Петар Гојниковић

Петар Гојниковић (између 843. и 846 — после 917) био је кнез Србије од 892. до 917. године и један од најзначајнијих припадника српске династије Властимировића. Био је син Гојника, који је био протеран у Хрватску, јер се побунио против српског кнеза Мутимира. Петар се због освете 892. године враћа у Србију и збацује Мутимирове синове Прибислава, Брана и Стефана. Године 895. Бран диже побуну против Петра због освете и да би преузео престо, али је побуна брзо угашена. Бранов брат Клонимир, наредне године исто диже побуну са истим разлогом као и Бран, али је и њему побуна угашена. Петар је склопио мир са Бугарима и Симеон му је био кум, чак је био неутралан током византијско-бугарских сукоба. Са драчким стратегом се Петар сусрео у Паганији да се договарају о тајном савезу против Бугара са Мађарима, али то је чуо Михаило Вишевић и јавио Симеону. Године 917. Симеон завршава са Византијом и шаље војску у Србију са Павлом Брановићем, који је заузео престо и збацио Петра. Петар се предао Бугарима и умро је у заробљеништву у Бугарској. У састав Петрове државе су улазиле Србија (Рашка и Босна) и Паганија, док је Травунија била вазал. Податке о Петру нам доноси само дело византијског цара Константина VII Порфирогенита у документу „De administrando imperio”.

Петар Гојниковић
Seal Vlastimirovici (Principality of Serbia)
Стилизовано знамење са печата кнеза Стројимира из 9. века
Пуно имеПетар Гојниковић Властимировић
Датум рођењаизмеђу 843. и 846.
Место рођењаSeal Vlastimirovici (Principality of Serbia).png Србија
Датум смртипосле 917.
Место смртиMonogram on the silver eagle from the Voznesenka treasure.svg Бугарска
ДинастијаВластимировићи
ОтацГојник
Кнез (архонт) Србије
Период892917.
ПретходникПрибислав Мутимировић
НаследникПавле Брановић

Детињство и младост

Петар је био син Гојника, који је био брат од српског кнеза Мутимира и син српског кнеза Властимира. Кнез Властимир (око 830 — око 850) је око 849. године ратовао са бугарским царем Пресијаном, којег је у том рату и победио. Властимирова владавина се завршава око 850. године, а наслеђују га његови синови Бран, Стројимир и Мутимир као најстарији син и главни владар. Борис, бугарски цар, због претходно изгубљеног рата са Србима, објављује рат Мутимиру око 854. године. Рат се завршио победом Мутимира, а у том рату је заробљен и Борисов наследник Владимир. Након мировног споразума Мутимир шаље своје синове Стефана и Брана, да отпрате таоца Владимира до границе, и да га предају бугарском цару Борису. Тада Стефан и Бран вероватно нису имали више од 14 година, што значи да је Петар вероватно рођен између 843. и 846. године, али никако после 850. године. Након овог рата Србија побољшава односе са Бугарском и према њој води спољдну политику. После овог долази до сукоба између Мутимира и његове браће, Стројимира и Гојника. Мутимир их је протерао у Бугарску и у то време се први пут помиње Петар. Мутимир је Петра задржао на свом двору као таоца. Касније Петар бежи у Хрвастку. Мутимир је умро 891. године, а наследили су га синови, Стефан, Бран и Прибислав као главни владар.[1]

Mutimir
Романтичарска представа кнеза Мутимира (19. век)

Владавина

Преузимање власти (892)

Године 892. Петар долази у Србију из Хрватске због освете, заузима престо и збацује Прибислава, а Прибислав, Бран и Стефан су се склонили у Хрватску, али могуће је да су се склонили и у Бугарску. У то време у Хрватској је владао Бранимир и 892. године се његова владавина и завршава, а наследио га је Мунцимир. Живковић мисли да је могуће да их је Бранимиров син Мунцимир вероватно пустио, а они су вероватно отишли у Бугарску[2][3] Изгледа да на Петрово преузимање власти није утицала ни једна већа сила, осим можда Хрватске преко родбинских веза. Долази до питања са којом војском је Петар збацио Прибислава? Живковић мисли да је ту политичку моћ Петар, на хрватском двору добио преко женидбе. Изгледа да је Петру за такво преузимање престола фалио легитимитет.[4]

Бран је дошао из Хрватске или Бугарске, 895. године, како би се осветио Петру и заузео престо, али бива поражен од стране Петра и ослепљен.[5]

Клонимирова побуна (896)

Dux Branimir of Croatia front
Споменик хрватском кнезу Бранимиру.

