Петар Дељан

Петар Дељан (Одељан) је био вођа другог словенског устанка против Византије, који је избио у лето 1040. и био у угушен 1041. године. Устаници су под његовим вођством ослободили Поморавље, целу данашњу Македонију, драчку тему, области око Витоше и Осогова, север данашње Грчке (Периферије Епир, Тесалију, Западну Македонију и Средишњу Македонију), заузевши градове Београд, Ниш, Скопље и Драч. Дељан се издавао за Самуиловог унука, на основу чега је у Београду 1040. проглашен за цара, настављача Самуиловог царства.

Петар Дељан
PetarDelyanIsProclaimedTsarOfBulgaria
Петар Дељан бива проглашен за цара у Београду (Илустрована историја Јована Скилице)
Датум рођења1009.
Место рођењаМађарска
Датум смрти1041.
Место смртиКонстантинопољ
ОтацГаврило Радомир
ПретходникPresian II
НаследникКонстантин Бодин

Порекло

Петар Дељан се издавао за Самуиловог унука и сина Гаврила Радомира, али је на основу постојеће историјске грађе то немогуће потврдити. Уколико је он то заиста био, вероватно је некако успео да избегне Владиславов нож или заробљеништво и стигне до Угарске у којој је одрастао у изгнанству. Претпоставља се да се прикључио устаницима када су ослободили Београд, који се налазио на граници Византије и Угарске, чиме се објашњава зашто је баш у Београду проглашен за цара.

Међутим, вероватније је да је Дељан само био способни човек из народа који се нашао на челу устанка и који је проглашен за цара у првом већем граду који је ослобођен, а то је био Београд.

Треба имати у виду да је Владислав у свом настојању да дође до престола уклонио не само свог брата и Самуиловог наследника Гаврила Радомира (Дељановог потенцијалног оца) и његову жену (Дељанову потенцијалну мајку), него и Самуиловог зета, српског кнеза Јована Владимира, због чега је тешко поверовати да би испустио из својих руку и Радомировог сина који би полагао већа права на престо од њега.

Међутим с друге стране могуће је да је избегао Владиславов напад с обзиром да је његова мајка изгнана у Угарску док је била трудна, пре него што је Владислав овладао царством. Наиме, Дељанова мајка је била изгнана у Угарску од стране цара Радомира који ју је отерао трудну.

Ток устанка

У лето 1040. године букнуо је у Поморављу устанак против Византије на чијем челу се нашао Петар Дељан. Устаници су убрзо освојили Београд, Ниш и Скопље, преневши жариште побуне у Повардарје. Убрзо је словенска побуна избила и у драчкој теми и на њеном челу се нашао извесни Тихомир. Две групе устаника су се брзо повезале, а вођење је преузео Дељан, након што је Тихомир, по његовој наредби, убијен каменовањем.

У септембру се устаницима придружује Самуилов унук и бивши византијски чиновник Алусијан. Устаници ускоро освајају Драч, а побуна се проширује на северне делове данашње Грчке. Ослобођена територија тада је обухватала Поморавље, целу данашњу Македонију, драчку тему, области око Витоше и Осогова, север данашње Грчке (Периферије Епир, Тесалију, Западну Македонију и Средишњу Македонију). Устаници су покушали да заузму Солун, али под његовим бедемима бивају тешко потучени, након чега долази до сукоба Дељана и Алусијана. Петар ускоро бива ослепљен по Алусијановој наредби (или га је чак сам Алусијан на једној гозби напио, након чега му је одсекао нос и ослепео га), који се након тога враћа у Византију створивши опште расуло међу устаницима. Византијска војска после тога почиње да уништава разбијене устанике, заробивши ослепљеног Петра код Острова. Током 1041. устанак је у потпуности угушен.

Петрова даља судбина није позната, али се претпоставља, да је свој живот окончао у византијском заробљеништву.

