Петар Ичко

Петар Ичко (Ичкоглија,[1] Ичкоглић[2]) (Катраница, 1755Београд, 16. мај 1808) је био српски[3] и османски дипломата и трговински агент.

Петар Ичко
Petar Ichko Katranitsa
Биографија
Пуно имеПетар Ичко
Датум рођења1755.
Место рођењаКатраница
 Османско царство
Датум смрти16. мај 1808. (52/53 год.)
Место смртиБеоград
Карађорђева Србија
Држављанство Османско царство
Религијаправославље
Занимањетрговац, драгоман

Биографија

Петар Ичко је рођен 1755. године у мјесту Катраница у Егејској Македонији. Сели се на сјевер у Смедеревску Паланку, да би прво живјео у Земуну, а потом од средине осамдесетих година 18. вијека долази у Београд, гдје је био трговачки посредник. Добро је знао турски језик и обичаје, као њемачки и француски, и био је вичан дипломатским пословима. Радио је у османској дипломатској служби као драгоман (тумач) код Хаџи Мустафа-паше и отправник послова у османском посланству у Берлину. Током пашиног живота играо је значајну улогу у његовој борби против јањичара и у одржавању контаката измјеђу паше и српских првака. Био је сердар влашког кнеза Мурузија и базрђанбаша (конзул) солунских и земунских трговаца у Београду (1792—1796, 1800—1801). Као представник овог трговачког слоја био је непосредно заинтересован за несметани трговачки промет са Аустријом, нарочито у трговини памуком и кордованом.[4]

Први српски устанак

Из Земуна, гдје се склонио од дахија, враћа се у Србију да помогне у подизању Првог српског устанка. Митрополит Стефан Стратимировић, који га је добро познавао, истиче његову способност и признаје утицај. Био је веома добар пријатељ са Јанком Катићем и Алеском Ненадовићем, а послије се спријатељио са Карађорђем.[5] Као представник устаника на преговорима са Турцима у Цариграду 1806. године, заједно са кнезом Милићем из Ћићевца, кнезом Живком Параћинцем и секретаром Стеваном Јевтићем, изнио је српске захтјеве са циљем закључења мира, касније познатог као Ичков мир. Октобра исте године, враћа се са вешћу из Цариграда да је Порта прихватила српске захтјеве да Србија добије независну унутрашњу управу и све тврђаве у земљи, да се протјерају јањичари и крџалије, али под условом да у знак султановог суверенства у Београду буде султанов мухасил са 150 Турака, коме ће српски кнезови предавати годишњи данак Порти. Иако је добио задатак да оде у Цариград и узме царски берат (новембар 1806 — фебруар 1807), до остварења мира није дошло пошто су Срби наставили борбу за коначно ослобођење од Турака.[4]

Био је масон. По оснивању београдског магистрата постао је његов први предсједник 1807. године. У мају 1808. године, када се враћао са једне гозбе у Топчидеру, нагло му је позлило и једва је дошао кући у Београд. Чинили су све да га спасу од отрова, али нијесу могли.[6] Сумњало се да су га отровали пријатељи руског царског представника Константина Родофиникина. Пишући о томе, Милан Милићевић је 1888. године рекао:

„Од кога му је дошла смрт, не знам, али знам, да му Срби морају бити вазда захвални за његове разумне и родољубиве радове...”

Сахрањен је код манастира Раковице.[7]

Види још

Референце

  1. ^ Ненадовић 1893, стр. 63.
  2. ^ Вукићевић 1905, стр. 265.
  3. ^ Пауновић 1998, стр. 91.
  4. 4,0 4,1 Српски биографски речник: Одабране биографије, Матица српска, Нови Сад
  5. ^ Ћоровић 1997, стр. 407.
  6. ^ Милићевић 1988, стр. 188.
  7. ^ Милићевић 1988, стр. 189.

Литература

  • Милићевић Ђ., Милан (1888). Поменик знаменитих људи у српског народа новијег доба. Београд.
  • Ненадовић, Матија (1893). Ковачевић, Љубомир, ур. Мемоари Проте Матије Ненадовића. Београд.
  • Вукићевић, Миленко (1905). „Неколико прилога за расветљење Ичкова мира”. Дело. Београд. 34: 265—270.
  • Ћоровић, Владимир (1997). Историја српског народа. Београд.
  • Пауновић, Маринко (1998). Срби: биографије знаменитих: А-Ш. Београд.

Спољашње везе

Велика Ложа Слободних Зидара Србије

Слободно зидарство је једна од најстаријих светских братских организација. Слободно зидарство је удружење људи високих моралних и духовних вредности. Њени чланови се подучавају моралним вредностима кроз низ древних ритуала који симболично користе зидарске занате и алате кроз алегоријске поуке.

Чланство је отворено за људе свих раса и религија, без обзира на националност, језик, политичко убеђење и социјални статус, који испуњавају ову суштинску квалификацију и који имају добру личну, професионалну и друштвену репутацију.

Три најважнија принципа Слободног зидарства су:

Братска љубав - сваки прави слободни зидар показаће толеранцију и поштовање мишљења других и понашаће се љубазно и са разумевањем према својим колегама.

Помоћ - Слободни зидари уче да буду милосрдни и да брину не само о себи већ и о заједници у целини, како добротворним давањем, тако и добровољним напорима и понашањем као појединци.

Истина - Слободни зидари се боре за истину, постављајући високе моралне стандарде и трудећи се да их достигну у свом животу.

Слободни зидари сматрају да ови принципи представљају пут ка достизању виших стандарда у животу.

Социјални концепт слободног зидарства заснован је на три принципа:

СЛОБОДА - РАВНОПРАВНОСТ - БРОДОВИ који се могу изразити и СЛОБОДОМ - ТОЛЕРАНЦИЈА - ЧОВЈЕЧНОСТ

Слободно зидарство захтева да се његови чланови придржавају закона земље у којој живе и раде. Слободно зидарство и принципи ни на који начин нису у супротности са грађанским дужностима чланова, већ им помажу да буду ревнији у испуњавању својих приватних, професионалних и друштвених обавеза.