У време византијско-бугарског рата 894896. године, пада покушај и Стројимировог сина, Клонимира, да преузме власт у Србији.[2][6] Симеон је тада освојио 30 драчких утврђења, а Клонимира је тада вероватно послао у Србију, да се не би Петар умешао на страну Византије.[7]

Клонимиру је Борис, цар Бугарске, за жену дао Бугарку. Изгледа да је она била из царске породице, а са њом је имао и сина Часлава. Тако да је та родбинска веза вероватно била и разлог зашто је Симеон послао њега, јер је знао да ако Клонимир заузме престо, он ће имати добре односе са Бугарском.[8][9][10]

Клонимирова побуна је на почетку била веома успешна, успео је да заузме град Дестиник и то „са циљем да преузме власт”. Обично се сматрало да је Дестиник неки град на граници Србије и Бугарске, али пишчев исказ „са циљем да преузме власт” вероватно наглашава да је тај град био престоно место оновреме Србије. Порфирогенит увек ставља главни град неке државе као први на месту списка градова, као што је за Хрватску Нин, за Србију је то Дестиник.[11][12][13]

Петар је Клонимира896/897. године поразио, вероватно код Дестиника и напокон је можда постао признат исте године као легитимни владар Србије од стране византијског цара. Проблеме са Бугарском је решио тако што је потписао мир са Бугарима вероватно исте године, а са Симеоном се чак и окумио.[2] Наредних 20 година ће Петар да влада у миру.[14]

Порфирогенитов навод да је Симеон био кум Петру, остао је неразјашњен. Према српском преводу Б. Ферјанчића, излази да је Симеон постао кум Петру, док је према Џепкинсоновом енглеском преводу Симеон постао крштени кум Петровом детету.[15] С друге стране, Симеонов млађи син се такође звао Петар, рођен око 900. године и био је то будући бугарски цар (927—969). Да ли је ово кумство утицало на то да Симеон да свом сину име Петар, баш због Петра Гојниковића? Могуће је и да су се Симеон и Петар побратили.[16]

Сукоб Бугарске и Византије

Византијски цар Лав VI Мудри је преминуо 11. маја 913. године, а његов брат Александар III га је наследио. Александар је владао до своје смрти 6. јуна 913. године. Ово је било идеално за Симеона, и напао је Византију у области Тракије. У августу 913. године, Симеон се појавио код Цариграда, али није хтео да пљачка или заузме град, већ је хтео само круну. Симеон је за разлику од цара Бориса, био школован у Цариграду и имао је византијску идеологију. Патријарх Никола Мистик признао је Симеона као цара Бугарске, и оженио је његову ћерку са Константином VII Порфирогенитом. У фебруару 914. године, Зоја Карбонопсина, мајка Константина, брзо је збацила Николу као регента (иако га је пуститила да остане патријарх), и она, као регент, поништила је Симеонову круну и брачне планове. Зоје је разбеснела Симеона, па је кренуо на освајање Тракије. Ромеји нису имали избора него да траже савезнике, Мађаре, Печењезе и Србе.[17] Изгледа да је Петар чувао неутралност све до 917. године, када се Србија увукла у тај рат.[14]

KonstantinosAndSymeon
Константин и Симеон на вечери.

Тајни савез против Бугарске

Као што је наведено, 913. године је започет сукоб између Византије и Бугарске, али је Петар упао у тај сукоб, због завере суседа, захумског кнеза Михаила Вишевића. Драчки стратег Лав Рабдух се састао са Петром у Паганији, који га је убеђивао да са Угарима интервенише против Бугара. Изгледа да су Ромеји хтели да увуку бугарске суседе у коалицију против Симеона, али до коалиције никада није дошло. Изгледа да је за ово сазнао Михаило Вишевић и обавестио Симеона.[18][19][13] Порфирогенит је записао да је ово он урадио због љубоморе. Не може се рећи да је баш љубомора, више из политичких разлога, јер изгледа да је Михаило Вишевић хтео да он завлада Србијом уместо Петра, а ту помоћ је пронашао у Бугарској.[20]

Крај владавине и збацивање са власти (917)

Непосредно након битке код Анхајала, 20. августа 917. године, која се завршила катастрофалним визнатијским поразом, Симеон се окренуо ка Србији и послао војску под заповедништвом Сиргице Теодора и Мармаја. Заједно са бугарским војводама послат је и Павле, син слепог Брана, као будући владар Србије.[21][22][23]

Српске кнежевине у 9. и 10. веку
Српске кнежевине у 9. и 10. веку.

