Петар Стамболић

Петар Стамболић (Брезова, код Ивањице, 12. јул 1912Београд, 21. септембар 2007), учесник Народноослободилачке борбе, друштвено-политички радник СФРЈ и СР Србије, јунак социјалистичког рада и народни херој Југославије. У периоду од 1963. до 1967. обављао је функцију председника Савезног извршног већа, а од 1982. до 1983. године Председништва СФР Југославије

ПЕТАР СТАМБОЛИЋ
Petar Stambolić 1958
Петар Стамболић 1958
Датум рођења12. јул 1912.
Место рођењаБрезова, код Ивањице
 Краљевина Србија
Датум смрти21. септембар 2007. (95 год.)
Место смртиБеоград
 Србија
СупругаЈудита Аларгић-Стамболић
Професијаполитичар
Члан КПЈ од1935.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
Чингенерал-мајор у резерви
Председник Народне
скупштине ФНРЈ
Период19571963.
ПретходникМоша Пијаде
НаследникЕдвард Кардељ
Председник Савезног
извршног већа
СФРЈ
Период1963—1967
ПретходникЈосип Броз Тито
НаследникМика Шпиљак
Председник Председништва
СФР Југославије
Период15. мај 198215. мај 1983.
ПретходникСергеј Крајгер
НаследникМика Шпиљак
Народни херој од27. новембра 1953.
Одликовања
Орден југословенске велике звезде
Орден народног хероја
Орден јунака социјалистичког рада
Орден народног ослобођења
Орден партизанске звезде
Орден заслуга за народ са златним венцем
Орден братства и јединста
Орден за храброст
Партизанска споменица 1941.

Биографија

Рођен је у 12. јула 1912. године у селу Брезова код Ивањице. Основну школу учио је у родном месту, а гимназију у Ивањици и Чачку. Редовне студије почео је у Београду 1931. године на Пољопривредно-шумарском факултету.

Одмах после уписа на студије, укључио се у акције револуционарне студентске омладине Београдског универзитетета. Био је један је од организатора и руководилаца акције студената за помоћ политичким затвореницима, октобра 1933. године. Као члан Акционог одбора стручних студентских удружења, радио је на оснивању стручних студентских удружења и окупљању студената марксиста. Током 1935. и 1936. године био је један од организатора штрајкова и борбе револуционарне студентске омладине за слободу науке и аутономију Универзитета, против националистичких студентских удружења и др.

Члан Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ) постао је децембра 1933. године, када је постао и руководилац скојевске ћелије на Пољопривредно-шумарском факултету. Септембра 1934. је укључен у чланство Универзитетског комитета СКОЈ-а, а крајем 1935. у чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ).

Поред рада у Београду, у време распуста ангажовао се и у раду са средњошколском и радничком омладином, у родном крају. Године 1937. је постао члан Универзитетског комитета КПЈ, тада најјаче партијске организације у Београду. Више пута је хапшен и протериван из Београда.

После одслужења војног рока, вратио се у Београд и наставио политички рад. По задатку Партије, од новембра 1937. до марта 1938. радио је као партијски радник у унутрашњости, углавном у централној и западној Србији. Од средине 1938, као инструктор Покрајинског комитета КПЈ за Србију, радио је при Обласном комитету КПЈ за западну Србију, почетком јуна 1940. у Београду, када је изабран за делегата за Пету земаљску конференцију КПЈ. Непосредно пред Априлски рат 1941. године радио је, као инструктор Покрајинског комитета, у Нишу и Ваљеву.

После окупације Краљевине Југославије, у својству инструктора ПК радио је на организовању устанка на подручју Јагодине и Смедеревске Паланке, и на формирању првих партизанских јединица у централној и западној Србији. У јесен 1941. године је, у тада ослобођеном, Ужицу радио на организовању органа народне власти и био изабран за првог секретара Главног народноослободилачког одбора за Србију.

