровито, глиновито, доломитско, силицијско, гвожђевито(лимонит), битуминозно (органског порекла) и др.

Неки пешчари су отпорни на утицај атмосферилија. Овакве стене су обично погодне као геолошки грађевински материјал – нпр. црква Светог Марка у Београду изграђена је од пешчара који у себи садржи љуспице мусковита. Због велике тврдоће (висок садржај кварца) појединачних зрна и подношења високих температура погодни су за оштрење сечива.

Други народни назив за пешчар је тоциљњак, што означава камен од кога се праве тоцила.

Предели изузетних одлика Србије

Предели изузетних одлика (скраћено ПИО), по дефиницији, су подручја препознатљивог изгледа са значајним природним, биолошко-еколошким, естетским и културно-историјским вредностима, која су се током времена развила као резултат интеракције природе, природних потенцијала подручја и традиционалног начина живота локалног становништва.

Просара

Просара је ниска хорст планина у Босни и Херцеговини, Репубици Српској, највећи врх 363 метра. Дугачка око 23 км. Изграђена од палеозојских шкриљаца и пешчара, који су на јужној страни покривени неогеним седиментима. Токови који се спуштају са планинског била, рашчланили су планинске стране у низ коса. Просара је богата водом и под бујном вегетацијом.У регионалном смислу припада Босанској Посавини и бањалучкој регији. Просара се простире у општинама Козарска Дубица и Градишка.

Редклиф (Алберта)

Редклиф (енгл. Redcliff) је мала варошица у јужном делу канадске провинције Алберта, у оквиру статистичке регије Јужна Алберта. Варош лежи на левој обали реке Јужни Саскачеван, југоисточно од града Медисин Хат, на деоници трансканадског аутопута.

Откриће великих залиха угља и земног гаса током осамдесетих година 19. века представљало је прави мамац за насељавање овог подручја. Захваљујући тим јефтиним и доступним енергентима у насељу се за кратко време развила доста јака индустрија, а сам Редклиф је понео епитет Питсбург запада.

Име насеља потиче од брежуљка који се диже над десном обалом Јужног Саскачевана, а који је изграђен од црвених пешчара.

Према подацима пописа становништва из 2011. у варошици су живела 5.588 становника, што је за 9,2% више у односу на 5.116 житеља колико је регистровано на попису из 2006. године.

Поред експлоатације и прераде нафте и гаса, значајан удео у привреди вароши има и производња раног поврћа у пластеницима.

Сињско поље

Сињско поље је крашко поље у Далмацији у Хрватској. Захвата површину од око 60 км², у средњем току реке Цетине. На рељеф поља највећу утицај имала је ерозија. Периодично је плављено захваљујући Цетини и бројним врелима, најчешће зими. Дно је изграђено од глине и пешчара. Пољем теку и мање реке Руда и Граб.

У прошлости овде је било развијено сточарство, а данас се становништво бави пољопривредом, тачније гаје се кукуруз и пшеница. На ободу су се развила бројна насеља — Гала, Удовичић, Руда, Граб, затим Турјаци, Кошуте, Триљ и место Сињ, по коме поље и носи име.

Стиг (Србија)

За друга значења, погледајте Стиг (вишезначна одредница)

Стиг је равница у источној Србији која представља јужни обод Панонске низије. Налази се у доњем току реке Млаве, а простире се од њеног ушћа у Дунав до Горњачке клисуре. Стиг је од Костолца до Горњачке клисуре издужен око 60 km. Он је од Великог Поморавља, на западу, одвојен меридијански издуженом и ниском гредом. Ова греда назива се Пожаревачка или Сопот греда а пружа се правцем север-југ. Према постанку је структурно акумулативна, диже се до 237 m надморске висине а дугачка је 24 km. Рељеф ове микрорегије углавном је изградила река Млава. Ова река делом је епигенетски усечена низводно од Горњачке клисуре, а њена притока, Витовничка река, усекла је епигенетски слив свог доњег тока. Дунав је усекао Рамску ивичну епигенију која је морфолошки веома значајна јер указује на усецање реке од апсолутне висине од 280 m (200 m релативне висине). Морфолошку карактеристику овог краја представља Рамска пешчара. У њој има дина.

Већа насеља у области су Пожаревац и Петровац на Млави. Уз насеље Рам налази се ада Острво или Острово која је једина стално насељена ада у Србији.

Строги природни резерват Изнад Таталије

Строги природни резерват Изнад Таталије налази се у западној Србији, на подручју планине Јелова Гора, на локалном путу Јелова Гора – Варда, укупне површине заштићеног подручја од 0,80ha. СРП „Изнад Таталије” ставља се под заштиту ради очувања шумског комплекса Јелове Горе и станишта аутохтоне заједнице реликтне врсте зеленике (Ilex aquifolium) обраслог шумом брдске букве (Fagetum moesiacae montanum ilicetosum).Зеленика је реликтна врста и њен ареал је ограничен на мање популације. Најзначајнија је у заједницама брдске букве у којој налази већу

релативну влажност ваздуха, мање колебање температуре и влаге, повољније педолошке услове као и слабије деловање ветра, мраза и суше, повољније услове педоклиме и замљишта у целини. Зеленика се јавља у спрату жбуња и спрату дрвећа до 15 м висине.

У оквиру резервата јавља се на надморској висини од 580 до 890 м.н. в., на северној експозицији, на падини уједначеног нагиба од 6-15, на геолошкој подлози од шкриљаца-пешчара, земљиште је дистично смеђе или кисело смеђе земљиште, средње дубоко (40-80см) и свеже.

Суботичко-хоргошка пешчара

Суботичко-хоргошка пешчара је пешчара која се налази на крајњем северу Србије и њене покрајине Војводине, уз саму границу са Мађарском. Са својом површином од око 250 km² друга је највећа пешчара у Војводини након Делиблатске.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.