Бугарски заповедници су ступили у преговоре са Петром и убедили да се преда, рекавши да му неће ништа лоше наудити. Петар их је послушао, а они су га заробили и одвели у Бугарску, где је касније умро у затвору.[24][25][23]

Уклањањем кнеза Петра са власти, доведен је бугарски штићеник Павле, син слепог Брана, унук кнеза Мутимира. Касније ће се две силе, Бугарска и Византији, борити да придобију Србију као савезника.[26]

Границе државе

Кнез Петар је држао Рашку, Босну и Паганију, а Травунију као вазала. Паганију је освојио пре 913. године, Босна је вероватно била и саставни део државе и пре, а Травунија је вазал Србије још од времена кнеза Властимира.[27] За време Петра у Травунији су вероватно владали Хвалимир (друга половина 9. века – почетак 10. века) и Чучимир (почетак 10. века – 931).[28] Према америчком историчару Фајну, Петар је између 914. и 917. године освојио Босну, од босанског кнеза Тишемира, а касније је освојио и Паганију,[29] ова теорија је мање вероватна. Изван његове власти били су Захумље, под независним кнезом Михаилом Вишевићем, и Дукља, која је вероватно била под утицајем Византије.[27]

Bazilika u Matrinićima
Базилика у Мартинићима

Базилика у Мартинићима

Базилика се налази на локалитету Градина, село Мартинићи, близу Подгорице у Црној Гори, можда на месту града Лонтодукла, који је поменут у делу Порфирогенита. Пронађени су даљим ископовањем фрагменти на грчком језику, које су поједини истраживачи довели у везу са Ктитором. Мисле да је то могао бити Петар Гојниковић. Натписи могу да указују и на то да датирају у време византијске власти на територији Дукље. Изградња ове базилике би могла да датира у време владавине византијског цара Василија I, што је и период покрштавања Срба. Остаци грађавине су откривени 1956. године. О овој базилици не постоје никакве информације, а сва сазнања о њој заснована су на археолошким истраживањима у периоду између 1972. и 1989. године.[30]

Референце

  1. ^ Живковић 2006, стр. 44 — 46.
  2. 2,0 2,1 2,2 ВИНЈ, II 1959, стр. 53.
  3. ^ DAI I, 32.72 – 74
  4. ^ Живковић 2006, стр. 47.
  5. ^ Живковић 2006, стр. 48.
  6. ^ DAI I, 32.74 – 77
  7. ^ Живковић 2006, стр. 48 — 49.
  8. ^ ВИНЈ, II 1959, стр. 52 — 53.
  9. ^ DAI I, 32.62 – 65
  10. ^ Живковић 2006, стр. 49.
  11. ^ ВИНЈ, II 1959, стр. 41, 61, 63, 65.
  12. ^ DAI I, 31.69; 33.21; 34.20; 36.14
  13. 13,0 13,1 Живковић 2006, стр. 49 — 50.
  14. 14,0 14,1 Живковић 2006, стр. 50.
  15. ^ Живковић 2006, стр. 50 — 51.
  16. ^ Живковић 2006, стр. 51.
  17. ^ Ферјанчић 1959, стр. 54.
  18. ^ ВИНЈ, II 1959, стр. 53 — 54.
  19. ^ DAI, 32.81 – 90
  20. ^ Живковић 2006, стр. 52 — 53.
  21. ^ ВИНЈ, II 1959, стр. 54.
  22. ^ DAI, 32.91 – 95
  23. 23,0 23,1 Живковић 2006, стр. 53.
  24. ^ ВИНЈ, II 1959, стр. 54 — 55.
  25. ^ DAI, 32.95 – 99
  26. ^ Живковић 2006, стр. 54.
  27. 27,0 27,1 Живковић 2006, стр. 54 — 55.
  28. ^ Venance Grumel, La chronologie, Paris 1958, 390 p.
  29. ^ Fine, John Van Antwerp Jr. (1991) [1983]. The Early Medieval Balkans: A Critical Survey from the Sixth to the Late Twelfth Century. Ann Arbor, Michigan: University of Michigan Press. стр. 148.
  30. ^ „НАЈМИСТЕРИОЗНИЈЕ ЦРКВЕ БАЛКАНА: Остаци моћне државе од ПРЕ НЕМАЊИЋА”. www.carsa.rs. Центар академске речи, Шабац. 3. 3. 2018. Приступљено 10. 9. 2018.