После повлачења Главнине партизанских снага из Србије у Санџак, децембра 1941. изабран је за члана Главног штаба НОП одреда Србије. У Босни се налазио до краја 1942, најпре у Штабу Друге пролетерске ударне бригаде, а од марта 1942. на политичком раду у Покрајинском комитету КПЈ за Босну и Херцеговину. Крајем 1942, по задатку ЦК КПЈ, упућен је на партијски рад у Србији. Кратко време боравио је у Срему, а затим прешао у Београд, где је као члан Покрајинског комитета КПЈ за Србију, радио на организовању и јачању организација и руководства КПЈ и Народноослободилачког покрета у Србији.

На Другом заседању АВНОЈ-а у Јајцу, 29. новембра 1943. године, изабран је за члана Председништва. У то време је, одлуком Врховног штаба НОВ и ПОЈ, именован за команданта Главног штаба НОВ и ПО Србије. Почетком 1944. одлази на слободну територију јужне Србије, и преузима дужност команданта Главног штаба, а затим је изабран за секретара Антифашистичке скупштине народног ослобођења Србије (АСНОС).

После ослобођења Југославије, обављао је најодговорније партијске и државне дужности у Социјалистичкој Републици Србији и Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији. Налазио се на функцијама:

Од 1945. до 1967. биран је за посланика Савезне скупштине, а од 1946. до 1958. године за посланика Скупштине Социјалистичке Републике Србије. Биран је у републичко и савезно руководство Народног фронта, односно ССРН, и у Председништво Савезног одбора Социјалистичког савеза радног народа Југославије (ССРНЈ).

Од 1948. до 1957. године био је политички секретар Централног комитета Комунистичке партије Србије. Члан Централног комитета Савеза комуниста Југославије био је од Петог до Дванаестог конгреса СКЈ. У међувремену, биран је за члана Политбироа ЦК КПЈ, Извршног комитета ЦК СКЈ, Председништва СКЈ и Председништва ЦК СКЈ.

За члана Председништва СФРЈ изабран је 1974. године, а потпредседник Председништва СФРЈ био је од маја 1974. до маја 1975. године. Маја 1978. године поново је изабран за члана Председништва СФРЈ, а у периоду после Титове смрти, од 1982. до 1983. обављао је функцију председника Председништва СФРЈ.

Биран је за члана Савета народне одбране и Савета федерације. Половином осамдесетих се повукао из политичког живота, и живео повучено све до своје смрти 21. септембра 2007. године. Кремиран је на Новом гробљу у Београду, а сахрањен на гробљу у селу Брезова. Његов сестрић био је Иван Стамболић, трагично преминули председник СР Србије.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других иностарних и југословенских одликовања, међу којима су Орден југословенске велике звезде, Орден јунака социјалистичког рада, Орден народног ослобођења и др. Орденом народног хероја одликован је 27. новембра 1953. године.

Види још

Литература

12. јул

12. јул (12.7.) је 193. дан године по грегоријанском календару (194. у преступној години). До краја године има још 172 дана.

Једанаести конгрес СКЈ

Једанаести конгрес Савеза комуниста Југославије одржан је од 20. до 23. јуна 1978. године у конгресној дворани „Сава центра“ у Београду.

Конгресу је присуствовало 2.283 делегата, 700 домаћих гостију и 120 делегација комунистичких, социјалистичких, радничких и других партија и покрета из целог света. Једанаестом конгресу упућене су бројне поздравне поруке партија и покрета из многих земаља. Конгрес су пратили представници домаће штампе, радија и телевизије, те представници иностраних средстава информисања.

Конгрес је одао дужну пошту Филипу Филиповићу, првом секретару Социјалистичке радничке партије Југославије (комуниста) поводом стоте годишњице његова рођења.

Јован Веселинов

Јован Веселинов — Жарко (Кумане, код Бечкерека, 20. јануар 1906 — Београд, 8. фебруар 1982), учесник Народноослободилачке борбе, друштвено-политички радник СФРЈ и СР Србија, јунак социјалистичког рада и народни херој Југославије. У периоду од 1957. до 1963. године обављао је функцију председника Народне скупштине Народне Републике Србије.