Велика ложа слободних зидара

Велика Ложа слободних Зидар Србије је савез Правих и Потпуних Симболичких Ложа, које раде на прва три Степена Шкотског Обреда Древног и Прихваћеног. Под окиљем велике ложе раде три слободозидарске радионице тј. Ложе:

1. ПЛ Витешки Краљ Алексндар Ујединитељ

2. ПЛ Пробитас

3. ПЛ Стефан Немања

Велика ложа слободних зидара је регуларна масонска организација, посвећена чистој и блиставој идеји Слободног зидарства, онако како је она замишљена и клесана кроз векове и миленијуме, и кодификована у Андерсоновој Конституцији и Старим дужностима из 1723. године.

на скупштини Велике Ложе Слободних Зидара одржаној 20.09.2019 године (6019 године истинске светлости) , делегати из ове три ложе усвојили су констицију, и све органе, и у њу унели старе дужности и древне међаше као њен саставни део.

Велика ложа слободних зидара ради по Древном и Прихваћеном Шкотском Обреду.

Кратка Хронологија развоја Слободног Зидарства у Србији (1785-2015)

1 - Историја Слободног Зидарства у Србији је још увек обавијена густим велом мистерије и представља недовољно истражену област која чека нове масонологе, наоружане знањем и стрпљењем. Иако се постојање прве београдске “Мустафа-пашине” ложе сматра неспорном чињеницом, реалност је другачија. Не постоје никакви релевантни историјски извори да је ова ложа стварно постојала, и малобројне информације се заснивају искључиво на усменом предању. Такође, упркос бројним назнакама, нису пронађени никакви докази да је Доситеј Обрадовић био Масон.

Са друге стране, Ложа “Али Коч” је неоправдано стављена у други план, иако се ради о ложи о којој су светски медији 19. века писали више него о свим каснијим српским ложама заједно. Изузетан значај овој ложи даје податак да је припадала древној грани “оријенталне масонерије”, која се сматра недостајајућом кариком која спаја пред-хришћанску са модерном западном Масонеријом. Поред мноштва историјских личности, почасни чланови ове ложе били су и немачки цар и турски султан, што ће ускоро бити објављено у књизи коју аутор ових редова спрема већ дужи низ година.

Питање припадности српских владара Масонском Братству је такође неистражено. Дуго се сматрало да је кнез Михаило Обреновић припадао Братству. Међутим, новопронађенио подаци (који ће такође ускоро бити публиковани) о учешћу српских Масона у атентату на овог српског владара бацају другачије светло на ову значајну тему. Дугогодишње пријатељство краља Петра I Карађорђевића са француским генералом и Великим Мајстором Велике Ложе Француске Полом Пењеом још увек чека доказима подржана озбиљна историјска објашњења, као и наводно учешће Масона у убиству његовог сина краља Александра Карађорђевића.

Још увек није у целости реконструисан ни целокупни списак српских Масона у периоду 1876-1940, а посебно списак чланова Ложе “Светлост Балкана”. Први српски учени полицајац Таса Ј. Миленковић је почетком 20. века објавио иницијале 10-ак чланова “Светлости Балкана”, које не налазимо на списку 44 позната члана ове ложе.

2 - VajfertИндикативан је податак да су готово сви најпознатији предратни југословенски историчари били припадници Слободнозидарског Братства (Владимир Ћоровић, Виктор Новак, Фердо Шишић, Васиљ Поповић, Драгослав Страњаковић, Станоје Станојевић, Милан Прелог…), али да упркос налогу ВЛЈ нису успели да сачине било какав колико-толико комплетан и релевантан приказ развоја историјата Масонерије на нашим просторима.

Ни развој савремене српске Масонерије није обрађен на адекватан начин. Мноштво подељених великих ложа које не признају једне друге, подела на “енглеску” и “француску” линију, недовољно разумевање појма регуларности и различит поглед на догађаје у последњих 25 година, чак и обавештенима отежавају разумевање актуелне ситуације у српском Слободном Зидарству.

Кратак хронолошки преглед развоја српског Слободног Зидарства је скромни покушај разјашњења одређених недовољно познатих података из прошлости и садашњности српске Масонерије. Захваљујем се Браћи С.Ш. и М.С. (из других српских обедијенција) на братској помоћи и сарадњи.

Бр. Б.Р.

1785 – основана Ложа “PROBITAS” (Поштење) у Петроварадину, поред Новог Сада.

1796 – основана прва “турска” ложа у Београду, која је окупљала Турке, Србе, Цинцаре и Грке (Хаџи Мустафа-паша, Јанко Катић, Петар Ичко, Рига од Фере…).

1836 – умире митрополити Стратимировић (1757-1836), који је са епископом Јосифом Јовановићем Шакабентом (1743-1805) био од 70-их година 18. века члан осијечке ложе “Vigilantia” (Будност).

1842 – основана Ложа “ALI KOČ” у Београду која је остваривала широку међународну сарадњу са Браћом из Немачке, Мађарске, Румуније, Француске… Њени чланови су били Турчин словенског порекла Исмаил Чолак Мехмедовић – врховни шеих бекташијског реда, 3 - Sima MilutinovicЧех Франтишек Зах – правник, обавештајац и српски генерал, Тома Вучић Перишић – српски војвода и уставобранитељ,

Пољак Леополд Моравјецки “Моро” – обавештајац и француски конзул у Босни, Јевреј Јозеф Шлезингер – оснивач првог српског војног оркестра и композитор прве српске опере, Србин Никола Шоповић – трговац и творац првог српског економског програма, Цинцар Гута Боди – трговац и родољуб, Немац Лудвиг фон Забарт – дипломата, револуционар и индустријалац, Француз Шарл Арен – професор,

Сима Милутиновић “Сарајлија” – најпознатији родољубиви српски песник 19. века и многи други. Почасни чланови ове ложе, која је припадала древној грани оријенталне масонерије и радила до 1867. године, били су и пруски принц, а касније немачки цар Вилхелм I, турски султан Абдул Азис и други познати Европљани тог доба, што Ложу “Али Коч” чини јединственом у целокупној историји светског Слободног Зидарства.