Литература

Битка код Солуна (1040)

Битка код Солуна (бугарски: Битката при Солун) вођена је 1040. године између војске Византијског царства са једне и Првог бугарског царства са друге стране. Битка је део Византијско-бугарских ратова, а завршена је победом Бугара.

Битољ

Битољ (мкд. Битола, грч. Μπίτολα [Bítola] — "Манастир" или Μοναστήρι [Monastíri], отур. مناستر, тур. Manastır, алб. Manastiri), познат и као град конзула, је град у југозападном делу Северне Македоније, у региону Пелагонија.

Битољ је административни, културни, економски, индустријски, образовни и научни центар.

Град је окружен планинама Баба (врх Пелистер 2601 m) и Ниџе, на реци Драгор, у центру најпространије македонске котлине Пелагоније, на 13 km северно од границе са Грчком и на надморској висини од 615 m.

Битољ је, такође, и важна трговачко-путна веза између Јадранског и Егејског мора, као и једна од значајнијих путних веза Балкана са средњом Европом.

Битољ је други град дипломатије у Македонији и има бројна дипломатска представништва страних земаља у Републици.

Град је, такође, други по броју становника у Македонији, док је по површини исто други у држави.

Његова историја је богата и живописна и једна је од најстаријих у Европи, а за време Југославије био је један од културних центара како Краљевине Југославије тако и Федерације.

Гаврило Радомир

Гаврило (Гаврил) Радомир (око 960 — август 1015) је прворођени син цара Самуила и Агате. После смрти свога оца управљао је кратко време Самуиловим царством (октобар 1014 — август 1015). У боју за трон убио га је братић Јован Владислав, кога је подупирала Византија. Престоница Гавриловог царства је била у данашњем Битољу.

Друга битка код Солуна (1040)

Битка код Солуна (бугарски: Битката при Солун) вођена је 1040. године између војске Византијског царства са једне и Првог бугарског царства са друге стране. Битка је део Византијско-бугарских ратова, а завршена је победом Византинаца.

Зоја (царица)

Зоја (грч: Ζωή, рођ. око 978. — умрла јуна 1050) била је византијска царица од 1028. до своје смрти 1050. године.

Зоја је била ћерка Константина VIII (1025—1028) који је своју самосталну владу започео под старе дане након смрти његовог брата Василија II. Док је Василије остао заклети нежења, Константин је имао три ћерке Еудокију, која се замонашила, а затим Зоју и Теодору. Цар се тек на самрти посветио бризи за будућност Македонске династије и Зоју је удао за цариградског епарха Романа Аргира. Роман III Аргир је женидбом тако задобио владарски легитимитет и продужио владавину старе Македонске династије. Ипак, Зоја, која је већ имала педесетак година, није више могла да рађа, па се Роман окренуо љубавницама и ограничио Зоји новчану апанажу. Пошто је царски пар био несложан, препредени дворски евнух Јован Орфанотроф је царицу упознао са својим братом Михаилом који јој је убрзо постао љубавник, а Роман Аргир је 11. априла 1034. нађен мртав у свом купатилу.

Недуго након смрти првог мужа, Зоја се удала за Михаила који је сада владао као Михаило IV Пафлагонац. Јован Орфанотроф је Зоју ставио под надзор и лишио је сваке власти, док је нови цар Михаило IV савесно вршио владарске дужности и поред честих напада епилепсије. Михаило IV је најпосле умро 10. децембра 1041. након чега је цар постао његов и Јованов синовац Михаило V кога је претходно царица Зоја усвојила. Тек пошто је млади Михаило протерао свог моћног стрица Јована Орфанотрофа, а затим и царицу Зоју, у Константинопољу је дошло до народне побуне у којој је Михаило V Калафат свргнут, а Зоја је постављена на престо заједно са својом сестром Теодором.

Две царице су се јако лоше слагале и Зоја је решила да се поново, по трећи пут, уда и тако реши питање владарског ауторитета. Њен избор је пао на Константина Мономаха са којим се венчала 11. јуна 1042. уз упадљиво одсуство патријарха који је одбио да лично венча двоје супружника којима је то, сваком понаособ, био трећи брак. Зоја више није играла важнију улогу у византијској високој политици и преминула је у јуну 1050. године.