Антифашистичка скупштина народног ослобођења Србије

Велика антифашистичка народно-ослободилачка скупштина Србије или Антифашистичка скупштина народног ослобођења Србије (АСНОС), одржана је од 9. до 12. новембра 1944. године у Београду, на иницијативу Главног народноослободилачког одбора Србије (образованог 17. новембра 1941). Поред 883 делегата заседању су присуствовали: маршал Тито, др. Иван Рибар, у име АВНОЈ-а, генерал Арсо Јовановић, у име Врховног штаба НОВЈ, Милован Ђилас, у име ЦК КПЈ, Едвард Кардељ, у име Словеначког народноослободилачког савета и народа Словеније, Андрија Хебранг, у име ЗАВНОХ-а, Митар Бакић, као представник црногорског народа, Димитар Влахов, као представник македонског народа, Јован Веселинов, у име војвођанске делегације, др. Раде Прибићевић, у име Срба из Хрватске и Коча Поповић, у име Главног штаба НОВ и ПО Србије.

Делегати су на Великој антифашистичкој народно-ослободилачкој скупштини Србије представљали су: град Београд, те крагујевачки, краљевачки, пожаревачки, младеновачки, пиротски, шабачки, лесковачки, нишки, чачански, крушевачки, врањски, моравски, топлички, ваљевски, тимочки и ужички округ. Извештаје су поднели: др. Благоје Нешковић о раду Главног народноослободилачког одбора Србије и раду представника Главног НОО Србије на другом заседању АВНОЈ-а, Александар Ранковић о политичком положају Србије и задацима АСНОС-а, Петар Стамболић о изградњи и задацима народноослободилачке власти у Србији и Сретен Жујовић о привреди и привредним задацима Србије.

Усвојен је предлог о конституисању Антифашистичке скупштине народног ослобођења Србије, као врховног законодавног и извршног органа државне власти демократске Србије. Изабрано је Председништво АСНОС-а: др. Синиша Станковић, за председника, Александар Ранковић, С. Симић и Р. Грујић, за потпредседнике, Петар Стамболић и др. Милорад Влајковић, за секретаре, а за чланове: Спасенија Цана Бабовић, Милан Беловуковић, Милан Бошковић, Станислав Бошковић, др. Војислав Дулић, Живота Ђермановић, Михаило Ђуровић, Сретен Жујовић, Влада Зечевић, Живко Јовановић, Радивоје Јовановић, Светозар Крстић, Милован Крџић, Мома Марковић, Добрица Матковић, Милосав Милосављевић, Митра Митровић, Петар Мудринић, Благоје Нешковић, Живојин Николић, Слободан Пенезић Крцун, Миливоје Перовић, Моша Пијаде, Коча Поповић, Милентије Поповић, Владислав Рибникар, Павле Савић, Милан Смиљанић, Мита Станисављевић, Лука Стојановић, Мијалко Тодоровић, Радомир Тодоровић, Животије Цветковић и Михајло Швабић.

Велика антифашистичка народно-ослободилачка скупштина Србије донела је Одлуку о одобрењу рада Главног НО одбора Србије, као и о раду његових представника на другом заседању АВНОЈ-а. Одлука о конституисању АСНОС-а у врховни законодавни и извршни орган државне власти демократске Србије има уставотворни карактер. Скупштина је одлучила да се Главни НО одбор Србије прошири и реконструише у АСНОС, који представља врховни орган државне власти демократске Србије. Тиме је успостављен континуитет између највишег органа власти устаничке Србије, образованог новембра 1941. године и АСНОС-а, створеног у готово ослобођеној Србији.

Велика антифашистичка народно-ослободилачка скупштина Србије изабрала је Прву антифашистичку скупштину народног ослобођења Србије и донела одлуке о установљењу Суда за суђење злочина и преступа против српске националне части, о установљењу Земаљске комисије за испитивање злочина окупатора и његових помагача и о оснивању Привредне банке Србије.

Изабрано Председништво АСНОС-а донело је 1. децембра 1944. године Одлуку о устројству и пословању НО одбора и НО скупшитна демократске Србије.

