Петокњижје

Петокњижје (хебр. חֲמִשָּׁה חֻמְשֵׁי תּוֹרָהхамиша хумшеј Тора или חֻמָּשׁ‏‎‎ — хумаш), још познато и као Мојсијев закон, представља првих пет књига канонске хебрејске и хришћанске Библије: Постање, Излазак, Левити, Бројеви и Поновљени закони. Петокњижје представља први дио хебрејског ТанахаТору. Назив Петокњижје је буквални превод са грчког πεντάτευχος од πεντε — „пет“ и τευχος — „књиге“.

Структура Петокњижја

Немогуће је одредити када је извршена подјела Торе на пет књига. Постоји мишљење да је ова подјела направљена давно прије уништења Другог храма (то значи прије нове ере), али прво помињање подјеле Торе на пет књига јавље се у Талмуду (3. вијек). У сваком случају, поред чисто техничних разлога, до подјеле је дошло и због стуктуре теста.

  1. Књига постања говори о стварању свијета, гријеху прародитеља, великом потопу, затим историју старозавјетних патријараха.
  2. Књига изласка има пролог и епилог, што је раздваја од осталих књига, говори о излазску из Египата, добијању Десет заповјести на Синајској гори и упуству за градњу табернакла — то јесте начина његовог становања међу Израелићанима и вођења у обећану земљу.
  3. Књига Левитска углавном посвјећен свештеничким законима и храмовској служби.
  4. Књига бројева говори о путовању по пустињи након примања Закона на Синајској гори, и о ратовима које су Израиљци водили освајајући подручја у Трансјорданији.
  5. Поновљени закони представља понављање закона изнетих у преходним књигама Петокњижја, као и сажет приказ догађаја од изласка из Египта надаље.

Књиге Петокњижја

Хебрејски Транскрипција Превод Српски Црквенословенски Латински Старогрчки
בְּרֵאשִׁית Берешит У почетку Постање Бытїѐ Genesis Γένεσις
שְׁמוֹת Шемот Имена Излазак Исхо́дъ Exodus Ἔξοδος
וַיִּקְרָא Ваиикра И он се зове Левити Левíтъ Leviticus Λευϊτικόν
בְּמִדְבַּר Бемидбар У пустињи Бројеви Чи́сла Numeri Ἀριθμοί
דְּבָרִים Дварим Ријечи Поновљени закони Второзако́нїе Deuteronomium Δευτερονόμιον
Јудаизам

Јудаизам (од латинског Iudaismus, изведено из грчког Ἰουδαϊσμός [Ioudaïsmós], оригинално од хебрејског יהודה [Yehudah] = „Јудеја“; у хебрејском יהדות [Yahadut], препознатљиве карактеристике јудејског народа) је античка монотеистичка аврамска религија, са Тором као својим фундаменталним текстом (која је део већег текста познатог као Танах или Хибру Библија), и суплементарном оралном традицијом представљеном у виду каснијих текстова, као што су Мидраш и Талмуд. Јудаизам обухвата религију, филозофију, културу и начин живота јеврејског народа. Религиозни Јевреји сматрају да је јудаизам израз заветног односа који је Бог успоставио са децом Израела. Са од 14,5 до 17,4 милиона припадника широм света, Јудаизам је десета по величини религија у свету.