1848 – основана ложа у Нишу, која је радила под заштитом београдске ложе “Али Коч”.

1870 – основана ложа “EGALITAS” (Једнакост) у Вршцу која је радила до 1879.

1873 – у Белој Цркви основана Ложа “ZUM FELS DEN WAHRHEIT” (При стени истине), која је радила под заштитом Симболичке Велике Ложе Угарске.

1875 – основана ложа “LIBERTAS” (Слобода) у Новом Саду која је две деценије радила под заштитом Великог Оријента Угарске.

1876 – у Београду основана “италијанска војничка ложа” чији су чланови били добровољци Гарибалдинци. Основана ложа “Светлост Балкана”. Основана “дивља” – самостална ложа у Ужицу, која је, по неким сведочењима радила све до 1890. године.

1877 – унета Светлост у Ложу “СВЕТЛОСТ БАЛКАНА” основану крајем 1876. Чланови ове ложе били су Јован Антула – трговац и посланик, Хајим С. Давичо – конзул и књижевник, Божидар Боди – банкар и публициста, Јован Ђаја – професор и министар, Мићо Љубибратић – војвода и вођа устанка у Херцеговини,4 - Svetlost Balkana Драгутин Милутиновић – инжењер, пројектант зграде Железничке станице у Београду и син песника Симе Милутиновића Сарајлије, Светомир Николајевић – професор и премијер, Петар Убавкић – родоначелник српског вајарства, Михајло Валтровић – професор и академик и многи други највиђенији Београђани тог доба. Користећи међународне масонске контакте Ложа “Светлост Балкана” је прикупила знатна средства као помоћ српској војсци у ослободилачким српско-турским ратовима. Ова значајна ложа, која је радила под заштитом Великог Оријента Италије, обуставила рад крајем децембра 1882. године. Исте године основана је и Ложа “THALES” у Зрењанину, под заштитом Великог Оријента Угарске.

1881 – Почетком октобра основана Ложа “СРПСКА ЗАДРУГА” у Београду, која је под заштитом Великог Оријента Италије радила до 19.12.1882. Њени чланови су били Емилијан Јосимовић – професор и први српски урбаниста, Милош Цветић – глумац, Ђока Миловановић – сликар и професор, Михајло Вујић, професор и министар, Светомир Николајевић, Лаза Пачу…

1883 – основана Ложа “СЛОГА, РАД И ПОСТОЈАНСТВО” у Београду, која је, са краћим прекидима, радила све до 1940. године. Током година, кроз ложу је прошло преко 150 чланова: Милан Аћимовић – адвокат и министар унутрашнјих послова, Јурај Деметровић – министар у више влада, Велизар Јанковић – министар привреде, Миливоје Јовановић – министар социјалне политике, Душан Летица – министар финансија, Тихомиљ Марковић – адвокат и гувернер Народне банке, Спасоје Пилетић – министар народног здравља, Љубомир Томашић – председник Сената Краљевине Југославије и Гранд Командер Врховног Савета Југославије, Драгиша Васић – адвокат, академик и идеолог четничког покрета…

1889 – у Земуну основана ложа “STELLA ORIENTALIS“, која је 1896. премештена у Панчево

1890 – крајем године у Београду основана најзначајнија српска масонска ложа “ПОБРАТИМ“, која је са двогодишњим прекидом (1903-1905) радила до 1940. године. Између више од 220 чланова, овом приликом поменућемо следећу Браћу: Јован Алексијевић – дугогодишњи уредник “Неимара” и Велики Секретар ВЛЈ, Јакоб Бајлони – индустријалац, Станислав Бинички – композитор, Дамјан Бранковић – индустријалац и Велики Беседник ВЛЈ, Александар Дероко – архитекта и академик, Андра Ђорђевић – министар, Јован Јовановић “Пижон” – министар иностраних дела, Коста Кумануди – градоначелник Београда и министар, Александар Мишовић – министар шума и рударства, Стеван Мокрањац – композитор, Момчило Нинчић – министар иностраних полова и председник Лиге Народа, Архимандрит Платон, Ђорђе Вајферт – индустријалац, гувернер Народне банке, Велики Мајстор ВЛЈ и Гранд Командер ВСС… Ове године објављен је и први новински текст у коме се говори о историји српског Слободног Зидарства (у “Малим Новинама” од 25. и 26. маја 1890, чланак “Слободни Зидари – Предрасуде”).

1892 – основана Ложа “НЕМАЊА” у Нишу. Објављена прва масонска књига на српском језику: Свет.(омир) Ник.(олајевић) – “Слободно Зидатство и жена”.

1893 – објављена прва књига на српском језику у којој се говори о историји Масонерије у Србији и на Балкану: Ср.(етен Стојковић) – “Слободно Зидарство, његов циљ и принципи, његова садашњонст и прошлост: писма Брата Ср. једном непосвећеном пријатељу”.

1897 – у Сомбору основан венчић “PHILANTROPIA”, који након уношења Светлости 1908. мења име у “Jövendő” (БУДУЋНОСТ).

1903 – у Вршцу основана Ложа “АУРОРА“.

1909 – у Београду основана Ложа “УЈЕДИЊЕЊЕ” која је до 1914. радила под заштитом Великог Оријента Француске. Чланови ложе били су Леон Деко – француски амбасадор у Србији, Љубомир Јовановић “Љуба Чупа” – новинар и црнорукац, Васа У. Јовановић – индустријалац и секретар Министарства народне привреде, Милан Миловановић – пуковник, Божин Симић – пуковник, амбасадор и црнорукац, Коста Стојановић – научник и министар, Богољуб Вучићевић – полицијски комесар и црнорукац… Почетком марта 1909., уз помоћ Врховног Савета Румуније, у Београду је основано прво тело виших степена ШРДП – Капител Ружиног Крста “Србија” (ложа 18. степена ШРДП).

