Петар Лаловић

Петар Лаловић (Суботица, 8. јул 1932Београд, 2. новембар 2015) био је српски филмски редитељ, сценариста и сниматељ који је снимио преко 200 документарних филмова.[1]

Петар Лаловић
Petar Lalovic
Петар Лаловић
Датум рођења8. јул 1932.
Место рођењаСуботица
  Краљевина Југославија
Датум смрти2. новембар 2015. (83 год.)
Место смртиБеоград
 Србија

Каријера

Завршио је позоришну и филмску академију у Загребу, а дипломирао на Факултету драмских уметности у Београду. Направио је преко 200 документарних филмова у којима је сценариста, редитељ и сниматељ. Такође је снимао игране филмове и ТВ серије. Лаловићева преокупација су снимање метафоричних филмова о природи, за које је освојио преко 150 награда како у бившој Југославији тако и у иностранству. Дугометражни филм Птице које не полете је добио више од 20 награда, укључујући четири Гранд Прија у Европи. Међутим, филмска критика и биоскопска публика сматра да је његов највећи успех био са документарним филмовима Последња оаза и Свет који нестаје из 1987. године.[2] Лаловић је током 2011. године снимао филм Београдска оаза — његов двестоти филм који је урадио.[3]

Преминуо је 2. новембра 2015. године, а сахрањен је на Новом гробљу у Београду.[4]

Филмске режије

Филмови које је режирао Петар Лаловић
Год. Назив Жанр Награда
1983. Последња оаза
1985. Крпељ
1987. Свет који нестаје
1997. Птице које не полете
2009. Како се може продати небо и топлина земље
2012. Београдска оаза

Извори

  1. ^ Новости:Лаловићев филм најбољи на Балкану, Приступљено 18. 7. 2009.
  2. ^ Мини биографија на сајту IMDb, Приступљено 23. 4. 2013.
  3. ^ Новости-Петар Лаловић:Дивља оаза усред бетона, Приступљено 24. 9. 2011.
  4. ^ Sahranjen Petar Lalović: Da je živeo u Americi, dobio bi pet Oskara, Приступљено 10. 2. 2018.

Спољашње везе

2. новембар

2. новембар (2.11.) је 306. дан године по грегоријанском календару (307. у преступној години). До краја године има још 59 дана.

2015

2015. је била проста година.

8. јул

8. јул (8.7.) је 189. дан године по грегоријанском календару (190. у преступној години). До краја године има још 176 дана.

Београдска оаза

Београдска оаза је српски документарни филм из 2012. године. Сценарио и режију је урадио Петар Лаловић. Премијерно је приказан у Свечаној сали Скупштине града Београда 9. новембра 2012. године.

Варткес Баронијан (ТВ документарни)

„Варткес Баронијан” је југословенски телевизијски документарни филм из 1995. године. Режирао га је Владимир Момчиловић а сценарио је написао Радослав Грајић.

Далеко небо

Далеко небо је југословенски филм снимљен 1982. године

Дунав филм

Дунав филм је била једна од најстаријих југословенских филмских компанија, која је од 1953. до 2006. године направила 555 документарних и 13 играних филмова.

Изданци из опаљеног грма

„Изданци из опаљеног грма” је југословенска телевизијска серија снимљена 1972. године у продукцији Телевизије Београд.Серију је режирао Едуард Галић а сценарио је базиран на основу истоименог дела Вељка Петровића из 1932. године.

Метла без дршке

Метла без дршке је југословенска телевизијска серија, снимана у периоду од 1989. до 1994. и наставак 2001. године.

Серија говори о животу и авантурама Душка, Златка, Драгане, Владимира и њихових пријатеља.

Млад и здрав као ружа

Млад и здрав као ружа је филм редитеља Јована Јовановића. Припада остварењима црног таласа. Снимљен је 1971. године и говори о почецима везе југословенске државне безбедности и криминалаца. Готово читав је снимљен камером из руке, што даје утисак документарности и појачава драматику.

Филм је након снимања приказан само два пута: на Фестивалу у Пули и у Студентском културном центру у Београду, након чега му се губи сваки траг, иако никада није званично забрањен. Прва следећа јавна пројекција филма уследила је 35 година након снимања, у оквиру ФЕСТ-а 2006.

