Песма над песмама

Песма над песмама (хебр. שיר השירים Shir ha-Shirim; лат. Canticum canticorum) се традиционално сврстава у мудросну књижевност заједно са Књигом о Јову, Причама Соломоновим и Књигом проповедниковом.

Сачувана је у хебрејској Библији и Старом завету и ставља се међу Списе. Читала се за време Пасхе. Била је повод бројних проучавања и тумачења кроз векове.

Песма над песмама или Песма Соломонова представља збирку љубавних песама. Постоји могућност да је на почетку била и збирка вереничких или сватовских песама.

Ауторство

Иако се на самом почетку, у првом стиху прве главе, «Песма над песмама» доводи у везу са Соломоном, краљем Израела (968. п. н. е. - 928. п. н. е.), он није њен аутор. Одлике хебрејског језика, са утицајима арамејског, датирају Песму између 4. и 3. века п. н. е. Приписивање њеног ауторства Соломону данас има само симболичан значај, будући да је јеврејски краљ био познат не само по свом неимарству него и бројним браковима и раскошном љубавном животу. Према хебрејским учењацима име Соломон, на хебрејском Шеломо, (Сулејман на арапском) у Песми над песмама је свето, јер није то име краља Соломона, већ се оно односи на божанственог краља који поседује мир. На тај начин изведена је теолошка игра речи између шалом, што значи мир, и имена Шаломе, што значи Мирољубив.

Структура

Највећи део «Песме над песмама» је у форми дијалога између двоје љубавника, младожење и невесте, при чему кћери јерусалимске служе као погодан литерарни оквир. Осам песама повезано је у јединствену целину коју чине:

  • Наслов и пролог (1,1 – 4)
  • Прва песма (1,5 – 2,7)
  • Друга песма (2,8 – 3,5)
  • Трећа песма (3,6 – 5,1)
  • Четврта песма (5,2 – 6,3)
  • Пета песма (6,4 – 8,5)
  • Епилог: Химна љубави (8,6 – 7)
  • Додаци (8,8 – 14)

На основу језика, стила и композиције може се закључити да је све песме, осим каснијих додатака (8,8 – 14 и можда 8,6 – 7) написао један аутор.

Основни тон је љубавни, еротски. У Песми се употребљавају такви изрази који се могу односити на сексуалну љубав. Мушкарац и жена, који изговарају већи део љубавних порука, истичу своју узајамну љубав, жудњу и дивљење. Обоје доста детаљно описују дражи своје вољене особе. Физички опис који наизменично дају двоје љубавника долази до смелих појединости. Честа употреба израза «невеста» наводи на помисао да се ова поезија могла рецитовати приликом венчања. Песма над песмама има највише сличности са љубавном поезијом старог Египта из 13. и 12. века п. н. е, са песмама које су описивале физичку привлачност љубавника, песмама љубавне жудње, дивљења и хваљења. Сличност се огледа у чулним сликама које нису богате само визуелним детаљима већ и звуковима, додирима и ароматичним мирисима. Поред тога у Песми наилазимо на употребу именица «сестро» и «брате» који су устаљени термини египатских љубавних песама. Заједничке су им и теме одсутност вољене особе и «бити болестан од љубави».

Тумачења

Поставља се питање како је «Песма над песмама» могла наћи место у збирци светих књига. Од најстаријих времена о томе се расправљало међу хебрејским учењацима. Изгледа да се расправа о томе повела између ондашње две школе Шамаје и Хилела; расправа се протегла до другог века нове ере када је рабин Аквиба (135. п. н. е.) изјавио: «Сви су списи Старога завета свети, али је Песма над песмама пресвета.» (Mishna, Jadaim, III, 5). На сабору у Јавнеу 90. н. е. било је извесног супротстављања намери да се ова књига канонизује. Но и поред тога, она је прихваћена и постала делом хебрејске Библије (хеб. TANAH). У хришћански канон је примљена без отпора будући да је постојала у хебрејској Библији и Септуагинти.

Ово дело је током векова различито тумачено. Тумачења се могу свести на два:

  • Алегоријско тумачење. Означава љубав Бога према народу Израела.
  • Дословно тумачење. Похвала људској љубави.

У хебрејизму је преовладала историјско-теолошка алегорија по којој Песма описује љубав, или завет, између Бога и изабраног народа Израела, при чему се Израел представља као божанска невеста. Овај начин тумачења био је прикупљен у посебни Мидрах о Песми, и у арамејској парафрази која није слободан превод књиге, већ представља једно опширно алегоријско тумачење. Било је и тумачења по којима Песма симболизује идеалну љубав Соломона са Мудрошћу.