Историја Бугарске

Историја Бугарске у ужем смислу речи почиње у 7. веку када су у првој половини 681. полуномадски Протобугари прешли Дунав и започели насељавање крајева између реке и планине Балкан. Територија коју су Протобугари запосели већ су насељавала словенска племена, а главну политичку силу у региону представљало је Византијско царство. Током 8. и у првој половини 9. века Византија је морала да води сталне ратове са Бугарима. Прилике су се донекле стабилизовале након 864. када су Византинци натерали бугарског кнеза Бориса I Михаила да прими хришћанство при чему је нова вера поспешила стапање Протобугара и Словена и рађање културе и писмености на старословенском језику. Његов син Симеон Велики водио је неколико успешних ратова против Византија и суседних народа и 913. узима царску титулу. Међутим, после Симеонове смрти 927. његово пространо царство се распада, док са друге стране византијски притисак расте тако да центар Симеонове државе осваја цар Јован I Цимискије 971. године. Традиције овог Првог бугарског царства су опстале на територији данашње Републике Македоније захваљујући устанку Самуила и његове браће, али 1018. и Византија покорава и ово царство чиме се завршава прва фаза државности Бугарске.

После низа неуспешних устанака против византијске власти током 11. века, власт над крајевима између Дунава и Балкана преузимају браћа Петар и Асен 1185. године након успешне побуне. Тиме су ударени темељи Другог бугарског царства са политичким и црквеним средиштем у Трнову. У време Петровог и Асеновог брата Калојана (1197—1207) и његовог даљег рођака Јована Асена II (1218—1241) царство достиже свој територијални врхинац кроз сталну борбу са византијском Епирском деспотовином и крсташким Латинским царством. После 1242. Друга царство постепено слаби услед јачања и осамостаљивања обласних господара и успостављања у јужноруским степама Златне хорде, једног од монголских каната, који намеће бугарским царевима данак и вазалске обавезе. Почетком 14. века Друго бугарско царство се ослобађа притиска Монгола, али улази у конфликт са све јачом Србијом Немањића који се разрешава у српску корист битком код Велбужда 1330. године. Стабилност Бугарском царству ипак доноси долазак на престо Ивана Александра (1331—1371) који удаје своју сестру Јелену за српског краља Стефана Душана и склапа мир са Србијом. Ипак, после заузећа Једрена 1366. Бугарској, као и осталим балканским државама, прети експанзија Турака Османлија. Иван Александар на самрти дели државу својим синовима тако да се од тада може говорити о две мање државе, царствима само по имену, Трновском и Видинском. Трновско царство су Османлије заузеле 1395. године, а последње остатке Видинског царства 1422. чиме је практично окончана средњовековна историја Бугарске.

Историја модерне Бугарске почиње покретима за национални препород од краја 18. века. Ипак, стратешка важност Бугарске, која се налазила у залеђу османске престонице Истанбула, одложили су националну еманципацију. Најзад, 1870. бугарска црква постаје егзархија тј добија аутономију у односу на Цариградску патријаршију, којом је доминирао грчки елемент. У априлу 1876, у време Велике источне кризе, Априлски устанак са центром у Пловдиву изазива тешка страдања бугарског цивилног становништва што скреће пажњу европске јавности на прилике у османској Румелији. Након Руско-турског рата (1877—1878) и Берлинског конгреса Бугарска између Дунава и Балкана постаје аутономна кнежевина, док крајеви јужно од планине Балкан постају аутономна провинција Источна Румелија. Пловдивским превратом 1885, и поред отпора Србије, долази до уједињења Бугарске и Источне Румелије. Након Младотурске револуције 1908. Бугарска проглашава независност и постаје међународно призната краљевина, иако Фердинанд I Сакскобургготски у складу са средњовековном традицијом носи титулу цара (одатле и назив Треће бугарско царство). Као и суседне балканске државе и Бугарска је сматрала да има право на проширење на рачун османских територија у Европи. Заједно са Грчком, Србијом и Црном Гором Бугарска је успешно водила 1912. Први Балкански рат, али је задобијене територије изгубила када је покренула Други Балкански рат у коме су се бившим бугарским савезницима придружиле и Турска и Румунија. У Првом светском рату Бугарска се од 1915. придружила Централним силама, али је после пробоја Солунског фронта септембра 1918. је капитулирала. Споразумом у Неју у новембру 1919. Бугарска је поново изгубила територије стечене у току Првог светског рата.