Последња оаза

Последња оаза је југословенски документарни филм из 1983. године. Сценарио, камеру, текст и режију је урадио Петар Лаловић.

Прико сињег мора

„Прико сињег мора” је југословенски и хрватски филм из 1979. године. Режирала га је Љиљана Јојић а сценарио је написао Крунослав Квин.

Птице које не полете

Птице које не полете је југословенски филм снимљен 1997. године. Режирао га је Петар Лаловић, који је написао и сценарио.

Свет који нестаје

Свет који нестаје је југословенски документарни филм из 1987. године. Сценарио, камеру, текст и режију је урадио Петар Лаловић.

Списак добитника Седмојулске награде

Списак добитника Седмојулске награде коју је додељивала Социјалистичка Република Србија.

Идриз Ајети (1917), лингвиста

Мија Алексић (1923—1995), глумац награђен 1976. године

Радмила Андрић (1934), глумица награђена 1990. године

Татомир Анђелић (1903—1993), математичар награђен 1975. године

Петар Банићевић (1930—2006), глумац

Мира Бањац (1929), глумица

Јован Белић (1909—1997), инжењер агрономије награђен 1966. године

Матија Бећковић (1939), књижевник награђен 1989. године

Љубинка Бобић (1897—1978), глумица

Богдан Богдановић (1922—2010), архитекта награђен 1976. године

Стеван Боднаров (1905—1993), сликар и вајар награђен 1973. године

Катарина Боројевић (1928), биолог награђена 1986. године

Славко Боројевић (1919—1999), биолог награђен 1967. године

Данило Брановачки (1915—1995), стоматолог

Милан Будимир (1891—1975), филолог награђен 1967. године

Павле Васић (1907—1993), сликар награђен 1979. године

Павле Вуисић (1926—1988), глумац награђен 1959. године

Миомир Вукобратовић (1931—2012), машински инжењер и пионир роботике награђен 1976. године

Драган Гачић (1949),пољопривредник награђен 1987. године

Ирена Грицкат-Радуловић (1922—2009), књижевник награђена 1990. године

Велибор Давидовић (1933), пољопривредник из Обреновца награђен 1986. године.

Оскар Давичо (1909—1989), књижевник награђен 1970. године

Александар Деспић (1927—2005), хемичар награђен 1990. године

Никола Добровић (1897—1967), архитекта награђен 1964. године

Јанко Думановић (1926—2007), инжењер пољопривреде награђен 1990. године

Александар Ђокић (1924), билог награђен 1989. године

Младомир Пуриша Ђорђевић (1924), редитељ и сценариста

Војислав Ђурић (1925—1996), историчар уметности награђен 1985. године

Милан Ђурић (1920—1988), грађевински инжењер награђен 1964. године

Бранко Жежељ (1910—1995), грађевински инжењер награђен 1957. године

Миливоје Живановић (1900—1976), глумац награђен 1960. године

Бранимир Живојиновић (1930—2007), књижевник и преводилац 1990. године

Велимир Бата Живојиновић (1933), глумац награђен 1981. године

Стево Жигон (1926—2005), глумац и редитељ

Живојин Здравковић (1914—2001), диригент

Ђорђе Злоковић (1927—2017), архитекта награђен 1980. године

Оља Ивањицки (1931—2009), сликарка и вајарка награђена 1988. године

Павле Ивић (1924—1999), лингвиста награђен 1968. године

Владислав Ивковић (1926), архитекта награђен 1962. године

Милорад Ивковић, грађевински инжењер награђен 1990. године

Антоније Исаковић (1923—2002), књижевник награђен 1962. године

Милорад Јанковић (1924—2002), биолог и еколог

Олга Јеврић (1922), вајарка награђена 1979. године

Милован Јовановић (1917—1992), ветеринар награђен 1960. године

Јован Јовичић (1926—2013), гитариста и инжењер електротехнике награђен 1983. године