Јудаизам обухвата широку колекцију текстова, пракси, теолошких позиција, и облика организације. У оквиру Јудаизма постоји мноштво праваца, већина којих је проистекла из Талмудског јудаизма, који сматра да је Бог открио своје законе и заповести Мојсију на планини Синају у облику писане и оралне Торе. Историјски, ову тврдњу су оспоравале разне групе као што су Садукеји и представници хеленистичког јудаизма током периода другог храма; Караити и Шобети током раног и касног средњевековног периода; као и сегменти модерних неортодоксних деноминација. Модерне гране јудаизма, као што је хуманистички јудаизам могу да буду нетеистичке. У данашње време су највећи јеврејски религиозни покрети: ортодоксни јудаизам (харедни јудаизам и модерни ортодоксни јудаизам), конзервативни јудаизам и реформистички јудаизам. Главни извори разлика између ових група су њихови приступи јеврејском закону, ауторитету рабинске традиције, и значају државе Израела. Ортодоксни јудаизам тврди да су Тора и јеврејски закон божанског порекла, вечни и непроменљиви, и да их треба строго следити. Конзервативни и реформистички јудаизам су либералнији. Позиција конзнервативног јудаизма је да генерално промовише „традиционалније“ интерпретације захтева јудаизма него реформистички јудаизам. Типична реформистичка позиција је да се јеврејски закон треба сматрати општим сетом смерница, пре него сетом ограничења и обавезе чије поштовање је обавезно за све Јевреје. Историјски, специјални судови су спроводили јеврејски закон. У данашње време, ти судови још увек постоје, мада је практиковање јудаизма углавном добровољно. Ауторитет у погледу теолошких и правних питања не припада једној особи или организацији, него су то свети текстови и рабини и учењаци који их интерпретирају.Историја јудаизма обухвата више од 3.000 година. Јудаизам вуче своје корене као структурирана религија са Средњег истока из бронзаног доба. Јудаизам се сматра једном од најстаријих монотеистичких религија. Хебреји и Израелити су називани „Јеврејима“ већ у каснијим књигама Танаха, као што је књига о Јестири, при чему је термин Јевреји заменио назив „деца Израела“. Јудаистички текстови, традиције и вредности су снажно утицали на касније аврамске религије, укључујући хришћанство, ислам и бахаи веру. Многи аспекти јудаизма су исто тако директно или индиректно утицали на световну западну етику и грађанско право.Јевреји су етнорелигиозна група која обухвата оне који су рођени као Јевреји и оне који су преобраћени у јеврејску веру. Године 2015, јеврејска популација у свету је процењена на око 14,3 милиона, или око 0,2% укупне светске популације. Око 43% свих Јевреја борави у Израелу и око 43% живи у Сједињеним Државама и Канади, док најваћи део остатка популације живи у Европи. Остале мањинске групе су расуте широм Јужне Амероке, Азије, Африке, и Аустралије.

Библија

Библија или Свето писмо од Грчки језик грчке речи τὰ βιβλία [tà biblía] у значењу „књиге“, множина именице βιβλιον [biblion] — „књига“, која је деминутив од βίβλος [bíblos] — „књига“, именице која је изведена из речи βυβλος [byblos] са значењем „папирус“, од назива феничанског града Библос, познатог по производњи папируса) назив је за хебрејску Библију (хебр. תַּנַ"ךְ — Танах) и хришћанску коју чине Стари завет и Нови завет. Са процењеном укупном продајом од преко 5 милијарди примерака, сматра се да је ово најутицајнија и најпродаванија књига свих времена.Аутографи библијских књига не постоје, него многобројни њихови преписи, тзв. текстуални сведоци. Служећи се њима, библијска наука настоји приредити што поузданији библијски текст, тзв. критичко издање Библије.

Виолета Јовић

Виолета Јовић (Ниш, 8. март 1966) је српска књижевница и запослена на Универзитету у Нишу.

Рођена је у Нишу 8. марта 1966. године. Дипломирала је на Правном факултету у Нишу, где живи и ради. Секретар је Електронског факултета Универзитета у Нишу.

Мајка је двоје деце, Ђорђа и Љубице.

Члан Удружења књижевника Србије.

Члан редакције часописа за књижевност, уметност и баштину „БДЕЊЕ“ и неколико редакција часописа за децу.

Награђивана за књижевност и сликарство.