1910 – основана Ложа “ШУМАДИЈА” у Београду, под заштитом Велике Ложе Хамбурга, и чији су чланови били: Јово Бањанин – сенатор, Андра Динић – касациони судија и последњи Велики Мајстор ВЛЈ, Тихомир Ђорђевић, академик и први српски етнолог, Богољуб Јевтић – премијер и министар, Драгутин Којић – министар у више влада, Михајло Константиновић – декан Правног факултета и министар, Густав Крклец – књижевник, Фран Кршинић – вајар, аутор споменика Николи Тесли испред Техничког факултета, Војислав Кујунџић – лекар, оснивач ротаријанства и афирматор кремације, Живојин Лазић – министар унутрашњих послова и бан Вардарске бановине, Димитрије Магарашевић – министар просвете, Милета Новаковић – декан Правног факултета, Јован Тановић – директор и главни уредник “Политике”… Током 30 година рада кроз ову значајну српску масонску ложу прошло је око 150 чланова. Исте 1910. године основана је у Суботици Ложа “СТВАРАЊЕ” (Alkotas) која је до 1924. радила под заштитом Велике Симболичке Ложе Угарске, а затим под заштитом ВЛЈ. Ова ложа је била једна од најбројнијих у Србији и окупљала је привредни и интелектуални крем северне Војводине.

1912 – Основан ВРХОВНИ САВЕТ СРБИЈЕ (ВСС). Светлост у ово највише масонско тело унео је представник Врховног Савета Грчке Ј.С.Е. Цефалас. За првог Сувереног Великог Командера изабран је Ђорђе Вајферт. Вршиоци осталих дужности били су: Светомир Николајевић – Заступник Великог Командера, Јован Алексијевић – Велики Канцелар Генерални Секретар, Милутин Перишић – Велики Говорник, Димитрије Јанковић – Велики Благајник, Петар Шрепловић – Велики Архивар, Манојло Клидис – Велики Мајстор Церемонијала, Петар Пачић – Велики Капетан и Димитрије Мијалковић – Велики Експерт. Врховни Савет Србије 1929. мења име у Врховни Савет Југославије. Гранд Командери ВСЈ Љубомир Томашић и Војислав Паљић су неуспешно покушавали да у послератној Југославији обнове рад ВСЈ, који је у егзилу (Швајцарска, Рим, Париз) постојао до 1967. године.

5 - Neimar1914 – у Београду покренут масонски часопис “Неимар” који је под руководством Јована Алексијевића излазио до 1926. године.

1919 – Основана Велика Ложа Срба, Хрвата и Словенаца Југославија (касније Велика Ложа Југославија – ВЈЛ).

1920 – у Београду основана Ложа “ИСТИНА“, чији су чланови били: Лазар Атанацковић – православни свештеник, Живојин Балугџић – секретар краља Петра I и амбасадор у Риму и Берлину, Милан Бартош – професор Правног факултета и стручњак за међународно право, Петар Добровић – сликар и професор, Милош Ђорић – лекар и градоначелник Земуна, Јован Ердељановић – професор и академик, Рудолф Ертл – познати оперски певач, Хинко Маржинец – диригент и хоровођа, Славко Милосављевић – генерал, Сима Милошевић – професор Медицинског факултета и члан ИО АВНОЈ, Станоје Недељковић – декан Пољопривредног факултета, Давид Поповић – министар и бан Дунавске бановине, Гвидо Тартаља – књижевник, Јеврем Томић – министар, Михајло Вукдраговић – композитор… укупно око 120 чланова.

1922 – основане у Београду ложе “ПРЕПОРОЂАЈ” и “ДОСИТЕЈ ОБРАДОВИЋ“, које од 1926. ступају под заштиту ВЛЈ. Чланови Ложе “Препорођај” били су: Мехмед Беговић – професор Правног факултета, Александар Белић – ректор Београдског универзитета и председник САНУ, Абдулселам Џумхур – главни имам Министарства војске и морнарице, Пјер Крижанић – карикатуриста и сликар, Владимир Курилов – председник суда, Петар Лазаревић – артиљеријски пуковник и новинар, Предраг Лукић – бан Моравске бановине, Иван Рибар – адвокат, посланик, председник АВНОЈА и Скупштине ДФЈ, Бранислав Војновић – управник Народног позоришта… између 150 чланова Ложе “Доситеј Обрадовић” овом приликом поменућемо следеће Масоне: Иво Андрић – нобеловац, Рафо Арнери – амбасадор, Нико Бартуловић – књижевник и национални радник, Владимир Ћоровић – историчар, професор, заменик Великог Мајстора ВЛЈ и члан ВСС, Момир Гломазић – директор Државне хипотекарне банке, Благоје Јоцић – индустријалац и власник Ресавских рудника, Александар Леко – професор и председник Српскох хемијског друштва, Цирил Личар – пијаниста и професор, Милан Марјановић – новинар, публициста, политичар и члан Југословенског Одбора, Иван Мештровић – вајар, Велизар Митровић – декан Правног факултета, Виктор Новак – историчар и члан ВСС, Божидар Павловић – директор Београдске општине, Растко Петровић – књижевник и дипломата, Раша Плаовић – глумац, режисер и професор, Васиљ Поповић – историчар и професор, Драгутин Протић – гувернер Народне банке, Димитрије Станојевић – новинар и финансијско директор “Политике”, Ристо Стијовић – вајар и академик, Јуро Ткалчић – виолончелиста и професор, Јован Зорко – виолиниста и педагог… (укупно око 150 чланова).

1926 – основана Ложа “МИТРОПОЛИТ СТРАТИМИРОВИЋ” у Новом Саду. У Београду одржан велики интернационални масонски конгрес под именом “Манифестација универзалног Слободног Зидарства за мир и помирење народа”, у организацији IMA (Интернационалме Масонске Асоцијације), чија је чланица била и ВЛСХС Југославија.6 - Masonski kongres 1926

1927 – основана Ложа “МАРТИН КОВАЛЕВСКИ” у Београду, чији чланови су били руски емигранти. Исте године је у Суботици основана Ложа “STELLA POLARIS” (Северна звезда).