Извори и литература

Извори

Литература

Викизворник

Спољашње везе

Претходник:
Прибислав Мутимировић
Српски кнез
(892917)

Наследник:
Павле Брановић
Властимир

Властимир (грч. Βλαστίμηρος, пре око 805. године — око 851. године) први је српски кнез (архонт) о коме постоји више података у историјским изворима. По њему се најстарија српска владарска династија назива Властимировићи. Средином IX века дошао у сукоб са Бугарима које је предводио Пресијам (836—852), а који су покушали да потчине себи целу Србију. Властимир је у трогодишњем рату успео да одбије нападе Бугара и сачува српску самосталност.Према писању Константина VII Порфирогенита после смрти архонта Властимира власт су наследила његова три сина: Мутимир (грч. Μουντιμηρος), Стројимир (грч. Στροίμηρος) и Гојник (грч. Γοίνικος). У то време у Бугарској на власт долази архонт Михаило Борис који је желео да се освети за пораз свог оца Пресијама. Кнез Борис Михаило је владао Бугарском од 852 године. Због овог записа Константина VII Порфирогенита се верује да је 852. српски кнез Властимир већ био мртав. На почетку своје владавине је ујединио неколико српских племена и цар Теофило му је признао државну независност.

Властимировићи

Властимировићи (негде Вишеславићи или Војиславићи) су прва српска владарска династија о којој постоје историјске белешке, а која је владала Кнежевином Србијом од 7. дo 10. века.

Гојник

Гојник је био српски кнез из друге половине IX века који је припадао династији Властимировића и био је најмлађи син њеног родоначелника, кнеза Властимира.Након очеве смрти (око 851. године), он је са старијом браћом (Мутимиром и Стројимиром) преузео власт у Србији. Они су заједничким снагама одбили напад суседних Бугара, али је касније дошло до сукоба међу њима из којих је Мутимир изашао као победник, док су млађа браћа заробљена и послата у Бугарску као заробљеници.

Гојников син Петар, рођен почетком осме деценије IX века, спада међу прве српске принчеве који носе хришћанска имена, због чега се сматра да су Гојник и његова браћа у то доба примила хришћанство. Сам Петар је касније преузео власт у Србији (око 892. године) и владао њоме више од две деценије.

Захарија Прибислављевић

Захарија Прибислављевић (Првослављевић) је био српски владар који је, вероватно са словенском титулом кнеза, владао Србијом током треће деценије X века. Почео је владати 920/921. године, или 923/924. године, а владао је до 923/924. године, или до 926/927. Припадао је владарској породици, која је Србе довела на Балканско полуострво, а коју историчари већином зову Властимировићи. Захарија (Ζαχαρίας) је постао владар, када га је Симеон Велики (893—927) послао да протера Павла Брановића, претходног владара Србије. После три године владавине, Захарије је почео подржавати Византију, а Симеон је послао војску са кнежевићем Чаславом Клонимировићем да смени са власти Захарија. Захарије је побегао у Хрватску и ту нестају писане вести о њему.

Клонимир Стројимировић

Клонимир Стројимировић (грч. Кλονιμης, лат. Clonimerus) је био српски кнез који је кратко владао српским земљама крајем 9. веку. Седиште му је било град Достиника.Његов отац Стројимир Властимировић је био најмлађи син кнеза Властимира, једног од најзначајнијих владара из српске владарске лозе Властимировића. Стројимир и његов брат Гојник побунили су се против најстаријег брата, кнеза Мутимира, али били су поражени и прогнани, и заробљени од стране бугарског владара Бориса.

После смрти Мутимира око 890—891. године, кнез Прибислав Мутимировић је годину дана владао Србијом све док га Петар Гојниковић није поразио у борби и постао владар Србије. Клонимир је покушао да преузме српски престо од свог рођака Петра Гојниковића око 896. године уз подршку бугарскога владара Бориса. Умро је око 897. године.