Историја Јевреја у Пољској

Историја Јевреја у Пољској сеже уназад преко 1000 година. Пољска је вековима била дом највеће и најзначајније јеврејске заједнице на свету. Пољска је била главни центар јеврејске културе, захваљујући дугом периоду законске верске толеранције и друштвене аутономије. Ово се завршило поделама Пољске које су почеле 1772. године након чега је дошло до дискриминације и прогона Јевреја на територијама које су припале Руском царству. Током Другог светског рата дошло је до готово потпуне геноцидне деструкције пољске јеврејске заједнице од стране нацистичке Немачке и њених сарадника, током немачке окупације Пољске у периоду 1939—1945, и холокауста који је уследио. Од пада комунизма у Пољској дошло је до јеврејског препорода, због кога се одржава годишњи Јеврејски фестивал културе; такође постоје нови студијски програми у пољским средњим школама и универзитетима, али и активан рад синагога — као што је синагога Нозик и Варшавски музеј историје пољских Јевреја.

Од оснивања Краљевине Пољске 1025. године до првих година пољско-литванских заједница које су створене 1569. године, Пољска је била најтолерантнија земља у Европи. Земља је постала уточиште за прогоњене и прогнане европске јеврејске заједнице и дом највеће јеврејске заједнице на свету у то време. Према неким изворима, око три четвртине светских Јевреја живело је у Пољској средином 16. века. Слабљењем Комонвелта и све већим верским сукобима (због протестантске реформације и католичке контрареформације), традиционална толеранција Пољске почела је да се смањује од 17. века па надаље. После поделе Пољске 1795. и уништења Пољске као суверене државе, пољски Јевреји нашли су се под влашћу сила које су учествовале у подели, Руског царства које је доносило све оштрије антисемитске законе, као и Аустроугарске и Краљевине Прусије (која је касније постала део Немачког царства). Ипак, док је Пољска поново стекла независност након Првог светског рата, она је била центар европског јеврејског света са једном од највећих јеврејских заједница на свету од преко 3 милиона. Антисемитизам је био све већи проблем широм Европе у тим годинама, како од стране политичког естаблишмента тако и од опште популације.

Године 1939, на почетку Другог светског рата, Пољска је била подељена између нацистичке Немачке и Совјетског Савеза. Једна петина пољског становништва је страдала током Другог светског рата; 3.000.000 пољских Јевреја убијених у Холокаусту, који су чинили 90% пољских Јевреја, чинили су половину свих Пољака убијених током рата. Иако се Холокауст догодио углавном на територији Пољске под немачком окупацијом, њени грађани нису много сарађивали са нацистима. Сарадња појединих Пољака описана је као мања него у другим окупираним земљама. Статистика израелске комисије за ратне злочине показује да је мање од 0,1% Пољака сарађивало са нацистима. Ставови Пољака према немачким злочинима увелико су се разликовали, неки су ризиковали сопствени живот да би спасли Јевреје или су одбијали да их пријаве нацистима док су, с друге стране, неки били равнодушни или су их уцењивали, а било је и оних који су учествовали у погромима над Јеврејима. Гледано по националности, Пољаци представљају највећи број људи који су спашавали Јевреје током Холокауста.

У послератном периоду, многи од 200.000 преживелих Јевреја регистрованих у Централном комитету пољских Јевреја (од којих је 136.000 стигло из Совјетског Савеза) напустили су Пољску и отишли за државу Израел, Северну Америку или Јужну Америку. Њихов одлазак убрзан је разарањем јеврејских институција, послератним насиљем и непријатељством Комунистичке партије, сукобом религија и приватних предузетништва. Већина преосталих Јевреја напустила је Пољску крајем 1968. као резултат „анти-ционистичке” кампање. После пада комунистичког режима 1989. године, положај пољских Јевреја се нормализовао и онима који су били пољски грађани пре Другог светског рата било је дозвољено да обнове пољско држављанство. Верске институције су оживљене, углавном кроз активности јеврејских фондација из Сједињених Држава. Процењује се да савремена пољска јеврејска заједница има између 10.000 и 20.000 чланова.

Канон Светог писма

Свето писмо - Библија, је опште име за свете списе хришћанске цркве. Реч Библија настала је од грчке речи „библиа” што значи „књиге”, односно „библион” што значи „свитак, односно мала књига, књижица” (Лука 4,17). Ова реч, опет, настала је од друге грчке речи која је означавала род биљке папирус, који је употребљаван за писање.