Бугарска се придружила силама Осовине под притиском Немачке у марту 1941. и заузврат је добила право да окупира делове Југославије и Грчке. Ипак, крајем 1944. са доласком совјетске Црвене армије у Бугарској је укинута монархија и уведен једнопартијски систем на челу са Бугарском Комунистичком Партијом. Народна Република Бугарска је до 1950. строго следила стаљинистичке принципе унутрашњег уређења, али је са доласком Тодора Живкова 1955. унутарполитичке прилике постају флексибилније, али Бугарска остаје члан Варшавског пакта и совјетски сателит. Ипак, 10. новембра 1989. Живков је свргнут у унутарпартијском пучу док се Партија трансформисала у Бугарску социјалистичку партију која је освојила власт на првим слободним изборима у јуну 1990. године. Уз политичке и привредне слабости карактеристичне и за друге посткомунистичке земље Бугарска је од 1992. кренула у опсежне реформе које су резултовале пуноправним чланством у НАТО-у (29. март 2004) и пријемом у Европску унију (1. јануар 2007).

Историја Срба у раном средњем веку

Историја Срба у раном средњем веку обухвата период српске историје у средњем веку од доласка Срба са осталим словенским племенима у југоисточну Европу у првој половини 7. века, до доласка на власт династије Немањића у другој половини 12. века.

После доласка на Балкан, Срби су формирали неколико међусобно повезаних кнежевина и населили простор од Јадрана до Саве и од Цетине, Имотске жупе и реке Врбас на западу до долина Ибра, Груже, Љига, Јадра и Дрине на истоку.

Средином 9. века, формира се јако државно средиште у тадашњој Србији под кнезом Властимиром, који је током трогодишњег рата успео да одбије бугарске нападе. Почетком осме деценије 9. века, током владавине његових потомака, Срби су примили хришћанство. Током владавине бугарског владара Симеона I Срби су се активно укључили у византијско-бугарски сукоб. Последњи Властимировић, кнез Часлав је уз помоћ и подршку Византије обновио и ојачао српску државу, тако да је она могла да парира тадашњем Првом бугарском царству. После Часлављеве смрти, Србија се распала, а кнежевине које су је чиниле ушле су у састав Самуиловог царства.

Нови државни центар створен је у првој половини 11. века у Дукљи (Зети), под кнезом Стефаном Војиславом који је у бици код Бара 1042. године до ногу потукао Византинце и изборио независност своје државе. Његов син Михаило, постао је 1077. године први српски краљ, док је под његовим унуком Константином Бодином, остварена црквена аутокефалност стварањем Барске надбискупије. После Бодинове смрти, Зету су захватиле унутрашње борбе око власти, а примат у борби против Византије преузела је Рашка, на челу са великим жупаном Вуканом. Прву половину 12. века карактеришу покушаји рашких жупана да уз помоћ Мађара прошире своју област и стекну независност од Византије. Доласком на власт Стефана Немање након династичких борби у Рашкој између 1166. и 1168. године, почиње нова епоха српске историје.

Током овог периода Срби су примили хришћанство и почела је да се развија писменост међу њима, што ће довести до стварања српскословенског језика. Из овог периода постоји релативно мало остатака од историјског и културног значаја. Међу њима треба поменути: Печат кнеза Стројимира (из друге половине 9. века), Темнићки натпис (с краја 10. и почетка 11. века) и Маријинско јеванђеље (с почетка 11. века).