Главни народноослободилачки одбор за Србију

Главни народноослободилачки одбор за Србију је било тело Народноослободилачког покрета у окупираној Србији, а одиграо је значајну улогу у стварању народне власти у Србији. Вероватно је основан у Ужицу, 17. новембра 1941. године, иако о том питању постоје опречна мишљења.Главни НОО за Србију имао је пре свега задатак руковођења радом и устројем народноослободилачких одбора за подручје централне Србије. Председник ГНОО био је Драгојло Дудић, секретар Петар Стамболић, а чланови Мирко Томић (правник), задужен за организовање снабдевања позадине, Јован Поповић (књижевник) и М. Митровић (професор), задужени за рад на питањима образовања и културе, Митар Бакић (службеник), који је водио финансије, али је више био везан за Врховни штаб НОПО Југославије, Никола Груловић, задужен за пољопривреду и Влада Зечевић (свештеник), за шумарство. Члан је био и Ј. Тулић, који се помиње као заменик секретара.Главни НОО за Србију није могао да искаже неку особиту делатност, јер су само након десетак дана подручја под његовим надзором била поприште сукоба партизана с окупационим и квислиншким снагама. Главни НОО за Србију је постојао свега десетак дана, односно до 29. новембра 1941. године, док је по другим тумачењима наставио да делује на санџачком и касније ЗАВНОБиХ-овом подручју до оснивања Велике антифашистичке народноослободилачке скупштине Србије (ВАНОСС) одржане од 9. до 12. новембра 1944. године.

По Петрановићу, Главни НОО Србије није одржао ни једну седницу у Ужицу (Ужичка република) због непријатељског деловања. Чланове ГНОО именовао је ЦК КПЈ. Настојања у установљивању земаљског антифашистичког већа народног ослобођења (ЗАВНО) за подручје федералне Србије, у пролеће 1943, су била без резултата. Доласком Главног штаба НОВ и ПОЈ за Србију с Виса у Србију, током јула 1944. стварају се погодни услови, али тек након ослобођења Београда (20. октобра 1944), за започињање обављања припрема за установљивање ЗАВНО за подручје Србије.

Десети конгрес СКЈ

Десети конгрес Савеза комуниста Југославије одржан је од 27. до 30. маја 1974. године у Београду.

Југославија је од Деветог конгреса СКЈ доживела пораст либерализма и национализма крајем 1960-их и почетком 1970-их, са чијим је представницима извршен обрачун од 1971. до 1973. године. Наставак либерлизације означило је доношење новог устава СФРЈ 21. фебруара 1974. године.

Зграда Главног Народноослободилачког одбора Србије

Зграда Главног Народноослободилачког одбора Србије се налазила у Ужицу, у улици Вука Караџића бр. 8, у кући породице Стефановић. У централном регистру Споменика културе Републике Србије се води под јединственим називом Историјске зграде у Ужицу, као непокретно културно добро од изузетног значаја.

У њој је био 1941. године смештен Главни Народноослободилачки одбор за Србију као највиши орган борбених јединица и врховни орган народне власти Србије. Председник Одбора био је народни херој Драгојло Дудић, а секретар Петар Стамболић. Одбор је остао у згради све до експлозије трезора 22. новембра 1941. године.

Кућа је грађена од тврдог материјала, има приземље и спрат. За време боравка Главног НОО за Србију била је ограђена бодљикавом жицом, са бункером у непосредној близини, који је срушен одмах после ослобођења Ужица. Данас је обележена спомен-плочом, у приземљу се налази музичка школа, а на спрату станови. Испред куће је 1985. године постављена спомен-биста народног хероја Драгојла Дудића. Кућа је обележена спомен-плочом и редовно се одржава.

Данас се у кући налази музичка школа.

Избори за посланике Народне скупштине НР Србије 1951.

Према Закону о избору народних посланика од 13. маја 1950, била је установљена и кутија без листе. Избори по овом закону обављени су марта 1951.

Скупштина конституисана 1951. године је бројала 315 посланика.

Извршно веће Скупштине СР Србије

Извршно веће Скупштине Социјалистичке Републике Србије је био назив за владу у Социјалистичкој Републици Србији, од 1953. до 1990, док је у периоду од 1945. до 1953. године коришћен назив Влада.