Свето писмо се састоји од Старога и Новога завета. У Старом завету има тридесет и девет књига а двадесет и седам у Новом завету, тако да укупно има шездесет и шест књига. Стари завет је у оригиналу на арамејском и јеврејском, а Нови завет на грчком језику.

Реч „канон” је грчка реч пореклом из хебрејског ("кане") и асирског језика ("кану"), која је значила одређену меру. Грчки и латински црквени оци су под каноном прво подразумевали библијски закон у општем смислу речи, затим начела вере, црквену доктрину, списак или листу, садржај књиге, хронолошку табелу и слично. Међутим, у смислу у којем се употребљава данас, први пут је ова реч употребљена у тексту “Декрети Никејског сабора” за који се верује да га је написао Атанасије око 352. године, јер је он, као секретар епископа Александра, писао све одлуке и црквене декрете. Атанасије је касније и сам постао епископ и знатно је утицао на одређивање канона Светога писма. Многи каснији сабори преузели су овај израз, па тако настаје и јус каноникум (иус цаноницум) - канонско право, односно црквено право.

Канон је списак и редослед Светих писама Старога и Новога завета.

Краљевство Израел (уједињено)

Краљевство Израел назив је за државу коју су у 13. веку п. н. е. формирала Дванаест племена Израела. Држава је постојала током владавине Саула, Давида и Соломона, а њена историја је описана у Старом завету. Слабост јединства државе довео је до распада државе након Соломонове смрти (око 930. године п. н. е.). Од Уједињене монархије настале су две државе: Краљевство Израел и Краљевство Јудеја.

Књига проповједникова

Књига проповједникова, поред Књиге о Јову, Прича Соломунових и Пјесме над пјесмама, спада у мудросну, старозавјетну, хебрејску књижевност. У хебрејској Библији (хеб. TANAH) она се ставља у Списе.

Књиге Светог писма

Књиге Светог писма су наведене различитим редоследом у канонима Православне цркве, Римокатоличке, протестантске, итд. Упоредна табела књига дата је и за Стари и за Нови завет.

Лоренс Дарел

Лоренс Џорџ Дарел (енгл. Lawrence George Durrell; Џаландар, 27. фебруар 1912 — Сомијер, 7. новембар 1990) био је британски књижевник ирског порекла. Већи део живота је провео ван своје домовине. Стваралац је широког интереса, искуства и културе. Писао је драме, поезију, путописе, есеје и посебно романе, са којима је стекао славу. Чувен је по романескној театрологији „Александријски квартет”.

Детињство је провео у родној Индији, где је рођен у породици британских колонизатора. Када је напунио 12 година, заједно са братом Леслијем, послат је у Енглеску, где су похађали прво школу Св. Олафа и Св. Спаситеља у Саутварку, а потом школу Св. Едмунда у Кентерберију. Наследивши омањи иметак након очеве смрти, Дарел је напустио школу и преселио се у Блумсбери са намером да постане писац. У марту 1935. преселио се на острво Крф заједно са својом првом женом, мајком и млађом браћом и сестром. На Крфу се сусрео са медитеранском културом, која ће извршити пресудан утицај на његово стваралаштво. Радио је на нижим позицијама дипломатске службе у британским амбасадама у Египту, Родосу, Аргентини, Југославији и Кипру. Од 1966. до своје смрти живео је у селу Сомијер на југу Француске. Његов млађи брат је био природњак Џералд Дарел.

На књижевном пољу дебитовао је збирком песама „Чудни фрагменти” 1931, али је признање стекао пишући романе. Писао је под снажним утицајем Д. Х. Лоренса, Т. С. Елиота и Хенрија Милера. Најпознатији је по тетралогији Александријски квартет, која се састоји из романа „Јустина”, „Балтазар”, „Маунтолив” и „Клеа”. Ова сензуална и поетска студија о љубави написана је истанчаним и богатим језичким изразом и техником мењања перспективе. Тетралогија је постала интернационални бестселер и омогућила је Дарелу економску независнот. Ипак, његова каснија дела, укључујући и сличном техником написано петокњижје „Авињонски квинтет”, остали су у сенци његовог најпознатијег остварења. Био је осам пута номинован за Нобелову награду, али је никада није освојио.