У хришћанском тумачењу Песма над песмама симболизује спој и мистично венчање Исуса Христа са Црквом. Касније се она тумачила као слика односа између Христа и поједине душе или Светога Духа и Марије.

Међутим, ништа у овим песмама не одаје утисак да је намера аутора била да алегоријски говори о љубави. Када употребљавају алегорију, библијски писци је никада је не остављају неразрешеном. Њу обавезно прате објашњења. Библијски писци нас никада не остављају у недоумици и увек се труде да до краја објасне слику коју су употребили као алегорију. Када употребљавају слику брака да прикажу однос између Бога и његовог изабраног народа увек је јасно да се ради о алегорији. Затим, када и користе слику брака они су суздржани у свом говору. И поред дуге традиције алегоријско тумачење није одрживо. У дословном тумачењу на Песму се гледа као на љубавну песму, односно збирку љубавних песама које славе љубав између мушкарца и жене.

По свему судећи, да није било алегоријског тумачења теолога, Песма над песмама нестала би нетрагом.

Литература

  • Wilfrid Harrington, Uvod u Stari Zavjet, Zagreb
  • Иво Андрић, Историја и легенда, есеји I, Београд

Спољашње везе

  • [1] Српски превод Песме над песмама
Ђовани Пјерлуиђи да Палестрина

Ђовани Пјерлуиђи да Палестрина (итал. Giovanni Pierluigi da Palestrina; 3. фебруар 1525. или 2. фебруар 1526. Палестрина код Рима — 2. фебруар 1594. Рим) је био италијански рани ренесансни композитор црквене музике и музички иноватор. Живео је у време католичке противреформације. Имао је веома велики утицај на развој римокатоличке црквене музике, а његово дело се сматра врхунцем уметности ренесансне полифоније. У своје време био је изузетно популаран, цењен међу композиторима и миљеник папе Јулија III.

Установио је следећа правила компоновања:

Музичка фраза тече динамично, а не статично

Мелодија треба да садржи неколико скокова у висини између нота

Када се догоди скок, он мора бити мали, и одмах га треба балансирати скоком у другом правцу

Дисонанце могу бити присутне у ненаглашеном делу такта, а ако су у наглашеном делу, морају одмах бити разрешенеПалестрина је произвео стотине композиција, укључујући 105 миса, 68 оферторијума, најмање 140 мадригала и више од 300 мотета. Поред тога, написао је најмање 72 химни, 35 магнификата, 11 литанија, и четири или пет сетова нарицаљки. Мелодија Глорија из Палестрининог Magnificat Tertii Toni (1591) данас се широко користи у мелодији химне васкрсења, Победа (The Strife Is O'er).Његов однос према мадригалима био је донекле загонетан: док се у предговору његовој колекцији Canticum canticorum (Песма над песмама) монета (1584) он одрекао постављања необичних текстова, само две године касније он се вратио да објави Књигу II својих секуларних мадригала (неке од њих су међу најфинијим композицијама у том медију). Објавио је само две колекције мадригала са световним текстовима, један у 1555, а други 1586. године. Друге две колекције су били духовни мадригали, жанр који су волели заговорници противреформације.Палестринине мисе показују како се његов композициони стил развио током времена. Постоје индикације да је његова Missa sine nomine била посебно атрактивна за Јохана Себастијана Баха, који ју је струдирао и изводио док је радио на својој Миси у Б-молу. Већина Палестрининих миса се јавља у тринаест томова објављених током периода од 1554 до 1601, задњих седам је објављено након његове смрти.

