Печори

Печори (рус. Печо́ры) насељено је место са административним статусом града на крајњем западу европског дела Руске Федерације. Налази се у западном делу Псковске области, уз границу са Естонијом, и административно припада Печорском рејону чији је уједно и административни центар.

Према проценама националне статистичке службе за 2015. у граду је живело 10.205 становника. По броју становника налази се на 6. месту у области.

Насељено место Печори званично је основано 1472, а званичан статус града носи од 1782. године. Најпознатија градска знаменитост је средњовековни Псковско-печерски манастир (основан почетком XV века). Град Печори се сматра културно-историјским седиштем угрофинског народа Сети и центар је историјског рејона који се назива Сетума.

Печори
Печо́ры
Pskovo-Pecherskii muzhskoi monastir
Административни подаци
Држава Русија
Федерални округСеверозападни
Област Псковска област
РејонПечорски рејон
Основан1472.
Статус града1782.
Стара именаПечеры (до 1920)
Petseri (до 1940)
Становништво
Становништво
 — 2015.10.205
 — густина496,59 ст./km2
Географске карактеристике
Координате57°49′00″ СГШ; 27°36′00″ ИГД / 57.816667° СГШ; 27.6° ИГДКоординате: 57°49′00″ СГШ; 27°36′00″ ИГД / 57.816667° СГШ; 27.6° ИГД
Временска зонаUTC+3
Ндм. висина85 м
Површина20,55 км2
Печори на мапи Русије
Печори
Печори
Печори на мапи Русије
Печори на мапи Псковске области
Печори
Печори
Печори на мапи Псковске области
Остали подаци
Поштански број181500, 181502
Позивни број(+7) 81148
Регистарска ознака60
ОКАТО код58 240 501
ОКТМО код58 640 101 001
Веб-сајт
pechory.reg60.ru

Географија

Град Печори налази се на крајњем западу европског дела Руске Федерације, односно на крајњем западу Печорског рејона Псковске области, на свега неколико километара од граничних прелаза Шумилкино и Куничина Гора према Естонији. Град лежи на око 53 km од административног центра области града Пскова. Кроз источне и северне делове града протиче речица Пачковка.

Град се налази на надморској висини од 85 m. Природни облик целог подручја у којем се град налази последица је ледничке и пост глацијалне ерозије и акумулације, а најтипичнији пример глацијалног процеса су бројна моренска узвишења око града. На западу се градска територија наставља на густе борове шуме.[1]

Преко територије Печерског рејона, али и самог града пролазе значајни саобраћајни правци који повезују централне и северозападне делове Русије са Естонијом и Летонијом.[1]

У југоисточном делу града налази се комплекс Псковско-печерског манастира.

Историја

Pechory COA (Pskov Governorate) (1781)
Стари градски грб (1781)
Coat of Arms of Pechory (Pskov oblast)
Савремени градски грб

У једном од летописа Печерског манастира из 1392. године, писаном на староруском, помиње се реч печеры (са значењем пећине), а која се односи на природне (ерозивно-суфозивне) и вештачке пећине на оближњем пешчарском узвишењу у којима су живели православни монаси испосници. С временом се око пећина развио православни манастир и насеље које је добило име управо по тим пећинама — Печори.[2] Званичан датум оснивања града је 1472. година, година када је православни свештеник Јован (у монаштву Јона) због католичких репресија над православцима напустио Тартуа (тада Дерпта) и око монашких пећина подигао малено насеље. Већ наредне године освештана је Успењска пећинска црква и званично је основан Печерски манастир, а у наредним годинама историја града је уско повезана са историјом манастира.[1]

У периоду од XVI па до почетка XVIII века Печори је због свог пограничног положаја имао важан стратешки значај за руску државу, и у том периоду је био честа мета напада са запада. Тако су почетком XVI века ливонски крсташи готово до темеља разрушили Печерски манастир и насеље око њега. Манастир је заједно са припадајућим му насељем убрзо обновљен, а највеће заслуге за обнову припадају тадашњем игуману Корнилију који је управљао Печерским манастиром од 1529. до 1570. године. Године 1565. манастир је окружен моћним зидинама са 9 кула и троја врата, а у исто време у манастиру је написан и Трећи псковски летопис.[1] На тај начин Печерски манастир прераста у Печерску тврђаву, једно од најважнијих пограничних утврђења на западу руске државе.

Тврђава је успешно издржала опсаду пољског краља Стефана Баторија (1581—1582), пољско-шведску опсаду Јана Ходкјевича и Густафа II Адолфа (1611. и 1616), те опсаду шведског краља Карла XII током Великог северног рата (1701. и 1703. године). Потписивањем Ништадским миром 1721. којим је окончан Северни рат, граница руске државе померене су ка западу и самим тим Печерска тврђава губи свој стратешки одбрамбени значај, а манастир поново постаје искључиво центар религиозног и културног живота тог простора.