1931 – у Зрењанину основана Ложа “ВОЈВОДИНА“.

1937 – у Панчеву основана Ложа “БАНАТ“. Брат Ђорђе Вајферт, један од најзаслужнијих за развој и просперитет српског Слободног Зидарства се преселио на Вечни Исток.

1938 – основан венчић “ПОМОРАВЉЕ” у Јагодини, који није прерастао у ложу.

1939 – основан венчић “РАД” у Нишу, који није прерастао у ложу.

1940 – у Београду основана Ложа “ЧОВЕЧНОСТ” а 2. августа 1940. донета одлука о самоуспављивању српске Масонерије.

1941/1942 – одржана Анти-масонска изложба у Београду, у организацији немачких и српских фашиста.

1944 – по неким изворима, Масони – припадници Равногорског покрета су основали Ложу “РАВНА ГОРА” (негде се као име наводи и “Свети Јован”) која је радила до краја рата.

1947 – у Риму обновљен рад Врховог Савета Југославије, који је радио под именом “Врховни Савет Шкотског Ритуала “Југославија”. Гранд Командер је био Владимир Белајчић, а наследио га је Сима Адања. Овај Врховни Савет престаје са радом 1967. године.

1950/1960 – током 50-их и 60-их година у Београду су радиле неформалне масонске ложе, састављене од предратних масона, познате под именима “Београдска Ложа” и Југословенхска Ложа”. Један истакнути грчки масон је пре пар година изјавио у Београду (на прослави 100-годишњице оснивања ВСС), да му је његов гарант причао да је крајем 50-их година одлазио у Београд, где су се у једном хотелу у близини Железничке станице (вероватно хотел “Асторија”) одржавали и ритуални радови. Церемонија је била кратка, али се изводила по масонском ритуалу. Дверник је био високи официр ЈНА који је преко униформе носио масонску кецељу.

1989 – у Београду се оснивају прве ложе после 50-годишње паузе (“Побратим”, “Слога, Рад и Постојанство”, и “Максимилан Врховец”).

1990 – 23.06.1990., уз помоћ српских Масона из иностранства, пробуђена је Велика Ложа Југославија (ВЛЈ) у Београду.7 - Budjenje VLJ 1990За првог Великог Мајстора је изабран Зоран Ненезић. ВЛЈ под Ненезићевим руководством данас постоји под именом Велика Ложа старих и прихваћених слободних зидара Србије.

1991 – Пробуђен је Врховни Савет Југославије. За првог Гранд Командера је изабран Зоран Ненезић, кога на томместу наслеђује Л.Р. а овога И.Д. Чланови РВЛС оснивају свој ВСС и за Гранд Командера бирају М.М., кога наслеђује М.П. Од 2006. дужност Гранд Командера обављају Н.М., П.М.М. и Д.Х. Овај ВСС 2015. ступа у C.S.C.E. – Савез Врховних Савета Европе.

1992 – Велики Оријент Француске (ВОФ) уноси Светлост у београдску Ложу “Зора”. 2000. се оснива Ложа “Верност”, а 2006. Ложа “Уједињење”. 2007. и 2009. године се још неколико ложа стављају под заштиту ВОФ. Данас ВОФ у Србији има 10 активних ложа, од којих се већина налазе у Београду.

1993 – Уз помоћ немачких и италијанских Масона, у Италији (Римини) основана Регуларна Велика Ложа Југославије (касније преименована у РВЛС). После више потреса ова најбројнија српска обедијенција данас броји 40-ак ложа и око 1300 чланова.

1997 – иступањем великог броја чланова из ВЛЈ основана је Велика Национална Ложа Југославије (касније преименована у ВНЛСиЦГ, а затим у ВНЛС). Кључну улогу у оснивању ове велике ложе и успостављању контаката са француском Масонеријом одиграли су Драган Малешевић Тапи (сликар и Гранд Командер ВСЈ) и М.Л. Након Тапијеве још увек мистериозне смрти, на месту Гранд Командера ВСС наслеђују га Д.З., Д.Ђ. и Б.С. После више потреса и цепања, данас ВНЛС броји око 300 Браће организованих у 10-ак ложа.

2000 – ВНЛЈ, Велика Ложа Француске и Велика Традиционална Симболичка Ложа “Опера” оснивају GLUDE (Уједињене Велике Ложе Европе), која се 2013. трансформише у ICUGL (Интернационална Конфедерација Уједињених Великих Ложа), у чијем чланству су данас 20-ак масонских организација из целог света.

2003 – П.М.М. са 100-нак Браће напушта ВНЛС и прелази у РВЛС.

2004 – обновљен је рад јеврејске Масонерије Независног Ордена B’nai B’rith (Б.Б. Ложа Србија 676).

2006 – ова година је најављивана као година великог уједињења српске Масонерије. Међутим, показало се да је то била година великих раскола. 17.06.2006. је основана ВУЛС (Велика Уједињена Ложа Србије) коју су чинили неколико чланова Ненезићеве ВЛЈ, део чланства ВНЛС, Ложа “Слобода” и 50-ак Масона из РВЛС. Уједињење је било веома кратког даха. Ложа “Слобода” одлази под Ведро Небо, а највећи број чланова се издваја и оснива Уједињене Велике Ложе Србије (УВЛС). На врхунцу свог рада 2012-2013, ова обедијенција је бројала око 500 чланова окупљених у 20-ак ложа. 2015. године УВЛС доживљава велике потресе, и након смене два Велика Мајстора њена даља судбина је неизвесна. ВУЛС, са знатно осутим чланством, наставља да ради до данашњих дана под вођством Д.П.