Јевреји

Јевреји (хебр. יְהוּדִים — Јехудим, јид. ייִדן — Јидн) су семитска народна и верска заједница расута по целом свету. Потиче од историјских Израелићана и Хебреја са античког Блиског истока.Према јеврејској традицији, јеврејско порекло се прати до библијских патријарха као што су Аврам, Исак и Јаков, и библијских матријарха Саре, Ребеке, Леје и Рахиле, који су живели у Ханану око 18. века п. н. е. Даље према традицији, Јаков и његова породица су мигрирали у Стари Египат пошто их је тамо сам фараон лично позвао да живе са Јосифом (који се уздигао до ранга фараоновог везира) у земљи Госен. Потомци патријарха су касније радили као најамни радници (претворени у робље, према библијском предању) све до Егзодуса који је водио Мојсије, што се обично датира у 13. век п. н. е. Јевреји потичу углавном од племена Јуда и Шимон, и делимично од племена Бенјамин и Леви, који су заједно чинили античко Краљевство Јудеја (уз остатке Краљевства Израел (Самарија) који су мигрирали ка својим јужним суседима и ту асимиловани). Блиска група су Самарићани, који себе сматрају потомцима израелских племена Ефраим и Манаше, које је према Библији своје порекло воде од људи које је у Израел населило Новоасирско краљевство и неких коена (јеврејских свештеника) који су их научили да обожавају „рођеног Бога“.Јеврејска етничка припадност, националност и религија су јако повезане, пошто је јудаизам традиционална вера јеврејској народа Преобраћеници у јудаизам обично имају исти статус у оквиру јеврејског етноса као и они који су рођени у оквиру њега. Главна струја јудаизма не подстиче преобраћивање, и оно се сматра тешким задатком, који се углавном примењује за случајеве мешовитих бракова.Данашња Држава Израел је основана као јеврејска национална држава и она себе тако дефинише у својим Основним законима. Израелски закон о повратку гарантује право држављанства сваком Јеврејину који га затражи. Израел је једина држава где су Јевреји већина становништва. Јевреји су имали политичку независност два пута у антици. Први од ова два периода је трајао од 1350. п. н. е. до 586. п. н. е., и обухватао је периоде судија, уједињене монархије, и подељених монархија Израела (Самарије) и Јудеје, окончано уништењем Првог храма. Други период је био период Хесмонејског краљества који је трајао од 140. п. н. е. до 37. п. н. е. и период делимилне незавиности под Иродовцима од 37. п. н. е. до 6. н. е. Од уништења Другог храма 70. године, већина Јевреја је живела у дијаспори. Као национална мањина у свакој држави у којој живе (осим у Израелу), Јевреји су кроз историју често доживели прогоне, због чега је њихова бројност и расподела је варирала током векова. По културној традицији и изговору класичног јеврејског језика деле се на две културне групе: Сефарде, јужноевропске Јевреје, односно потомке избеглица из Шпаније и Португалије крајем 15. века, и Ашкеназе, северне и средњоевропске (немачко-пољско-руске) Јевреје.

Број Јевреја на свету је доживео врхунац од 16,7 милиона пред Други светски рат, али је 6 милиона Јевреја убијено у Холокаусту. Од тада њихов број је поново растао и њихов број се у 2012. процењивао на 13,75 милиона, Према овом извештају, око 43% свих Јевреја живи у Израелу (6 милиона), а 39% у САД (5,3–6,8 милиона), док највећи део осталих живи у Европи (1,5 милиона) и Канади (0,4 милиона). Тачан број Јевреја на свету је тешко проценити. Поред проблема са методологијама пописа, постоје халашке расправе око токо ко се сматра Јеврејином и секуларни, политички и други разлози који могу значајно утицати на овај број.

Јудаизам

Јудаизам (од латинског Iudaismus, изведено из грчког Ἰουδαϊσμός [Ioudaïsmós], оригинално од хебрејског יהודה [Yehudah] = „Јудеја“; у хебрејском יהדות [Yahadut], препознатљиве карактеристике јудејског народа) је античка монотеистичка аврамска религија, са Тором као својим фундаменталним текстом (која је део већег текста познатог као Танах или Хибру Библија), и суплементарном оралном традицијом представљеном у виду каснијих текстова, као што су Мидраш и Талмуд. Јудаизам обухвата религију, филозофију, културу и начин живота јеврејског народа. Религиозни Јевреји сматрају да је јудаизам израз заветног односа који је Бог успоставио са децом Израела. Са од 14,5 до 17,4 милиона припадника широм света, Јудаизам је десета по величини религија у свету.