Указом императорке Катарине Велике од 7. јуна (по старом календару, по новом 18. јуна) 1782. насељено место Печори добија званичан статус града и окружног центра новооснованог Печорског округа. Нешто касније исте године званично је усвојен и нови градски грб. Међутим Печорски округ је укинут већ 1797. и никада није поново успостављен.

Нови замах у развоју града даје отварање железнице од Пскова ка Риги чија деоница је прошла неколико километара северније од града (станица код Печорија је отворена 1899. године, данас је то станица Печори Псковски).

Крајем фебруара 1918. град је окупиран од стране немачких трупа, а потом постаје местом сукоба између руских и естонских снага. Након повлачења Немаца из града 30. новембра 1918. у град улазе совјетске трупе, међутим већ почетком фебруара наредне године Печори поново освајају естонске трупе. Све до краја Првог светског рата град је у неколико наврата прелазио из једних у друге руке, да би на крају одлукама мировног уговора из Тартуа из 1920. године и званично постао делом независне естонске државе. Естонска власт званично мења име града у Петсери (ест. Petseri).[3] Године 1935. извршена је потпуна естонизација у називима градских улица и околних топонима.

Estonian SSR 1940
Мапа Естонске ССР из 1940. године

У периоду под естонском влашћу град се знатно раширио и средином 1930.их година заузимао је површину од око 2,49 km², док се број становника у истом периоду удвостручио.[4] Прва средња школа у граду (реална гимназија) отворена је 24. јануара 1919. године. Иако је због чињенице да се налазио на тлу Естоније Псковско-печерски манастир успео да избегне национализацију и затварање, која су масовно широм Русије спроводиле нове совјетске власти у међуратном периоду, ипак је изгубио значајан део своје имовине која је конфискована. [5] Велики пожар који је избио 24. маја 1939. имао је катастрофалне последице по град, изгорело је 212 од укупно 650 грађевина у граду.

Након што је Совјетски Савез окупирао прибалтичке државе током 1940. године, Печори је у почетку остао у границама новоосноване Естонске ССР, али је већ у јулу наредне године окупиран од стране трупа Вермахта. Под нацистичком окупацијом град је био све до 11. августа 1944. године када је ослобођен од стране совјетске војске.[6][7] Одлуком Президијума врховног совјета Совјетског Савеза, од 23. августа 1944. године, град Печори је званично враћен у састав Руске СФСР, односно у састав њене новоосноване Псковске области. У јануару 1945. званично је успостављен Печорски административни рејон са седиштем у Печорију.

Демографија

Према подацима са пописа становништва 2010. у граду је живело 11.195 становника, док је према проценама националне статистичке службе за 2015. град имао 10.205 становника.[8]

Кретање броја становника
1897.1939.1959.1970.1979.1989.2002.2010.2016.
1.2694.9626.8377.1949.89411.956[9]13.056[10]11.195[11]10.142

Према подацима са пописа становништва из 2002. године[10] основу популације чинили су Руси са 89,14 %, док су најбројнији мањински народи били Украјинци (2,59 %), Белоруси (1,69 %) и Естонци (1,36 %). Званичан статус националне мањине имају и естонизовани Сети који су чинили свега 0,27 % популације.

Градске знаменитости

Pechory. Pskovo-Pechersky Monastery. Church of the Protection of the Theotokos
Покровска црква Печорског манастира
Церковь святого Петра в Печорах
Лутеранска црква Светог Петра

Најважнија градска знаменитост је комплекс средњовековног Псковско-печерског манастира који представља један од најстаријих, а уједно и најважнијих манастира Руске православне цркве на тлу данашње Русије. Манастир је званично основан 1473. године на маленом пешчарском узвишењу препуном пећина (на староруском печори) и по њему је цео град касније добио име. Манастир је 2013. године званично прославио 540 година од оснивања, а данас се налази на листи културног наслеђа Руске Федерације где је заведен под бројем 6010185000.[12]

У строгом центру града налази се и лутеранска црква посвећена светом апостолу Петру, грађена од 1921. до 1926. године. Пуних 25 година након Другог светског рата била је то једина активна лутеранско-евангелистичка црква на целом подручју европског дела тадашње Русије.