Кометопули

Династија Кометопули (бугарски: Династия на комитопулите; грчки: Κομητόπουλοι) је била последња владајућа породица Првог бугарског царства.

Константин Бодин

Константин Бодин (Дукља, око 1050 — Скадар, око 1099) био је српски краљ из династије Војислављевића, који је владао од 1081. до 1099. године. Његова држава је обухватала готово све српске земље, укључујући: Дукљу, Травунију, Захумље, Рашку и Босну. Био је син и наследник краља Михаила I Војислављевића. Као млади принц учествовао је у борбама против Византије. Током великог словенског устанка против Византије, који је избио 1072. године, стао је на чело устаничког покрета, узевши титулу бугарског цара, под именом Петар III, чиме је постао први Србин који је овенчан царским достојанством. На пролеће 1081. године Михаило је уприличио брак између Бодина и Јаквинте, ћерке угледног племића из јужноиталијанског рада Барија, чиме су оснажене везе са Норманима. Већ у октобру 1081. године Бодин је владао сам, те се стога сматра да је његов отац преминуо између маја и септембра 1081. године. Током наредних година, учврстио је власт у приморским областима, а потом је својој држави прикључио и области Рашке и Босне, чиме је објединио готово све српске земље.Од јужнословенских владара Бодин је једини који је добио високу византијску титулу протосеваста, која је настала у доба Алексија I Комнина. Претпоставља се да је Константин Бодин умро у око 1100. или 1101. године. Сахрањен је у манастиру Светих Срђа и Ваха у близини Скадра. Нека новија истраживања указују на могућност да је умро већ око 1099. године.

Краљевина Угарска (1000—1526)

Краљевина Угарска (лат. Regnum Hungariae) је у раздобљу од 1000. до 1526. године била једна од најзначајнијих средњовековних држава у Средњој Европи. Настала је прерастањем првобитне мађарске кнежевине у краљевину око 1000. године, а у свом средњовековном облику је постојала све до Мохачке битке (1526). Обухватала је Панонску низију а повремено се ширила и на суседне области.

Михајло IV Пафлагонац

Михајло IV Пафлагонац (грч. Μιχαήλ Δ΄ Παφλαγών, 1010-10. децембра 1041) је био византијски цар и (1034—1041) и други муж царице Зоје, ћерке Константина VIII (савладар 976 — 1025, цар 1025—1028). Припадао је цивилном племству, једној од сукобљених страна у Византији током XI века.

Михајло IV је био сељак из Пафлагоније који свој успон на царски трон дугује свом брату евнуху Јовану Орфанотрофу који је био високи дворанин и практично га је потурио за љубавника остарелој царици Зоји. Када је Роман III (1028—1034) умро 11. 04. 1034. године у свом купатилу, његова супруга Зоја се истог дана удала за свог младог љубавника и Михајло је постао нови цар.

Непосредно по ступању Михајла на престо, Јован ставља царицу у неку врсту кућног притвора да би спречио, да његовог брата стигне судбина првог Зојиног супруга. Сам Михајло практично није био у стању да влада јер је боловао од епилепсије и његово стање се временом само погоршавало, тако да се власт de facto налазила у рукама његовог брата Јована.

Сам Јован се показао као способан владар, али је зато драстично повећао порезе и намете, који нису пунили само државну касу већ и џепове самог Јована и његових рођака. Поред тога он уводи словенском становништву да плаћа порезе у новцу, уместо дотадашњег плаћања у натури што доводи до великог револта међу Словенима. Део њих у Дукљи је већ 1035. године покушао да се ослободи византијске власти предвођен Стефаном Војиславом (1038—1050.), али је устанак угушен, а сам Војислав се у августу нашао у византијском затвору, но већ крајем 1037. или почетком 1038. године је Војислав подигао нову побуну и заузео земље Срба. Међутим кап која је прелила чашу међу Словенима одиграла се 1037. године када је умро охридски архиепископ Словен Јован, на његово место бива постављен хартофилакс цркве Божанске Мудрости Лав, који је био Грк. Тако је аутокефална словенска црква замењена грчком црквом која је отпочела процес хеленизације словенског становништва. Као последица промене пореза из натуре у новац и отпочињања хеленизације долази до великог словенског устанка у Поморављу и Повардарју 1040. године.