Јудаизам обухвата широку колекцију текстова, пракси, теолошких позиција, и облика организације. У оквиру Јудаизма постоји мноштво праваца, већина којих је проистекла из Талмудског јудаизма, који сматра да је Бог открио своје законе и заповести Мојсију на планини Синају у облику писане и оралне Торе. Историјски, ову тврдњу су оспоравале разне групе као што су Садукеји и представници хеленистичког јудаизма током периода другог храма; Караити и Шобети током раног и касног средњевековног периода; као и сегменти модерних неортодоксних деноминација. Модерне гране јудаизма, као што је хуманистички јудаизам могу да буду нетеистичке. У данашње време су највећи јеврејски религиозни покрети: ортодоксни јудаизам (харедни јудаизам и модерни ортодоксни јудаизам), конзервативни јудаизам и реформистички јудаизам. Главни извори разлика између ових група су њихови приступи јеврејском закону, ауторитету рабинске традиције, и значају државе Израела. Ортодоксни јудаизам тврди да су Тора и јеврејски закон божанског порекла, вечни и непроменљиви, и да их треба строго следити. Конзервативни и реформистички јудаизам су либералнији. Позиција конзнервативног јудаизма је да генерално промовише „традиционалније“ интерпретације захтева јудаизма него реформистички јудаизам. Типична реформистичка позиција је да се јеврејски закон треба сматрати општим сетом смерница, пре него сетом ограничења и обавезе чије поштовање је обавезно за све Јевреје. Историјски, специјални судови су спроводили јеврејски закон. У данашње време, ти судови још увек постоје, мада је практиковање јудаизма углавном добровољно. Ауторитет у погледу теолошких и правних питања не припада једној особи или организацији, него су то свети текстови и рабини и учењаци који их интерпретирају.Историја јудаизма обухвата више од 3.000 година. Јудаизам вуче своје корене као структурирана религија са Средњег истока из бронзаног доба. Јудаизам се сматра једном од најстаријих монотеистичких религија. Хебреји и Израелити су називани „Јеврејима“ већ у каснијим књигама Танаха, као што је књига о Јестири, при чему је термин Јевреји заменио назив „деца Израела“. Јудаистички текстови, традиције и вредности су снажно утицали на касније аврамске религије, укључујући хришћанство, ислам и бахаи веру. Многи аспекти јудаизма су исто тако директно или индиректно утицали на световну западну етику и грађанско право.Јевреји су етнорелигиозна група која обухвата оне који су рођени као Јевреји и оне који су преобраћени у јеврејску веру. Године 2015, јеврејска популација у свету је процењена на око 14,3 милиона, или око 0,2% укупне светске популације. Око 43% свих Јевреја борави у Израелу и око 43% живи у Сједињеним Државама и Канади, док најваћи део остатка популације живи у Европи. Остале мањинске групе су расуте широм Јужне Амероке, Азије, Африке, и Аустралије.

Библија

Библија или Свето писмо од Грчки језик грчке речи τὰ βιβλία [tà biblía] у значењу „књиге“, множина именице βιβλιον [biblion] — „књига“, која је деминутив од βίβλος [bíblos] — „књига“, именице која је изведена из речи βυβλος [byblos] са значењем „папирус“, од назива феничанског града Библос, познатог по производњи папируса) назив је за хебрејску Библију (хебр. תַּנַ"ךְ — Танах) и хришћанску коју чине Стари завет и Нови завет. Са процењеном укупном продајом од преко 5 милијарди примерака, сматра се да је ово најутицајнија и најпродаванија књига свих времена.Аутографи библијских књига не постоје, него многобројни њихови преписи, тзв. текстуални сведоци. Служећи се њима, библијска наука настоји приредити што поузданији библијски текст, тзв. критичко издање Библије.

Боро Капетановић

Боро Капетановић(Горње Соколово, данас општина Рибник, 16. септембар 1953) је српски пјесник и књижевник. Добитник је бројних књижевних признања и награда, а његова поезија је уврштена у бројне антологије.

Рођен је у Горњем Соколову у Капетановићима, општина Кључ. На књижевном пољу присутан је од 1972. године, када је објавио своје прве пјесме. До 1995. живио је у Санском Мосту, данас живи и ствара у Бања Луци.

Византијски роман

Византијски роман представља неку врсту наставка старогрчке епике у оквиру уметничке византијске књижевности. Настао је на античким темељима, али је дубоко прожет хришћанским мотивима, а од 12. и 13. века и западноевропским утицајима.

Гистав Моро

Гистав Моро (6. април 1826 – 18. април 1898) је француски сликар. Припадао је покрету симболизма, а његов опус је познат по библијским и митолошким мотивима. Мороове слике снажно су утицале на опус симболистичких књижевника и других уметника.

Данил Сисојев

Данил Сисојев (12. јануар 1974. године Москва-19. новембра 2009 године Москва) је руски православни свештеник и мисионар. Његов мисионарски рад није био потуно прихваћен међу православним, док су га муслимани често позивали на различите дискусије. На овим дискусијама отац Данил је износио учења Православне цркве.

Енрико Јосиф

Енрико Јосиф (Београд, 1. мај 1924 — Београд, 13. март 2003) је био српски композитор, педагог, музички писац и академик Српске академије наука и уметности.