Мојсије

Мојсије (хебр. מֹשֶׁה — Моше, арап. موسى‎ — Муса), према Хебрејској Библији, Старом завету и Курану, верски је вођа, законодавац и пророк, коме се традиционално приписује писање Торе, односно Петокњижја. Мојсије је најважнији пророк у јудаизму, а такође се сматра важним пророком у хришћанству и исламу, као и у низу других вера.

Постојање Мојсија, као и истинитост приче о изласку Јевреја из Египта, спорно је међу археолозима и египтолозима, пошто стручњаци на пољу библијске критике наводе логичне недоследности, нове археолошке доказе, историјске доказа и митове о пореклу у хананитској култури. Други историчари тврде да биографски детаљи и египтаско порекло, које се приписује Мојсију, подразумева постојање историјских политичких и верских вођа која су учествовали у учвршћивању хебрејских племена у Ханану крајем бронзаног доба.

Према Књизи изласка, Мојсије је рођен у време када је његов народ, деца Израелова, умножио толико да је то забринуло египатског фараона да би они могли помоћи египатским непријатељима. Мојсијева јеврејска мајка Јошаведа га је сакрила када је фараон наредио са убију сви новорођени дечаци. Мојсија је усвојила египаска краљевска породица. После убиства египатског надзорника, Мојсије је побегао преко Црвеног мора до земље Мадијамске, где је срео Бога који се указао у облику горућег грма. Бог је послао Мојсија да затражи од фараона ослобађање Израелаца. Након Десет пошасти, Мојсије је извео Израелце из Египта преко Црвеног мора. На Синајској гори, Мојсије је примио Десет заповести. После 40 година лутања у пустињи, Мојсије је преминуо у 120. години, надомак обећане земље.

Рабински јудаизам је израчунао да Мојсијев животни век одговара периоду између 1391. п. н. е. и 1271. п. н. е. Хришћанска традиција обично смешта његов живот у ранији период.

Пешита

Пешита (сир. ܡܦܩܬܐ ܦܫܝܛܬܐ) је превод Библије на сиријском језику.

Књиге Старог завета у Пешити су распоређени на необичан начин: Петокњижје, Књига о Јову, Књига Исуса Навина ... Текст Новог завета одражава византијски стил, са бројним изузецима. Број књига у Новом завету, био је 22 (осим Откривења и посланица: 2 Петрова, 2 Јованова, 3 Јованова, Јудина) Термин "Пешита» потиче из сиријског језика, што може да значи или "једноставнија верзију" или "заједничка верзија". .По први пут назив "Пешита" у односу на стандард (конвенционални) сиријске Библије појавио су у IX веку.Треба разликовати ову верзију Библије створена у периоду 615.-617. године и превод са грчког на сиријски (Стари завет) и Нови завет превод из VII века .