Референце

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 „Малые города России. Печоры”. Приступљено 3. 4. 2016.
  2. ^ Дударев, В. А. (1980). „СССР. Административно-территориальное деление союзных республик на 1 января 1980 года”. Москва: «Известия Советов народных депутатов СССР»: 702(pp. 202). Непознати параметар |coauthors= игнорисан [|author= се препоручује] (помоћ)
  3. ^ Раясалу И. Русские в Эстонии 1918—1940. Общий обзор / Пер. с эст. Т. Шор // Русское национальное меньшинство в Эстонской Республике (1918—1940) / Под ред. проф. С. Г. Исакова. — Тарту: Крипта, 2000. — С. 43.
  4. ^ Eesti arvudes 1920—1935 = Estonie en chiffres: résumé rétrospectif de 1920—1935 / Riigi Statistika Keskbüroo. — Tallinn: Riigi Statistika Keskbüroo, 1937.
  5. ^ Раясалу И. Русские в Эстонии 1918—1940. Общий обзор / Пер. с эст. Т. Шор // Русское национальное меньшинство в Эстонской Республике (1918—1940) / Под ред. проф. С. Г. Исакова. — Тарту: Крипта, 2000. — С. 49—50.
  6. ^ Дударенко, М. Л. (1985). Освобождение городов: Справочник по освобождению городов в период Великой Отечественной войны 1941—1945. Москва: Воениздат. стр. 598. Непознати параметар |coauthors= игнорисан [|author= се препоручује] (помоћ)
  7. ^ [http://www.soldat.ru/spravka/freedom/1-ssr-5.html Освобождение городов. СССР. П—С]
  8. ^ Численность населения Российской Федерации по муниципальным образованиям на 1 января 2015 года
  9. ^ „Всесоюзная перепись населения 1989 г. Численность наличного населения союзных и автономных республик, автономных областей и округов, краёв, областей, районов, городских поселений и сёл-райцентров.”. Всесоюзная перепись населения 1989 года (на језику: руски). Demoscope Weekly. 1989. Приступљено 4. 9. 2012.
  10. 10,0 10,1 Федеральная служба государственной статистики (21. 5. 2004). „Численность населения России, субъектов Российской Федерации в составе федеральных округов, районов, городских поселений, сельских населённых пунктов – районных центров и сельских населённых пунктов с населением 3 тысячи и более человек”. Всероссийская перепись населения 2002 года (на језику: руски). Федерални завод за статистику. Приступљено 4. 9. 2012.
  11. ^ Федеральная служба государственной статистики (Федерални завод за статистику) (2011). „Всероссийская перепись населения 2010 года. Том 1 (Национални попис становништва 2010, 1. свезак)”. Всероссийская перепись населения 2010 года (Национални попис становништва 2010) (на језику: руски). Федерални завод за статистику. Приступљено 4. 9. 2012.
  12. ^ ФГУП ГИВЦ Минкультуры России: Ансамбль Псково-Печерского монастыря Архивирано на сајту Wayback Machine (април 5, 2016) (на језику: енглески)

Спољашње везе

Изборска тврђава

Изборска тврђава (рус. Изборская крепость) позносредњовековна је тврђава саграђена почетком XIV века недалеко од древног Труворовог городишча код древног града Изборска. Тврђава се данас налази на подручју Печорског рејона, на крајњем западу Псковске области и европског дела Руске Федерације.

Изборска тврђава је све до почетка XVIII века представљала једно од најважнијих војничких утврђења на крајњем западу руске државе. По окончању Великог северног рата 1721. године границе руске државе су померене на запад, а самим тим Изборска тврђава губи свој погранични значај као војно утврђење. Унутар тврђаве данас се налази црква посвећена светом Николи Мирликијском, саграђена током XVII века. Значајан део тврђаве очуван је до данашњих дана.

Печора (град)

Печора (град) је име градића у републици Комији, у Русији. Налази се на реци Печори, недалеко од северног дела Урала. Седиште је истоименог рејона.

Географски положај Печоре: 65°11' северне географске ширине и 57°11' источне географске дужине.

Печора (ријека)

Печора (рус. Печо́ра) је велика ријека у европском дијелу Русије. Протјече кроз Аутономну Републику Коми и Ненечки аутономни округ. Дуга је 1.809 km.

Печора извире на Уралу, источно од Уст-Иљича недалеко од тромеђе АР Коми, Хантија-Мансија аутономног округа и Свердловске области. Тече према сјеверу кроз градове Троицко-Печорск, Вуктил, Печору и у својој делти кроз Нарјан-Мар. Улијева се у Печорски залив Баренцовог мора, 10 km од градића Јушина.

Ријека Печора је пловна, али је већим дијелом године залеђена. У порјечју Печоре, између сјеверног Урала и Тиманске узвисине се налази велико лежиште мрког угља.

Печорски рејон

Печорски рејон (рус. Печорский район) административно-територијална је јединица другог нивоа и општински рејон смештен на крајњем западу Псковске области, односно на западу европског дела Руске Федерације. Најзападнија је тачка Русије ван Калињинградске области.

Административни центар рејона је град Печори. Према проценама националне статистичке службе Русије за 2015, на територији рејона је живело 20.930 становника, што је чинило око 3,24 % укупне обласне популације, у просеку око 16,73 ст/км².