Кетувим

Трећи део старозаветне, хебрејске Библије назива се Кетувим (биб. хебр. כְּתוּבִים [‎‎Kəṯûḇîm] — „писања“) или Списи и чине га:

Псалми,

Књига о Јову,

Приче Соломонове,

Прва и Друга књига дневника,

Јездрина и Немијина књига,

Књига о Рути,

Песма над песмама,

Књига проповедникова,

Плач Јеремијин,

Књига о Јестири,

Књига пророка Данила.

Књиге Светог писма

Књиге Светог писма су наведене различитим редоследом у канонима Православне цркве, Римокатоличке, протестантске, итд. Упоредна табела књига дата је и за Стари и за Нови завет.

Марлен Дитрих

Марлен Дитрих (нем. Marlene Dietrich; Берлин, 27. децембар 1901 — Париз, 6. мај 1992) била је немачка и америчка глумица и певачица. Филмску каријеру почела је двадесетих година 20. века, да би за десет година постала једна од најцењенијих и најтраженијих глумица, као и најплаћенија кабаретска играчица на свету. Остварила је запажене улоге у филмовима Плави анђео, Жена за којом се чезне, Шангај експрес, Ђаво је жена и Плава Венера, као и у филму Мароко за који је била номинована за Оскара за најбољу главну глумицу.

Марлен је била веома интригантна жена. За њу се везују љубавне афере са Чарлијем Чаплином, Кирком Дагласом, Франком Синатром, Ернестом Хемингвејем, Гаријем Купером, Џоном Вејном, Ремарком и Хамфријем Богартом. Декларисала се као бисексуалка и привлачила огромну пажњу носећи мушко одело. Верује се да је била у вези са Едит Пјаф и Гретом Гарбо.

Дитрихова је прва Немица која је успела да постане звезда у Холивуду и доживела светску славу. Амерички филмски институт је прогласио за једну од највећих филмских звезда свих времена.

Песма над песмама (филм)

Песма над песмама (енгл. The Song of Songs) америчка је филмска романтична драма у режији Рубена Мамулијана из 1933. Сценарио је заснован на истоименом немачком роману Хермана Судермана и истоименој позоршној драми Едварда Шелдона. У средишту заплета је Лили, наивна и млада провинцијалка, која након смрти оца долази да живи код тетке у Берлину. У Берлину упознаје вајара у кога се заљубљује и чији постаје модел за скулптуру наге девојке настале на основу лика из библијске Песме над песмама.

Песма над песмама је први амерички филм са Марленом Дитрих који није режирао Јозеф фон Стернберг. Пошто је смимљен у последњој години пред доношење строгих моралних холивудских правила, Мамулијан је могао да прикаже крупне кадрове Марлениних откривених ногу, да задржи низ двосмислених дијалога у сценарију и да се визуелно поиграва нагом статуом извајаној према узору тела саме глумице. Дитрих је у филму отпевала енглески препев песме Џони (Johnny), који је постао велики хит и једна од њених познатијих песама.

Ово је трећа и прва звучна филмска адаптација некадашњег популараног Судермановог романа. Прва истоимена верзија снимљена је 1914. са Елси Фергунсон, док је друга адаптација под именом Лили у прашини снимљена 1924. у којем је главну улогу тумачила Пола Негри. Оба ова нема филма се данас сматрају изгубљеним.

Стари завет

Стари завет је хришћански назив за збирку светих списа које Јевреји називају Танах. Састоји се од књига закона, историје, пророштва и песама. За хришћане, Стари завет чини први део Светог писма (други део чини Нови завет). Временом је хришћански Стари завет стекао извесне разлике у односу на јеврејски танах.

За јудаизам, збирка светих књига Танаха на хебрејском језику је уобличена још у 5. веку п. н. е. Рана хришћанска црква користила је грчки превод из 2. века п. н. е, који је укључивао и списе којих нема у јеврејском канону. Јероним је сумњао у аутентичност тих књига, али су оне тек протестантском реформацијом одвојене од Старог завета. Православни и римокатолици их зову девтероканонским, а протестанти апокрифним књигама.

Танах

Танах (хебр. תַּנַ"ךְ) или хебрејска Библија, је хебрејска збирска светих списа коју хришћани називају Старим заветом.

Назив је настао од почетних слова њеног садржаја: име прве групе на почиње словом Т, друге словом Н, а треће словом К. У хебрејском језику се за скраћенице додаје слово „а“ између сугласника и тако добијамо реч ТаНаХ (слово „к“ на крају речи постаје „х“).

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.