Тора

Тора (хебр. תּוֹרָה — „наук“, “учење“) или Закон, позната и као Петокњижје (грч. Πεντάτευχος), обухвата пет књига Мојсијевих, које представљају темељ јудаистичког правног и етичког учења. Термин у целовитости се односи на основне јеврејске законске и етичке религиозне текстове. Када се не користи одређени члан обично се односи на „Сефер Тору” (ספר תורה, „књига Тора”) или Тора свитак, писан на пергаменту на формалан, традиционалан начин, а писао га је посебно оспособљен писар. У прве четири књиге Библије ова реч се редовно користи да би се указало на неку посебну поуку или наук. У Законима поновљеним то постаје лична именица која означава само Петокњижје (првих пет књига Библије). Таква употреба као у Законима поновљеним, започета у очекивању довршаваша Петокњижја, остала је доминантна у даљем развоју јеврејске Библије, а повремено је појачавана и изразима као што су свитак Торе или Господња Тора или Мојсијева Тора. У песничким контекстима и у Причама Соломуновим конотације нису јасне. Проширујући дефиницију у другом правцу, Мишна и Талмуд говоре о усменој Тори која прати писану Тору, где здружено изучавање и једне и друге представља онај крајњи мистички животни подухват. У академским круговима Тора се користи да означи доктрину, хипотезу или дисциплину.Тора је најсветија од свих светих књига и списа у жидовству. То је први од три дела Танаха (хебрејске Библије), основа је верских докумената жидовства и подељена је у пет књига, чија су имена Књига Постанка, Књига Изласка, Левитски законик, Књига Бројева, и Поновљени закон, према ниховим темама (њихова хебрејска имена, Берешит, תיבשאר, Шемот מותש, Ваyикра ארקיו, Бамидбар ר ב דמב и Деварим םירבד су изведени од њихових почетних стихова). Тора садржи низ књижевних врста, укључујући алегорије, историјске приповести, поезију, родословља, и излагања различитих закона. Према рабинској традицији, Тора садржи 613 мицви (מצוות, „заповеди”), које су подељене у 365 негативних и 248 позитивних наредби. У рабинској књижевности, реч „Тора” означава и писани текст, „Тора Шебихтав” (תורה שבכתב, записана Тора), као и усмено предају, Тора Шебе'ал Пех (תורה שבעל פה, усмена Тора). Усмени део који се састоји од традиционалних тумачења и проширења, а који се преносио са колена на колено сада утеловљен у Талмуду и Мидрашу.Жидовска верска традиција приписује ауторство Торе Мојсију кроз процес божанског надахнућа. Овај вид ауторства прво је експлицитно изражен у Талмуду и датира од 3. до 6. века, а темељи се на текстуалној анализи одломака Торе и каснијих књига хебрејске Библије. Према датирању текста ортодоксних рабина откриће Торе Мојсију се догодило 1280. п. н. е. на брду Синају. Део савремених библијских научника датира завршетак Торе, као и пророке и историјске књиге, од 539. до 334. п. н. е.. Научна је расправа већим делом 20. века била формулисана као документарна хипотеза, према којој је Тора синтеза докумената из малог броја иначе независних извора. Изван својег средишњег значења у жидовству, Тора је прихваћена у хришћанству као део Библије, која садржи првих пет књига Старог завета. Различите деноминације Жидова и хришћана имају велику разлику у ставовима с обзиром на тачност Писма. Тора је у одређеној мери прихваћена код Самаријанаца и других као аутентична објава Бога Израелу. Ислам на Тору (Теврат) и Еванђеља (Инџил) гледа као на аутентичну објаву од Бога, оштећену оним што су људи додавали и мењали.

Филон Александријски

Филон Александријски (грч. Φίλων, лат. Philo, око 20. године п. н. е. - око 40. године не.) - јудејски научник и философ (неоплатоничар). Један од оснивача Александријске егзегетске школе. Основни предмет његових анализа било је Мојсијево Петокњижје. Доктринарна јудаистичка мисао карактерише дела Филона Александријског као мисли које настају под снажним утицајем јелинизма. Егзегетски метод Филона искоришћен је и у делима Оригена, блаж. Августина, светог Амвросија Миланског и неких других ранохришћанских писаца.

Насупрот увреженом схватању да филозоф треба да се посвети изградњи себе и по својој савршености приближи богу, његов циљ је био да докаже онтолошку ништавност људских бића.Његови радови објављени су: "Philonis Opera quae supersunt", Берлин, 1896-1930; 1962-1963. Руски превод: Филон Јудејац, "Ο контемплативном животу“ - /Смирнов, „Терапеути и Филонови радови“, Кијев, 1909. Такође и у делу: „Текст Кумрана“, Москва, 1971. година, 1. део/

Филон је био Јеврејин из свештеничког рода, и живео је до око 40. године после Христа. Учио се у Александријској школи и повео се по духу Платонове науке. Због тога је и увео алегоријски смисао при тумачењу Светог писма. (Phot. Cod. 103)

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.