Ненад Јовичић (1922—2006), филмски сниматељ

Вида Јоцић (1921—2001), вајарка награђена 1990. године

Душан Каназир (1921—2009), молекуларни биолог 1961. године

Драган Кићановић (1953), спортиста

Хуго Клајн (1894—1981), лекар и редитељ

Момчило Којић (1927), ботаничар

Михаило Константиновић (1897—1982), правник

Радомир Константиновић (1928—2011), књижевник и филозоф награђен 1981. године

Миладин Кораћ (1924—2002), економиста

Ерих Кош (1913—2010), књижевник награђен 1974. године

Љиљана Крстић (1919—2001), глумица награђена 1976. године

Драган Кубуровић (1935), стоматолог награђен 1990. године

Петар Лаловић (1932), редитељ и сценариста награђен 1984. године

Ђорђе Лазаревић (1903—1993), грађевински инжењер

Десанка Максимовић (1898—1993), књижевница награђена 1964. године

Јелисавета Марковић (1876—1966), преводилац, награђена 1956. године

Михајло Марковић (1923—2010), филозоф награђен 1962. године

Оливера Марковић (1925—2011), глумица награђена 1983. године

Раде Марковић (1921—2010), глумац

Урош Мартиновић (1918—2004), архитекта награђен 1987. године

Александар Матановић (1930), шаховски велемајстор

Дејан Медаковић (1922—2008), историчар уметности награђен 1989. године

Милутин Миленковић (1925—2012), новинар

Живан Милисавац (1915—1997), књижевник

Др Милан В. Миловановић (1919—1996), вирусолог, награђен 1959. године

Михаило Милојевић (1934), машински инжењер

Предраг Милосављевић (1908-1987), сликар награђен 1970. године

Мата Милошевић (1901—1997), редитељ

Бранко Миљуш (1936—2012), сликар

Михајло Митровић (1922), архитекта награђен 1986. године

Јован Мићић (1928), лекар

Вукић Мићовић (1896—1981), хемичар награђен 1965. године

Коста Михаиловић (1917—2007), правник и економиста награђен 1963. године

Марија Михаиловић, (1903—1988), виолинисткиња награђена 1963. године

Михаило Михаиловић (1924—1998), хемичар награђен 1978. године

Љубодраг Михаиловић (1926—1974), лекар

Милорад Мишковић (1928—2013), балетски играч

Марко Младеновић (1928), правник награђен 1973. године

Танасије Младеновић (1913—2003), књижевник награђен 1959. године

Василије Мокрањац (1923—1984), композитор награђен 1976. године

Славка Морић (1919—1998), лекар-генетичар награђена 1978. године

Владислав Мочник, директор ТЕНТ награђен 1985. године

Душан Недељковић (1899—1984), етнолог

Боривоје Недић (1900—1987), преводилац, награђен 1950. године

Богдан Несторовић (1901—1975), архитекта награђен 1971. године

Милорад Павић (1929—2009), књижевник

Александар Павловић (1930), виолиниста и диригент награђен 1989. године

Васа Пантелић (1922—2008), глуман награђен 1980. године

Мирослав Пантић (1926—2011), историчар књижевности награђен 1988. године

Владимир Пантић (1921—2006), ветеринар награђен 1960. године

Фанула Папазоглу (1917—2001), археолог

Александар Пестић, хемичар награђен 1990. године

Сава Петковић (1910—1992), лекар награђен 1967. године

Бранко Петрановић (1927—1994), историчар

Александар Саша Петровић (1929—1994), редитељ (одрекао се награде)

Златибор Петровић (1921—2009), ветеринар награђен 1988. године

Зоран Петровић (1921—1996), сликар награђен 1962. године

Миодраг Петровић Чкаља (1924—2003), глумац награђен 1977. године

Радивој Петровић (1933), инжењер екетротехнике награђен 1986. године

Владимир Петронић (1929), лекар

Миладин Пећинар (1893—1973), грађевински инжењер награђен два пута 1951. и 1959. године

Алекса Пишчевић (1930—2007), стоматолог награђен 1988. године

Бранко Плеша (1926—2001), глумац

Милева Првановић (1929), математичарка награђена 1989. године

Миодраг Протић (1922), сликар награђен 1985. године

Зоран Радмиловић (1933—1985), глумац награђен 1985. године

Душко Радовић (1922—1984), књижевник

Иван Радовић (1894—1973), сликар награђен 1967. године

Стеван Раичковић (1928—2007), књижевник награђен 1963. године

Станојло Рајичић (1910—2000), композитор награђен 1968. године

Љубисав Ракић (1931), лекар награђен 1968. године

Јара Рибникар (1912—2007), књижевница

Јован Ристић (1912—2001), лекар

Димитрије Савић (1898—1981), машински инжењер, награђен за животно дело 1966. године