Извршно веће је према Уставу СР Србије представљало извршни орган Скупштине Социјалистичке Републике Србије и сачињавали су га - председник, један или више потпредседника, чланови које бира скупштина и републички секретари (министри).

Званични називи владе током постојања СР Србије, од 1945. до 1990. године, били су:

Народна влада Србије — од 1945. до 1946. године

Влада Народне Републике Србије — до 1946. до 1953. године

Извршно веће Народне скупштине Народне Републике Србије — од 1953. до 1963. године

Извршно веће Скупштине Социјалистичке Републике Србије — од 1963. до 1990. годинеТакође у званичној употреби користио се и назив Републичко извршно веће (РИВ), да би се разликовало од Савезног извршног већа (СИВ). Често су се користиле и скраћене варијанте имена - Извршно веће СР Србије или Извршно веће Србије.

У периоду од 1945. до 1990. године било је формирано укупно 16 влада (4 владе и 12 извршних већа).

Мика Шпиљак

Мика Шпиљак (Одра, код Сиска, 28. новембар 1916 — Загреб, 18. мај 2007), учесник Народноослободилачке борбе, друштвено-политички радник СФРЈ и СР Хрватске, јунак социјалистичког рада и народни херој Југославије. У периоду од 15. маја 1983. до 15. маја 1984. године обављао је функцију председника Председништва СФРЈ.

Ненад Парента

Ненад Парента (Задар, 19. децембар 1913 — Београд, септембар 1941), лекар, учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.

Осми конгрес СКЈ

Осми конгрес Савеза комуниста Југославије одржан је од 7. до 13. децембра 1964. године у Дому синдиката Југославије у Београду.

Поред 1.442 делегата и гостију из земље, Осмом конгресу СКЈ су присуствовали представници 30 комунистичких, социјалистичких и других прогресивних партија и покрета из 27 земаља света.

Председништво СФРЈ

Председништво Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, скраћено Председништво СФРЈ (мкд. Претседателство на СФРЈ; словен. Predsedstvo SFRJ), је било колективни врховни орган руковођења у СФР Југославији установљено 1971. доношењем амандмана на Устав СФРЈ из 1963, а његова улога додатно је дефинисана доношењем новог Устава СФРЈ 1974. године.

Јосип Броз Тито је био председник Републике и председник Председништва СФРЈ. Од смрти доживотног председника СФРЈ Јосипа Броза Тита, 4. маја 1980. до званичног распада СФРЈ, 27. априла 1992. председник је биран на годину дана (сваке године из друге федералне јединице).

У времену постојања сачињавало га је различити број чланова: од 1971. до 1974. 23 члана — по 3 из сваке републике, 2 из покрајине и председник Републике, од 1974. до 1988. 9 члана — по 1 из сваке републике и покрајине и председник Председништва СКЈ, и после 1988. 8 члана — по 1 из сваке републике и покрајине.

Савез комуниста Србије

Савез комуниста Србије (СКС) је била политичка партија, која је као републичка организација Савеза комуниста Југославије, деловала на територији Социјалистичке Републике Србије.

Настала је маја 1945. године под називом Комунистичка партија Србије (КПС) од дотадашњег Покрајинског комитета КПЈ за Србију. Године 1952. после Шестог конгреса КПЈ, на коме је Комунистичка партија Југославије (КПЈ) променила назив у Савез комуниста Југославије (СКЈ) и Комунистичка партија Србије је променила назив у Савез комуниста Србије.

Током седамдесетих година, у оквиру Савеза комуниста Србије као засебни ентитети аутономију су стекли Савез комуниста Војводине и Савез комуниста Косова. Године 1981. Савез комуниста Србије имао је 907.672 чланова (од тога 203.350 СК Војводине и 91.381 СК Косова).

Уједињем Савеза комуниста Србије и Социјалистичког савеза радног народа Србије, 16. јула 1990. године настала је Социјалистичка партија Србије која је и правни наследник СК Србије.

Седми конгрес СКЈ

Седми конгрес Савеза комуниста Југославије одржан је од 22. до 26. априла 1958. године у Љубљани. Конгресу је присуствовало 1.795 делегата, од којих су њих 124 били чланови Централног комитета и Централне ревизионе комисије. Поред изабраних делегата Конгресу су присуствовала и 283 госта - политичких, друштвених и јавних радника из читаве Југославије, као и делегације иностраних комунситичких и социјалистичких партија.