На челу устанка се нашао Петар Дељан (који је тврдио да је Самуилов унук), а ускоро је и у Драчкој теми букнула друга словенска побуна предвођена Тихомиром, тако да је за кратко време устанак дошао до самог Солуна. Иако је снажно отпочео, устанак је већ 1041. године био разбијен захваљујући издаји некадашњег византијског стратега Теодосијопоља и сина Јована Владислава (1015—1018.) Алусијана, после чега је византијска војска предвођена Михајлом IV без много муке скршила преостали отпор. Међутим последица овог војног ангажовања епилептичног цара било је драстично погоршање његовог стања и он децембра исте године умире. Сахрањен је у манастиру светих Козме и Дамјана, који је обновио и у коме се пред смрт замонашио.

Нови византијски цар постаје синовац Михајла IV и Јована Михајло (V) (1041—1042.) кога је царица Зоја под Јовановим утицајем усвојила пред Михајлову смрт, доделивши му титулу цезара.

Пиносава

Пиносава је приградско насеље у подножју Авале, које припада Градској општини Вождовац у Београду. Према попису из 2011. било је 3151 становника. У насељу Пиносави постоји основна школа Васа Чарапић која је истурено одељење исте школе у Белом Потоку (са старом школом, школа је славила 100 година постојања). Црква Светог Марка саграђена је 2002—2003. године. Из Пиносаве се добро види планина Авала и кроз насеље саобраћају линија 401 (Вождовац — Пиносава) и ноћна линија 401 (Дорћол — Пиносава).

Пресијан II Бугарски

Пресијан II или Прусијан II (бугарски: Пресиян II) је био последњи цар Првог бугарског царства. Владао је 1018. године.

Самуилово царство

Самуилово (понекад Македонско, Западнобугарско или Бугарско) царство, је држава која је настала из устанка комитопула (синова комите/кнеза Николе) првог, у низу од три, словенска устанка против Византије у X и XI веку. Свој врхунац достигла је за време владавине цара Самуила. После пораза на Беласици и Самуилове смрти (1014), његов синовац Јован Владислав је убиствима уже Самуилове породице преузео власт. Византија је након тога успела да победи устанике и да након Владиславове смрти приликом одбране Драча (1018.) победнички уђе у Охрид и сруши Самуилово царство тј. угуши устанак Комитопула. Државне традиције Самуиловог царства су се још два пута дизале из пепела:

1040 — Под Петром Дељаном

1072 — Под Ђорђем Војтехом (односно Константином Бодином)Спор око тога да ли је Самуило створио Македонско, Западнобугарско или Бугарско царство нема везе са историјом, јер пројектује модерне етничке заједнице у прошлост, због чега ће бити представљен на крају чланка.

Словенски устанак у Поморављу (1040—1041)

Словенски устанак у Поморављу 1040—1041. је други у низу словенских устанака на прелазу између два миленијума против Византије са циљем ослобођења словенског становништва од ромејске власти. На челу устанка био је Петар Дељан, који је у Београду 1040. године проглашен за цара, наследника Самуиловог царства. Касније му се у вођсту придружио син Јована Владислава Алусијан. Ускоро је Дељан по Алусијановој наредби убијен каменовањем, након чега је Алусијан пребегао Византинцима напустивши устанике. Византијска војска је потом без већих проблема 1041. године угушила обезглављени устанак.