Љубиша Самарџић (1936—2017), глумац награђен 1984. године

Радован Самарџић (1922—1994), историчар награђен 1974. године

Живан Сарамандић (1939—2012), оперски певач награђен 1976. године

Милоје Сарић (1925—2002), инжењер пољопривреде награђен 1960. године

Љубомир Симовић (1935), књижевник награђен 1990. године

Љубица Цуца Сокић (1914—2009), сликарка награђена 1972. године

Ружица Сокић (1934—2013), глумица награђена 1989. године

Јован Солдатовић (1920—2005), вајар награђен 1986. године

Младен Србиновић (1925—2009), сликар награђен 1984. године

Драгослав Срејовић (1931—1996), археолог награђен 1990. године

Богољуб Станковић (1924), математичар награђен 1978. године

Борислав Стевановић (1891—1971), психолог награђен 1963. године

Миленко Стефановић (1930), кларинетиста награђен 1962. године

Светомир Стожинић (1932), лекар награђен 1980. године

Илија Стојановић (1924—2007), инжењер електротехнике награђен 1970. године

Спира Страхињић (1925), лекар-нефролог

Мирко Ступар, привредник награђен 1990. године

Мира Ступица (1923—2016), глумица

Свето Суша (1925—2013), лекар-нефролог награђен 1988. године

Иван Табаковић (1898—1977), сликар награђен 1966. године

Љуба Тадић (1929—2005), глумац награђен 1970. године

Љубомир Тадић (1925), филозоф награђен 1990. године

Димитрије Тјапкин (1926), физичар награђен 1963. године

Миодраг Томић (1912—2001), математичар награђен 1982. године.ж

Рајко Томовић (1919—2001), инжењер електротехнике

Тодор Тошков (1920—1986), виолиниста

Душан Трбојевић (1925—2011), пијаниста

Сима Ћирковић (1929—2009), историчар награђен 1982. године

Бранко Ћопић (1915—1984), књижевник награђен 1969. године

Добрица Ћосић (1921—2014), књижевник награђен 1961. године

Драган Угуровић, стоматолог награђен 1990. године

Рајко Унчанин (1940), привредник награђен 1990. године

Рахела Ферари (1911—1994), глумица награђена 1972. године

Никола Херцигоња (1911—2000), композитор

Бисерка Цвејић (1923), оперска певачица

Марија Црнобори (1918), глумица награђена 1979. године.

Мирослав Чангаловић (1921—1999), оперски певач награђен 1966. године

Никола Чобељић (1912—2002), економиста награђен 1965. године

Васо Чубриловић (1897—1990), историчар награђен 1969. године

Љиљана Шеваљевић (1928), молекуларни биолог

Милица Штерић (1914—1998), архитекта награђена 1961. године

Војин Шуловић (1923—2008), лекар нахрађен 1987. године

Миодраг Јаблановић (1934), биолог награђен 1986. године

Суботица

Суботица је најсевернији град у Србији, други по броју становника у Војводини. Према попису из 2011. године има 105.681 становника. Налази се на 10 km удаљености од границе Србије са Мађарском, на северној ширини од 46°5'55" и источној дужини од 19°39'47". Административни је центар Севернобачког округа.

Суботица се први пут помиње 1391. под латинским именом Zabatka. Године 1526,—1527. Суботица је била престоница краткотрајне српске државе самопроглашеног цара Јована Ненада. Османско царство је владало градом од 1542. до 1686, када је Суботица постала посед Хабзбуршке монархије. Током османске управе име града је било Sobotka. Половином 18. века име јој је званично промењено у Sancta Maria, по аустријској царици Марији Терезији. Име града је поново промењено 1779. у Maria Tereziopolis, а мађарско име Szabadka је привремено ушло у службену употребу 1845. а потом поново 1867. године. Суботица је 1918. ушла у састав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Локални Срби и Буњевци су од 17. века користили назив Суботица, који је након 1918. године и озваничен. Од 2007. године Суботица има статус града.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.