Кнежевина Србија у раном средњем веку

Кнежевина Србија у раном средњем веку је назив за прву српску државу, којом је владала прва српска династија Вишеславића. Обухватала је средишње српске области у сливовима Ибра, Западне Мораве, Лима, Дрине, Босне и Врбаса. Настала је након досељавања Срба на ове просторе у првој половини 7. века и постојала је све до друге половине 10. века.

Лав Равдух

Лав Равдух (грчки: Λέων Ῥαβδοῦχος) је био византијски стратег Драча из прве четвртине 10. века. Носио је титуле протоспатара, магистра и логотета дрома.

Михаило Вишевић

Михаило Вишевић, познат и као Михаило Захумски (око 910.- око 935.) је био српски владар Захумља, (лат. Chulmorum) у првој половини X века. У у писаним изворима јавља се са титулама “архонт Захумља”, “дукс Захумља” “дукс Словена”, али 926. и као “краљ Словена”, а обично се претпоставља да је имао словенско звање кнез. Није јасно да ли је био вазал владара Србије до 924. године, а после слома Србије можда је био вазал Бугарске. Изгледа да је његова снага значајно порасла управо од 924. када је водио офанзивну политику и проширио 926. године своје поседе на Апенинско полуострво. Тако је постао један од најзначајнијих владара на Јадранском мору.

Мунцимир

Мунцимир (лат. Muncimiro), или понекад називан Мутимир, је био кнез Кнежевине Далмације и Либурније и владао је од 892. до око 910. Био је члан династије Трпимировића.

Неретљанска кнежевина

Неретљанска кнежевина (такође позната и као Паганија) била је српска средњовековна кнежевина, односно земља, која се у периоду од 7. до 10. века простирала у приморским областима између река Неретве и Цетине. Ову област су настањивали Срби, који су по реци Неретви прозвани Неретљани, а Византинци су њихову земљу прозвали "Паганија" због тога што њени становници нису прихватили хришћанство у време када је то учинила већина Срба и осталих Јужних Словена.

Павле Брановић

Павле Брановић (грч. Παυλος) је био српски кнез из династије Властимировића, која је у Кнежевини Србији владала од 7. до 10. века. Право на српски престол полагао је као унук кнеза Мутимира. На власт је дошао око 917/918. године, уз подршку бугарског цара Симеона (893—927). Потом је обновио добре односе са Византијом, услед чега је дошао у сукоб са бугарским царем. Власт је узгубио око 921/924. године, а наследио га је рођак Захарија Прибислављевић.

Покрштавање Срба

Покрштавање Срба део је христијанизације Словена. Прво је долазило до појединачног примања хришћанства од досељавања Срба на Балканско полуострво, а у време мисије солунске браће дошло је до великог преобраћења српског владара Мутимира, његове дружине и дела обичног народа у хришћанство између 867. и 873.

Прибислав Мутимировић

Прибислав или Првослав (Πριβέσθλαβος) Мутимировић је био српски владар из династије Властимировића, која је Србе довела на Балканско полуострво и владао је годину дана Србијом (891—892). Био је најстарији син и наследних кнеза Мутимира, а са власти га је збацио његов брат од стрица Гојника, Петар. Прибислав се са млађом браћом, Браном и Стефаном, склонио у Хрватску и његова даља судбина није позната. Његов син Захарија је касније преузео власт у Србији, током прве половине треће деценије X века.

Симеон I

Симеон I или Симеон Велики (864. или 865—927) био је бугарски кнез и цар (893—927) и оснивач првог бугарског царства.

Многи историчари га сматрају највећим владаром у бугарској историји.

Васпитан је у Цариграду, а претворио се у највећег непријатеља Византије. Мислио је да се Византијско царство одржало више вештином, него снагом, па се у њему створила амбиција да га замени.

Искористио је слабљење Византије и освојио подручја Тракије и Македонију и дошао до Коринтског залива. Опседао је Цариград, а са Византијом је водио сталну борбу око превласти над Србијом, коју је коначно остварио 925. године сечом српских жупана. Исте године је напао и Хрватску због подршке Србима, али је кнез Томислав (910—928) одбио његове нападе.

Охрабрен успесима Симеон се прогласио 925. за цара Бугара и Грка, а бугарску архиепископију са центром у Дрстеру је уздигао на ранг патријаршије.

Након његове смрти (27. маја 927. године), наследио га је син Петар I Бугарски.