Словенски устанци против Византије

Словенском становништву на Балканском полуострву је тешко падао јарам њима стране, ромејске власти. Поред финансијских и административних притисака царства, била су присутна и јака мисионарска настојања на покрштавању Словена и њиховом превођењу из старе словенске вере у православно Хришћанство.

Све ови разлози водили су до низа устанака јужних Словена против Византије током читавог средњег века.

Србија

Србија, званично Република Србија, суверена је држава која се налази на раскрсници путева средње и југоисточне Европе у јужном делу Панонске низије и центру Балканског полуострва. Већим делом захвата Балканско полуострво, а мањим Панонску низију. Србија се на северу граничи са Мађарском, на североистоку са Румунијом, на истоку са Бугарском, на југу са Северном Македонијом, на југозападу са Албанијом и Црном Гором, а на западу са Хрватском и Босном и Херцеговином (ентитетом Република Српска). Србија без Косова и Метохије броји око 7 милиона становника, док са Косметом броји око 8,8 милиона становника. Главни град је Београд, који спада међу најстарије и највеће градове у југоисточној Европи. Са 1.659.440 становника у широј околини, по попису из 2011. године, он је административно и економско средиште државе. Званични језик је српски, а званична валута је српски динар.

После словенских миграција на Балкану (6. век), Срби су у раном средњем веку основали неколико држава. Српско краљевство добило је признање од стране Рима и Византијског царства 1217. године, достигавши свој врхунац 1346. године као релативно кратковечно Српско царство.

До средине 16. века, читава модерна Србија била је у склопу Османског царства, све док га није прекинула Хабзбуршка монархија, која је почела да се шири према Централној Србији од краја 17. века, а одржавала је упориште у модерној Војводини. Почетком 19. века, Српска револуција успоставила је националну државу као прву уставну монархију у региону, која је касније проширила своју територију.Србија је, након катастрофалних губитака у Првом светском рату и уједињења са бившом Хабсбуршком круницом Војводине (и другим територијама), постала суоснивач и саставни део заједничке државе са већином Јужних Словена првобитно у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, (касније преименованој у Краљевину Југославију), затим у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији, Савезној Републици Југославији и Државној заједници Србији и Црној Гори. Године 2006, после одржаног референдума у Републици Црној Гори, народи су се мирно разишли и Државна заједница је престала да постоји, а Република Србија је, на основу Уставне повеље, наставила државно-правни континуитет са Србијом и Црном Гором.

У саставу Републике Србије су и две аутономне покрајине: Војводина и Косово и Метохија. Од НАТО бомбардовања СРЈ, покрајина Косово и Метохија се налази под протекторатом Уједињених нација. Институције привремене самоуправе на Косову и Метохији, на којем Албанци чине етничку већину, 17. фебруара 2008. године једнострано и противправно (противно уставу Републике Србије од 2006. године и Резолуцији Савета Безбедности ОУН 1244, али и међународном праву) прогласиле су независност, коју Република Србија, многе друге државе и Организација Уједињених нација не признају.

Република Србија је члан Уједињених нација, Савета Европе, Организације за европску безбедност и сарадњу, Партнерства за мир, Организације за црноморску економску сарадњу, Централноевропског уговора о слободној трговини, а приступа Светској трговинској организацији. Од 2014. године земља преговара о приступању у Европској унији са перспективом придруживања Европској унији до 2025. године и једина је земља у садашњем програму проширења која је од Слободне Куће названа „слободном”.Србија се од 2007. године формално придржава политике војне неутралности. Економија је са вишим средњим приходом, са доминантним услужним сектором, праћеним индустријским сектором и пољопривредом. Земља је високо рангирана на индексу хуманог развоја (67), индексу друштвеног напретка (47), као и индексу глобалног мира (54).

Тихомир Бугарски

Тихомир (бугарски: Тихомир) је био један од вођа словенског устанка из 1040. године.

Устанак кнеза Војислава

Устанак кнеза Војислава (1035—1042) био је један од словенских устанака против византијске власти. Завршен је победом Срба и оснивањем Војиславове државе.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.