2007 – обновљен рад ВСС, за Гранд Командера је изабран Д.Ђ. У оквиру бројних српских масонских раскола основана је и Велика Масонска Ложа Србије (ВМЛС) коју сачињавају три ложе чији су чланови иступили из ВУЛС. Ова масонска организација (коју већином сачињавају некадашњи чланови ВНЛС) постоји и данас. Ове године почела је са радом и женска масонска ложа “Vera Fides”, под заштитом GLFdF (Велика Женска Ложа Француске). Део чланства ВУЛС и 15-ак чланова РВЛС новембра 2007. године под руководством Чедомира Вукића оснива “Регуларну Велику Ложу Србије, Београд” (РВЛС,Б), која до данашњих дана води судске спорове са РВЛС.

2008 – 80-ак чланова ВНЛС, под вођством Б.Ж. основало је Регуларну Велику Ложу Високог Масонског Савета Србије која је престала са радом неколико година касније.

2009 – Неколико ложа, под вођством Н.Б., иступа из ВНЛС и ставља се под заштиту ВОФ. 02.06.2009. почела је са радом Ложа “Мисир” која практикује Древни и Изворни Обред Мемфиса и Мизраима. Ложа данас броји 30-ак чланова из свих српских обедијенција и одржава братске односе са 50-ак масонских организација у свету које практикују овај обред који се бави истраживањем древних езотеричних египтских мистерија. Исте године основана је и прва ложа мешовите (мушко-женске) Масонерије “Сингидунум Исток 1899”, под окриљем француског “Le Droit Humain” (Људска права).

2011 – издвајањем дела чланства из РВЛС,Б основана је Велика Земаљска Ложа Србије (ВЗЛС) у Београду.

2012 – део чланства ВМЛС, под вођством Б.Б. оснива Традиционалну Велику Масонску Ложу Србије (ТВМЛС) у Београду. У Београду одржан годишњи састанак GLUDE, уз присуство представника из 15-ак земаља.

2014 – основана је друга женска ложа под заштитом GLFdF, под именом “Даница”.

2015 – Шест ложа и Браћа из других ложа ВНЛС, стављају се под директну заштиту ВСС, и убрзо оснивају Велику Ложу Србије (ВЛС). Основана је Велика Женска Ложа Србије (ВЖЛС) у Београду. Основан је Савез Уједињених Великих Ложа Србије (СУВЛС), чији су оснивачи чланови УВЛС и РВЛС, Београд.

2019 - издвајањем дела чланства из РВЛС,Б које је основала ВОС тј. иступањем под ведро небо Ложа Витешки Краљ Александар Ујединитељ , Ложе Пробитас и Ложе Стефан Немања основана је Велика Ложа Слободних Зидара Србије (ВЛСЗС) у Београду.

Велика национална ложа Србије

Велика национална ложа Србије је једна од масонских обедијенција у Србији. Поред ње у Србији делује и Регуларна велика ложа Србије и Уједињене велике ложе Србије.

Историја Србије у Османском царству

Делови територије данашње Србије су били у саставу Османског царства у периоду од XV до 20. века. У састав Османског царства су најпре, почетком 15. века, укључени југоисточни делови данашње Србије (околина Ниша), затим, средином 15. века (1459. године), цело подручје Српске деспотовине, и коначно, између 1521. и 1552. године и цело подручје данашње Војводине. Од краја 17. века, у северним деловима данашње Србије (Бачка, западни Срем) османску ће власт заменити хабзбуршка, која ће се између 1718. и 1739. проширити и на друге делове територије данашње Србије (источни Срем, Банат, Мачву, Шумадију, Браничево, Тимочку Крајину). После 1739. године, граница османског и хабзбуршког домена се налази на Сави и Дунаву. Србија ће своју државност почети да обнавља у 19. веку, након Првог (1804. године) и Другог српског устанка (1815. године), најпре у виду вазалне кнежевине, да би потпуну независност стекла 1878. године. Неки јужни и западни делови данашње Србије остаће под османском влашћу све до 1912. године. Период османске управе трајао је различито у деловима данашње Србије; најкраће су под турском влашћу били неки делови Војводине (око 150 година), а најдуже неки делови јужне Србије (око 5 векова).

Ичкова кућа

Ичкова кућа је споменик културе. Представља културно добро од великог значаја за Београд и налази се у Земуну у улици Бежанијска бр. 18.

Катраница (Еордеја)

Катраница (грч. Πύργοι, Пирги) је насеље у Грчкој у општини Еордеја, периферија Западна Македонија. Према попису из 2011. било је 768 становника.

Кафана „?”

Кафана „?” (такође Кафана „Знак питања” / Кафана „Упитник”) једна је од најстаријих кућа у Београду и најстарија сачувана београдска кафана. Смештена је у улици Краља Петра бр. 6, у некадашњој Главној чаршији. Зграда има статус споменика културе, а са својих скоро па 200 година старости представља и једно од најбољих обиљежја града.

Кур Јусуф Зијаудин-паша

Кур Јусуф Зијаудин-паша (умро 1819, Хиос) је био османски државник грузијског порекла, који је два пута обављао дужност великог везира. Учествовао је у борбама са Француском око Египта и у рату с Русијом. Његова неспособност је више пута доводила Османско царство у тешке положаје, као што су избијање I српског устанка и прекид преговора и наставак рата са Русијом и побуњеном Србијом.

Први српски устанак

Први српски устанак је био устанак Срба у Београдском пашалуку и околних шест нахија против Турака у периоду од 14. фебруара 1804. до 7. октобра 1813. године. Отпочео је као побуна против дахија. Устаници предвођени Карађорђем су успели да у значајном временском интервалу ослободе пашалук. Овај устанак је претходио Другом српском устанку 1815, који је на крају довео до стварања Кнежевине Србије.

Дахије у Београдском пашалуку су 1801. године убили београдског пашу и успостављају насиље у пашалуку. Многи Срби су се одметнули у хајдуке и спремају план за побуну. Када су дахије то сазнали, 1804. су спровели сечу кнезова, а уместо да су спречили буну, дахије су је убрзали. На сабору у Орашцу за вођу буне је изабран Карађорђе Петровић. Аганлија, један од дахија покушао је преговором да заустави побуну, али није успео. Убрзо су устаници ослободили већи део Београдског пашалука. Султан је послао Бећир пашу, босанског везира да умири устанике и погуби дахије, али ни то није успело. Зато султан, 1805. наређује новом београдском паши, Хафиз паши да угуши устанак. Међутим Срби су дочекали пашу и потукли његову војску у боју на Иванковцу.