Псковска област

Псковска област (рус. Псковская область) конститутивни је субјект Руске Федерације са статусом области на простору Северозападног федералног округа, на северозападу европског дела Русије.

Псковска област ограничена је са севера територијом Лењинградске области, на истоку је територија Новгородске и Тверске области, док је на југоистоку Смоленска област. Југозападне и западне границе области уједно представљају и западне границе Русије према Белорусији, Летонији и Естонији. Са површином од 55.399 км² налази се на 48. месту међу субјектима Руске Федерације. Према проценама националне статистичке службе за 2016. на подручју области је живело укупно 646.633 становника или у просеку 11,67 ст/км², и по том параметру област се налази тек на 68. месту у Русији. Псковска област је позната као једно од подручја са највећом стопом депопулације у Русији и карактерише је константан пад броја становника. Више од две трећине популације живи у градским срединама. Главни и највећи град области је Псков, један од најстаријих руских градова који се у писаним изворима први пут помиње у хроникама из 903. године. Други важан градски центар у области је град Великије Луки.

Иако је савремена област успостављена 23. августа 1944. године, још у средњем веку на том подручју постојала је моћна словенска држава Псковска република (862—1510) која је врхунац своје моћи доживела за владавине књаза Довмонда Псковског (владао од 1266. до 1299. године). Према легенди, велика кнегиња Олга Кијевска рођена је у селу Вибути, на Псковскј земљи, негде око 890. године.

Административно, Псковска област је подељена на 24 општинска рејона и на два градска округа. На територији области постоји укупно 28 градских насеља, од чега је њих 14 са статусом града, а преосталих 14 са статусом варошица. Основу популације чине Руси чији процентуални удео у укупној популацији износи око 95%, док су најбројније мањинске етничке заједнице Украјинци, Белоруси и Роми.

Псковско-печерски манастир

Псковско-печерски манастир Успења Пресвете Богородице (рус. Свя́то-Успе́нский Пско́во-Пече́рский монасты́рь) православни је мушки манастир Руске православне цркве, и један од најстаријих и најважнијих манастирских комплекса РПЦ. Манастир је основан 1473. године на маленом пешчарском узвишењу препуном пећина (на староруском печори), недалеко од града Печорија, на крајњем западу данашње Псковске области Руске Федерације. Централни део узвишења на коме се налазе Успењска црква и подземне пећине у народу се назива и Псковском Светом гором.

Године 2013. манастир је званично обележио 540. годишњицу од оснивања. Један је од ретких православних манастира на тлу Русије који никада није затваран, чак ни у периоду комунистичке власти. Од фебруара 1920. до јануара 1945. манастир се налазио у границама тадашње независне Естоније, и у том периоду словио је за најважнији религијски центар православних Сета (етничке групе Естонаца).

Манастир се налази на листи културног наслеђа Руске Федерације где је заведен под бројем 6010185000.

Сетума

Сетума (сетски Setomaa; ест. Setumaa; рус. Сетумаа) историјски је регион смештен југозападно и западно од Псковског језера, традиционално насељен угро-финским Сетима. У преводу са сетског дијалекта име области има значење „сетска земља”.

Област је административно подељена на западни део који се налази на територији Естоније и обухвата источне делове округа Пилва и Виру, док се источни део области налази на подручју Псковског рејона Русије (Печорски рејон). Историјским и културним центром области сматра се град Печори.

Након распада Совјетског Савеза 1991. године историјска Сетума је подељена на два дела, а званичне власти у Естонији источне делове области који се данас налазе у саставу Русије сматрају подручјем под привременом окупацијом.

Списак градова у Естонији

На територији Естонија налази се укупно 47 насељених места са званичним административним статусом града. Од тога свега три града имају више од 50.000 становника, и то Талин (430.000), Тарту (око 100.000) и Нарва (62.000 становника). Чак 33 званична града имају мање од 10.000 становника.

Сјеверна Двина

Сјеверна Двина (рус. Се́верная Двина́) је ријека на сјеверу европског дијела Русије. Тече кроз Вологдску и Архангелску област, у дужини од 744 km, а улијева се у Двинском заливу Бијелог мора. Ријеку треба разликовати од Западне Двине.

Настаје спајањем ријека Југа и Сухоне, па је пловна цијелим својим током. Највише се користи за превоз дрвених трупаца. Сјевернодвински канал спаја Сјеверну Двину са Волшко-балтичким воденим путем.

Од извора према ушћу налазе се сљедећи важнији градови:

Велики Устјуг

Котлас

Новодвинск

Архангељск

Северодвинск — морска лука.

Градски окрузи (2)
Градови рејонске
субординације
(12)
Варошице (14)
Остала насеља

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.