На крају Конгреса је изабран нови Централни комитет, од 135 чланова, Централна ревизона комисија, од 23 члана и Извршни комитет ЦК СКЈ од 15 чланова. За генералног секретара СКЈ поново је изабран Јосип Броз Тито, а за секретаре Централног комитета Едвард Кардељ и Александар Ранковић.

Скупштина СР Србије

Скупштина Социјалистичке Републике Србије је била највиши орган власти у оквиру права и дужности друштвено-политичке заједнице у Социјалистичкој Републици Србији, од 1945. до 1990. године.

Скупштина СР Србије је конституисана 9. априла 1945. године на заседању Антифашистичке скупштине народног ослобођења Србије (АСНОС) када је АСНОС преименован у Народну скупштину Србије. Након избора за Уставотворну скупштину, одржаних 10. новембра 1946. године, Народна скупштина је 17. јануара 1947. године донела Устав НР Србије којим је Скупштина променила назив у Народна скупштина Народне Републике Србије. Овај назив Скупштина је носила до доношења новог Устава, 1963. године када је преименована у Скупштину Социјалистичке Републике Србије.

Скупштина је у периоду од 1945. до 1953. била једнодомна, а од 1953. до 1990. године је имала више већа. Од 1953. до 1963. су постојала два већа — Републичко веће и Веће произвођача, од 1963. до 1974. је постојало пет већа — Републичко веће, Привредно веће, Просветно-културно веће, Социјално-здравствено веће и Организационо-политичко веће, а од 1974. до 1990. године три већа — Веће удруженог рада, Веће општина и Друштвено политичко веће. Извршни орган Скупштине је представљало Извршно веће Скупштине СР Србије, а пре тога Влада НР Србије.

Социјалистичка Република Србија

Социјалистичка Република Србија (скраћено СР Србија) је била једна од шест република које су сачињавале Социјалистичку Федеративну Републику Југославију (СФРЈ).

Била је највећа и најмногољуднија југословенска република, састојала се из три дела — уже Србије и две аутономне покрајине — САП Војводине и САП Косова. Главни град СР Србије био је и главни град СФР Југославије — Београд.

СР Србија настала је дефакто одмах по ослобођењу Србије, крајем 1944. године, када је у Београду новембра 1944. одржано Прво заседање Антифашистичке скупштине народног ослобођења Србије (АСНОС). Под називом Федерална Држава Србија званично је настала 9. априла 1945. године на заседању АСНОС-а. После проглашења Федеративне Народне Републике Југославије (ФНРЈ), 19. фебруара 1946. године променила је назив у Народна Република Србија. Назив Социјалистичка Република Србија добила је, кад и остале југословенске републике, Уставом из 1963. и носила га је до 28. септембра 1990. године када је, доношењем новог Устава, преименована у Република Србија.

Чланови ЦК КПЈ-СКЈ

На овом списку се налазе личности које су биле у чланству Централног комитета Комунистичке партије Југославије (КПЈ), односно Савеза комуниста Југославије (СКЈ), од 1919. до 1990. године. Списак је подељен на три дела:

Чланови Централног партијског већа/Централног комитета од 1919. до 1940. године

Чланови Централног комитета од 1940. до 1948. године и

Чланови Централног комитета од 1948. до 1990. године

Команданти и политички комесари Главног штаба НОВ и ПО Србије
Команданти
Политички комесари
Лидери Савеза комуниста Србије
Покрајински комитет КПЈ
Комунистичка партија Србије
Савез комуниста Србије
Председник Президијума
Народне скупштине
Председник Републике
Председник Председништва
СФРЈ
(1980—1992)
1945—1953.
1953—1974.
1974—1990.
Председници Скупштине Социјалистичке Републике Србије
1944—1945
1945—1963
1963—1990
1945—1953
1953—1963
1963—1990
Народни хероји из Чачка и околине
град Чачак
околне општине

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.