Године 1806, султан је послао велику војску из Босне и из Ниша према Србији. Устаници су потукли обе војске, Босанску на Мишару, а Нишку на утврђењу Делиграду. Убрзо су закључили са Турском, Ичков мир. Руси су наговорили устанике да одбију Ичков мир јер су започели рат с Турском. 1807. Срби су ослободили Београд и почели с Русима заједно ратовати против Турака у Неготинској нахији и победили у три битке. Срби су 1809. ослободили читав пашалук и неке делове Босне и Новопазарског санџака. 1809. су у бици на Чегру потучени од Турака због неслоге војвода. Русија је с Турском закључила Букурешки мир 1812. год. Према одредбама осме тачке мира требало је да устаници добију аутономију. Али Срби на то нису пристали и већ 1813. Турци су са свих страна напали Србију и освојили је.

Карађорђе је са најугледијим старешинама прешао у Аустрију, а затим у Русију.

Селим III

Селим III (24. децембар 1761 — 28/29. јул 1808), турски султан 1789—1807.

Султан Селим III је дошао на власт у априлу 1789. године и поче одмах спроводити обимне реформе у целом Царству. Спроведене су и пореске реформе којима су и земљишни поседи увучени у систем, а реорганизација војске је била спроведена уз помоћ француских војних саветника. Упркос томе његове трупе у рату против Аустрије и Русије су више пута потучене. Селим III је полагао велику бригу на дипломатске односе са свим европским земљама, специјално са Француском. Добри односи према Французима били су и више него неопходни када је Наполеон извршио војни поход на Египат.

Султан је склопио савез са Енглезима како би се борбом супротставио Французима. Французи склопише у јануару 1800. године прекид борби са Османлијама, али Енглези прекршише уговорено савезништво и трупе султана се у марту морадоше након безуспешне борбе повући у пустињу. У марту 1802. године склопише Османлије и Француска мир у Амијену.

У Румелији Порта је морала да се бори са устанком, а такође у исто време у Србији је избио Први српски устанак под вођством Карађорђа. Београдско утврђење је пало 1807. године у руке српским устаницима.

Јањичари и остали противници реформи су сковали заверу против Селима III и у мају 1807. године су га свргнули са власти

Сеча кнезова

Сеча кнезова je погубљење српских народних главара 1804. године које су спровеле дахије. Циљ дахија је био да погубљењем кнезова спрече побуну, али је она само убрзала избијање Првог српског устанка.

Скупштина у Београду (1807)

Скупштина у Београду је одржана између 25. фебруара и 6. марта 1807.

Скупштина у Смедереву (1806)

Скупштина у Смедереву је одржана 1—5. новембар 1806.

Списак знаменитих личности Првог српског устанка

Списак знаменитих личности Првог српског устанка је списак вођа, обласних господара на почетку устанка, највиших државних званичиника, чланова Правитељствујушчег совјета (владе), нахијских војвода, војвода на кнежинама и других чланова управе и старешина српске државе и војске у Првом српском устанку, односно борби за обнову самосталне и независне српске државе и ослобођење и уједињење српског народа.

Србија Карађорђевог времена (1804—1813) задржала је управно-територијалну организацију која је већ постојала у Београдском пашалуку, а у основи се задржала до данашњих дана.

Србизација

Србизација, посрбљавање, србљавање или србљење, је процес културне и националне асимилације несрпског живља од стране Срба. Она се састоји у преузимању битних обележја српског народа, као што су српско име, српски језик и српска православна вероисповест.

Посрбљавање је у основи спонтан асимилацијски процес који је од настанка Кнежевине Србије захватао мањинске народе у њеним границама (Бугаре, Влахе, Цинцаре, Албанце, Македонце). У појединим периодима српске историје (нпр. у Краљевини Југославији) било је покушаја србизације.

Понекад је србизација мали покушај у односу на расрбљавање, тако је нпр. Космет био систематски расрбљен, да је само у 18. и 19. веку исељено око 500.000 Срба.

Србија

Србија, званично Република Србија, суверена је држава која се налази на раскрсници путева средње и југоисточне Европе у јужном делу Панонске низије и центру Балканског полуострва. Већим делом захвата Балканско полуострво, а мањим Панонску низију. Србија се на северу граничи са Мађарском, на североистоку са Румунијом, на истоку са Бугарском, на југу са Северном Македонијом, на југозападу са Албанијом и Црном Гором, а на западу са Хрватском и Босном и Херцеговином (ентитетом Република Српска). Србија без Косова и Метохије броји око 7 милиона становника, док са Косметом броји око 8,8 милиона становника. Главни град је Београд, који спада међу најстарије и највеће градове у југоисточној Европи. Са 1.659.440 становника у широј околини, по попису из 2011. године, он је административно и економско средиште државе. Званични језик је српски, а званична валута је српски динар.

После словенских миграција на Балкану (6. век), Срби су у раном средњем веку основали неколико држава. Српско краљевство добило је признање од стране Рима и Византијског царства 1217. године, достигавши свој врхунац 1346. године као релативно кратковечно Српско царство.

До средине 16. века, читава модерна Србија била је у склопу Османског царства, све док га није прекинула Хабзбуршка монархија, која је почела да се шири према Централној Србији од краја 17. века, а одржавала је упориште у модерној Војводини. Почетком 19. века, Српска револуција успоставила је националну државу као прву уставну монархију у региону, која је касније проширила своју територију.Србија је, након катастрофалних губитака у Првом светском рату и уједињења са бившом Хабсбуршком круницом Војводине (и другим територијама), постала суоснивач и саставни део заједничке државе са већином Јужних Словена првобитно у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, (касније преименованој у Краљевину Југославију), затим у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији, Савезној Републици Југославији и Државној заједници Србији и Црној Гори. Године 2006, после одржаног референдума у Републици Црној Гори, народи су се мирно разишли и Државна заједница је престала да постоји, а Република Србија је, на основу Уставне повеље, наставила државно-правни континуитет са Србијом и Црном Гором.