Списак познатих Срба

Ово је списак познатих Срба и људи који су на неки начин повезани са Србима или Србијом.

Списак српских владара

Списак српских владара обухвата српске владаре (жупане, кнезове, деспоте, краљеве и цареве) поређане према државама којима су владали.

Стефан Мутимировић

Стефан Мутимировић (грчки: Στέφανος) је био српски кнежевић, син кнеза Мутимира.

Травунија

Травунија (лат. Tribunia) је српска историјска област, која је током раног средњовековног раздобља постојала као посебна удеона кнежевина у склопу српских земаља. Травунска кнежевина је током 9. и 10. века обухватала југоисточне делове данашње Херцеговине, најзападније делове данашње Црне Горе и крајњи јужни део данашње Далмације, укључујући и Конавле. Главни историјски извор за историју ове кнежевине су историографски списи византијског цара Константина VII Порфирогенита, који је Травунију описао као једну од српских области:

„Земља Травуњана и Конављана је једна. Тамошњи становници воде порекло од некрштених Срба, који су ту живели од оног архонта који je пребегао цару Ираклију из некрштене Србије ... Архонти Травуније увек су били под влашћу архонта Србије.”

Чедадско четворојеванђеље

Чедадско четворојеванђеље

и име српског кнеза Прибислава (891—892)

(Čedadsko četvorojevanđelje)

„Царски човек“ са свештеницима које је послао византијски Василије I (867—886) превели су Србе коначно у хришћанство. To је било око 873. године. Створена је посебна српска епископија с епископом који је био поред српскога кнеза Мутимира, без одређеног седишта, а потчињен сплитској архиепископији. С латинским обредним језиком, тада је сплитска архиепископија била под цариградском патријаршијом, а не под римским папом. Због тога се папа заузимао да Срби дођу под панонску архиепископију, која је сасвим недавно обновљена под словенским просветитељем Методијем. У томе смислу је папа писао српскоме кнезу Мутимиру (владао сам, без браће Стројимира и Гојника, од 860. до 891. год.). Византијски цар није, наравно, пристао да се врше административне промене, али је свакако дао сагласност да у Србију пређу словенски ученици са словенском писменошћу, до које је и дошло захваљујући Византији. Тако су Срби, нешто већ тада а нешто мало доцније, добили без сумње и најстарија дела словенске књижевности, и то песме словенског просветитеља Константина-Кирила: По туђим земљама и градовима ходећи (постала између 863. и 866. год.) и Слушајте, словенски народе сав (из времена између 863. и 869. год.), као и биографију Константина-Ћирила, вероватно од Климента Охридског (састављена између 869. и 876. год.).

Српски кнежеви морали су се понашати као и други хришћански владари и феудалци у то доба. Било је тада веома поштовано једно пергаментно Јеванђеље на латинском, за које се тврдило да га је писао сам апостол Марко у I веку наше ере. Од 1409. године налази се у Чедаду (Cividale), граду у италијанској провинцији Удине (Видем). Због тога се у науци зове Чедадско јеванђеље (Evangeliarium Cividalense). Два његова табака однео је Карло IV у Праг 1354. године, а пет табака 1420. године пренето је у Венецију. У IX веку то је Јеванђеље било у неком манастиру и многи су долазили да пред том великом светињом изразе своја побожна осећања. Своја имена уписивали су или давали да се упишу поред текста Јеванћеља, или између редова. Неки су упућивали своје изасланике с налогом да се постарају да и њихова имена буду у том светом рукопису. Тим именима је испуњено првих девет листова, тако да није остало празног простора ни поред текста ни између редова у тексту. И на доцнијим странама налазе се имена, али све мање густа. Уношење имена трајало је два пуна века, од краја VIII до краја X века.

Рукопис није садржавао само једно јеванђеље, по Марку, нити је то аутограф апостола Марка. Било је то Четворојеванђеље, које је, по палеографској процени проф. Виктора Новака, писано крајем VI или почетком VII века.

Међу именима на Јеванђељу налазе се и јужнословенски владари: кнез Браслав, кнез Панонске Хрватске (880—896), бугарски владар Борис-Михаило (852—889) и његова породица, хрватски кнез Трпимир (око 845— 864) са сином Петром, хрватски кнез Бранимир (879— 892) и његова жена Маруша („Mariosa cometissa") и др.