У саставу Републике Србије су и две аутономне покрајине: Војводина и Косово и Метохија. Од НАТО бомбардовања СРЈ, покрајина Косово и Метохија се налази под протекторатом Уједињених нација. Институције привремене самоуправе на Косову и Метохији, на којем Албанци чине етничку већину, 17. фебруара 2008. године једнострано и противправно (противно уставу Републике Србије од 2006. године и Резолуцији Савета Безбедности ОУН 1244, али и међународном праву) прогласиле су независност, коју Република Србија, многе друге државе и Организација Уједињених нација не признају.

Република Србија је члан Уједињених нација, Савета Европе, Организације за европску безбедност и сарадњу, Партнерства за мир, Организације за црноморску економску сарадњу, Централноевропског уговора о слободној трговини, а приступа Светској трговинској организацији. Од 2014. године земља преговара о приступању у Европској унији са перспективом придруживања Европској унији до 2025. године и једина је земља у садашњем програму проширења која је од Слободне Куће названа „слободном”.Србија се од 2007. године формално придржава политике војне неутралности. Економија је са вишим средњим приходом, са доминантним услужним сектором, праћеним индустријским сектором и пољопривредом. Земља је високо рангирана на индексу хуманог развоја (67), индексу друштвеног напретка (47), као и индексу глобалног мира (54).

Српска револуција

Термин Српска револуција се односи на период историје Србије од 1804. до 1835. године, а први га је употребио Леополд фон Ранке у својој књизи Die Serbische Revolution. Од њега га је касније прихватио и Вук Стефановић Караџић.

Период на који се термин односи обухвата:

Први српски устанак (од 1804. до 1813. године), предвођен Карађорђем,

Хаџи Проданову буну (1814. године),

Други српски устанак (1815. године), предвођен Милошем Обреновићем

период владавине Милоша Обреновића до доношења Сретењског устава 1835. године.Као последице ових догађаја сматрају се се ослобођење Србије од турске власти, и препород у српском друштву који је донео Сретењски устав, мада је он убрзо по доношењу био укинут.

Улица краља Петра (Београд)

Улица краља Петра једна је од најстаријих градских улица у Београду. Протеже се правцем који повезује обале две београдске реке, Саве и Дунава, у дужини од 1 km. Некада је представљала административни, културни и трговачки центар града. У њој се и данас налазе многи значајни објекти.

Улица краља Петра представља јединствену изложбу београдске архитектуре на отвореном. Мешавина је најразличитијих архитектонских праваца: барока, академизма, сецесије, модернизма, оријенталног стила и савремене архитектуре.

Улица краља Петра одувек је била стециште свих вера и нација. Ту су се налазиле трговачке радње чији су власници били Срби, Цинцари, Јевреји, Турци, Јермени и Бошњаци Муслимани. Данас у овој улици важно место имају све три велике београдске религије, хришћанска, јеврејска и муслиманска. У улици краља Петра и њеној непосредној близини налазе се Патријаршија Српске православне цркве, Саборна црква, Јеврејски историјски музеј Савеза јеврејских општина Србије и (на углу са Господар Јевремовом) једина џамија у Београду - Бајракли џамија.

Цинцари

Цинцари (или Армани, Аромуни, Власи; цинц. Armãnji, Ellino-Latinili, Rãmãnjã, Vlaho-Machedonjili, Vlahili) су романски народ, који живи на Балканском полуострву. Сами себе на цинцарском језику зову "Арм'н". Живе претежно у северној Грчкој, Албанији, Северној Македонији и Бугарској, а велики број их се одселио са поменутих подручја у Румунију и један број у Србију.

Немају своју државу, а име су добили (и то Тракијски Власи - од Словена) "због њиховог изговора броја "5" - "цинц" уместо "ћинћ" (по дако-влашком језику). Феликс Каниц у својој етнолошкој студији о њима, међу Цинцаре групише и Куцо-Влахе (Мавро-Влахе) али примећује: "И уопште се држи, да су они Грци". У Македонији су концентрисани око Битоља, Крушева и Охрида. У прошлости, централно место им је био град Москопоље у источној Албанији.

Српски стручни лист "Тежак" је 1881. године пишући о сточарству, поменуо Куцо-Влахе или Ашане. Радило се о породици од 24 особе, које су ту близу Рибарске бање, привремено живели у шест земуница. Бавили су се са чувањем стоке (мушкарци) и ткањем вунених ствари (жене). Дошли су са својом стоком, почетком пролећа са југа из околине Прилепа, и ту на врху Јастрепца званом "Равна Гора", су држали једну бачију. Старац Коста Михајловић је причао о својој породичној задрузи, која је имала 600 музних оваца и 200 "јалових", са приде 25 јахаћих коња. Враћали су се ти номади у своју постојбину пред зиму, где ће продавати своје производе.Било их је у Краљевини Србији 1895. године, у 78 градова (вароши и варошица) само 438 мушких и 252 женских становника, укупно 690 особа Цинцара или 0,04% становништва.Цинцари говоре цинцарским језиком, који припада романској скупини индоевропске породице језика. Религиозно опредељени Цинцари су углавном православне вероисповести. Некада су били познати по бављењу трговином, екстензивним сточарством (фета сир), угоститељством, итд. Цинцара укупно има око 250.000, од тога у Грчкој 65.000, Румунији 50.000, Албанији 22.000, Македонији 10.000, Бугарској 4.000. У Румунију су се Цинцари преселили, највећим делом у Добруџу, након Првог светског рата где су се као колонисти населили из Егејске Македоније.

Мањи број Цинцара живи и у Србији, где су од стране Републичког завода за статистику службено признати под тим именом, док су у Македонији признати под именом Власи. Према попису становништва 2002. године у Републици Србији живело је 293 припадника цинцарске националности, а на попису 2011. године било је 243 Цинцара. У Босни је цинцарска насеобина била село Чипуљић.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.