При крају списка имена код Фр. Рачког и Фр. Коса налази се, иза кнеза Бранимира и књегиње Маруше, име: Preuui(sclao). To је Првислав или Прибислав. У њему по свој прилици треба видети српскога кнеза Прибислава. Име му је записано на грчком (Pribesthlabos) код Константина Порфирогенита, па нисмо сигурни како је управо гласило. Код Срба је уобичајено да се назива Прибислав, али га Константин Јиречек зове Првославом.

После смрти кнеза српског Мутимира наследио га је најстарији син Прибислав (891—892), али му већ после годину дана преотима престо брат од стрица Петар Гојниковић (892—917), који је дотле живео у Хрватској. Прибислав, с браћом Браном и Стефаном, налази склониште у Хрватској. Прибислављев је син доцнији српски кнез Захарија (920—923). Да се његово име унесе у чувено Јеванђеље, Прибислав се постарао можда за време своје владавине, а пре ће бити да је то учинио после губитка престола, кад је живео у Хрватској, где су му у том погледу могли да служе као пример кнез Трпимир и његов син Петар, а и кнез Бранимир и његова жена Маруша.

За ову идентификацију Прибислава из Чедадског јеванђеља и српског кнеза Прибислава има једна тешкоћа. Постојао је кнез словеначки Прибислав (Priwizlauga), који је из времена око 800. године. Имена су уношена ипак по неком реду, који се наметао већ по томе што су најпре испуњавани ранији листови. Хрватски кнез Бранимир (879—892) записан је на листу 102б, a Прибислав на листу 145а. Због тога је вероватније да је Прибислав био из времена нешто после Бранимирове владавине, да је с краја IX а не с почетка тог века, што значи да је био српски а не словеначки кнез.

На истом листу и на истој страни Јеванђеља, испред Прибислављевог имена, стоји: Sedeslao. Рачки је код тог имена приметио: „Да ли код Хрвата Седеслав, претходник Бранимиров, овде треба да се подразумева, не може се одредити у толико мање што имену не претходи никаква титула." Артуро Крониа се задржао на том имену и изгледало му је да ће то ипак бити хрватски кнез Седеслав — Здеслав, иако је и у Јеванђељу без икаквог апелатива, „што уосталом не би био једини случај“. За то идентификовање — казује даље Крониа — говорила би чињеница да је у Јеванђељу, наравно на много ранијим странама, Здеслављев отац Трпимир (на листу 56 : „domno Tripimiro", на листу 23a : „Petrus, filius domno Tripemero"). Ако би то заиста био хрватски кнез Здеслав (878—879), знатно би се повећала вероватноћа да је Прибислав из Јеванђеља српски кнез.

Здеслав је убијен, а на хрватски престо дошао је кнез Бранимир (879—892), из друге династије, вероватно син хрватског кнеза Домагоја (око 864—876). У доба владавине кнеза Бранимира, у другој половини њеној или можда при самом крају, добегао је у Хрватску, са двора српског кнеза Мутимира, Петар Гојниковић (рођен око 874). Кнез Бранимир је умро „некако на почетку 892". Свакако пре његове смрти, али не много пре, Петар Гојниковић је упао у Србију и збацио с власти Мутимирове наследнике, Прибислава и његова два брата. To није могло бити без борбе и сигурно се ушло дубље у 892. године кад се Петар усталио на власти. У Хрватској је поново дошла на престо династија Трпимировића, постао је кнезом Здеслављев млађи брат Мучимир, отац доцнијег првог хрватског краља Томислава (у повељи из 892. год.: Muncimir, a у натпису из 895. год.: Muncimyr; српски кнез Мутимир: Montemer у писму папе Јована VIII, Muntimiros код Константина Порфирогенита). Због те промене на хрватском престолу Прибислав и његова два брата могли су наћи склониште у Хрватској, да одатле, после Прибислављеве смрти, Бран, старији од те двојице, нападне 895. године на Петра, буде „побеђен, заробљен и ослепљен“.

Тако су сви подаци из српске и хрватске историје у најлепшој сагласности. Излази као највероватније да је Прибислављево име унето у Чедадско јеванђеље између 892. и 895. године.

Родослов лозе Властимировић
Вишеслав
Радослав
Просигој
Властимир
МутимирСтројимирГојник
Прибислав (Првослав)БранСтефанКлонимирПетар
ЗахаријаПавлеЧаслав

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.